Сеад Фетахи и Татјана Боњецка одлучили су да ужурбан живот Италије и Шведске замене за мир и спокој у Сајану. Сеад, родом из Приштине и Татјана, Украјинка упознали су се у Бергаму где су били запослени као кувари у ресторану. Животни пут одвео их је Стокхолм у ком је Татјана одлучила да се преселе у Србију.
-Дужи период тражила сам куда ћемо да се преселимо. На интернету сам видела да се продаје имање у Сајану. Када сам га први пут показала супругу био је изричит у томе да не жели да дође овде. Прошло је пола године и поново сам наишла на исти оглас и тада сам га наговорила да дођемо и погледамо шта је то што се нуди. За мање од седам дана купили смо кућу и окућницу и већ три године градимо себи живот на северу Баната – открила нам је Татјана.
Сеад је 1994. године из родне Приштине трбухом за крухом отишао у Италију. Како каже након средње економске школе жеља му је била да упише Полицијску академију у Београду, међутим живот је имао друге планове.
-После служења војног рока и боравка на ратишту отишао сам у Италију. Учио сам језик и био куварски шегрт. Заволео сам тај посао, па сам једно време имао и сопствене ресторане – прича Сеад.
Добио је понуду да оде у Шведску коју није желео да одбије, а Татјана, такође куварица, пратила га је.
-У Стокхолму смо били запослени у америчком ресторану. Био сам шест година шеф кухиње, али наш циљ одувек је био да се преселимо у мирно место и сами производимо храну. Пре три године тај сан се остварио доласком у Сајан. Кувања се нисмо одрекли. Правимо свој сир, а константно имамо и пријатеље који нас посећују и буду наши гости више дана, те им спремамо специјалитете на које смо их навикли. Сређујемо кућу која ће бити етно кућа, за све наше драге госте који долазе да уживају у јелу и здравој храни који сами производимо – напомиње наш саговорник.
Имање је Татјана тражила пет година.
-Овде све имамо инфраструктуру неопходну за живот, у близини је град са Болницом, супермаркетима и свим неопходним за живот, а у селу имамо свој мир. Ништа нам не фали, у домаћинству имамо козе, овце, живину, патке, гуске. Правимо сиреве и уживамо. Као страна држављанка имам сва права и ово је сада моја кућа – додаје Татјана.
Домаћинство има пет хектара и у њему преовладавају козе расе алпина.
-Овакво домаћинство постоји само у сну. Живимо и једемо у складу са природом, а тога више нема у Европи и свету. Циљ нам је да повећамо број коза, сада их је четрдесет и има места за још двадесет. То ће нам омогућити да развијемо производњу сирева који људи овде још нису пробали. Имам и аваси овце и жеља ми је да имам уматичено стадо. Ову млечну врсту има свега пет, шест домаћинстава у Србији, а ми се надамо да ћемо их имати тридесетак. Оне су нам неопходне за израду познатог сира – прецизира Фетахи.
У току је изградња погона за производњу сирева. Машине су поручене и врло брзо ће стићи, како би се проширила производња. На помоћним објектима налазе се табле са називом улица Лењинова и ЈНА. Фетахи је табле пронашао у домаћинству и желео је да их сачува јер га подсећа на улице у Приштини у којима је живео.
Међусобно комуницирају на италијанском језику, иако Татјана одлично говори српски језик и како је родом из Украјине менталитет Срба јој потпуно одговара.
ИТАЛИЈАНСКИ И ФРАНЦУСКИ СИРЕВИ
На имању породице Фетахи производе се италијански и француски сиреви. За производњу користе класичне италијанске рецепте у чему имају несебичну помоћ италијанских колега.
-За Србију, укуси наших сирева нису уобичајени. Правимо сир каћоту који у себи садржи парадајз, а осмислили смо и два наша рецепта. Експериментишемо са традиционалним рецептима јер нам је жеља да у продају уврстимо још неколико врста сирева које сами осмишљавамо. Све продамо од куће и наши купци су углавном из Београда и Новог Сада – напоменула је Татјана.
ДОБАР ГЛАС ДАЛЕКО СЕ ЧУЈЕ
О лепом искуству које имају причају својим пријатељима.
-Помогли смо четворочланој породици Бочар из Белорусије да се доселе у Сајан. Пореклом Руси, желели су да започну сопствену производњу. Купили су кућу са окућницом и баве се пластеничком производњом – кажу Сеад и Татјана.
ПОДРШКА ГРАДА
Преко конкурса локалне самоуправе намењених пољопривреди и руралном развоју супружници Фетахи добили су средства са којима су купили фолију за пластеник, музилицу, као и две туре аутохтоне сорте живине „банатски голошијани“.
-Такве помоћи су ретке у европским државама – сазнајемо од Татјане Доњецка.
А.Ђ.
– Будући предузетници могу да похађају обуку за развој предузетништва, која се може полагати и онлајн. Такође, доступна је радионица „Психолошки изазови предузетништва“, усмерена на развијање компетенција потребних за вођење малог бизниса – додаје Наталија Милошев Станимиров.
На гостовању у Чонопљи, изгубила је ОФК Кикинда минимално, али утисак је да су победу Слоги поклонили управо фудбалери севернобанатског српсколигаша. Не толико због јединог поготка из прекида, који је голман Кикинђана Тасић морао спречити, већ много више зато што три стопостотне шансе нападачи нису искористили, а двапут у прилици био је Мојсиловић и једанпут Виловски када је у петом минуту судијске надокнаде погодио стативу.
Тренер Душан Ђокић, својевремено деветка Црвене звезде, лакоћом је решавао голгетерске зицере, чак и теже ситуације као рецимо против италијанског Милана, потоњег првака Европе у тој 2006/07. сезони, а сада када је стручњак сматра да су овакви промашаји његових ученика очекивани.
Д. П. 
– Град Кикинда не само да подржава одбојку, подржава све спортове у граду, а нарочито када су најмлађи у питању. Ово што су урадили прошлог викенда показује само рад са млађим категоријама и управо је то оно на чему треба да се базира спорт у нашем граду. Рад са млађим категоријама свих узраста како са мушким тако и са женским селекцијама како у одбојци тако у свим осталим спортовима и град Кикинда ће увек да подржи рад са децом и да помогне ће колико је то у могућности града, а оно што посебно треба истаћи је труд, пре свега ових клинаца, како њих тако и тренера који их води – рекао је Аћимов.
Милан Радосавчев, тренер Северног Баната, надовезао се.
Мали Филип Макивић додао је:
Ауторка серијала, Слађана Зарић, у првом делу филма описује почетак бомбардовања 24. марта 1999. године, када је погођено око 40 мета, војних циљева. Према сведочењима америчких пилота, на небу изнад Југославије тог дана налазило се око 400 НАТО авиона.
– Тог кобног дана, у Куршумлији је постојало тајно командно место Треће армије, за које ми нисмо знали. Били смо у команди, и након постројавања, требало је да се вратимо на своја радна места. Тада нам је наређено да се пребацимо на нове локације. Успостављен је пролаз испод Центра везе, који нас је одвео у тајно склониште. Тачно у 19 сати, касније смо сазнали, из Напуља су лансиране три крстареће ракете типа „Томахавк“ са циљем да униште командно место, очекујући да се тамо налази врх државе и војске. Нажалост, у том нападу погинуло је 11 наших сабораца, док је више десетина људи тешко рањено – рекао је Виштица.
Те ноћи, најмодернијим авионима Алијансе супротставили су се ловци МиГ-29, али је српско ваздухопловство у првим сатима агресије остало без пет летелица. Неколико дана касније, оборен је чувени амерички авион Ф-117, познатији као „невидљиви“.
Ове вечери, са много емоција, присутни су се присетили трагичних догађаја који су обележили 78 дана агресије. Пројекцији је присуствовао и председник Градског парламент, Душан Попесков. Радио-телевизија Србије ће кроз серијал „Хронологија једног бомбардовања“ приказати целокупан ток НАТО напада на тадашњу Савезну Републику Југославију, како се трагични дани никада не би заборавили.