Љиљана Френц (на слици, лево), куглашица Кике 0230, заузела је друго место на Појединачном првенству Србије у Апатину. Френц је у полуфиналу била боља од Ларе Шољер (Спартак, Дебељача), а потом, у финалу, поражена је 591:590 од Дијане Кормањош (Алимента, Нови Сад).
Д. П.
Најновије
Најрадоснији хришћански празник, Васкрс, у Кикинди је обележен свечаном литургијом која је окупила велики број верника, потврђујући снагу вере, заједништва и духовне обнове. Храм је био испуњен до последњег места, а празнична атмосфера прожета молитвом, песмом и дубоким осећајем заједништва.
Током богослужења прочитана је Васкршња посланица патријарха српског, која је верницима упутила снажну духовну поруку у времену пуним изазова. У њој се истиче да речи Јеванђеља нису само апстрактне мисли, већ живе истине које се испуњавају у свакодневном животу. Посебно је наглашено да, упркос немирима и страдањима у свету, из празног Христовог гроба одјекује охрабрујући позив: „Не бојте се“.
Јереј Никола Мишковић истакао је да је овогодишња литургија једна од најпосећенијих у последњих двадесет година.
-Данас смо се окупили у огромном броју, са око 600 причасника. То је показатељ да је васкрсли Господ Исус Христос увек ту да нас сабере и уједини. Свим суграђанима желимо да празник проведу у миру, здрављу и радости, са својим најмилијима.
Васкрс, као празник победе живота над смрћу, и ове године је потврдио своје место у срцима верника. Поруке наде, љубави и заједништва биле су у средишту празничног окупљања, а посебан значај дат је породици и духовном јединству.
Градоначелник Младен Богдан честитао је празник свим верницима, истичући важност мира и слоге у данашњем времену.
-Васкрс је празник који нас подсећа да је живот победио смрт. Наши храмови су пуни, што показује колико је људима потребно јединство и окупљање око вредности које су нас одржале кроз векове. Нека овај празник донесе мир и љубав у сваку породицу – поручио је Богдан.
Свечана литургија завршена је традиционалним поздравом који је одјекивао међу окупљенима:
Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!
Након литургије, деца из позориштанцета Лане, поделили су слаткише и јаја верницима.
Т. Д.
Завршено је надметање у трећем мушком одбојкашком рангу, групи у којој су војвођански клубови, а Северни Банат, који је опстанак осигурао коло пре краја, још једном победом, сада на домаћем терену, резултатом 3:0 (29:27, 26:24, 25:18) над Сремом, из Сремске Митровице, окончао је сезону на седмом месту табеле, у конкуренцији још 10 клубова.
Д. П.
Поводом најрадоснијег хришћанског празника, Васкрса, православним верницима обратио се свештеник отац Бобан Петровић, упутивши снажну поруку јединства, вере и љубави.
-Честитајући нашим православним верницима Васкрсење Христово, молим се Богу да у овом времену подела, када се делимо на ове и на оне, пронађемо снагу да се ујединимо око васкрслог Христа. Као што каже апостол Христов: нема више Грка ни Јеврејина, нема више роба ни слободњака, нема више мушко ни женско – сви смо једно у Исусу Христу – поручио је отац Бобан.
Он је истакао да управо та порука и данас треба да буде у срцу сваког верника – да нас Христово васкрсење окупља у хришћанском животу, врлинама и љубави.
-Христолика љубав подразумева жртву, одговорност, па и страдање. Христос није страдао ради себе, нити због својих грехова, већ због наших. Управо по том примеру и ми треба да живимо – да будемо спремни да понекад поднесемо жртву за своје ближње. Тек тада можемо разумети пуноћу хришћанске вере и живота – нагласио је он.
На крају, отац Бобан Петровић упутио је празничну честитку свима који славе:
-Срећан Васкрс свима који празнују!
Т. Д.
Кикинда – Гледалаца: 200. Судија: Предраг Мрђеновић (Врбас). Стрелaц: Миленковић (казнени ударац) 32. минут. Жути картони: Молнар, Лекај, Вучетић (ОФК Кикинда), Ожеговић, В. Ђошић (Динамо).
ОФК КИКИНДА: Видаковић, Чутовић, Молнар (Зечевић), Трифуновић (Лекај), Миленковић (Стојановић), Белош, Степанчев, Милисављевић Ћировић, Вучетић, Вујовић.
ДИНАМО: Анџић, Павловић, Ожеговић, Целин (Ђаковић), Јанкулов, П. Чижик, Марковић, В. Ђошић (Панев), С. Ђошић, Јаковљевић (Станимировић), Влаховић (Пантић).
Притисли су домаћини средином првог дела, а после убачене лопте пред гол гостију Вујовић је био кратак. Недуго потом, исти играч шутирао је, гостујући фудбалер играо је руком, а с беле тачке сигуран је био Миленковић. Одмах на почетку наставка Панчевци су запретили, али истакао се голман Видаковић, а на супротној страни Трифуновић је био у стопостотној шанси, међутим упутио је ударац главом преко гола. Одличан је Видаковић био и средином другог дела, сачувао је мрежу, пантерском интервенцијом, тада је лопту скренуо у корнер, извукавши је из дољег угла, а до краја више није било прилика, па је домаћин прославио заслужен тријумф.
Д. П.
Снажна прича о повратку, породици и неизговореним емоцијама оживела је на сцени Културно-уметничког друштва „Еђшег“, где је вечерас премијерно изведена представа „Ернелини код Фаркашевих“ у извођењу драмске секције „Јожеф Атила“.
Публика је имала прилику да погледа актуелну и животну причу о изазовима повратка из иностранства и поновном сусрету породица које се, након дужег времена, налазе под истим кровом. Управо ти сусрети, како истичу аутори, откривају потиснуте емоције и старе сукобе, али и покрећу лична преиспитивања.
– У представи се говори о томе како изгледа повратак из иностранства, какви су изазови када се људи врате у свој родни крај и како се породице поново спајају. То је врло актуелна тема – истакла је Рамона Тот, председница КУД „Еђшег“, која је заједно са Шандором Кираљом радила на режији овог комада.
Припреме за представу трајале су од новембра, а како наводе из ансамбла, иза њих је интензиван рад који је кулминирао успешном премијером. Ова представа представља адаптацију мађарског филма из 2016. године.
Улоге су тумачили Теодора Сили (Естер), Давид Чикош (Фаркаш), Вивиен Фазекаш (Ернела), Норберт Ђуранки (Алберт), Диана Тот (Лаура) и Огњен Гавранов (Бруно).
Иначе, драмска секција „Јожеф Атила“ позната је по континуитету и посвећености. Тот истиче да сваке године припремају нову представу са којом учествују на Смотри војвођанских аматерских ансамбала.
-Јединствени смо по томе што већ три деценије без прекида учествујемо на овој смотри.
Поред позоришног програма, вече је употпуњено и отварањем изложбе ручних радова у холу друштва. Посетиоци су имали прилику да погледају уникатни накит од перлица са традиционалним мотивима, који представља део ширег пројекта очувања старих заната Панонске низије.
– Пројекат обухвата различите занате, од израде накита, преко ткања и корпарства, до природне козметике и израде медењака. Циљ је да се сачувају и пренесу традиционалне вештине – објаснила је Јолан Тот, вођа пројекта у Кикинди.
Изложба ће бити отворена за посетиоце до 4. јуна, сваког радног дана од 9 до 13 часова.
Премијерно вече у „Еђшег“-у тако је спојило уметност, традицију и савремене теме, потврдивши још једном важну улогу овог друштва у културном животу Кикинде.
Т. Д.
Постоје животи који се не деле на детињство и одрасло доба, већ који од самог почетка траже зрелост. Двадесетчетворогодишњи Веселин Мандарин из Иђоша један је од оних људи који су одрастали брже него што је требало, али не зато што су то желели, већ зато што је живот пред њих поставио околности које се не могу одложити, не могу се игнорисати и не могу се препустити неком другом.
Када данас говори о свом детињству, не почиње од игре, школе или безбрижности, већ од једне слике која се понавља.
-Прва асоцијација на детињство ми је туга. Ходници болнице. И молитва да мајка остане жива.
И управо у томе лежи суштина његове приче — не у томе што је било тешко, већ у томе што је било континуирано, тихо и свакодневно.
ДЕТЕ КОЈЕ ЈЕ УВЕК ЖУРИЛО КУЋИ
Док су друга деца после школе остајала на улици, продужавала игру, тражила још један сат без обавеза, Веселин је имао само један циљ — да што пре стигне кући. Не зато што га је чекала топлина, већ зато што га је чекала одговорност. Са седам година, учио је како да скува ручак, како да препозна промену у мајчином понашању и како да реагује када се свет одједном промени унутар четири зида.
-Враћао бих се кући и никада нисам знао шта ћу затећи. Од депресивних епизода и неконтролисаног плача који би ме испратили у школу до агресије и покушаја суицида које сам затицао при повратку. То је био страх који се не гаси – искрен је Веселин.
И можда је управо то најтеже објаснити онима који никада нису живели у сличним околностима — да страх не долази у таласима, већ да постаје стање.
У кући га је чекала даноћна борба са мајчином болешћу. Са својих дванаест година, већ је водио мајку на контроле и комисије. А напољу, међу вршњацима, чекала га је борба са неразумевањем. Веселин није био само дете које носи породични терет, већ и дете које није припадало.
-Трпео сам увреде и вербално насиље јер сам био другачији. Био сам повучен, нисам имао снаге да објашњавам другима кроз шта пролазима. А нисам желео ни сажаљење. Још мање сам желео да неко сазна истину и почне ружно да прича о мојој мајци. Било ми је лакше да вређају мене него њу.
И зато је ћутао. Али то ћутање није било слабост — било је заштита.
Ипак, упркос свему, постојали су тренуци светла: кратки, ретки, али упечатљиви. Тренуци у којима је мајка била „добро“, у којима је била она коју је свет некада познавао — образована, топла, насмејана жена која пева, учи, разговара.
-Ти тренуци су ми најдражи. Кратки моменти у којима смо читали или певали заједно. Учила би ме да кувам или ми помагала са градивом у школи. Најлепша успомена ми је са завршне приредбе у вртићу. Тих дана била је добро и могао сам у њеним очима да видим љубав и понос што ускоро крећем у школу.
И можда управо у тим тренуцима лежи одговор на питање како се издржи.
-Не издржава се због онога што је тешко. Издржава се због онога што је вредно. А моја мајка јесте вредна свег труда и одрицања.
СЦЕНА КОЈА МЕЊА ЖИВОТ
Један од најтежих тренутака догодио се на путу, у другом граду. Ситуација која је почела као обичан повратак кући, а завршила се као борба за живот.
-Мајка је доживела епилептични напад у колима. Срце јој је стало. Није дисала. Пена и крв на устима, а ми смо у непознатом граду. Срећа па се то догодило у центру града, испред полицијске станице па су полицајци позвали хитну помоћ. Ми смо били у колима иза амбулантних кола. Тих десетак минута, док нисмо знали да ли још увек дише, били су најгори у мом животу – присећа се наш саговорник.
И управо ту, у ходнику болнице, између страха и неизвесности, родила се одлука која ће му одредити пут: да остане, да помогне, да учи. Да буде онај који неће стајати беспомоћно.
Зато Веселин данас ради у здравству. Свакодневно је у контакту са људима којима је потребна помоћ. Али за разлику од многих, он не посматра пацијенте кроз дијагнозу. Он их види као нечије најближе.
-Увек имам на уму да је то нечија мајка, отац или дете. И желим да их третирам онако како сам ја желео да се опходе према мени док сам као дете водио мајку на прегледе и контроле.
Паралелно са тим, Веселин пише. Песме и афоризме смишља од десете године, када је папир постао једино место где је могао да изговори оно што је носио у себи.
-Папир је трпео све што нисам могао да кажем – прича овај млади песник.
Из тог папира настале су књиге. Две збирке песама већ су објављене а трећа ће ускоро у штампу. Веселин тренутно ради и на свом првом роману који је, како каже, научнофантастичног карактера.
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ОСТАО УЗ РОДИТЕЉЕ
Када данас говори о свом животу, Веселин не бежи од истине. Признаје да му је све то узело детињство, али да му је истовремено дало нешто што се не може научити: саосећање, стрпљење и снагу да остане.
-Ја сам поносан на своју породицу и на све што смо прошли. Поносан сам на свог тату што је остао са мојом мајком у браку. Прошли смо много тога али се још увек држимо заједно, и за то сам захвалан Богу.
И можда је то оно што ову причу чини посебном. Не зато што је тешка, већ зато што није огорчена.
Сада, када каже да осећа мир, то не значи да је живот постао лак. То значи да је Веселин научио да живи са свим што носи.
– Као дете сам заспивао и будио се у сузама, са страхом од тога шта носи дан. Данас легнем срећан и будим се срећан, и на томе сам захвалан.
И у томе нема велике драме, нема патетике. Само једна тиха, упорна одлука да се остане човек.
Данас, Веселин је фармацеутски техничар, медицински техничар и студент фармације.
-У Општој болници Кикинда сам сада на усавршавању, на стицању лиценце за самосталан рад. Поред тога, неких годину дана радим у Геронтолошком центру где нашим најстаријим суграђанима, поред здравствених и социјалних аспеката неге, доприносим да се осећају да је неко ту за њих.
И тако Веселин Мандарин није само младић који је прошао кроз тешко детињство. Он је човек који је из те голготе изашао са жељом да помогне другима, да говори, да разуме и да не окрене главу од туђег бола. У времену у којем се често заборавља шта значи остати уз некога — он подсећа да љубав није увек лака. Али да је, када је истинска, увек довољно јака.
Т. Д.
Седам дана дружења, нова пријатељства, али и – нове љубави. Тако би се у најкраћем могло описати путовање које је за своје чланове организовала Синдикална организација пензионера Кикинде, Чоке и Новог Кнежевца.
Око 70 пензионера боравило је у спортско-рекреативном центру „Ајдиновићи“, између Сарајева и Тузле, где су, како кажу, уживали у природи, свежем ваздуху и – пре свега – међусобном дружењу.
– Циљ нам је био да удовољимо нашем чланству. Најважније је да се људи сретну, разговарају и друже – истиче председник Радован Субин.
Посебан значај овом путовању дао је сусрет са пензионерима из Тузле, са којима је договорена будућа сарадња. Размењене су идеје, планови и позиви за узвратне посете – Тузла ће доћи у Кикинду, а Кикинђани ће поново бити гости на чувеним сланим језерима.
Током боравка, учесници су обишли град, знаменитости и уживали у срдачном гостопримству домаћина.
– Певали смо, дружили се, ширили пријатељство. Људи су топли и отворени, заиста смо се повезали – каже Субин.
Путовање је донело и изненађења – од снега „до колена“ по доласку, до сунчаних дана на крају боравка.
Али оно што ће многи најдуже памтити јесу – емоције.
– Дешавале су се и нове љубави. Људи који су били усамљени, сада више нису – додаје Субин.
Иначе, ова организација данас броји око 9.500 чланова и редовно организује активности – од излета до крстарења. Већ средином априла планира се ново дружење на Авали, а у јуну и крстарење Тисом уз тамбураше.
Интересовање не јењава – како кажу, већ у повратку са путовања у аутобусу поставља се исто питање: „Кад је следеће?“ .
Т. Д.
У Панчеву је одржано Првенство Војводине Б програм, у стрељаштву, а пиштољашица СД Кикинда Ема Цвејин (на слици, у средини) освојила је златну медаљу у узрасту пионирки.
Љубитељи позоришта имаће прилику да уживају у снажној и емотивној представи драмске секције „Јожеф Атила“ у просторијама Културно-уметничког друштва „Еђшег“, која ће бити изведена у суботу, са почетком у 19 часова.
Реч је о представи „Ернелини код Фаркашевих“, насталој по награђиваном филму редитеља Хајду Саболча, која доноси слојевиту причу о породичним односима, потиснутим емоцијама и сударима који неминовно избијају на површину када се људи поново нађу заједно.
Радња прати породицу Ернеле која се, након годину дана проведених у Шкотској, враћа кући и привремено усељава код Естер и њене породице. У скученом простору и под притиском свакодневице, старе тензије и неизречене истине почињу да испливавају, док се ликови суочавају једни са другима, али и са сопственим дилемама и несигурностима.
Представу режира Шандор Кираљ, а улоге тумаче Теодора Сили (Естер), Давид Чикош (Фаркаш), Вивиен Фазекаш (Ернела), Норберт Ђуранки (Алберт), Диана Тот (Лаура) и Огњен Гавранов (Бруно). Техничку подршку пружају Елвира Керменди, Чаба Шетет и Рамона Тот.
Организатори позивају суграђане да присуствују и буду део ове искрене и дубоко промишљене позоришне приче, која отвара важна питања о породици, блискости и личним изборима.
Т. Д.