Dvomesečno glasilo „Utron“ u devetoj deceniji prošlog veka bilo je svojevrsno medijsko ogledalo tadašnjeg jedinstvenog društvenog preduzeća „Nizija“. U mnoštvu zanatski vešto obrađenih tema iz perioda zlatnog doba kikindskog ugostiteljstva, a posebno hotelijerstva, izdvajamo dragocene informacije i zanimljivosti o „Avali“, a posebno o „Narviku“, tada jednoj od najprestižnijih jugoslovenskih firmi u branši, a danas – arhitektonskom ruglu Kikinde

„Dvadeseti februar ove godine biće zlatnim slovima upisan u istoriju našeg kolektiva. Tog dana posle višemesečnih priprema, otvoreni su novi sadržaji u hotelu „Narvik“, kao i nov, savremeni, specijalizovani ugostiteljski objekat. Reč je o noćnom klubu „Paun“ u međuprostoru između spratova, zatim o slobodnoj  carinskoj prodavnici popularnom „fri-šopu“ i o takozvanoj „Crvenoj sali“ – svečanom kutku  za prigodne kolektivne ili pak porodične ručkove i proslave. U zgradi bivšeg hotela „Avala“ otvorena je nova pivnica“.

Ovo je uvodni deo udarnog teksta sedmog broja lista „Utron“ s početka 1987. godine naslovljen „U korak sa svetskim ugostiteljstvom i turizmom“. List beleži da je u aprilu 1987. godine u novootvorenu pivnicu „Avale“ dnevno svraćalo oko 300 gostiju. Za jedan dan točilo se u proseku – 500 litara piva.

A  zašto „Utron“?  Jezička kovanica izvedena od naziva Ugostiteljsko-turistička radna organizacija dopunjena prvim slovom reči „Nizija“ – tada aktuelne društvene firme nastale objedinjavanjem „Avale“, koja je držala lokalno ugostiteljstvo, i „Narvika“. Ideju o glasilu  ovog preduzeća osmislio je i sproveo u delo njegov tadašnji prvi čovek Tomislav Bata Boškov, koji je slovio  za izuzetno preduzimljivog privrednika sa istančanim osećajem za marketing i informisanje.

„Utron“ je, inače, jedno od više glasila iz lokalnog medijskog korpusa zvanog „fabrička štampa“ karakterističnog za poslednje decenije samoupravnog socijalizma.

Uzimajući u obzir tadašnje ograničavajuće tehničke i tehnološke mogućnosti „proizvodnje“ informacija i štampanja novina u  poređenju s današnjim  uslovima, može se zaključiti da „Utron“ zaslužuje sve  pohvale.

Ove novine opstale su  nekoliko godina, do momenta kada su se „Avala“ i „Narvik“ razdvojili. Ne znamo da li je sačuvana kompletna produkcija „Utrona“. Određeni broj primeraka iz 1987. i 1988. godine pronalazimo u Zavičajnom odeljenju Gradske biblioteke zahvaljujući predusretljivosti i ljubaznosti tamošnjeg radnog osoblja.

Posebnu pažnju privlače prilozi o „Narviku“ – tada svetlom primeru kikindske privrede,  svetioniku vojvođanskog hotelijerstva, posle beogradskog „Metropola“ po svim parametrima poslovanja,  1987. i 1988. godine zvanično drugoj po kvalitetu hotelsko-ugostiteljskoj destinaciji u Srbiji. U razmišljanju se nameće paralela između tada blistavog „Narvika“ kao društvenog preduzeća i njegovog današnjeg ruiniranog, skoro pa apokaliptičnog, zdanja kao posledice nakazne privatizacije poduprte nemarom i neodgovornošću onih koji su velelepni hotel lako kupili i još lakše ga uništili.

U „Utronu“ nalazimo raznovrsne informacije, počev od običnih vesti, preko izveštaja sa terena i „zapisa sa lica mesta“, razgovora sa zaposlenima, autorskih priloga, reportaža, intervjua, do karikatura u formi, kako ih je autor naslovio – „sličica iz naših pričica“… Da ne zanemarimo veoma čitanu „lekovitu“ rubriku sa imenima zaposlenih koji su disciplinski kažnjeni.

Glavni i odgovorni urednik lista bila je Jelena Đurašin, s diplomom profesora srpskog jezika i književnosti. O prelomu se, u svojstvu tehničkog urednika, starao čuveni zrenjaninski novinar Momčilo Stojkov, fotoreporteri  su bili Svetozar Gunić i Ljuba Milosavljević, dok je ilustracije i karikature radio naš sugrađanin Miloš Đurašin, arhitekta  po struci, inače suprug prve dame redakcije. List je štampan u zrenjaninskoj Grafičkoj radnoj organizaciji „Budućnost“.

-Nije tada bilo lako napraviti dobre novine – kaže Miloš Đurašin, prisećajući se vremena kada je bio angažovan u  „Utronu“. – Jelena je volela novinarski poziv, u potpunosti mu se tada posvetila. List je besplatno deljen zaposlenima u preduzeću. Rado je bio čitan. Sve je trajalo nekoliko godina. Ne mogu tačno da se setim kada je poslednji broj izašao iz štampe. Vreme je učinilo svoje. Ostalo je lepo sećanje na period entuzijazma i mladalačkog zanosa…

Prevashodna namena „Utrona“ je bila da zaposlene upozna sa svim zbivanjima u radnom kolektivu. Dominirala je afirmativna poruka, ali je bilo i kritičkih tonova. Tekstovi su valjano osmišljavani i  redaktorski veoma kvalitetno obrađivani. Nije ni čudo, jer je Jelena, sa uredničke pozicije neprekidno insistirala na jezičkoj čistoti.

JELENA

Jelena Đurašin je nakon gašenja „Utrona“ otišla u prosvetu. Do penzionisanja je, kao profesor srpskog jezika, radila u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“. Preminula je pre godinu dana, nakon duge i teške bolesti. Ona i Miloš imaju sina Stefana i ćerku Anu, koji žive u Beogradu, a od ćerke i unuku Ines.

KONOBARI JAČI OD  PODZEMLJA

U  „Utronu“ u broju za mart i april 1987. godine uočavamo tekst s neobičnim naslovom „Konobari bolji od Podzemlja“ o turniru u malom fudbalu u okviru radne organizacije održanom u Sportsko-rekreacionom centru „Jezero“. Sem neuobičajenog naziva gubitničke ekipe, novinar naglašava da su u njoj bili sve aktivni fudbaleri  Ćulibrk, Grubor, Aškić, Bosančić, Kovačević i Jevtić. Za pobednički sastav, koji je slovio za totalnog autsajdera, nastupili su čisti sportski rekreativci koji na poslu konobarišu – Balanji, Kresoja, Rac, Miolski, Galić Stojanović, Belić, Adamov, Nikolić, Mađar i Miletić.

.

M. Ivetić