Lepa Varoš Arhive | Kikindski portal

Stogodišnjica rođenja Milivoja Jugina: Trag u kosmosu

Jelena Trifunović januar 10, 2026

Legendarni TV komentator i najveći popularizator kosmičkih istraživanja zauzima posebno mesto među znamenitim Kikinđanima, piše za praznični dvobroj „KOMUNE“ profesor dr Jovica Trkulja podsećajući na delo Milivoja Jugina

Milivoj Jugin je rođen 22. avgusta 1925. godine u Velikoj Kikindi. Njegov otac, Maksim Jugin, bio je trgovac, a majka Sofija domaćica. Osnovnu školu (1931–1935) i osam razreda gimnazije (1935–1943) završio je u Velikoj Kikindi. Bio je jedan od najboljih učenika u svojoj generaciji Kikindske gimnazije, član meteorološke, vazduhoplovne i drugih sekcija. Od tada je za njega vazduhoplovstvo i letenje postalo opsesija i jedan od životnih ciljeva. Njegova druga ljubav tokom školskih dana bilo je slikanje. U početku je radio portrete, a kasnije se opredelio za akvarel. Imao je 37 samostalnih izložbi u našoj zemlji i tri u inostranstvu (London, Njujork, Moskva). Još jedan hobi je Milivoju u gimnazijskim danima i kasnije u životu ulepšavao dane – fotografisanje. Fotografskim aparatom je prokrstario svet na četiri kontinenta i reportaže sa tih putovanja objavljivao je u raznim ilustrovanim časopisima i revijama u našoj zemlji. Mladi Milivoj je ispoljio interesovanje i za muziku. Naučio je da svira gitaru i rado je svirao u krugu prijatelja i rođaka. U Gimnaziji je sarađivao sa gimnazijskim listom „Osvit“.

Majka Sofija, sin Milivoj i otac Maksim Jugin, okom fotografa Kalmara (Velika Kikinda, 1929. godine)

Milivojevo bezbrižno dečaštvo je prekinuo rat 1941. Spas od ratnih trauma nalazio je u knjigama, slikanju, muzici i posebno u literaturi o vazduhoplovstvu i letenju. Nakon oslobođenja, upućen je u „Harkovsko vojno vazduhoplovno tehničko učilište“ gde se obučavao do decembra 1946. Po povratku u zemlju, 1947. godine, dobio je čin potporučnika i raspoređen je u Zagreb na aerodrom Lučko. Studirao je na Vazduhoplovnom smeru Mašinskog fakulteta u Beogradu, na kome je diplomirao 1954. godine.

Njegovo prvo radno mesto kao vazduhoplovnog inženjera bilo je u Vazduhoplovno-tehničkom institutu u Žarkovu, gde je radio u konstruktorskoj grupi kao aerodinamičar na projektovanju i konstruisanju naših vojnih mlaznih aviona „Galeb“ i „Jastreb“ i na klipnom avionu „Kraguj“. Posle izlaska iz aktivne vojne službe u činu vazduhoplovno-tehničkog majora, 1966. prešao je u Institut za naučnotehničku dokumentaciju i informacije u Beogradu, u kome je ostao sve do penzionisanja, 1983. godine.

Kosmosu u pohode

Jugin je početkom 1950-ih godina pokazao veliko interesovanje za mogućnost ostvarenja kosmičkog leta i istraživanje vasionskog prostora. Od prvih dana kosmičke ere jedan je od naših najaktivnijih popularizatora ideja astronautike. Od 1953. godine posebnu Juginovu pažnju privlačili su problemi i mogućnosti leta u kosmos. Kada je 1954. u okviru Vazduhoplovnog saveza Jugoslavije oformljeno Astronautičko društvo, čiji je predsednik bio inženjer prof. dr Kosta Sivčev (takođe Kikinđanin), on se aktivno uključio u njegov rad. Bio je rukovodilac u Jugoslovenskom astronautičkom i raketnom društvo (ARD) i u Savezu astronautičkih i raketnih organizacija Jugoslavije (SAROJ).

Najveći doprinos Jugin je dao popularizaciji istraživanja kosmosa. Koristeći dobre odnose koje je u to vreme Jugoslavija imala sa SSSR i SAD, bio je na izvoru najvažnijih informacija o rezultatima u osvajanju kosmosa koje su ove dve velesile ostvarivale. Bio jedan od retkih koji je posećivao kosmodrome u obe države i bio je u prijateljskim odnosima sa većinom ruskih i američkih kosmonauta.

Milivoj Jugin kao maturant Kikindske gimnaije, Velika Kikinda, 3.7.1943, „Foto Sretenović”

Imajući to u vidu, TV Beograd je Jugina angažovala da komentariše let u kosmos Jurija Gagarin aprila 1961. Tada je započela njegova plodna saradnja sa RTV Srbije koja će trajati pola veka. Jugin je komentarisao značajne događaje u osvajanju kosmosa, intervjuisao poznate kosmonaute. Proslavio se kao TV komentator koji je dočarao milionima Jugoslovena poletanje „Apola 11“ na mesec, 21. jula 1961.godine.

Jugin je 1967. izabran za dopisnog člana Međunarodne astronautičke akademije (IAA) sa sedištem u Parizu. Bila je to velika satisfakcija za njegov aktivan rad na polju istraživanja vasionskog prostora. Iz te oblasti objavio je 12 knjiga i to: Veštački Zemljini sateliti (1960), Osvojuvanjeto na vselenata (1963.), Sateliti i kosmički brodovi (1965), Čovek i kosmos (1969), Kosmička tehnika i njena primena (1971), Put u kosmos (1975) (sa originalnim potpisima i posvetama kosmonauta i astronauta), Svi smo kosmonauti (1977) – knjiga za decu, dobila dve Nevenove nagrade, Vasioni i pohode (1977), Kosmos iz vojnog ugla (1986), Kosmos otkriva tajne (1997) – uvrštena u kapitalna dela, Čovek, biljke, životinje u kosmosu (1998), Večni trag (2000). Pored toga, u mnogim dnevnim listovima, časopisima i ilustracijama objavio je mnoštvo komentara i članaka o onome što se zbivalo u oblasti kosmičkih istraživanja.

Preminuo je 20. januara 2013. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Milivoj Jugin i kosmonaut Pavel Popovič, ispred zgrade Kurije u Kikindi, 1987. (Foto: D. Badrljica)

Nepravedno zaboravljen

O Milivoju Juginu kao stručnjaku pisali su prof. dr Kosta Sivčev, akademik Tatomir Anđelić, dr Vladimir S. Ajdačića, mr Grujica S. Ivanović, Stanko Stojković i dr. Njihov zaključak je da njegovi radovi, predstavljaju značajan doprinos složenoj oblasti kosmonautike. O Juginu kao čoveku i Kikinđaninu govorili su Raša Popov, Jovan Ćirilov i dr.

Zahvaljujući njihovim radovima i zapisima delimično je ispravljena nepravda prema Juginu i njegovom delu. Oni su ukazali na njegov plodan i raznovrstan opus iz oblasti vazduhoplovstva, kosmonautike, slikarstva, publicistike, novinarstva i fotografije.

Polazeći od navedenih doprinosa Jugina, možemo zaključiti da njegovo delo i javno delovanje služe za ponos njegovoj struci, zavičaju i otadžbini, te da on zato zauzima posebno mesto među znamenitim Kikinđanima i velikanima srpskog vazduhoplovstva i kosmonautike. Svojom moralnom doslednošću i javnim delovanjem služio je za ugled srpskoj eliti, posebno inženjerskoj i medijskoj.

Uprkos tome, o Milivoju Juginu danas se, nažalost, malo zna. O njegovom životu, karijeri i javnim delatnostima ne postoje monografski radovi i studije. Postoje malobrojni članci i kraći, mahom prigodni tekstovi. Nažalost, on je poslednjih godina zaboravljen i u svom zavičaju. Brojne generacije mladih ništa ne znaju o njemu i njegovom delu. Istorijski arhiv i Muzej Kikinde ne poseduju osnovne relevantne dokumente o Juginu i njegovoj porodici, nemaju nijednu njegovu fotografiju vezanu za Kikindu, nijednu njegovu umetničku sliku ili slajd. Na taj način Juginovo delo i uloga u javnom životu su nepravedno zapostavljeni.

Karikatura Milivoj Jugina, rad Paje Stankovića, Beograd, 1976; sa duhovitim komentarom kosmonauta Alekseja Limonova: „Milivoje, okreni se licem k „Sojuzu“, 1978.

Milivoj Jugin je rođen u Kikindi 1925. Poslednji put je boravio u rodnom gradu 2003. Tom prilikom je otvorena izložba njegovih umetničkih slika i održana tribina

Neodužen dug

Krajnje je vreme da njegov rodni grad počne da odužuje dug prema svom velikanu, da istraži i prikaže oblasti u kojima je on delovao, rezultate koje je ostvario. U prvom redu su Juginovi izuzetno cenjeni i značajni radovi iz oblasti kosmonautike i vazduhoplovne tehnike. Tu su i njegovi brojni publicistički radovi, bogati slikarski opus i uspešno bavljenje fotografijom.

Milivoj Jugin ispred njegove slike: Jurij Gagarin, akvarel, 80 h 60 cm.

U feljtonu koji sam pisao za „Kikindske novine“ 2019. godine predložio sam da se u tom cilju preduzmu sledeći koraci: da Narodna biblioteka „Jovan Popović“, kikindski Muzej i Arhiv, zajedno sa Vazduhoplovnim savezom Srbije, RTV Beograd i Udruženjem inžinjera i tehničara u Beogradu pripreme izložbu i objave knjigu „Milivoj Jugin – ličnost i delo“, da Kulturni centar Kikinde, Narodna biblioteka „Jovan Popović“ Kikinda, Vojno-izdavački zavod i Izdavačka kuća Prometej iz Novog Sada pripreme i objave Izabrana dela Milivoja Jugina i da se kikindskoj Opštini predloži da jedna ulica i škola u Kikindi po njemu dobiju ime. Od ovih predloga realizovan je samo jedan. Jugin je dobio ulicu na periferiji Kikinde kod Velikog bedema.

Ovaj tekst napisao sam kao prilog oduživanju duga Milivoju Juginu, u nadi da, uprkos svemu, on i drugi znameniti Kikinđani i njihovo delo neće biti zaboravljeni.

Prof. dr Jovica Trkulja

Kako se nekada čekala Nova godina

Jelena Trifunović januar 1, 2026

Kikinda u osmoj deceniji prošlog veka po stopi razvoja u odnosu na broj stanovnika bila druga u SFRJ, odmah iza Velenja, s drastično višim prosečnim ličnim dohotkom nego u pokrajini, republici i državi, što se pozitivno održavalo na standard meštana

Vremena se menjaju, pa s njima i društvene prilike i ljudske navike. Tako i način ispraćaja stare i dočeka nastupajuće godine. Pre nekoliko decenija u našem gradu sve je bilo drugačije, pa i novogodišnja slavlja. Ko tada za najluđu noć nije ostajao kod kuće ili slavio u privatnoj režiji, obreo bi se u nekom od brojnih ugostiteljskih objekata, koji su za tu priliku, svi redom – kao košnica bili puni.

Kikinđani su, naime, u to doba u egzistencijalnom smislu, prednjačili ne samo u odnosu na žitelje okolnih gradova, nego i mnogo šire. Statistika nedvosmisleno potvrđuje da su im buđelari bili puniji, a time i širi prostor za životnu komociju. Kikinda se, kao grad, nakon Drugog svetskog rata ekonomski i društveno ubrzano razvijala, što se pozitivno odražavalo na njenu demografsku sliku. Prema zvaničnim podacima, 1948. godine imala je 28.665 stanovnika. Broj žitelja se 1961. godine povisio na 34.059, dve decenije kasnije na 37.576, potom 1981. „skočio“ na 41.706, a 1991. s cifrom od 43.501 dostigao istorijski rekord. Danas, poređenja radi, naš grad ima oko 32.000 stanovnika.

Osamdesetih godina prošlog veka u kikindskoj privredi i društvenom sektoru ukupno je bilo 27.000 zaposlenih. Bili smo, da se komšije ne naljute, ekonomski razvijeniji od Zrenjanina. U takvim okolnostima, sa solidnim primanjima, većina žitelja mogla je, solidno živeći, da prati i tadašnji ustaljeni, bez kafane skoro nezamisliv, novogodišnji slavljenički trend. Zato su za Novu godinu svi ovdašnji ugostiteljski objekti bili krcati. Elitno mesto novogodišnjeg okupljanja bio je hotel „Avala“.

Prestižni su takođe bili restorani „Lovac“ (kod škole „Jovan Popović“) i „Radnički dom“. Stolica za novogodišnju noć morala je da se rezerviše barem dva meseca ranije. Konzumacija se blagovremeno tražila i za provod u centralnom gradskom restoranu „Vojvodina“, u kojem je uglavnom slavila radnička klasa „pojačana“ siromašnijom omladinom. Veselo je bilo i u privatnim lokalima „Bosna“, „Sana“, „Šinobus“, „Kod Daneta“, „Kod Dalmatinca“, „Šaran“, „Kod Joze“, „Kod Keče“, „Miloš Obilić“, „Dom JNA“, noćni bar…Bez „žive“ muzike i narodnjaka nije se moglo.

Vrata skoro svih ovih restorana i kafana odavno su zamandaljena, ili im je prostor drugačije namenski iskorišćen. Novogodišnji provod Kikinđana, s, osetno izmenjenim sadržajem, preselio se u neki drugi ambijent.

PLATE ZA RADOVANJE

Kikinda se osamdesetih godina ubrzano razvijala, pa su se u nju, da žive i rade, masovno doseljavali uglavnom mladi, neretko stručni ljudi iz drugih sredina, čak i iz prestonice. Prema zvaničnim podacima, po stopi razvoja u odnosu na broj stanovnika, bila je druga u Jugoslaviji, odmah iza Velenja, industrijskog grada u Sloveniji. Računajući visinu dohotka „po glavi stanovnika“, Kikinda je za oko 28 odsto bila iznad vojvođanskog proseka, za oko 37 odsto iznad republičkog i 44 odsto iznad proseka u SFRJ.

M. I.

Davne 1970: Školska radionica proizvodila sigvol protiv krađe

Jelena Trifunović maj 4, 2025

Dualno obrazovanje kod nas zapravo nije nikakva novina. Starije i srednje generacije pamte da smo u staroj Jugoslaviji imali škole učenika u privredi, kao i da je srednjoškolsko stručno obrazovanje podrazumevalo sadržajnu praktičnu nastavu na zavidnom nivou.

O tome svedoči i novinski članak iz KOMUNE, iz davne 1970. godine, naslovljen „Sigvol protiv krađe“.

Radionica Školskog centra za tehničko obrazovanje nije mogla da stigne da proizvede dovoljnu količinu sigurnosnih brava za volan fiće, pisala je Komuna davne 1970. godine.

Naime, ovaj školski centar je otkupio od jednog beogradskog penzionera pravo na proizvodnju njegovog patenta. Bila je to sigvol-patent brava (sigvol skraćenica od sigurnost volana) za zaključavanje volana fiće, za kojim je vladala potražnja u robnim i auto kućama širom Jugoslavije.

Komuna piše da su godišnje proizveli nekoliko desetina hiljada bravica, što nije bilo dovoljno.

Bile su jednostavne i pouzdane, a radionica je proizvodila dve vrste: mehaničku za volan i bravu sa elektro prekidačem za prekidanje kontakta ključa za stavljanje motora u pogon, precizirano je u Komuninom članku iz 1970.

Jugoslovenskog mezimca, fiću, danas je videti na ulici prava retkost, a podsetimo da je prvi u „Zastavi“ proizveden 1955. godine.

Bilo je dosta protivnika ideje da bi u Kragujevcu mogli da se proizvode automobili. Neki su smatrali da je potrebno uložiti mnogo novca u izgradnju i opremanje fabrike za proizvodnju putničkog vozila čiju će kupovinu malo ko moći da priušti (zemlja je u to vreme siromašna, a industrijalizacija u začetku), drugi su bili stava da bi bilo bolje da se takva fabrika izgradi u Hrvatskoj ili Sloveniji kao razvijenijim republikama, a treći da je investicija nepotrebna jer je automobil u privatnom vlasništvu simbol kapitalističkog potrošačkog društva.

Prelistavamo štampu bivših društvenih preduzeća u našem gradu (2): Vredno štivo za istraživanja

Aleksandra Djuran mart 13, 2025

Dragoceni pisani tragovi o zlatnom dobu ovdašnjeg turizma i ugostiteljstva, a posebno hotelijerstva, sačuvani u glasilu „Utron“, koji je uređivala Jelena Đurašin, s mnoštvom zanimljivosti o „Narviku“ koje danas deluju nestvarno. U osmoj i devetoj deceniji prošlog veka pohodili nas, sem domaćih, i turisti, umetnici i sportisti iz evropskih zemalja, ali i iz Afrike, Azije, pa čak i – kosmonauti.

Da nije pisanih tragova kazivanje o zlatnoj eri kikindskog ugostiteljstva i hotelijerstva svelo bi se na maglovito, sve bleđe, prisećanje vremešnih meštana i njihovu neubedljivu tvrdnju – da smo krajem prethodnog milenijuma bili značajna tačka ne samo na jugoslovenskoj, nego i na evropskoj turističkoj mapi. Najpouzdaniji svedok najizraženijeg tržišnog uzleta u istoriji tadašnje radne organizacije „Nizija“ u uslovima dogovorne ekonomije, jeste u Zavičajnom odelenju Gradske biblioteke sačuvani nepotpuni komplet „Utrona“.

Ovaj latinični dvomesečnik ugledao je svetlost dana početkom 1986. godine, s adresom u ulici Maršala Tita 6, s Jelenom Đurašin, profesorom srpskog jezika i književnosti, kao glavnim i odgovornim urednikom. Pored ove dame s u Uređivačkom odboru bili su zaposleni u UTRO „Nizija“ Mirjana Nedin, Milka Mandić, Olga Varga, Ratko Knežević, Vladimir Vidaček, Nevenka Pekarević, Jožef Janoš i Milica Jelisavac. Prvi saradnici vrednoj Jeleni bili su njen suprug Miloš Đurašin, arhitekta inače, i medijski poslenik Momčilo Stojkov.

„Utron“ nije bio na kioscima, nego je deljen zaposlenima u „Niziji“ – stvorenoj fuzijom Ugostiteljskog preduzeća „Avala“ i nekoliko godina ranije osnovanog „Narvika“, ali i redovnom poštom slat na najvažnije poslovne i društvene adrese.

Već na početku prelistavanja uočava se kopča uređivačkog koncepta sa naslonom na tadašnju ideološku matricu, što je, inače, manje više, bilo svojstveno tadašnjoj kompletnoj štampi u državi. Društveno-politički sistem nalagao je neizostavna odgovarajuća pravila u novinarskoj branši. U tom smislu ne treba da čudi pisanje o godišnjici Brozove smrti i u tom kontekstu objavljivanje prigodne reportaže o najboljoj radnici u ćevabdžinici Mari Šerbuli, koja se sa setom i ponosom priseća 25. oktobra 1969. godine. Tada se, kao deo posluge, našla u blizini predsednika države kada je ovaj posetio Livnicu, „pa joj se“, kako je izjavila, u tom momentu „srce ispunilo novim uzbuđenjima i radošću, a oči napunile suzama radosnicama“. Mara se poverila novinaru „Utrona“ Momi Stojkovu da je, ushićena prizorom, u zanosu, poželela da – poljubi Tita. Nije se, međutim, snašla. Zbunila se, te joj osta žal za poljupcem u, kako ga je naznačila – najsrećnijem danu u njenom životu.

Pratio je „Utron“ iz broja u broj prigodne datume, zbivanja u SK, kao i važne događaje direktno ili posredno povezane sa „Nizijom“. Na stranicama dominiraju tekstovi o samom preduzeću, poslovnim uspesima i iskušenjima koji iziskuju kontinuirano praćenje prihodovnih, a pogotovo rashodovnih stavki „po jedinicama udruženog rada“ i na nivou radne organizacije.

U broju s početka marta 1987. godine apostrofirana je izjava generalnog direktora Boškova – da je privređivanje sve složenije u uslovima kada se ionako teško stiče dohodak. Pa optimistički naglašava: „Ali smo, u našoj niskoakumulativnoj delatnosti, uz pomoć dela udruženog rada i uz razumevanje društveno-političke zajednice, ipak uspeli da obezbedimo potrebna ne mala sredstva, koja smo uložili u povećanje uslužnih i proizvodnih kapaciteta i poboljšanje nivoa objekata“. Zatim prvi čovek preduzeća, nabrajajući šta je sve u tom smislu urađeno, između ostalog, napominje da je rekonstruisan stari hotel, da su obnovljeni skoro svi ugostiteljski objekti u gradu i selima, da su adaptirana tri objekta motela „Šumica“ i obezbeđeno 55 kreveta „B“ kategorije, što je u priličnoj meri rasteretilo navalu na smeštajne kapacitete „Narvika“.

Sve ovo je lepo nekad bilo, dok nakazna privatizacija nije beskrupulozno nasrnula na vrata ne samo „Nizije“ nego i kompletne kikindske privrede. Ostala su samo nostalgična prisećanja i, zahvaljujući „Utronu“, autentično ispisano svedočenje o periodu nešto dužem od decenije kada je Kikinda bila zgodno mesto za svakodnevni užitak i omiljena destinacija čak i najprobirljivijih hotelsko-ugostiteljskih konzumenata koji su ovamo masovno pristizali sa svih meridijana.

Nasumice prelistavamo „Utron“, pa u broju za mart i april 1987. godine na naslovnoj strani, pored prvomajskog uvodnika, uočavamo opširnu informaciju o uspešnom startu novog ugostiteljskog objekta. Radi se o preuređenom restoranu bivšeg hotela u pivnicu, koja je, kako je naslovljeno – biser „primenjenog“ ugostiteljstva. Pažnju nam zaokuplja i tekst o konobaru Dragoljubu Adamovu i poslastičaru Nikoli Kokotoviću, „Narvikovim“ vrhunskim majstorima, koji su, u žestokoj konkurenciji, pobrali lovorike na prestižnom saveznom nadmetanju „Turjug“ u Zagrebu. Adamov je maestralno aranžirao preukusni „banatski ručak“, dok je Kokotović u čuvenom zagrebačkom hotelu „Interkontinental“, sa kolegom Mihaljem Pataricom iz Novog Sad, žiri i takmičare zadivio prezentaciojom kompletnog vojvođanskog menija. Nailazimo na lepu priču o „Narvikovom“ gostovanju u splitskom hotelu „Park“ u okviru manifestacije „Nedelja vojvođanske kuhinje i i muzike“.Tom prilikom domaćine je fasciniralo kulinarsko umeće kikindske ekipe predvođene legendarnim Milošem Dimićem u spravljanju lovačkih specijaliteta. Gostovanje Kikinđana upotpunjeno je muziciranjem tada izuzetno popularnog orkestra „Đeram“, koji je u to vreme nastupao u „Lalinskoj sobi“.

Okrepljujući šlag na „medijsku tortu“ je zapis o novootvorenom noćnom klubu „Paun“ kroz razgovor sa šefom ovog hotelskog sadržaja Dragišom Grujićem. Vladala je prava euforija, zbog atraktivne striptizete Tine. „Narvik“ je u prvoj deceniji postojanja bio svojevrsna atrakcija kongresnog, naučnog i sportskog turizma i vrhunske estradne zabave. Prisetimo se Breninih prvih koraka na pozornici. U prolećnom broju „Utrona“ iz 1987. godine čitamo da je u „Narvik“ pristigla nova velika grupa italijanskih lovaca. Među gostima su i turističke ekspedicije iz Španije, Norveške, Grčke, Mađarske, poslovni ljudi iz Nemačke…

Primećujemo, posredstvom novinskih priloga, izraženu saradnju „Narvika“ sa kolektivima iz branše iz Zagreba, Splita i Ljubljane, susedne Mađarske… „Narvik“ je, kako u broju za maj-jun 1987. piše „Utron“, sve popularniji za vrhunske sportiste ne samo iz naše zemlje, nego i inostranstva. Napominje se, između ostalog, da je naša vaterpolo reprezentacija, uoči velikih nadmetanja, čak u tri navrata boravila u Kikindi i bila smeštena u hotelu. „Narvik“ je u više navrata bio na usluzi našim obema rukometnim reprezentacijama, zatim najboljim teniserima bivše Juge, pa vaterpolo selekciji, učesnicima Balkanskog šampionata u dizanju tegova…Gosti „Narvika“ bili su i biciklisti Ujedinjenih Arapskih Emirata, zatim bokseri iz Gabona, rukometašice iz Danske…

Kada se sve sabere može se zaključiti da je „Utron“, od strane Jelene Đurašin, koja nažalost nije više sa nama, urednički umešno osmišljen i vešto vođen, zaslužuje pažnju i poštovanje, te je značajna karika takozvanoj „fabričkoj štampi“ našeg grada u doba samoupravljanja. List je posebno dragocen za buduće istraživače prošlosti Kikinde ne samo u medijskom, nego i širem društvenom smislu.

UGOSTILI I KOSMONAUTE

Za „Narvik“ je, a i za samu Kikindu, posebno značajan događaj od 11. septembra 1987. godine. „Utron“ tim povodom beleži: „Bili smo domaćini za dvoje kosmonauta – Pavela Popoviča Romanova iz Sovjetskog Saveza i Lusi Šenon iz Sjedinjenih Američkih Država. Kosmonauti su učestvovali na Svetskom prvenstvu u raketaštvu i modelarstvu u našoj zemlji, pa slobodan dan iskoristili da posete Kikindu u pratnji našeg poznatog naučnika Milivoja Jugina, inače rođenog u Kikindi. Tom prilikom, nakon razgovora s građanima na trgu, za njih je organizovan prijem u „Narviku“.

DOMAĆINI FILMADŽIJAMA

Hotel „Narvik“ je mnogo puta bio domaćin filmskim i televizijskim stvaraocima – piše „Utron“ u letnjem broju iz 1988. godine, uz napomenu da su ovoga puta gosti bili članovi Filmske zajednice Beograda, „koji su letos u Kikindi i njenoj okolini snimali igrani film „Atoski vrtovi“, čiji je režiser Stojan Stočić, a saradnik na scenariju Raša Popov“.

-Boravak u „Narviku“, gde su filmadžije imale i svoje prostorije, omogućio je ekipi i glumcima (Nedi Arnerić, Žarku Lauševiću i drugima) izvanredne uslove da mogu što bolje da obave posao i naprave kvalitetan film – zaključuje „Utron“.

M.Ivetić

Otrgnuto od zaborava: Svedočanstvo jednog vremena

Jelena Trifunović mart 9, 2025

Dvomesečno glasilo „Utron“ u devetoj deceniji prošlog veka bilo je svojevrsno medijsko ogledalo tadašnjeg jedinstvenog društvenog preduzeća „Nizija“. U mnoštvu zanatski vešto obrađenih tema iz perioda zlatnog doba kikindskog ugostiteljstva, a posebno hotelijerstva, izdvajamo dragocene informacije i zanimljivosti o „Avali“, a posebno o „Narviku“, tada jednoj od najprestižnijih jugoslovenskih firmi u branši, a danas – arhitektonskom ruglu Kikinde

„Dvadeseti februar ove godine biće zlatnim slovima upisan u istoriju našeg kolektiva. Tog dana posle višemesečnih priprema, otvoreni su novi sadržaji u hotelu „Narvik“, kao i nov, savremeni, specijalizovani ugostiteljski objekat. Reč je o noćnom klubu „Paun“ u međuprostoru između spratova, zatim o slobodnoj carinskoj prodavnici popularnom „fri-šopu“ i o takozvanoj „Crvenoj sali“ – svečanom kutku za prigodne kolektivne ili pak porodične ručkove i proslave. U zgradi bivšeg hotela „Avala“ otvorena je nova pivnica“.

Ovo je uvodni deo udarnog teksta sedmog broja lista „Utron“ s početka 1987. godine naslovljen „U korak sa svetskim ugostiteljstvom i turizmom“. List beleži da je u aprilu 1987. godine u novootvorenu pivnicu „Avale“ dnevno svraćalo oko 300 gostiju. Za jedan dan točilo se u proseku – 500 litara piva.

A zašto „Utron“? Jezička kovanica izvedena od naziva Ugostiteljsko-turistička radna organizacija dopunjena prvim slovom reči „Nizija“ – tada aktuelne društvene firme nastale objedinjavanjem „Avale“, koja je držala lokalno ugostiteljstvo, i „Narvika“. Ideju o glasilu ovog preduzeća osmislio je i sproveo u delo njegov tadašnji prvi čovek Tomislav Bata Boškov, koji je slovio za izuzetno preduzimljivog privrednika sa istančanim osećajem za marketing i informisanje.

„Utron“ je, inače, jedno od više glasila iz lokalnog medijskog korpusa zvanog „fabrička štampa“ karakterističnog za poslednje decenije samoupravnog socijalizma.

Uzimajući u obzir tadašnje ograničavajuće tehničke i tehnološke mogućnosti „proizvodnje“ informacija i štampanja novina u poređenju s današnjim uslovima, može se zaključiti da „Utron“ zaslužuje sve pohvale.

Ove novine opstale su nekoliko godina, do momenta kada su se „Avala“ i „Narvik“ razdvojili. Ne znamo da li je sačuvana kompletna produkcija „Utrona“. Određeni broj primeraka iz 1987. i 1988. godine pronalazimo u Zavičajnom odeljenju Gradske biblioteke zahvaljujući predusretljivosti i ljubaznosti tamošnjeg radnog osoblja.

Posebnu pažnju privlače prilozi o „Narviku“ – tada svetlom primeru kikindske privrede, svetioniku vojvođanskog hotelijerstva, posle beogradskog „Metropola“ po svim parametrima poslovanja, 1987. i 1988. godine zvanično drugoj po kvalitetu hotelsko-ugostiteljskoj destinaciji u Srbiji. U razmišljanju se nameće paralela između tada blistavog „Narvika“ kao društvenog preduzeća i njegovog današnjeg ruiniranog, skoro pa apokaliptičnog, zdanja kao posledice nakazne privatizacije poduprte nemarom i neodgovornošću onih koji su velelepni hotel lako kupili i još lakše ga uništili.

U „Utronu“ nalazimo raznovrsne informacije, počev od običnih vesti, preko izveštaja sa terena i „zapisa sa lica mesta“, razgovora sa zaposlenima, autorskih priloga, reportaža, intervjua, do karikatura u formi, kako ih je autor naslovio – „sličica iz naših pričica“… Da ne zanemarimo veoma čitanu „lekovitu“ rubriku sa imenima zaposlenih koji su disciplinski kažnjeni.

Glavni i odgovorni urednik lista bila je Jelena Đurašin, s diplomom profesora srpskog jezika i književnosti. O prelomu se, u svojstvu tehničkog urednika, starao čuveni zrenjaninski novinar Momčilo Stojkov, fotoreporteri su bili Svetozar Gunić i Ljuba Milosavljević, dok je ilustracije i karikature radio naš sugrađanin Miloš Đurašin, arhitekta po struci, inače suprug prve dame redakcije. List je štampan u zrenjaninskoj Grafičkoj radnoj organizaciji „Budućnost“.

-Nije tada bilo lako napraviti dobre novine – kaže Miloš Đurašin, prisećajući se vremena kada je bio angažovan u „Utronu“. – Jelena je volela novinarski poziv, u potpunosti mu se tada posvetila. List je besplatno deljen zaposlenima u preduzeću. Rado je bio čitan. Sve je trajalo nekoliko godina. Ne mogu tačno da se setim kada je poslednji broj izašao iz štampe. Vreme je učinilo svoje. Ostalo je lepo sećanje na period entuzijazma i mladalačkog zanosa…

Prevashodna namena „Utrona“ je bila da zaposlene upozna sa svim zbivanjima u radnom kolektivu. Dominirala je afirmativna poruka, ali je bilo i kritičkih tonova. Tekstovi su valjano osmišljavani i redaktorski veoma kvalitetno obrađivani. Nije ni čudo, jer je Jelena, sa uredničke pozicije neprekidno insistirala na jezičkoj čistoti.

JELENA

Jelena Đurašin je nakon gašenja „Utrona“ otišla u prosvetu. Do penzionisanja je, kao profesor srpskog jezika, radila u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“. Preminula je pre godinu dana, nakon duge i teške bolesti. Ona i Miloš imaju sina Stefana i ćerku Anu, koji žive u Beogradu, a od ćerke i unuku Ines.

KONOBARI JAČI OD PODZEMLJA

U „Utronu“ u broju za mart i april 1987. godine uočavamo tekst s neobičnim naslovom „Konobari bolji od Podzemlja“ o turniru u malom fudbalu u okviru radne organizacije održanom u Sportsko-rekreacionom centru „Jezero“. Sem neuobičajenog naziva gubitničke ekipe, novinar naglašava da su u njoj bili sve aktivni fudbaleri Ćulibrk, Grubor, Aškić, Bosančić, Kovačević i Jevtić. Za pobednički sastav, koji je slovio za totalnog autsajdera, nastupili su čisti sportski rekreativci koji na poslu konobarišu – Balanji, Kresoja, Rac, Miolski, Galić Stojanović, Belić, Adamov, Nikolić, Mađar i Miletić.

.

M. Ivetić

Moje pesme, moji konji i moja ravnica – Dragan Strajnić, zaslužni građanin Kikinde

Igor Crnogorac januar 23, 2025

Povodom Dana Grada, najviše priznanje, „Zaslužni građanin Kikinde“, dodeljeno je Draganu Strajniću, “za sveobuhvatni doprinos i ljubav prema svom gradu”.

U obrazloženju za dodelu najvišeg priznanja Grada sažet je čitav jedan vek nepokolebljive i istrajne predanosti napretku svoje zajednice, ljudi u njoj, i ravnici, svojoj kući. I tu tek počinje priča Dragana Strajnića o svim njegovim ljubavima: porodici, salašu, pesmama…

„Jedno ovakvo priznanje sam dobio pre dvadesetak godina. Verovatno da neko prati šta radim celog veka i čini mi se da je sasvim zasluženo, mirna mi je savest“, kaže Dragan.

Moja kuća

Moji su došli iz Grčke, bavili su se poljoprivredom i imali su suvače, tako da sam ja ostao u tom paorskom poslu. Ja sam se sve vreme, i kada sam završio Pravni fakultet u Sarajevu, bavio poljoprivredom, pomagao sam svom ocu, bili smo rekorderi u proizvodnji pšenice. Konji su mi najvažnija sporedna stvar u životu. Te godine kada sam se rodio, u našoj štali je bilo 10 konja i šest ždrebadi.

Imao sam priliku da odem u Novi Sad, da budem jedan od funkcionera u Turističkoj organizaciji, ali mi to nije padalo na pamet. Volim Vojvodinu, Srbiju, moju ravnicu, ali sam, pre svega lokalpatriota. Nikada ne bih otišao odavde. Ovde su moji koreni od pre 250 godina.

Sve vreme sam učestvovao u svim humanitarnim akcijama, od davanja krvi, do 25 tona pomoći koju sam poslao u Obrenovac. Bio sam u glavnom odboru i donor Crkve Svetih Kozme i Damjana. Nema veće sreće, radosti i zadovoljstva od toga da, kada radeći, daješ deo sebe i kada neko to prepozna.

Tadašnji direktor Sportsko-rekreativnog centra „Jezero“, Lazar Tešin, pozvao me je da iz firme u kojoj sam radio, Vodoprivrednog preduzeća „Gornji Banat“, pređem kod njih. Oko Centra je bilo šipražje i ja sam eksproprisao 40 malih parcela, između ostalih, za male pare, jednu koja je pripadala mojoj familiji. Bio sam tada predsednik Opštinskog društva građevinskih inženjera i tehničara. Vodio sam investicionu izgradnju otvorenih bazena, zgrade za kancelarije, bifea, svih sportskih terena, aktivirali smo Omladinsko naselje.

Bili smo na godišnjici „Pčese“ na čenejskom salašu, bili su tu i Balašević, Raša Popov, bio je svinjokolj i pila se rakija od duda. U povratku, kažem Tešinu: „Svi imaju manifestaciju po kojoj su prepoznatljivi, a mi nemamo ništa“. Onda smo razmišljali šta bi to moglo da bude, da je autentično i da ima smisla. I kažem mu, ti si iz Mokrina, a tamo se obično govorilo: „ Kad se popneš na ludaju i uhvatiš za tulaju, vidiš Kikindu“. Stigla je jesen, a Centar je dobio „lovački dom“ na upravljanje. Laza i ja odemo u Banju Kanjižu i odande dovedemo tri najbolja kuvara i tri najbolja konobara, damo im duplo veću platu, stan i hranu, da šest meseci rade kod nas. I napravimo „Ludaja-bal“. Bilo je to jako lepo veče sa gostima, direktorima preduzeća, škola… pravili su se kokteli od ludaje. To je bila nulta godina, ne još i „Dani ludaje“.

Tada smo videli da ima smisla to što radimo. Kako smo bili u predsedništvu Turističkog saveza, sledeće godine smo se dogovorili da program „izvedemo“ na trg. Bio sam jedan od osnivača Konjičkog kluba i organizovali smo defile sa fijakerima na kojima su bile devojke iz „Gusala“ i kostimirana deca, pozvali smo Rašu Popova koji je učestvovao u merenju ludaja, i tako je počelo. Danas smo u Svetskoj asocijaciji gradova koja slave ludaju.

Samo mi je jako žao što nismo napravili akva-park u Kikindi. Da je Mirko Tatić, tada predsednik Izvršnog veća, ostao još samo šest meseci ovde, imali bismo ga pre 35 godina. Tada je, u Jugoslaviji, akva-park postojao samo u Čateškim Toplicama u Sloveniji, gde sam služio vojsku. Napravio sam i idejni projekat, ali, eto, nije se dalo.

Moje pesme

Za ediciju „Proleće na čenejskim salašima“ – „PČESA“, koja je svojevrsna istorija Vojvodine, pisao sam 20 godina. To su knjige od 600 do 800 strana, i u svakoj od njih sam imao svoje priloge – eseje, pesme, tekstove u kojima sa afirmativno pominjao Kikindu. Počeo sam da pišem zahvaljujući Dušanu Dejancu koji je uređivao novine moje prve firme – pisao sam za humorističnu stranu. I zahvalan sam mu na tome.

Dosta pesama sam i komponovao i izvodio, 30 godina sam bio član tamburaškog orkestra „Stari đeram“, zatim okteta „Gusala“, bio sam i solista hora „Kornelije Stanković“. Napisao sam tekst i muziku za „Vojvodino, najmiliji raju“, pesmu koja je dobila drugu nagradu publike na „Vojvođanskim zlatnim žicama“. U knjizi „Kikinda u četir frtalja“ koju sam izdao 2006. godine, sabrane su moje pesme zajedno sa notama. A ovako sam ih pisao: dok orem, a to je obično bilo noću, jer danju nisam stizao, slušam zvuk traktora, čujem neki ritam, smislim jednu strofu teksta i to zapamtim. Tada nisam znao note, ali sam već sam bio naučio da sviram harmoniku i tamburu, i onda odem kod pokojnog Ace Karadžina, odsviram mu, i on napiše note. Pišem i danas. Jednu sam pesmu napisao kada smo moja pokojna supruga Žužana i ja bili na letovanju u Palma de Majorki. Bili smo na petom spratu i ja sanjam salaš mog dede i napišem pesmu: „U tuđini, na petome spratu, noću sanjam salaš u Banatu. Sanjam vrance, uzorane lance, ej živote, kud proćerda dance. Kad bi mogla mladost da se vrati, da se vrate salašarski sati, sa salaša ja otiš’o ne bi’, tu bih ost’o kosa da mi sedi“.

Razmišljao sam o tome, kad neko ode u beli svet i postigne neki uspeh, da li je on srećniji od onog koji je ostao na nekom salašu i koji, kad ustane ujutro, može da kaže: „Ovo je moj salaš, ovo je moja zemlja, ovo je moja Sosa, ovo su moji konji, ovo je sav moj svet“. Mislim da čovek može da pronađe sreću samo tamo odakle je ponikao.

Moja porodica

Po odlasku iz „Jezera“, otvorio sam turističku agenciju, a onda i firmu za proizvodnju stočne hrane, imao sam četiri prodavnice u gradu. Bio sam u Opštinskom veću, osnovao sam prvu Turističku organizaciju, i sve vreme sam se bavio poljoprivredom i stočarstvom – uzgojem junadi i konja. U svom dvorištu imao sam petnaestak konja i po 30 junadi, i tako je i danas. Malo sam bio kod kuće, i žao mi je što sam nisam više vremena provodio sa decom, što nisam mogao više da im se posvetim, da se igram sa njima, vodio sam ih na njivu. Imam dve ćerke, Draganu i Dobrilu, jedna je završila Pravni fakultet, a druga književnost. Imam i petoro unučića; najstarija, Anđela, sada završava pravo. Anđela je u ovoj pesmi: „Kad dođu pedesete i mladost se s starošću sretne, nestaju proleća srećna, dolazi jesen setna. Lepota u bori osta, u oku plamen se gasi i svako novo jutro srebrom oboji vlasi“. I sad jedna optimistična strofa: „ A ja se radujem zori, čekajuć’ jutro da svane, dok život godine plete, svog stabla negujem grane“ – ovo poslednje posvećeno je mojoj Anđeli. To je jedan lep valcer. Svoju novu knjigu, „Grive kikindske“, započinjem posvetom unucima: „Kazaljke me sapliću, al šta da se radi, srećno kućom trčkara kvintet unučadi: Anđela i Iskra, Nikola i Srna, i malena Tara sa dva okca crna“.

Moj uspeh

Najveći uspeh mi je što sam održao porodicu i što su oni dobri ljudi. Uvek im govorim da ne smeju pare da im budu najvažnije u životu i da uvek moraju da brinu i za one koji nisu u mogućnosti da zarade za život. I da je najvažnije ostati čovek, čista obraza. Ugostio sam mnogo ljudi, od svojih radnika do ambasadora, i danas je moja kuća otvorena za sve. U životu se nikada ni sa kim nisam posvađao.

S. V. O.

Sugrađanka Marta Ištvan: Otima prošlost od zaborava

Aleksandra Djuran januar 12, 2025

-Imala sam sreću da se četvrt veka bavim onim što volim. Knjige su mi svetinja, još od đačkih dana. Moji nerazdvojni drugari. Čaroliji lepe reči, kada je duhovni užitak u pitanju, nema ravna. Na raspolaganju sam u biblioteci imala sve vredno napisano na srpskom i mađarskom. Predivan ugođaj. Dok prelistavaš požutele stranice, budi ti se i rasplamsava radoznalost. Hoćeš da saznaš više od napisanog, pa se hvataš novih zapisa, a potom nastojiš da to novootkriveno, a dragoceno za istoriju ili zanimljivo za javnost, obelodaniš. Još ako znaš jezik – znaš sve.

Tako u najkraćem Marta Ištvan definiše sopstveni radni opus u Gradskoj biblioteci „Jovan Popović“, koji se, u najvećoj meri, svodio na angažman u pozajmnom odeljenju, da bi potom preuzela postupak obrade knjiga na srpskom i mađarskom jeziku.

I nije ova naša sugrađanka samo „običnim“ čitaocima bila na usluzi. Odaje kikindskog hrama knjige pohodili su i oni koji vole da pišu, odnosno manje ili više uspešni istraživači prošlosti. A Marta je činila sve da te osobe što brže i lakše dođu do neophodne literature, upućivala ih na odgovarajuće, po njih ključne, detalje pisanih tragova ovdašnjeg bitisanja kroz vekove.

I šta se, u jednom momentu, desilo? Na nagovor nekolicine tih kojima je svesrdno pomagala, uplovi i ona u spisateljske istraživačke vode. Poznavanje srpskog i maternjeg, mađarskog, jezika, kao i na fakultetu potpuno ovladavanje nemačkim, a uz to i ruskim, bili su joj, a i danas su, od neprocenjive vajde.

Marta Ištvan za kratko vreme postala je pouzdan i plodonosan hroničar ovog dela Banata. I ono što je posebno zanimljivo: njen odabir i obrada tema odstupaju od ustaljene matrice većine lokalnih istraživača prošlosti – da se već objavljeno prerađuje i kompilira, čak i prepisuje, pa „krsti“ kao sopstveno autorstvo. U opsegu njenog interesovanja su ponajviše ljudi iz davnih vremena i njihove sudbine, o kojima piše bez ideološkog i etničkog zazora. U Martinim knjigama susrećemo se sa galerijom „novih“ likova, i te kako bitnih za doba u kojem su živeli, a zbog kulturnih, arhitektonskih, privrednih i drugih tragova koji su iza njih ostali, i danas, a i ubuduće, vrednih pominjanja i poštovanja.

Naša sagovornica se, pišući o istoriji rodnog grada, prvo okušala u novinarstvu. Od 2000. godine tekstove o zavičajnoj prošlosti objavljuje, sem u kikindskim medijima, u vojvođanskim glasilima na mađarskom jeziku. Pomenimo „Het Nap“, „Mađarso“, „Rimokatolički glasnik“… Vremenom u njoj sazreva želja da ogromno znanje ovekoveči u tvrđim koricama od novinske hartije.Marta svoju prvu knjigu posvećuje pokretačima opekarske industrije u našem gradu. Sastavlja svojevrsni rodoslov nemačke porodice Bon, koja, zabeležila je, doseljava iz Neuzine i ovde, između ostalog, podiže crepanu, koja će u decenijama koje slede proslaviti Kikindu.

-Potrudila sam se da Bona što objektivnije predstavim, odnosno da tu priču rasteretim ideoloških stega i zaklona, kojima su u priličnoj meri bili opterećeni pojedini autori koji su se ranije bavili ovom temom – veli Marta. – Bon je, u celini, bio pozitivna ličnost.

Značajno je doprineo sveukupnom, pre svega privrednom, razvoju naše sredine. Na svetlost dana iznela sam mnoštvo podataka koji to potvrđuju…

Marta 2010. godine započinje prikupljanje građe za knjigu „Velikokikindske nemačke građanske porodice pre Drugog svetskog rata“, koju, u sopstvenom izdanju, uz određenu finansijsku pomoć lokalne samouprave, na srpskom, mađarskom i nemačkom objavljuje tri godine kasnije. Delo, na inicijativu potomaka kikindskih Nemaca, koji žive u SAD i Kanadi, a ne znaju nemački jezik, s kojima je Marta stupila u kontakt, doživljava i englesko izdanje.

U obimnom spisateljskom opusu Ištvanove pomenimo u ličnoj produkciji 2012. godine štampanu knjigu na dva jezika „Kikindska galerija lica“, u kojoj se bavi sugrađanima vrednim pažnje i uvažavanja, sa kojima je kao novinar razgovarala. Tri godine kasnije sledi njeno novo autorsko izdanje na četiri jezika – srpskom, mađarskom, nemačkom i engleskom, s podužim naslovom „Istorija porodice Krimer – i Suvače u Velikoj Kikindi“.

Evo najkraćeg sižea Martinog pripovedanja. Preduzetnik Fabijan Krimer, ovdašnji Nemac inače, 1909. godine od grupe lokalnih zadrugara srpske nacionalnosti za 1.600 forinti, što je tada bio ogroman novac, kupuje nešto ranije iz Padeja u delovima dopremljeni mlin na konjski pogon. Suvača je, kao vlasništvo porodice Krimer, pod nadzorom Fabijanovog sina Johana, nesmetano funkcionisala sve do 1945. godine, kada je konfiskovana i proglašena kulturnim dobrom od državnog interesa. Dirljiva je, bolna i poučna životna priča Kremera, u kojoj je ključna ličnost Johan, koji posle oslobođenja, za razliku od većine svojih sunarodnika, sa svojim bližnjima ostaje u Kikindi, u porodičnom domu nedaleko od mlina. Oboljeva i 1954. umire. Johanova ćerka, inače, živi na korak od Suvače, dok su joj deca u Nemačkoj.

Marta je potrošila čak tri godine na hroničarski poduhvat o spomenicima na ukupno 11 kikindskih grobalja s naslovom „Sećanje za budućnost“. Nisu, upozorava Marta, samo ulične zgrade autentični tragovi zavičajne prošlosti. To su i mesta na kojima počivaju naši potomci – Srbi, Mađari, Nemci, Jevreji i ostali. Puno je onih koji zavređuju da ih nova pokolenja preko štiva upoznaju. Sledi uskoro Martina nova knjiga na ovu temu. Stvaralačka inventivnost ove naše tihe i nenametljive sugrađanke kao da nema granica.

Marta, inače, živi sama. Suprug joj je davno preminuo. Sin i ćerka su se osamostalili, imaju svoje porodice, a mamini su redovni, naravno i najdraži, gosti. Stan u Galadskoj junakinja naše priče pretvorila je u svojevrsnu riznicu lepe literature, vrednih slikarskih dela, unikata primenjene umetnosti, porcelanskih fragmenata iz davnih vremena, atraktivnih suvenira donetih sa brojnih putopisnih destinacija širom sveta, ličnih rukotvorina… Inspirativan ambijent za Martina nova spisateljska ostvarenja.

M. Ivetić

Feljton o Dušanu Vasiljevu (6): Otkuda će znati za moje patnje?

Jelena Trifunović decembar 31, 2024

Na počecima svog književnog stvaralaštva, vasiljev je zabeležio: „bio sam juče kod marije. svirala mi je betovena… čini mi se da ni on nije bio srećan… čitao sam mu biografiju. kada umrem, pisaće možda neko i moju biografiju. a otkuda će znati za moje patnje?”

Kikinđani su dostojno, različitim zanimljivim i kvalitetno osmišljenim sadržajima, obeležili stogodišnjicu smrti pesnika ekspresioniste, proznog i dramskog pisca Dušana Vasiljeva, podsećajući na njegov književni opus, autentičan umetnički senzibilitet i predstavljajući ga novim generacijama čitalaca.

Donekle je iznenađujuće koliko delo Dušana Vasiljeva ni vek kasnije, nije izgubilo na svežini i aktuelnosti, te snažnim emocijama i britkim uvidima korespondira sa današnjim čitaocem. Ovim feljtonom, želeli smo da osvetlimo i ličnost Vasiljeva- njegovo odrastanje, porodične okolnosti, tadašnje istorijske i ratne (ne)prilike, ambicije i razmišljanja mladog stvaraoca, književne uticaje…

Kako je napisao dr Srđan Srdić, književnik, izdavač, profesor i rukovodilac Regionalnog centra za talente koji kao i kikindska Gimnazija, nosi ime poznatog pesnika, „Vasiljev iz rata nije izašao živ; ne onako kako živi ljudi žive. Vratio se kao s onog sveta, da pribeleži i zapiše ono što drugi neće“.

-Ovo je godina rekapitulacije svega što je rađeno u prethodnom periodu. U poslednjih desetak godina urađeno je više za afirmaciju Vasiljeva nego u prethodnih pedeset i više godina – kaže za „Komunu“ dr Srđan Srdić. -Imali smo 1950. godine objavljivanje njegove sabrane poezije, krajem 70-tih publikovanje njegovih proznih tekstova i drama i činjenicu da su se pesme Dušana Vasiljeva nalazile u svim čitankama širom bivše Jugoslavije. Mislim da se negde u bivšim republikama to i zadržalo. Takođe, i imenovanje kikindske Gimnazije-ukazuje Srdić čija je izdavačka kuća „Partizanska knjiga“ značajno doprinela oživljavanju dela Dušana Vasiljeva objavljujući njegove pesme, ali i prozu i dramske tekstove.

-Izložba održana u martu u Muzeju bila je vrhunac procesa. Objavljena su sabrana dela Dušana Vasiljeva, i to u obliku u kom ranije nije bio slučaj, sa tekstovima koji su pronađeni. Muzej je pronašao još jednu priču za koju smo znali da postoji, ali je niko nije video. U nekom narednom izdanju, i ta pripovetka biće publikovana- najavljuje naš sagovornik i dodaje:

-Vasiljev nije prestao da bude aktuelan. Naprotiv, pokazalo se da postoji vrlo kontinuirano interesovanje za ove knjige i mi smo čak pre godinu dana došli u situaciju da ih više nemamo. Prosečan čitalac zna za pet ili deset antologijskih pesama, možda čak i manje, a do ranijih knjiga nije lako ni doći. Viktor Škorić je napisao jednu knjigu o Vasiljevu koja je dosta instruktivna za ljude koji nisu upoznati sa autorom, tu se može naći dosta referenci, literature, uspeo je sve to sa sakupi što je pisano o Vasiljevu.

Moje insistiranje bilo je da se reši pitanje grobnog mesta Vasiljeva, isti slučaj je sa bistom ispred Gimnazije koja je takođe sređena. U međuvremenu je Regionalni centar za talente poneo ime Dušana Vasiljeva, tako da danas na takmičenjima, susretima, kolegijumima, ostaje upisano njegove ime. To sve ukupno nije malo, ako posmatramo u poređenju sa onim što se dešava u drugim gradovima. Delujemo pionirski u odnosu na neke sredine, nemamo razloga da budemo negativni. Da može još toga da se uradi, može, nikada nije upitno. Voleo bih da se što više mladih uključi, informiše, da dete koje je polaznik Regionalnog centra za talente ili učenik Gimnazije zna zašto se te institucije tako zovu- ističe Srdić u razgovoru za naš list.

-Čitav njegov život bio je sticaj teških i nesretnih okolnosti. U Narodnoj biblioteci u Beogradu, u prepiskama koje se tamo čuvaju, vi vidite da je on bio u komunikaciji sa raznim ljudima, i da su postojala vrlo jasna obećanja da će njegova knjiga poezije biti objavljena, što se zaboravilo kada je preminuo. Njegova poezija je izraz njegovog talenta, ne nekog sistematskog obrazovanja u književnim krugovima. Za ovih dvadesetak godina rada sa mladima, identifikovao sam njihovu sklonost da osete Vasiljeva kao nekog ko je njima blizak, ko je večno mlad, kako bi to rekli oni koji se bave teorijom popularne kulture. Mlađi, čini mi se, tu pre svega čitaju pobunu, to odgovara njihovim interesovanjima, i identitetu u tim godinama. To im je emocionalno jasno. Osećaju čoveka kao nekoga ko im je blizak. To je sačuvalo njegovu poeziju od zaborava- navodi Srdić.

Kuća u kojoj je u Kikindi živeo Vasiljev, nalazi se na uglu ulice koja nosi njegovo ime i ulice Svetozara Miletića. Od sadašnje vlasnice saznajemo da delegacije iz susedne Rumunije i danas dolaze, fotografišu spomen ploču koja svedoči da je tu nekada živeo veliki pesnik.

-U narednom periodu, smatram da bi trebalo zasnovati kulturni turizam, ne samo na bazi imena Dušana Vasiljeva, imamo mi još autora, kao što je npr. Jovan Popović i neki drugi, čak ne samo ljudi iz književnosti. Mislim da bi u strateškom smislu trebalo o tome razmišljati- zaključuje Srdić.

ISTI MOTIVI I KOD JOVANA POPOVIĆA

-Kod proze talenat manje spasava autora, čini mi se, tu je mnogo više rad, ne samo autora, već i urednički. Kod Vasiljeva, postoje isti motivi i u prozi. Kada smo kasnije radili na knjigama Jovana Popovića, primetne su velike sličnosti. Dva čoveka koji su praktično vršnjaci, ali se nikada nisu sreli. Jovan Popović je poznavao Spasoja Vasiljeva, Dušanovog brata, ali nigde nisam našao trag da je Spasoje pokušavao da preko tada veoma uticajnog Jovana Popovića, čoveka koji tridesetih godina u Beogradu osniva književne časopise i veoma značajno učestvuje u kulturnom životu, ponovo objavi pesme. U Popovićevoj prozi i poeziji vidi se neverovatna sličnost u razmišljanju, što dolazi od ekspresionizma- kaže Srdić.

Izložba o Vasiljevu upriličena u kikindskom Muzeju

ČENEJ PAMTI SVOG UČITELJA

Pomenimo i to da je na objektu škole u Čeneju u kojoj je radio Vasiljev, spomen ploča postavljena 1991. godine. Upriličenoj svečanosti, prisustvovale su brojne zvanice iz naše zemlje i susedne Rumunije. Spomen ploču otkrio je tadašnji ministar kulture u Vladi Republike Srbije Radomir Šaranović, inače univerzitetski profesor i reditelj zajedno sa Dorelom Borzom, prefektom Tamiške županije.

ŽIVOT PESNIKA NA POZORIŠNOJ SCENI

U čast Vasiljeva, kikindsko Narodno pozorište postavilo je predstavu „Oblaci“ u kojoj glavni lik tumači Vladimir Maksimović, mladi glumac prefinjenog senzibiliteta i talenta.

– Kao da je sve što je moglo da pođe po zlu u životu Dušana Vasiljeva, pošlo. Za šta god da se uhvatio, to je nestajalo. Nije imao vremena da živi svoju mladost, još od malih nogu bio je primoran da bude glava porodice. Silom prilika, morao je da odraste. Bio je izuzetno talentovan, a taj talenat je probudila, nažalost, nevolja. Nije mi bilo teško da se identifikujem sa njim, a dosta mi je pomogao reditelj Stevan Bodroža– kaže za „Komunu“ Maksimović.

U ovoj godini, predstava koja govori o Vasiljevu postavljena je i na sceni Bitef teatra pod nazivom „Misterija Dušan Vasiljev“ .

Vek od smrti Dušana Vasiljeva (5): Pesnik prekinutih snova

Jelena Trifunović decembar 30, 2024

U nastavku feljtona o Dušanu Vasiljevu, njegovom kratkom i burnom životu, plodnom stvaralaštvu i književnom uticaju na današnje autore, razgovarali smo sa ovogodišnjim dobitnikom književne nagrade koja nosi ime poznatog pesnika, generalnim sekretarom Matice srpske, istoričarem i književnikom dr Milanom Micićem.

Ove godine se obeležava sto godina od smrti pesnika, Kikinđanina Dušana Vasiljeva. Iskustvo Velikog rata i „gaženje krvi do kolena” obeležilo je njegovu poetiku i generaciju, a njegova poezija prožeta antiratnim raspoloženjem univerzalna je i aktuelna i danas.

-Dušan Vasiljev je slika jedne generacije rođene na zalasku 19. veka i na osvitu novog 20. veka. Epoha pre Velikog rata bila je puna nade za čovečanstvo; brz, do tada neverovatan industrijski razvitak, dinamično vreme železnice, pojava aviona, rendgena i filma , promena slike sveta, činili su da čovek tih decenija oseti radost velikih ljudskih otkrića i osnaži veru u budućnost sveta, u veliki, kontinurirani ljudski napredak. Pred 1914. godinu činilo se da svetski progres ne zna za granice; opšta je bila vera ondašnjeg čoveka u moć nauke.

Veliki rat 1914. godine počeo je neočekivano. Niko nije pretpostavljao da će trajati tako dugo, da će biti takvog obima i intenziteta i da će doneti ogromne ljudske žrtve i masovna razaranja. Generacija Dušana Vasiljeva suočila se sa porazom postojećeg sveta, sa razaranjem dotadašnjeg morala i sa novim svetom koji se rađao iz te ogromne ljudske klanice. Očaj generacije koja je preživela rat bio je opšti. Dušan Vasiljev i njegovo delo proizašlo je iz tog velikog uništenja ljudskih nada.

Sve vreme on ima osećanja stida i krivice („ja sam živi simbol greha”) i iz toga proizilaze i njegova pobuna i revolt. Njegov životni usud je predodredio i njegovu poeziju?

-Osećanje stida što je čovek, prati Dušana Vasiljeva jer iskustvo rata ranilo ga je, kao i celu njegovu generaciju. Stalno prisustvo smrti, poniranje u ništa, u prazninu, bilo je slika novog očajnog sveta. Razaranje života, morala, duha potreslo je duboko Dušana Vasiljeva. Iz tog stanja rađala se pobuna, rađale su se njegove antiratne pesme ne sluteći da će tokom 20. veka još generacija Evropljana prolaziti kroz istovetnu traumu. Očaj je rađao pobunu. Pokoljenje koje je prošlo rat nije imalo šta da izgubi.

Manje je poznato široj čitalačkoj publici da je Vasiljev pisao i novele, pripovetke i drame. U njegovoj zaostavštini je i skica za roman?

-Svega dvadeset i četiri godine živeo je Dušan Vasiljev. Šta čovek za tako kratko vreme može da uradi sem da iscrta, možda, neku buduću skicu života. Dušan Vasiljev je zaustavljen čovek; čovek koji kao i mnogi drugi iz njegovog pokoljenja nije uspeo da razvije život, da ga živi , udiše punim plućima. On je bio pesnik prekinutih snova; čovek koji nije stigao da razbukta svoje talente, već više da ih naznači.

Kroz njegovo stvaralaštvo snažno provejava i figura majke bez koje je Vasiljev ostao kao osmogodišnjak.

-Roditelji su osnova svakog života.Potreba za majčinskom toplinom za koju je bio uskraćen prati misaoni, emotivni i etički svet Dušana Vasiljeva. U veliki svetski rat on je ušao kao ranjen čovek usled nedostatka majčinske ljubavi. Slika majke pratila ga je u toj velikoj globalnoj kataklizmi i njena sudbina bila je najdublji sloj njegove ljudske patnje.

Vanvremenski talentovan, samonikao stvaralac i izuzetno plodan autor, bio je cenjen u različitim književnim krugovima. Stvara na periferiji, ako se izuzme period njegovog kratkog boravka u Beogradu.

-Bez obzira na geografiju stanovanja svuda pulsira život sa svojom prepoznatljivom bojom. Periferija se nalazi u ljudima uske duše, teskobnih vidika i skučenog srca. Umetnik gde god živi oko njega traje život u svoj svojoj punoći. Dušan Vasiljev je trajao u godinama kada je pucala ljuska jednog sveta, a kada se rađao drugi svet. On je delio sudbinu, mišljenje i stavove ondašnjeg evropskog čoveka. Njegova emocija je kristalno čista, ranjiva i nežna.

Živeo je Vasiljev jedno vreme u Temišvaru, posle u Čeneju. I Srbi iz rumunskog dela Banata neguju sećanje na velikog pesnika.

-Srbi u rumunskom Banatu su naša banatska braća. Svet koji bezgranično voli Srbiju i koji gaji posebnu emociju prema svemu što je srpsko , jer to je njihovo biće, njihov koren. Oni se nalaze u geografiji koja je srpskoj kulturi dala velikane poput Dositeja Obradovića, Save Tekelije. Crnjanski je rastao u Temišvaru. Dušan Vasiljev je deo njihovog sveta koji se posle razgraničenja u godinama nakon Velikog rata razvijao zasebno u okviru rumunske države, ali u kojem i danas više postoji onaj autohtoni, stari Banat nego u našem , srpskom delu Banata. I Vasiljev, kao i drugi velikani srpske kulture , deo su njihovog samoprepoznavanja koje znači identitet i biće.

U burnoj epohi u kojoj je živeo postavljane su nove granice, stvarane nove države, Banat je drugačije „skrojen”?

-Veliki rat je povukao granicu u Banatu. Razgraničenje između Kraljevine SHS i Rumunije trajalo je punih pet godina (1918- 1923). Banatska granica je veštačka i kada se crtala i krojila pravila je mnoge probleme ljudima u svakodnevnom životu. Povlačena je u doba kada se raspala Austrougarska kao velika i stara srednjeevropska državna tvorevina i kada su iz njenog okvira nastajale mnoge države pa i jugoslovenska. Glavni junaci moje knjige priča „Čudo u Banatu” za koju sam ove godine dobio prestižnu književnu nagradu koja nosi ime Dušana Vasiljeva su banatski ljudi i granica upravo krojena u vremenu koje opisuje moja proza.

Grad Kikinda dodeljuje nagradu Dušan Vasiljev čiji ste laureat. Koliko je značajno na ovaj način oživljavati stvaralaštvo Vasiljeva?

-Ponosan sam što je moja knjiga priča „Čudo u Banatu” ove godine, kada se obeležava stogodišnjica njegovog odlaska, dobila nagradu sa njegovim imenom. Ova knjiga priča razgovara sa njim, sa njegovim svetom jer dešava se na širokom prostoru Banata, u prvim godinama posle Velikog rata kada je u burnim tokovima istorije, nestanka starog carstva i nastanka novih država pulsiralo uznemireno biće banatskog čoveka različitih vera i jezika.

Jelena Crnogorac

Feljton je podržan sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama

Feljton o Dušanu Vasiljevu (4): Majko, meni je žao umreti

Jelena Trifunović decembar 29, 2024

Ove stihove iz naslova napisaće mladi pesnik, dok pokušava da se izbori sa uznapredovalom bolešću. Nada u ozdravljenje nije ga napuštala

Osamnaestogodišnja Milojka Maletić vratila se iz Novog Sada, po završetku Više devojačke škole. Kuću ove crnomanjaste lepotice iz dobrostojeće porodice obilaze prosci. Te 1920. godine Čenej ima oko 3.000 duša od kojih su polovina Srbi, a polovina Nemci. Isti je to onaj Čenej u koji je Stevan Sremac doveo dva zavađena popa, Ćiru i Spiru, prilikom njihovog putovanja vladici u Temišvar.

Dolazak mladog i lepog učitelja Dušana u malo mesto na obali starog Begeja ne prolazi nezapaženo. Čenej je za njega samo privremeno rešenje, čezne za Beogradom u kom je kao vanredni student upisao Filozofski fakultet i sarađivao sa više književnih časopisa. U bedi neuslovnih iznajmljenih soba, grozničavo je pisao stihove, pokušavajući da se prehrani radeći kao pisar u advokatskoj kancelariji. Njegov književni talenat nije bio neprimećen, ali je mladi pesnik ostao skrajnut od uticajnih literarnih krugova, nikako ne uspevajući da objavi zbirku poezije.

Dok mašta za životom u velikom gradu, u Čeneju za njega svuda praznina i dosada. Dani su teški i dugi. I za Dušanovo krhko zdravlje, više bi odgovaralo neko mesto u brdima, sa čistijim vazduhom. Iz rata se vratio sa malarijom i bolesnim plućima.

Od tri dugačka sokaka u selu udaljenom petnaestak kilometara od Žombolja, prema Temišvaru, glavni je bio kaldrmisan i vodio je na železničku stanicu. Uz tu glavnu ulicu paralelno je bila srpska ulica na čijem se kraju nalazio i parohijski dom, srpska crkva i škola. Od škole do kraja sela nije bilo ni dve stotine metara, a svuda uokolo „nepregledna ravnica, ispresecana mnogobrojnim putevima prašine leti, a u proleće i u jesen pretvarana u blato”.

Devojačka razonoda u Čeneju u to doba bilo je stajanje na prozoru, pričaće kasnije Milojka o danu kada je upoznala svog budućeg supruga. Jednog popodneva, sa sestrom od tetke, gledala je niz šor, kad eto ti novog učitelja.

-Sestra ga je poznavala iz Kikinde i Dušan stade iznenađen susretom. Pozdravili smo se i upoznali preko prozora. Reče da je čuo za mene, iako je svega četiri dana u selu. I ja znam za vas, ne ostadoh mu dužna, čitala sam vaše stihove u „Književnom jugu”- prisećala se kasnije Milojka.

Visoka osamnaestogodišnjakinja, lepih i pravilnih crta lica, crnih očiju i tamne kose ubrzo će oduševiti dvadesetogodišnjeg učitelja Dušana.

Najpre je iz dosade poželeo da se našali sa Milojkinim udvaračima, među kojima je bio i njegov kolega, učitelj Vlajnić, ali se i sam u Milojku ubrzo zaljubio.

-Sedim u sobi i vezem. Odužilo se pre podne. Onda kroz otvoren prozor čujem iz daleka- ke..ke..ke. To đaci sa ljubimruke pozdravljaju učitelja. Ja se sva smetem. Dušan se znači približava našoj kući-pričala je Milojka.

Ženidba Dušana Vasiljeva došla je nekako iznenada i za njegove najbliže drugove, možda i za njega samog. Prosidba je usledila na Duhove, a venčanje 22. jula 1920.

„Te dve najlepše nebeske zvezde, to su oči moje žene“- pisaće pesnik. Milojka je za njega „skroz idealna, naivna i nežna”.

Dušanova odluka o ženidbi, međutim, razljutila je njegovog prijatelja i pobratima Ignijića koji ga na čak trideset sedam stranica malog formata kori, nazivajući ovaj postupak „piramidalnom glupošću”. Smatrao je da Dušan vreme u Čeneju treba da iskoristi za književni rad, rad sa omladinom i spremanje ispita, kako bi se vratio u Beograd, svojim planovima i ambicijama. Pesnik je, činilo mu se, napokon postigao sreću za kojom je žudeo:

„Možeš mi verovati da sam ti drug dobar i veran, i ja ti ne želim ni sa dlakom veću sreću pri ženidbi, nego što sam je ja u Milojki našao”, pisao mu je Vasiljev.

Mladenci se useljavaju u školski stan. Taj period u Čeneju je, po svemu sudeći, bio najvedriji u njegovom životu.

-Dušan mi je čitao svoje pesme, a ja sam mu bila prvi kritičar. Obično ih je pisao uveče. Posle bi seo kraj mene na postelju i čitao mi ih. U to vreme, i ja sam pisala pesme, ali sam posle sve bacila u vatru, jer Dušanove su bile neuporedivo stvarnije i snažnije- svedočila je Milojka o zajedničkom životu sa pesnikom.

Dušan radi sa čenejskom omladinom. Sprema pozorišne komade i doprinosi osnivanju omladinske čitaonice. Njegov rad u školi je ocenjen povoljno, književni rad napreduje, saradnik je uglednog časopisa „Misao”, materijalno stanje mu se poboljšava.

Stvarnost mu ipak nije još dugo naklonjena. Već 1921. ponovo uniforma i puška kod dalekog Kratova, na granici sa Bugarskom. Njegova jedinica bila je pojačanje žandarmeriji sa zadatkom da hvata bugarske komite. Takvo služenje vojnog roka nije se mnogo razlikovalo od ratnog stanja. Dušanovo već narušeno zdravlje i bolesna pluća teško su mogla da izdrže vojničke napore. Molbe da se supruga Milojka postavi za njegovog zamenika u školi, dok je odsutan, nisu urodile plodom, iako ga je na kratko zamenjivala u poslu. Ubrzo po povratku u Čenej, usledio je opet vojni poziv, ovoga puta na vežbu u Pančevu.

-Neprekidna velika zamaranja učinila su da se bolest jako pogorša, te vežbu nisam mogao izdržati do kraja- piše.

Nakon što je položio ispit na Višoj pedagoškoj školi u Zagrebu, Dušan odlazi, za nastavnika Građanske škole u Kovinu. Ubrzo po preuzimanju dužnosti, moraće na lekarske preglede.

-Nikada neću zaboraviti naš rastanak. Noć se već davno bila spustila, a mi nikad da se rastanemo. Dobro smo znali da ćemo se posle teško viđati jer je rumunska vojska svakog časa trebalo da preuzme vlast u Čeneju. Naslućivali smo, da će nas granica, možda, zauvek rastaviti. Trebalo je da ostanem kod svojih roditelja u Čeneju, a on da ode kod njegovih u Kikindu. Iako teško bolestan, pratio me je daleko- do Čekonićevog dvorca u Žombolju, koji je poprilično bio udaljen od železničke stanice. Govorila sam mu da je premoren i da me više ne prati, ali on je stalno odugovlačio. Kao da je predosećao da je to naš poslednji susret.

U to vreme, leka za tuberkulozu nije bilo. Pokušaji da ode na lečenje u Sloveniju i Hrvatsku bili su neuspešni. Odbili su ga iz Zagreba, Topolšice, Golnika, Sljemena. Poziv iz Šoštanja stigao je prekasno.

U četiri ujutru, 27. marta 1924, sa nepune 24 godine, Vasiljev je umro. Tužnu vest Milojki je telegramom javio Kosta Vasiljev, Dušanov otac.

Sahrani na Melinom groblju, nije prisustvovala. Nije imala pasoš kako bi doputovala u Kikindu.

SAVESTAN UČITELj

Prema oceni koju je školski nadzornik dao krajem 1921/22. godine, Vasiljev je savestan učitelj sa pravilnim metodama rada. U školi je uspostavio primeren rad i disciplinu, sa učenicima je postigao odličan uspeh iz svih predmeta, jer je predavao racionalno, tako da su đaci primali znanje sa razumevanjem i voljom. Istaknut je i njegov revnostan rad u raznim granama narodnog prosvećivanja.

PANDUROVIĆ: POKOPANA NAJLEPŠA NADA MLADE KNJIŽEVNOSTI

Na skromnoj sahrani, nije bilo nikog iz književnog sveta. Sima Pandurović poslao je telegram ožalivši smrt mladog pesnika biranim rečima:

„Prvi dani novoga proleća odneli su nam najboljeg od najmlađih pesnika. Sa Dušanom Vasiljevim silaze u grob sve njegove lepe sposobnosti, ceo njegov snažan i originalan poetski talenat, jedno veliko i čisto srce napunjeno ljubavlju prema čovečanstvu, mnogo mladih i svetlih dana. Zastava njegovog oduševljenja za sve lepo i pravedno, savijena je i spuštena u zemlju. Ali je zajedno sa Dušanom Vasiljevim, pokopana i najlepša nada naše mlade književnosti.”

Лепа Варош