Двомесечно гласило „Утрон“ у деветој деценији прошлог века било је својеврсно медијско огледало тадашњег јединственог друштвеног предузећа „Низија“. У мноштву занатски вешто обрађених тема из периода златног доба кикиндског угоститељства, а посебно хотелијерства, издвајамо драгоцене информације и занимљивости о „Авали“, а посебно о „Нарвику“, тада једној од најпрестижнијих југословенских фирми у бранши, а данас – архитектонском руглу Кикинде
„Двадесети фебруар ове године биће златним словима уписан у историју нашег колектива. Тог дана после вишемесечних припрема, отворени су нови садржаји у хотелу „Нарвик“, као и нов, савремени, специјализовани угоститељски објекат. Реч је о ноћном клубу „Паун“ у међупростору између спратова, затим о слободној царинској продавници популарном „фри-шопу“ и о такозваној „Црвеној сали“ – свечаном кутку за пригодне колективне или пак породичне ручкове и прославе. У згради бившег хотела „Авала“ отворена је нова пивница“.
Ово је уводни део ударног текста седмог броја листа „Утрон“ с почетка 1987. године насловљен „У корак са светским угоститељством и туризмом“. Лист бележи да је у априлу 1987. године у новоотворену пивницу „Авале“ дневно свраћало око 300 гостију. За један дан точило се у просеку – 500 литара пива.
А зашто „Утрон“? Језичка кованица изведена од назива Угоститељско-туристичка радна организација допуњена првим словом речи „Низија“ – тада актуелне друштвене фирме настале обједињавањем „Авале“, која је држала локално угоститељство, и „Нарвика“. Идеју о гласилу овог предузећа осмислио је и спровео у дело његов тадашњи први човек Томислав Бата Бошков, који је словио за изузетно предузимљивог привредника са истанчаним осећајем за маркетинг и информисање.
„Утрон“ је, иначе, једно од више гласила из локалног медијског корпуса званог „фабричка штампа“ карактеристичног за последње деценије самоуправног социјализма.
Узимајући у обзир тадашње ограничавајуће техничке и технолошке могућности „производње“ информација и штампања новина у поређењу с данашњим условима, може се закључити да „Утрон“ заслужује све похвале.

Ове новине опстале су неколико година, до момента када су се „Авала“ и „Нарвик“ раздвојили. Не знамо да ли је сачувана комплетна продукција „Утрона“. Одређени број примерака из 1987. и 1988. године проналазимо у Завичајном одељењу Градске библиотеке захваљујући предусретљивости и љубазности тамошњег радног особља.
Посебну пажњу привлаче прилози о „Нарвику“ – тада светлом примеру кикиндске привреде, светионику војвођанског хотелијерства, после београдског „Метропола“ по свим параметрима пословања, 1987. и 1988. године званично другој по квалитету хотелско-угоститељској дестинацији у Србији. У размишљању се намеће паралела између тада блиставог „Нарвика“ као друштвеног предузећа и његовог данашњег руинираног, скоро па апокалиптичног, здања као последице наказне приватизације подупрте немаром и неодговорношћу оних који су велелепни хотел лако купили и још лакше га уништили.

У „Утрону“ налазимо разноврсне информације, почев од обичних вести, преко извештаја са терена и „записа са лица места“, разговора са запосленима, ауторских прилога, репортажа, интервјуа, до карикатура у форми, како их је аутор насловио – „сличица из наших причица“… Да не занемаримо веома читану „лековиту“ рубрику са именима запослених који су дисциплински кажњени.
Главни и одговорни уредник листа била је Јелена Ђурашин, с дипломом професора српског језика и књижевности. О прелому се, у својству техничког уредника, старао чувени зрењанински новинар Момчило Стојков, фоторепортери су били Светозар Гунић и Љуба Милосављевић, док је илустрације и карикатуре радио наш суграђанин Милош Ђурашин, архитекта по струци, иначе супруг прве даме редакције. Лист је штампан у зрењанинској Графичкој радној организацији „Будућност“.

-Није тада било лако направити добре новине – каже Милош Ђурашин, присећајући се времена када је био ангажован у „Утрону“. – Јелена је волела новинарски позив, у потпуности му се тада посветила. Лист је бесплатно дељен запосленима у предузећу. Радо је био читан. Све је трајало неколико година. Не могу тачно да се сетим када је последњи број изашао из штампе. Време је учинило своје. Остало је лепо сећање на период ентузијазма и младалачког заноса…
Превасходна намена „Утрона“ је била да запослене упозна са свим збивањима у радном колективу. Доминирала је афирмативна порука, али је било и критичких тонова. Текстови су ваљано осмишљавани и редакторски веома квалитетно обрађивани. Није ни чудо, јер је Јелена, са уредничке позиције непрекидно инсистирала на језичкој чистоти.

ЈЕЛЕНА
Јелена Ђурашин је након гашења „Утрона“ отишла у просвету. До пензионисања је, као професор српског језика, радила у Основној школи „Вук Караџић“. Преминула је пре годину дана, након дуге и тешке болести. Она и Милош имају сина Стефана и ћерку Ану, који живе у Београду, а од ћерке и унуку Инес.
КОНОБАРИ ЈАЧИ ОД ПОДЗЕМЉА
У „Утрону“ у броју за март и април 1987. године уочавамо текст с необичним насловом „Конобари бољи од Подземља“ о турниру у малом фудбалу у оквиру радне организације одржаном у Спортско-рекреационом центру „Језеро“. Сем неуобичајеног назива губитничке екипе, новинар наглашава да су у њој били све активни фудбалери Ћулибрк, Грубор, Ашкић, Босанчић, Ковачевић и Јевтић. За победнички састав, који је словио за тоталног аутсајдера, наступили су чисти спортски рекреативци који на послу конобаришу – Балањи, Кресоја, Рац, Миолски, Галић Стојановић, Белић, Адамов, Николић, Мађар и Милетић.
.
М. Иветић