Лепа Варош

Стогодишњица рођења Миливоја Југина: Траг у космосу

Jelena Trifunović јануар 10, 2026

Легендарни ТВ коментатор и највећи популаризатор космичких истраживања заузима посебно место међу знаменитим Кикинђанима, пише за празнични двоброј „КОМУНЕ“ професор др Јовица Тркуља подсећајући на дело Миливоја Југина

Миливој Југин је рођен 22. августа 1925. године у Великој Кикинди. Његов отац, Максим Југин, био је трговац, а мајка Софија домаћица. Основну школу (1931–1935) и осам разреда гимназије (1935–1943) завршио је у Великој Кикинди. Био је један од најбољих ученика у својој генерацији Кикиндске гимназије, члан метеоролошке, ваздухопловне и других секција. Од тада је за њега ваздухопловство и летење постало опсесија и један од животних циљева. Његова друга љубав током школских дана било је сликање. У почетку је радио портрете, а касније се определио за акварел. Имао је 37 самосталних изложби у нашој земљи и три у иностранству (Лондон, Њујорк, Москва). Још један хоби је Миливоју у гимназијским данима и касније у животу улепшавао дане – фотографисање. Фотографским апаратом је прокрстарио свет на четири континента и репортаже са тих путовања објављивао је у разним илустрованим часописима и ревијама у нашој земљи. Млади Миливој је испољио интересовање и за музику. Научио је да свира гитару и радо је свирао у кругу пријатеља и рођака. У Гимназији је сарађивао са гимназијским листом „Освит“.

Мајка Софија, син Миливој и отац Максим Југин, оком фотографа Калмара (Велика Кикинда, 1929. године)

Миливојево безбрижно дечаштво је прекинуо рат 1941. Спас од ратних траума налазио је у књигама, сликању, музици и посебно у литератури о ваздухопловству и летењу. Након ослобођења, упућен је у „Харковско војно ваздухопловно техничко училиште“ где се обучавао до децембра 1946. По повратку у земљу, 1947. године, добио је чин потпоручника и распоређен је у Загреб на аеродром Лучко. Студирао је на Ваздухопловном смеру Машинског факултета у Београду, на коме је дипломирао 1954. године.

Његово прво радно место као ваздухопловног инжењера било је у Ваздухопловно-техничком институту у Жаркову, где је радио у конструкторској групи као аеродинамичар на пројектовању и конструисању наших војних млазних авиона „Галеб“ и „Јастреб“ и на клипном авиону „Крагуј“. После изласка из активне војне службе у чину ваздухопловно-техничког мајора, 1966. прешао је у Институт за научнотехничку документацију и информације у Београду, у коме је остао све до пензионисања, 1983. године.

Космосу у походе

Југин је почетком 1950-их година показао велико интересовање за могућност остварења космичког лета и истраживање васионског простора. Од првих дана космичке ере један је од наших најактивнијих популаризатора идеја астронаутике. Од 1953. године посебну Југинову пажњу привлачили су проблеми и могућности лета у космос. Када је 1954. у оквиру Ваздухопловног савеза Југославије оформљено Астронаутичко друштво, чији је председник био инжењер проф. др Коста Сивчев (такође Кикинђанин), он се активно укључио у његов рад. Био је руководилац у Југословенском астронаутичком и ракетном друштво (АРД) и у Савезу астронаутичких и ракетних организација Југославије (САРОЈ).

Највећи допринос Југин је дао популаризацији истраживања космоса. Користећи добре односе које је у то време Југославија имала са СССР и САД, био је на извору најважнијих информација о резултатима у освајању космоса које су ове две велесиле остваривале. Био један од ретких који је посећивао космодроме у обе државе и био је у пријатељским односима са већином руских и америчких космонаута.

Миливој Југин као матурант Кикиндске гимнаије, Велика Кикинда, 3.7.1943, „Фото Сретеновић”

Имајући то у виду, ТВ Београд је Југина ангажовала да коментарише лет у космос Јурија Гагарин априла 1961. Тада је започела његова плодна сарадња са РТВ Србије која ће трајати пола века. Југин је коментарисао значајне догађаје у освајању космоса, интервјуисао познате космонауте. Прославио се као ТВ коментатор који је дочарао милионима Југословена полетање „Апола 11“ на месец, 21. јула 1961.године.

Југин је 1967. изабран за дописног члана Међународне астронаутичке академије (IAA) са седиштем у Паризу. Била је то велика сатисфакција за његов активан рад на пољу истраживања васионског простора. Из те области објавио је 12 књига и то: Вештачки Земљини сателити (1960), Освојувањето на вселената (1963.), Сателити и космички бродови (1965), Човек и космос (1969), Космичка техника и њена примена (1971), Пут у космос (1975) (са оригиналним потписима и посветама космонаута и астронаута), Сви смо космонаути (1977) – књига за децу, добила две Невенове награде, Васиони и походе (1977), Космос из војног угла (1986), Космос открива тајне (1997) – уврштена у капитална дела, Човек, биљке, животиње у космосу (1998), Вечни траг (2000). Поред тога, у многим дневним листовима, часописима и илустрацијама објавио је мноштво коментара и чланака о ономе што се збивало у области космичких истраживања.

Преминуо је 20. јануара 2013. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Миливој Југин и космонаут Павел Попович, испред згрaде Курије у Кикинди, 1987. (Фото: Д. Бадрљица)

Неправедно заборављен

О Миливоју Југину као стручњаку писали су проф. др Коста Сивчев, академик Татомир Анђелић, др Владимир С. Ајдачића, мр Грујицa С. Ивановић, Станко Стојковић и др. Њихов закључак је да његови радови, представљају значајан допринос сложеној области космонаутике. О Југину као човеку и Кикинђанину говорили су Раша Попов, Јован Ћирилов и др.

Захваљујући њиховим радовима и записима делимично је исправљена неправда према Југину и његовом делу. Они су указали на његов плодан и разноврстан опус из области ваздухопловства, космонаутике, сликарства, публицистике, новинарства и фотографије.

Полазећи од наведених доприноса Југина, можемо закључити да његово дело и јавно деловање служе за понос његовој струци, завичају и отаџбини, те да он зато заузима посебно место међу знаменитим Кикинђанима и великанима српског ваздухопловства и космонаутике. Својом моралном доследношћу и јавним деловањем служиo je за углед српској елити, посебно инжењерској и медијској.

Упркос томе, о Миливоју Југину данас се, нажалост, мало зна. О његовом животу, каријери и јавним делатностима не постоје монографски радови и студије. Постоје малобројни чланци и краћи, махом пригодни текстови. Нажалост, он је последњих година заборављен и у свом завичају. Бројне генерације младих ништа не знају о њему и његовом делу. Историјски архив и Музеј Кикинде не поседују основне релевантне документе о Југину и његовој породици, немају ниједну његову фотографију везану за Кикинду, ниједну његову уметничку слику или слајд. На тај начин Југиново дело и улога у јавном животу су неправедно запостављени.

Карикатура Миливој Југина, рад Паје Станковића, Београд, 1976; са духовитим коментаром космонаута Алексеја Лимонова: „Миливоје, окрени се лицем к „Сојузу“, 1978.

Миливој Југин је рођен у Кикинди 1925. Последњи пут је боравио у родном граду 2003. Том приликом је отворена изложба његових уметничких слика и одржана трибина

Неодужен дуг

Крајње је време да његов родни град почне да одужује дуг према свом великану, да истражи и прикаже области у којима је он деловао, резултате које је остварио. У првом реду су Југинови изузетно цењени и значајни радови из области космонаутике и ваздухопловне технике. Ту су и његови бројни публицистички радови, богати сликарски опус и успешно бављење фотографијом.

Миливој Југин испред његове слике: Јуриј Гагарин, акварел, 80 х 60 цм.

У фељтону који сам писао за „Кикиндске новине“ 2019. године предложио сам да се у том циљу предузму следећи кораци: да Народна библиотека „Јован Поповић“, кикиндски Музеј и Архив, заједно са Ваздухопловним савезом Србије, РТВ Београд и Удружењем инжињера и техничара у Београду припреме изложбу и објаве књигу „Миливој Југин – личност и дело“, да Културни центар Кикинде, Народна библиотека „Јован Поповић“ Кикинда, Војно-издавачки завод и Издавачка кућа Прометеј из Новог Сада припреме и објаве Изабрана дела Миливоја Југина и да се кикиндској Општини предложи да једна улица и школа у Кикинди по њему добију име. Од ових предлога реализован је само један. Југин је добио улицу на периферији Кикинде код Великог бедема.

Овај текст написао сам као прилог одуживању дуга Миливоју Југину, у нади да, упркос свему, он и други знаменити Кикинђани и њихово дело неће бити заборављени.

Проф. др Јовица Тркуља

Како се некада чекала Нова година

Jelena Trifunović јануар 1, 2026

Кикинда у осмој деценији прошлог века по стопи развоја у односу на број становника била друга у СФРЈ, одмах иза Велења, с драстично вишим просечним личним дохотком него у покрајини, републици и држави, што се позитивно одржавало на стандард мештана

Времена се мењају, па с њима и друштвене прилике и људске навике. Тако и начин испраћаја старе и дочека наступајуће године. Пре неколико деценија у нашем граду све је било другачије, па и новогодишња славља. Ко тада за најлуђу ноћ није остајао код куће или славио у приватној режији, обрео би се у неком од бројних угоститељских објеката, који су за ту прилику, сви редом – као кошница били пуни.

Кикинђани су, наиме, у то доба у егзистенцијалном смислу, предњачили не само у односу на житеље околних градова, него и много шире. Статистика недвосмислено потврђује да су им буђелари били пунији, а тиме и шири простор за животну комоцију. Кикинда се, као град, након Другог светског рата економски и друштвено убрзано развијала, што се позитивно одражавало на њену демографску слику. Према званичним подацима, 1948. године имала је 28.665 становника. Број житеља се 1961. године повисио на 34.059, две деценије касније на 37.576, потом 1981. „скочио“ на 41.706, а 1991. с цифром од 43.501 достигао историјски рекорд. Данас, поређења ради, наш град имa око 32.000 становника.

Осамдесетих година прошлог века у кикиндској привреди и друштвеном сектору укупно је било 27.000 запослених. Били смо, да се комшије не наљуте, економски развијенији од Зрењанина. У таквим околностима, са солидним примањима, већина житеља могла је, солидно живећи, да прати и тадашњи устаљени, без кафане скоро незамислив, новогодишњи слављенички тренд. Зато су за Нову годину сви овдашњи угоститељски објекти били крцати. Елитно место новогодишњег окупљања био је хотел „Авала“.

Престижни су такође били ресторани „Ловац“ (код школе „Јован Поповић“) и „Раднички дом“. Столица за новогодишњу ноћ морала је да се резервише барем два месеца раније. Конзумација се благовремено тражила и за провод у централном градском ресторану „Војводина“, у којем је углавном славила радничка класа „појачана“ сиромашнијом омладином. Весело је било и у приватним локалима „Босна“, „Сана“, „Шинобус“, „Код Данета“, „Код Далматинца“, „Шаран“, „Код Јозе“, „Код Кече“, „Милош Обилић“, „Дом ЈНА“, ноћни бар…Без „живе“ музике и народњака није се могло.

Врата скоро свих ових ресторана и кафана одавно су замандаљена, или им је простор другачије наменски искоришћен. Новогодишњи провод Кикинђана, с, осетно измењеним садржајем, преселио се у неки други амбијент.

ПЛАТЕ ЗА РАДОВАЊЕ

Кикинда се осамдесетих година убрзано развијала, па су се у њу, да живе и раде, масовно досељавали углавном млади, неретко стручни људи из других средина, чак и из престонице. Према званичним подацима, по стопи развoја у односу на број становника, била је друга у Југославији, одмах иза Велења, индустријског града у Словенији. Рачунајући висину дохотка „по глави становника“, Кикинда је за око 28 одсто била изнад војвођанског просека, за око 37 одсто изнад републичког и 44 одсто изнад просека у СФРЈ.

М. И.

Давне 1970: Школска радионица производила сигвол против крађе

Jelena Trifunović мај 4, 2025

Дуално образовање код нас заправо није никаква новина. Старије и средње генерације памте да смо у старој Југославији имали школе ученика у привреди, као и да је средњошколско стручно образовање подразумевало садржајну практичну наставу на завидном нивоу.

О томе сведочи и новински чланак из КОМУНЕ, из давне 1970. године, насловљен „Сигвол против крађе“.

Радионица Школског центра за техничко образовање није могла да стигне да произведе довољну количину сигурносних брава за волан фиће, писала је Комуна давне 1970. године.

Наиме, овај школски центар је откупио од једног београдског пензионера право на производњу његовог патента. Била је то сигвол-патент брава (сигвол скраћеница од сигурност волана) за закључавање волана фиће, за којим је владала потражња у робним и ауто кућама широм Југославије.

Комуна пише да су годишње произвели неколико десетина хиљада бравица, што није било довољно.

Биле су једноставне и поуздане, а радионица је производила две врсте: механичку за волан и браву са електро прекидачем за прекидање контакта кључа за стављање мотора у погон, прецизирано је у Комунином чланку из 1970.

Југословенског мезимца, фићу, данас је видети на улици права реткост, а подсетимо да је први у „Застави“ произведен 1955. године.

Било је доста противника идеје да би у Крагујевцу могли да се производе аутомобили. Неки су сматрали да је потребно уложити много новца у изградњу и опремање фабрике за производњу путничког возила чију ће куповину мало ко моћи да приушти (земља је у то време сиромашна, а индустријализација у зачетку), други су били става да би било боље да се таква фабрика изгради у Хрватској или Словенији као развијенијим републикама, а трећи да је инвестиција непотребна јер је аутомобил у приватном власништву симбол капиталистичког потрошачког друштва.

Прелиставамо штампу бивших друштвених предузећа у нашем граду (2): Вредно штиво за истраживања

Aleksandra Djuran март 13, 2025

Драгоцени писани трагови о златном добу овдашњег туризма и угоститељства, а посебно хотелијерства, сачувани у гласилу „Утрон“, који је уређивала Јелена Ђурашин, с мноштвом занимљивости о „Нарвику“ које данас делују нестварно. У осмој и деветој деценији прошлог века походили нас, сем домаћих, и туристи, уметници и спортисти из европских земаља, али и из Африке, Азије, па чак и – космонаути.

Да није писаних трагова казивање о златној ери кикиндског угоститељства и хотелијерства свело би се на магловито, све блеђе, присећање времешних мештана и њихову неубедљиву тврдњу – да смо крајем претходног миленијума били значајна тачка не само на југословенској, него и на европској туристичкој мапи. Најпоузданији сведок најизраженијег тржишног узлета у историји тадашње радне организације „Низија“ у условима договорне економије, јесте у Завичајном оделењу Градске библиотеке сачувани непотпуни комплет „Утрона“.

Овај латинични двомесечник угледао је светлост дана почетком 1986. године, с адресом у улици Маршала Тита 6, с Јеленом Ђурашин, професором српског језика и књижевности, као главним и одговорним уредником. Поред ове даме с у Уређивачком одбору били су запослени у УТРО „Низија“ Мирјана Недин, Милка Мандић, Олга Варга, Ратко Кнежевић, Владимир Видачек, Невенка Пекаревић, Јожеф Јанош и Милица Јелисавац. Први сарадници вредној Јелени били су њен супруг Милош Ђурашин, архитекта иначе, и медијски посленик Момчило Стојков.

„Утрон“ није био на киосцима, него је дељен запосленима у „Низији“ – створеној фузијом Угоститељског предузећа „Авала“ и неколико година раније основаног „Нарвика“, али и редовном поштом слат на најважније пословне и друштвене адресе.

Већ на почетку прелиставања уочава се копча уређивачког концепта са наслоном на тадашњу идеолошку матрицу, што је, иначе, мање више, било својствено тадашњој комплетној штампи у држави. Друштвено-политички систем налагао је неизоставна одговарајућа правила у новинарској бранши. У том смислу не треба да чуди писање о годишњици Брозове смрти и у том контексту објављивање пригодне репортаже о најбољој радници у ћевабџиници Мари Шербули, која се са сетом и поносом присећа 25. октобра 1969. године. Тада се, као део послуге, нашла у близини председника државе када је овај посетио Ливницу, „па јој се“, како је изјавила, у том моменту „срце испунило новим узбуђењима и радошћу, а очи напуниле сузама радосницама“. Мара се поверила новинару „Утрона“ Моми Стојкову да је, усхићена призором, у заносу, пожелела да – пољуби Тита. Није се, међутим, снашла. Збунила се, те јој оста жал за пољупцем у, како га је назначила – најсрећнијем дану у њеном животу.

Пратио је „Утрон“ из броја у број пригодне датуме, збивања у СК, као и важне догађаје директно или посредно повезане са „Низијом“. На страницама доминирају текстови о самом предузећу, пословним успесима и искушењима који изискују континуирано праћење приходовних, а поготово расходовних ставки „по јединицама удруженог рада“ и на нивоу радне организације.

У броју с почетка марта 1987. године апострофирана је изјава генералног директора Бошкова – да је привређивање све сложеније у условима када се ионако тешко стиче доходак. Па оптимистички наглашава: „Али смо, у нашој нискоакумулативној делатности, уз помоћ дела удруженог рада и уз разумевање друштвено-политичке заједнице, ипак успели да обезбедимо потребна не мала средства, која смо уложили у повећање услужних и производних капацитета и побољшање нивоа објеката“. Затим први човек предузећа, набрајајући шта је све у том смислу урађено, између осталог, напомиње да је реконструисан стари хотел, да су обновљени скоро сви угоститељски објекти у граду и селима, да су адаптирана три објекта мотела „Шумица“ и обезбеђено 55 кревета „Б“ категорије, што је у приличној мери растеретило навалу на смештајне капацитете „Нарвика“.

Све ово је лепо некад било, док наказна приватизација није бескрупулозно насрнула на врата не само „Низије“ него и комплетне кикиндске привреде. Остала су само носталгична присећања и, захваљујући „Утрону“, аутентично исписано сведочење о периоду нешто дужем од деценије када је Кикинда била згодно место за свакодневни ужитак и омиљена дестинација чак и најпробирљивијих хотелско-угоститељских конзумената који су овамо масовно пристизали са свих меридијана.

Насумице прелиставамо „Утрон“, па у броју за март и април 1987. године на насловној страни, поред првомајског уводника, уочавамо опширну информацију о успешном старту новог угоститељског објекта. Ради се о преуређеном ресторану бившег хотела у пивницу, која је, како је насловљено – бисер „примењеног“ угоститељства. Пажњу нам заокупља и текст о конобару Драгољубу Адамову и посластичару Николи Кокотовићу, „Нарвиковим“ врхунским мајсторима, који су, у жестокој конкуренцији, побрали ловорике на престижном савезном надметању „Турјуг“ у Загребу. Адамов је маестрално аранжирао преукусни „банатски ручак“, док је Кокотовић у чувеном загребачком хотелу „Интерконтинентал“, са колегом Михаљем Патарицом из Новог Сад, жири и такмичаре задивио презентациојом комплетног војвођанског менија. Наилазимо на лепу причу о „Нарвиковом“ гостовању у сплитском хотелу „Парк“ у оквиру манифестације „Недеља војвођанске кухиње и и музике“.Том приликом домаћине је фасцинирало кулинарско умеће кикиндске екипе предвођене легендарним Милошем Димићем у справљању ловачких специјалитета. Гостовање Кикинђана употпуњено је музицирањем тада изузетно популарног оркестра „Ђерам“, који је у то време наступао у „Лалинској соби“.

Окрепљујући шлаг на „медијску торту“ je запис о новоотвореном ноћном клубу „Паун“ кроз разговор са шефом овог хотелског садржаја Драгишом Грујићем. Владала је права еуфорија, због атрактивне стриптизете Тине. „Нарвик“ је у првој деценији постојања био својеврсна атракција конгресног, научног и спортског туризма и врхунске естрадне забаве. Присетимо се Брениних првих корака на позорници. У пролећном броју „Утрона“ из 1987. године читамо да је у „Нарвик“ пристигла нова велика група италијанских ловаца. Међу гостима су и туристичке експедиције из Шпаније, Норвешке, Грчке, Мађарске, пословни људи из Немачке…

Примећујемо, посредством новинских прилога, изражену сарадњу „Нарвика“ са колективима из бранше из Загреба, Сплита и Љубљане, суседне Мађарске… „Нарвик“ је, како у броју за мај-јун 1987. пише „Утрон“, све популарнији за врхунске спортисте не само из наше земље, него и иностранства. Напомиње се, између осталог, да је наша ватерполо репрезентација, уочи великих надметања, чак у три наврата боравила у Кикинди и била смештена у хотелу. „Нарвик“ је у више наврата био на услузи нашим обема рукометним репрезентацијама, затим најбољим тенисерима бивше Југе, па ватерполо селекцији, учесницима Балканског шампионата у дизању тегова…Гости „Нарвика“ били су и бициклисти Уједињених Арапских Емирата, затим боксери из Габона, рукометашице из Данске…

Када се све сабере може се закључити да је „Утрон“, од стране Јелене Ђурашин, која нажалост није више са нама, уреднички умешно осмишљен и вешто вођен, заслужује пажњу и поштовање, те је значајна карика такозваној „фабричкој штампи“ нашег града у доба самоуправљања. Лист је посебно драгоцен за будуће истраживаче прошлости Кикинде не само у медијском, него и ширем друштвеном смислу.

УГОСТИЛИ И КОСМОНАУТЕ

За „Нарвик“ је, а и за саму Кикинду, посебно значајан догађај од 11. септембра 1987. године. „Утрон“ тим поводом бележи: „Били смо домаћини за двоје космонаута – Павела Поповича Романова из Совјетског Савеза и Луси Шенон из Сједињених Америчких Држава. Космонаути су учествовали на Светском првенству у ракеташтву и моделарству у нашој земљи, па слободан дан искористили да посете Кикинду у пратњи нашег познатог научника Миливоја Југина, иначе рођеног у Кикинди. Том приликом, након разговора с грађанима на тргу, за њих је организован пријем у „Нарвику“.

ДОМАЋИНИ ФИЛМАЏИЈАМА

Хотел „Нарвик“ је много пута био домаћин филмским и телевизијским ствараоцима – пише „Утрон“ у летњем броју из 1988. године, уз напомену да су овога пута гости били чланови Филмске заједнице Београда, „који су летос у Кикинди и њеној околини снимали играни филм „Атоски вртови“, чији је режисер Стојан Сточић, а сарадник на сценарију Раша Попов“.

-Боравак у „Нарвику“, где су филмаџије имале и своје просторије, омогућио је екипи и глумцима (Неди Арнерић, Жарку Лаушевићу и другима) изванредне услове да могу што боље да обаве посао и направе квалитетан филм – закључује „Утрон“.

М.Иветић

Отргнуто од заборава: Сведочанство једног времена

Jelena Trifunović март 9, 2025

Двомесечно гласило „Утрон“ у деветој деценији прошлог века било је својеврсно медијско огледало тадашњег јединственог друштвеног предузећа „Низија“. У мноштву занатски вешто обрађених тема из периода златног доба кикиндског угоститељства, а посебно хотелијерства, издвајамо драгоцене информације и занимљивости о „Авали“, а посебно о „Нарвику“, тада једној од најпрестижнијих југословенских фирми у бранши, а данас – архитектонском руглу Кикинде

„Двадесети фебруар ове године биће златним словима уписан у историју нашег колектива. Тог дана после вишемесечних припрема, отворени су нови садржаји у хотелу „Нарвик“, као и нов, савремени, специјализовани угоститељски објекат. Реч је о ноћном клубу „Паун“ у међупростору између спратова, затим о слободној царинској продавници популарном „фри-шопу“ и о такозваној „Црвеној сали“ – свечаном кутку за пригодне колективне или пак породичне ручкове и прославе. У згради бившег хотела „Авала“ отворена је нова пивница“.

Ово је уводни део ударног текста седмог броја листа „Утрон“ с почетка 1987. године насловљен „У корак са светским угоститељством и туризмом“. Лист бележи да је у априлу 1987. године у новоотворену пивницу „Авале“ дневно свраћало око 300 гостију. За један дан точило се у просеку – 500 литара пива.

А зашто „Утрон“? Језичка кованица изведена од назива Угоститељско-туристичка радна организација допуњена првим словом речи „Низија“ – тада актуелне друштвене фирме настале обједињавањем „Авале“, која је држала локално угоститељство, и „Нарвика“. Идеју о гласилу овог предузећа осмислио је и спровео у дело његов тадашњи први човек Томислав Бата Бошков, који је словио за изузетно предузимљивог привредника са истанчаним осећајем за маркетинг и информисање.

„Утрон“ је, иначе, једно од више гласила из локалног медијског корпуса званог „фабричка штампа“ карактеристичног за последње деценије самоуправног социјализма.

Узимајући у обзир тадашње ограничавајуће техничке и технолошке могућности „производње“ информација и штампања новина у поређењу с данашњим условима, може се закључити да „Утрон“ заслужује све похвале.

Ове новине опстале су неколико година, до момента када су се „Авала“ и „Нарвик“ раздвојили. Не знамо да ли је сачувана комплетна продукција „Утрона“. Одређени број примерака из 1987. и 1988. године проналазимо у Завичајном одељењу Градске библиотеке захваљујући предусретљивости и љубазности тамошњег радног особља.

Посебну пажњу привлаче прилози о „Нарвику“ – тада светлом примеру кикиндске привреде, светионику војвођанског хотелијерства, после београдског „Метропола“ по свим параметрима пословања, 1987. и 1988. године званично другој по квалитету хотелско-угоститељској дестинацији у Србији. У размишљању се намеће паралела између тада блиставог „Нарвика“ као друштвеног предузећа и његовог данашњег руинираног, скоро па апокалиптичног, здања као последице наказне приватизације подупрте немаром и неодговорношћу оних који су велелепни хотел лако купили и још лакше га уништили.

У „Утрону“ налазимо разноврсне информације, почев од обичних вести, преко извештаја са терена и „записа са лица места“, разговора са запосленима, ауторских прилога, репортажа, интервјуа, до карикатура у форми, како их је аутор насловио – „сличица из наших причица“… Да не занемаримо веома читану „лековиту“ рубрику са именима запослених који су дисциплински кажњени.

Главни и одговорни уредник листа била је Јелена Ђурашин, с дипломом професора српског језика и књижевности. О прелому се, у својству техничког уредника, старао чувени зрењанински новинар Момчило Стојков, фоторепортери су били Светозар Гунић и Љуба Милосављевић, док је илустрације и карикатуре радио наш суграђанин Милош Ђурашин, архитекта по струци, иначе супруг прве даме редакције. Лист је штампан у зрењанинској Графичкој радној организацији „Будућност“.

-Није тада било лако направити добре новине – каже Милош Ђурашин, присећајући се времена када је био ангажован у „Утрону“. – Јелена је волела новинарски позив, у потпуности му се тада посветила. Лист је бесплатно дељен запосленима у предузећу. Радо је био читан. Све је трајало неколико година. Не могу тачно да се сетим када је последњи број изашао из штампе. Време је учинило своје. Остало је лепо сећање на период ентузијазма и младалачког заноса…

Превасходна намена „Утрона“ је била да запослене упозна са свим збивањима у радном колективу. Доминирала је афирмативна порука, али је било и критичких тонова. Текстови су ваљано осмишљавани и редакторски веома квалитетно обрађивани. Није ни чудо, јер је Јелена, са уредничке позиције непрекидно инсистирала на језичкој чистоти.

ЈЕЛЕНА

Јелена Ђурашин је након гашења „Утрона“ отишла у просвету. До пензионисања је, као професор српског језика, радила у Основној школи „Вук Караџић“. Преминула је пре годину дана, након дуге и тешке болести. Она и Милош имају сина Стефана и ћерку Ану, који живе у Београду, а од ћерке и унуку Инес.

КОНОБАРИ ЈАЧИ ОД ПОДЗЕМЉА

У „Утрону“ у броју за март и април 1987. године уочавамо текст с необичним насловом „Конобари бољи од Подземља“ о турниру у малом фудбалу у оквиру радне организације одржаном у Спортско-рекреационом центру „Језеро“. Сем неуобичајеног назива губитничке екипе, новинар наглашава да су у њој били све активни фудбалери Ћулибрк, Грубор, Ашкић, Босанчић, Ковачевић и Јевтић. За победнички састав, који је словио за тоталног аутсајдера, наступили су чисти спортски рекреативци који на послу конобаришу – Балањи, Кресоја, Рац, Миолски, Галић Стојановић, Белић, Адамов, Николић, Мађар и Милетић.

М. Иветић

Моје песме, моји коњи и моја равница – Драган Страјнић, заслужни грађанин Кикинде

Igor Crnogorac јануар 23, 2025

Поводом Дана Града, највише признање, „Заслужни грађанин Кикинде“, додељено је Драгану Страјнићу, “за свеобухватни допринос и љубав према свом граду”.

У образложењу за доделу највишег признања Града сажет је читав један век непоколебљиве и истрајне преданости напретку своје заједнице, људи у њој, и равници, својој кући. И ту тек почиње прича Драгана Страјнића о свим његовим љубавима: породици, салашу, песмама…

„Једно овакво признање сам добио пре двадесетак година. Вероватно да неко прати шта радим целог века и чини ми се да је сасвим заслужено, мирна ми је савест“, каже Драган.

Моја кућа

Моји су дошли из Грчке, бавили су се пољопривредом и имали су суваче, тако да сам ја остао у том паорском послу. Ја сам се све време, и када сам завршио Правни факултет у Сарајеву, бавио пољопривредом, помагао сам свом оцу, били смо рекордери у производњи пшенице. Коњи су ми најважнија споредна ствар у животу. Те године када сам се родио, у нашој штали је било 10 коња и шест ждребади.

Имао сам прилику да одем у Нови Сад, да будем један од функционера у Туристичкој организацији, али ми то није падало на памет. Волим Војводину, Србију, моју равницу, али сам, пре свега локалпатриота. Никада не бих отишао одавде. Oвде су моји корени од пре 250 година.

Све време сам учествовао у свим хуманитарним акцијама, од давања крви, до 25 тона помоћи коју сам послао у Обреновац. Био сам у главном одбору и донор Цркве Светих Козме и Дамјана. Нема веће среће, радости и задовољства од тога да, када радећи, дајеш део себе и када неко то препозна.

Тадашњи директор Спортско-рекреативног центра „Језеро“, Лазар Тешин, позвао ме је да из фирме у којој сам радио, Водопривредног предузећа „Горњи Банат“, пређем код њих. Око Центра је било шипражје и ја сам експроприсао 40 малих парцела, између осталих, за мале паре, једну која је припадала мојој фамилији. Био сам тада председник Општинског друштва грађевинских инжењера и техничара. Водио сам инвестициону изградњу отворених базена, зграде за канцеларије, бифеа, свих спортских терена, активирали смо Омладинско насеље.

Били смо на годишњици „Пчесе“ на ченејском салашу, били су ту и Балашевић, Раша Попов, био је свињокољ и пила се ракија од дуда. У повратку, кажем Тешину: „Сви имају манифестацију по којој су препознатљиви, а ми немамо ништа“. Онда смо размишљали шта би то могло да буде, да је аутентично и да има смисла. И кажем му, ти си из Мокрина, а тамо се обично говорило: „ Кад се попнеш на лудају и ухватиш за тулају, видиш Кикинду“. Стигла је јесен, а Центар је добио „ловачки дом“ на управљање. Лаза и ја одемо у Бању Кањижу и оданде доведемо три најбоља кувара и три најбоља конобара, дамо им дупло већу плату, стан и храну, да шест месеци раде код нас. И направимо „Лудаја-бал“. Било је то јако лепо вече са гостима, директорима предузећа, школа… правили су се коктели од лудаје. То је била нулта година, не још и „Дани лудаје“.

Тада смо видели да има смисла то што радимо. Како смо били у председништву Туристичког савеза, следеће године смо се договорили да програм „изведемо“ на трг. Био сам један од оснивача Коњичког клуба и организовали смо дефиле са фијакерима на којима су биле девојке из „Гусала“ и костимирана деца, позвали смо Рашу Попова који је учествовао у мерењу лудаја, и тако је почело. Данас смо у Светској асоцијацији градова која славе лудају.

Само ми је јако жао што нисмо направили аква-парк у Кикинди. Да је Мирко Татић, тада председник Извршног већа, остао још само шест месеци овде, имали бисмо га пре 35 година. Тада је, у Југославији, аква-парк постојао само у Чатешким Топлицама у Словенији, где сам служио војску. Направио сам и идејни пројекат, али, ето, није се дало.

Моје песме

За едицију „Пролеће на ченејским салашима“ – „ПЧЕСА“, која је својеврсна историја Војводине, писао сам 20 година. То су књиге од 600 до 800 страна, и у свакој од њих сам имао своје прилоге – есеје, песме, текстове у којима са афирмативно помињао Кикинду. Почео сам да пишем захваљујући Душану Дејанцу који је уређивао новине моје прве фирме – писао сам за хумористичну страну. И захвалан сам му на томе.

Доста песама сам и компоновао и изводио, 30 година сам био члан тамбурашког оркестра „Стари ђерам“, затим октета „Гусала“, био сам и солиста хора „Корнелије Станковић“. Написао сам текст и музику за „Војводино, најмилији рају“, песму која је добила другу награду публике на „Војвођанским златним жицама“. У књизи „Кикинда у четир фртаља“ коју сам издао 2006. године, сабране су моје песме заједно са нотама. А овако сам их писао: док орем, а то је обично било ноћу, јер дању нисам стизао, слушам звук трактора, чујем неки ритам, смислим једну строфу текста и то запамтим. Тада нисам знао ноте, али сам већ сам био научио да свирам хармонику и тамбуру, и онда одем код покојног Аце Караџина, одсвирам му, и он напише ноте. Пишем и данас. Једну сам песму написао када смо моја покојна супруга Жужана и ја били на летовању у Палма де Мајорки. Били смо на петом спрату и ја сањам салаш мог деде и напишем песму: „У туђини, на петоме спрату, ноћу сањам салаш у Банату. Сањам вранце, узоране ланце, еј животе, куд проћерда данце. Кад би могла младост да се врати, да се врате салашарски сати, са салаша ја отиш’о не би’, ту бих ост’о коса да ми седи“.

Размишљао сам о томе, кад неко оде у бели свет и постигне неки успех, да ли је он срећнији од оног који је остао на неком салашу и који, кад устане ујутро, може да каже: „Ово је мој салаш, ово је моја земља, ово је моја Соса, ово су моји коњи, ово је сав мој свет“. Мислим да човек може да пронађе срећу само тамо одакле је поникао.

Моја породица

По одласку из „Језера“, отворио сам туристичку агенцију, а онда и фирму за производњу сточне хране, имао сам четири продавнице у граду. Био сам у Општинском већу, основао сам прву Туристичку организацију, и све време сам се бавио пољопривредом и сточарством – узгојем јунади и коња. У свом дворишту имао сам петнаестак коња и по 30 јунади, и тако је и данас. Мало сам био код куће, и жао ми је што сам нисам више времена проводио са децом, што нисам могао више да им се посветим, да се играм са њима, водио сам их на њиву. Имам две ћерке, Драгану и Добрилу, једна је завршила Правни факултет, а друга књижевност. Имам и петоро унучића; најстарија, Анђела, сада завршава право. Анђела је у овој песми: „Кад дођу педесете и младост се с старошћу сретне, нестају пролећа срећна, долази јесен сетна. Лепота у бори оста, у оку пламен се гаси и свако ново јутро сребром обоји власи“. И сад једна оптимистична строфа: „ А ја се радујем зори, чекајућ’ јутро да сване, док живот године плете, свог стабла негујем гране“ – ово последње посвећено је мојој Анђели. То је један леп валцер. Своју нову књигу, „Гриве кикиндске“, започињем посветом унуцима: „Казаљке ме саплићу, ал шта да се ради, срећно кућом трчкара квинтет унучади: Анђела и Искра, Никола и Срна, и малена Тара са два окца црна“.

Мој успех

Највећи успех ми је што сам одржао породицу и што су они добри људи. Увек им говорим да не смеју паре да им буду најважније у животу и да увек морају да брину и за оне који нису у могућности да зараде за живот. И да је најважније остати човек, чиста образа. Угостио сам мнoго људи, од својих радника до амбасадора, и данас је моја кућа отворена за све. У животу се никада ни са ким нисам посвађао.

С. В. О.

Суграђанка Марта Иштван: Отима прошлост од заборава

Aleksandra Djuran јануар 12, 2025

-Имала сам срећу да се четврт века бавим оним што волим. Књиге су ми светиња, још од ђачких дана. Моји нераздвојни другари. Чаролији лепе речи, када је духовни ужитак у питању, нема равна. На располагању сам у библиотеци имала све вредно написано на српском и мађарском. Предиван угођај. Док прелиставаш пожутеле странице, буди ти се и распламсава радозналост. Хоћеш да сазнаш више од написаног, па се хваташ нових записа, а потом настојиш да то новооткривено, а драгоцено за историју или занимљиво за јавност, обелоданиш. Још ако знаш језик – знаш све.

Тако у најкраћем Марта Иштван дефинише сопствени радни опус у Градској библиотеци „Јован Поповић“, који се, у највећој мери, сводио на ангажман у позајмном одељењу, да би потом преузела поступак обраде књига на српском и мађарском језику.

И није ова наша суграђанка само „обичним“ читаоцима била на услузи. Одаје кикиндског храма књиге походили су и они који воле да пишу, односно мање или више успешни истраживачи прошлости. А Марта је чинила све да те особе што брже и лакше дођу до неопходне литературе, упућивала их на одговарајуће, по њих кључне, детаље писаних трагова овдашњег битисања кроз векове.

И шта се, у једном моменту, десило? На наговор неколицине тих којима је свесрдно помагала, уплови и она у списатељске истраживачке воде. Познавање српског и матерњег, мађарског, језика, као и на факултету потпуно овладавање немачким, а уз то и руским, били су јој, а и данас су, од непроцењиве вајде.

Марта Иштван за кратко време постала је поуздан и плодоносан хроничар овог дела Баната. И оно што је посебно занимљиво: њен одабир и обрада тема одступају од устаљене матрице већине локалних истраживача прошлости – да се већ објављено прерађује и компилира, чак и преписује, па „крсти“ као сопствено ауторство. У опсегу њеног интересовања су понајвише људи из давних времена и њихове судбине, о којима пише без идеолошког и етничког зазора. У Мартиним књигама сусрећемо се са галеријом „нових“ ликова, и те како битних за доба у којем су живели, а због културних, архитектонских, привредних и других трагова који су иза њих остали, и данас, а и убудуће, вредних помињања и поштовања.

Наша саговорница се, пишући о историји родног града, прво окушала у новинарству. Од 2000. године текстове о завичајној прошлости објављује, сем у кикиндским медијима, у војвођанским гласилима на мађарском језику. Поменимо „Хет Нап“, „Мађарсо“, „Римокатолички гласник“… Временом у њој сазрева жеља да огромно знање овековечи у тврђим корицама од новинске хартије.Марта своју прву књигу посвећује покретачима опекарске индустрије у нашем граду. Саставља својеврсни родослов немачке породице Бон, која, забележила је, досељава из Неузине и овде, између осталог, подиже црепану, која ће у деценијама које следе прославити Кикинду.

-Потрудила сам се да Бона што објективније представим, односно да ту причу растеретим идеолошких стега и заклона, којима су у приличној мери били оптерећени поједини аутори који су се раније бавили овом темом – вели Марта. – Бон је, у целини, био позитивна личност.

Значајно је допринео свеукупном, пре свега привредном, развоју наше средине. На светлост дана изнела сам мноштво података који то потврђују…

Марта 2010. године започиње прикупљање грађе за књигу „Великокикиндске немачке грађанске породице пре Другог светског рата“, коју, у сопственом издању, уз одређену финансијску помоћ локалне самоуправе, на српском, мађарском и немачком објављује три године касније. Дело, на иницијативу потомака кикиндских Немаца, који живе у САД и Канади, а не знају немачки језик, с којима је Марта ступила у контакт, доживљава и енглеско издање.

У обимном списатељском опусу Иштванове поменимо у личној продукцији 2012. године штампану књигу на два језика „Кикиндска галерија лица“, у којој се бави суграђанима вредним пажње и уважавања, са којима је као новинар разговарала. Три године касније следи њено ново ауторско издање на четири језика – српском, мађарском, немачком и енглеском, с подужим насловом „Историја породице Кример – и Суваче у Великој Кикинди“.

Ево најкраћег сижеа Мартиног приповедања. Предузетник Фабијан Кример, овдашњи Немац иначе, 1909. године од групе локалних задругара српске националности за 1.600 форинти, што је тада био огроман новац, купује нешто раније из Падеја у деловима допремљени млин на коњски погон. Сувача је, као власништво породице Кример, под надзором Фабијановог сина Јохана, несметано функционисала све до 1945. године, када је конфискована и проглашена културним добром од државног интереса. Дирљива је, болна и поучна животна прича Кремера, у којој је кључна личност Јохан, који после ослобођења, за разлику од већине својих сународника, са својим ближњима остаје у Кикинди, у породичном дому недалеко од млина. Обољева и 1954. умире. Јоханова ћерка, иначе, живи на корак од Суваче, док су јој деца у Немачкој.

Марта је потрошила чак три године на хроничарски подухват о споменицима на укупно 11 кикиндских гробаља с насловом „Сећање за будућност“. Нису, упозорава Марта, само уличне зграде аутентични трагови завичајне прошлости. То су и места на којима почивају наши потомци – Срби, Мађари, Немци, Јевреји и остали. Пуно је оних који завређују да их нова поколења преко штива упознају. Следи ускоро Мартина нова књига на ову тему. Стваралачка инвентивност ове наше тихе и ненаметљиве суграђанке као да нема граница.

Марта, иначе, живи сама. Супруг јој је давно преминуо. Син и ћерка су се осамосталили, имају своје породице, а мамини су редовни, наравно и најдражи, гости. Стан у Галадској јунакиња наше приче претворила је у својеврсну ризницу лепе литературе, вредних сликарских дела, униката примењене уметности, порцеланских фрагмената из давних времена, атрактивних сувенира донетих са бројних путописних дестинација широм света, личних рукотворина… Инспиративан амбијент за Мартина нова списатељска остварења.

М. Иветић

Фељтон о Душану Васиљеву (6): Откуда ће знати за моје патње?

Jelena Trifunović децембар 31, 2024

На почецима свог књижевног стваралаштва, васиљев је забележио: „био сам јуче код марије. свирала ми је бетовена… чини ми се да ни он није био срећан… читао сам му биографију. када умрем, писаће можда неко и моју биографију. а откуда ће знати за моје патње?”

Кикинђани су достојно, различитим занимљивим и квалитетно осмишљеним садржајима, обележили стогодишњицу смрти песника експресионисте, прозног и драмског писца Душана Васиљева, подсећајући на његов књижевни опус, аутентичан уметнички сензибилитет и представљајући га новим генерацијама читалаца.

Донекле је изненађујуће колико дело Душана Васиљева ни век касније, није изгубило на свежини и актуелности, те снажним емоцијама и бритким увидима кореспондира са данашњим читаоцем. Овим фељтоном, желели смо да осветлимо и личност Васиљева- његово одрастање, породичне околности, тадашње историјске и ратне (не)прилике, амбиције и размишљања младог ствараоца, књижевне утицаје…

Како је написао др Срђан Срдић, књижевник, издавач, професор и руководилац Регионалног центра за таленте који као и кикиндска Гимназија, носи име познатог песника, „Васиљев из рата није изашао жив; не онако како живи људи живе. Вратио се као с оног света, да прибележи и запише оно што други неће“.

-Ово је година рекапитулације свега што је рађено у претходном периоду. У последњих десетак година урађено је више за афирмацију Васиљева него у претходних педесет и више година – каже за „Комуну“ др Срђан Срдић. -Имали смо 1950. године објављивање његове сабране поезије, крајем 70-тих публиковање његових прозних текстова и драма и чињеницу да су се песме Душана Васиљева налазиле у свим читанкама широм бивше Југославије. Мислим да се негде у бившим републикама то и задржало. Такође, и именовање кикиндске Гимназије-указује Срдић чија је издавачка кућа „Партизанска књига“ значајно допринела оживљавању дела Душана Васиљева објављујући његове песме, али и прозу и драмске текстове.

-Изложба одржана у марту у Музеју била је врхунац процеса. Објављена су сабрана дела Душана Васиљева, и то у облику у ком раније није био случај, са текстовима који су пронађени. Музеј је пронашао још једну причу за коју смо знали да постоји, али је нико није видео. У неком наредном издању, и та приповетка биће публикована- најављује наш саговорник и додаје:

-Васиљев није престао да буде актуелан. Напротив, показало се да постоји врло континуирано интересовање за ове књиге и ми смо чак пре годину дана дошли у ситуацију да их више немамо. Просечан читалац зна за пет или десет антологијских песама, можда чак и мање, а до ранијих књига није лако ни доћи. Виктор Шкорић је написао једну књигу о Васиљеву која је доста инструктивна за људе који нису упознати са аутором, ту се може наћи доста референци, литературе, успео је све то са сакупи што је писано о Васиљеву.

Моје инсистирање било је да се реши питање гробног места Васиљева, исти случај је са бистом испред Гимназије која је такође сређена. У међувремену је Регионални центар за таленте понео име Душана Васиљева, тако да данас на такмичењима, сусретима, колегијумима, остаје уписано његове име. То све укупно није мало, ако посматрамо у поређењу са оним што се дешава у другим градовима. Делујемо пионирски у односу на неке средине, немамо разлога да будемо негативни. Да може још тога да се уради, може, никада није упитно. Волео бих да се што више младих укључи, информише, да дете које је полазник Регионалног центра за таленте или ученик Гимназије зна зашто се те институције тако зову- истиче Срдић у разговору за наш лист.

-Читав његов живот био је стицај тешких и несретних околности. У Народној библиотеци у Београду, у препискама које се тамо чувају, ви видите да је он био у комуникацији са разним људима, и да су постојала врло јасна обећања да ће његова књига поезије бити објављена, што се заборавило када је преминуо. Његова поезија је израз његовог талента, не неког систематског образовања у књижевним круговима. За ових двадесетак година рада са младима, идентификовао сам њихову склоност да осете Васиљева као неког ко је њима близак, ко је вечно млад, како би то рекли они који се баве теоријом популарне културе. Млађи, чини ми се, ту пре свега читају побуну, то одговара њиховим интересовањима, и идентитету у тим годинама. То им је емоционално јасно. Осећају човека као некога ко им је близак. То је сачувало његову поезију од заборава- наводи Срдић.

Кућа у којој је у Кикинди живео Васиљев, налази се на углу улице која носи његово име и улице Светозара Милетића. Од садашње власнице сазнајемо да делегације из суседне Румуније и данас долазе, фотографишу спомен плочу која сведочи да је ту некада живео велики песник.

-У наредном периоду, сматрам да би требало засновати културни туризам, не само на бази имена Душана Васиљева, имамо ми још аутора, као што је нпр. Јован Поповић и неки други, чак не само људи из књижевности. Мислим да би у стратешком смислу требало о томе размишљати- закључује Срдић.

ИСТИ МОТИВИ И КОД ЈОВАНА ПОПОВИЋА

-Код прозе таленат мање спасава аутора, чини ми се, ту је много више рад, не само аутора, већ и уреднички. Код Васиљева, постоје исти мотиви и у прози. Када смо касније радили на књигама Јована Поповића, приметне су велике сличности. Два човека који су практично вршњаци, али се никада нису срели. Јован Поповић је познавао Спасоја Васиљева, Душановог брата, али нигде нисам нашао траг да је Спасоје покушавао да преко тада веома утицајног Јована Поповића, човека који тридесетих година у Београду оснива књижевне часописе и веома значајно учествује у културном животу, поново објави песме. У Поповићевој прози и поезији види се невероватна сличност у размишљању, што долази од експресионизма- каже Срдић.

Изложба о Васиљеву уприличена у кикиндском Музеју

ЧЕНЕЈ ПАМТИ СВОГ УЧИТЕЉА

Поменимо и то да је на објекту школе у Ченеју у којој је радио Васиљев, спомен плоча постављена 1991. године. Уприличеној свечаности, присуствовале су бројне званице из наше земље и суседне Румуније. Спомен плочу открио је тадашњи министар културе у Влади Републике Србије Радомир Шарановић, иначе универзитетски професор и редитељ заједно са Дорелом Борзом, префектом Тамишке жупаније.

ЖИВОТ ПЕСНИКА НА ПОЗОРИШНОЈ СЦЕНИ

У част Васиљева, кикиндско Народно позориште поставило је представу „Облаци“ у којој главни лик тумачи Владимир Максимовић, млади глумац префињеног сензибилитета и талента.

– Као да је све што је могло да пође по злу у животу Душана Васиљева, пошло. За шта год да се ухватио, то је нестајало. Није имао времена да живи своју младост, још од малих ногу био је приморан да буде глава породице. Силом прилика, морао је да одрасте. Био је изузетно талентован, а тај таленат је пробудила, нажалост, невоља. Није ми било тешко да се идентификујем са њим, а доста ми је помогао редитељ Стеван Бодрожа– каже за „Комуну“ Максимовић.

У овој години, представа која говори о Васиљеву постављена је и на сцени Битеф театра под називом „Мистерија Душан Васиљев“ .

Век од смрти Душана Васиљева (5): Песник прекинутих снова

Jelena Trifunović децембар 30, 2024

У наставку фељтона о Душану Васиљеву, његовом кратком и бурном животу, плодном стваралаштву и књижевном утицају на данашње ауторе, разговарали смо са овогодишњим добитником књижевне награде која носи име познатог песника, генералним секретаром Матице српске, историчарем и књижевником др Миланом Мицићем.

Ове године се обележава сто година од смрти песника, Кикинђанина Душана Васиљева. Искуство Великог рата и „гажење крви до колена” обележило је његову поетику и генерацију, а његова поезија прожета антиратним расположењем универзална је и актуелна и данас.

-Душан Васиљев је слика једне генерације рођене на заласку 19. века и на освиту новог 20. века. Епоха пре Великог рата била је пуна наде за човечанство; брз, до тада невероватан индустријски развитак, динамично време железнице, појава авиона, рендгена и филма , промена слике света, чинили су да човек тих деценија осети радост великих људских открића и оснажи веру у будућност света, у велики, континурирани људски напредак. Пред 1914. годину чинило се да светски прогрес не зна за границе; општа је била вера ондашњег човека у моћ науке.

Велики рат 1914. године почео је неочекивано. Нико није претпостављао да ће трајати тако дуго, да ће бити таквог обима и интензитета и да ће донети огромне људске жртве и масовна разарања. Генерација Душана Васиљева суочила се са поразом постојећег света, са разарањем дотадашњег морала и са новим светом који се рађао из те огромне људске кланице. Очај генерације која је преживела рат био је општи. Душан Васиљев и његово дело произашло је из тог великог уништења људских нада.

Све време он има осећања стида и кривице („ја сам живи симбол греха”) и из тога произилазe и његова побуна и револт. Његов животни усуд је предодредио и његову поезију?

-Осећање стида што је човек, прати Душана Васиљева јер искуство рата ранило га је, као и целу његову генерацију. Стално присуство смрти, понирање у ништа, у празнину, било је слика новог очајног света. Разарање живота, морала, духа потресло је дубоко Душана Васиљева. Из тог стања рађала се побуна, рађале су се његове антиратне песме не слутећи да ће током 20. века још генерација Европљана пролазити кроз истоветну трауму. Очај је рађао побуну. Покољење које је прошло рат није имало шта да изгуби.

Мање је познато широј читалачкој публици да је Васиљев писао и новеле, приповетке и драме. У његовој заоставштини је и скица за роман?

-Свега двадесет и четири године живео је Душан Васиљев. Шта човек за тако кратко време може да уради сем да исцрта, можда, неку будућу скицу живота. Душан Васиљев је заустављен човек; човек који као и многи други из његовог покољења није успео да развије живот, да га живи , удише пуним плућима. Он је био песник прекинутих снова; човек који није стигао да разбукта своје таленте, већ више да их назначи.

Кроз његово стваралаштво снажно провејава и фигура мајке без које је Васиљев остао као осмогодишњак.

-Родитељи су основа сваког живота.Потреба за мајчинском топлином за коју је био ускраћен прати мисаони, емотивни и етички свет Душана Васиљева. У велики светски рат он је ушао као рањен човек услед недостатка мајчинске љубави. Слика мајке пратила га је у тој великој глобалној катаклизми и њена судбина била је најдубљи слој његове људске патње.

Ванвременски талентован, самоникао стваралац и изузетно плодан аутор, био је цењен у различитим књижевним круговима. Ствара на периферији, ако се изузме период његовог кратког боравка у Београду.

-Без обзира на географију становања свуда пулсира живот са својом препознатљивом бојом. Периферија се налази у људима уске душе, тескобних видика и скученог срца. Уметник где год живи око њега траје живот у свој својој пуноћи. Душан Васиљев је трајао у годинама када је пуцала љуска једног света, а када се рађао други свет. Он је делио судбину, мишљење и ставове ондашњег европског човека. Његова емоција је кристално чиста, рањива и нежна.

Живео је Васиљев једно време у Темишвару, после у Ченеју. И Срби из румунског дела Баната негују сећање на великог песника.

-Срби у румунском Банату су наша банатска браћа. Свет који безгранично воли Србију и који гаји посебну емоцију према свему што је српско , јер то је њихово биће, њихов корен. Они се налазе у географији која је српској култури дала великане попут Доситеја Обрадовића, Саве Текелије. Црњански је растао у Темишвару. Душан Васиљев је део њиховог света који се после разграничења у годинама након Великог рата развијао засебно у оквиру румунске државе, али у којем и данас више постоји онај аутохтони, стари Банат него у нашем , српском делу Баната. И Васиљев, као и други великани српске културе , део су њиховог самопрепознавања које значи идентитет и биће.

У бурној епохи у којој је живео постављане су нове границе, стваране нове државе, Банат је другачије „скројен”?

-Велики рат је повукао границу у Банату. Разграничење између Краљевине СХС и Румуније трајало је пуних пет година (1918- 1923). Банатска граница је вештачка и када се цртала и кројила правила је многе проблеме људима у свакодневном животу. Повлачена је у доба када се распала Аустроугарска као велика и стара средњеевропска државна творевина и када су из њеног оквира настајале многе државе па и југословенска. Главни јунаци моје књиге прича „Чудо у Банату” за коју сам ове године добио престижну књижевну награду која носи име Душана Васиљева су банатски људи и граница управо кројена у времену које описује моја проза.

Град Кикинда додељује награду Душан Васиљев чији сте лауреат. Колико је значајно на овај начин оживљавати стваралаштво Васиљева?

-Поносан сам што је моја књига прича „Чудо у Банату” ове године, када се обележава стогодишњица његовог одласка, добила награду са његовим именом. Ова књига прича разговара са њим, са његовим светом јер дешава се на широком простору Баната, у првим годинама после Великог рата када је у бурним токовима историје, нестанка старог царства и настанка нових држава пулсирало узнемирено биће банатског човека различитих вера и језика.

Јелена Црногорац

Фељтон je подржан средствима Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама

Фељтон о Душану Васиљеву (4): Мајко, мени је жао умрети

Jelena Trifunović децембар 29, 2024

Ове стихове из наслова написаће млади песник, док покушава да се избори са узнапредовалом болешћу. Нада у оздрављење није га напуштала

Осамнаестогодишња Милојка Малетић вратила се из Новог Сада, по завршетку Више девојачке школе. Кућу ове црномањасте лепотице из добростојеће породице обилазе просци. Те 1920. године Ченеј има око 3.000 душа од којих су половина Срби, а половина Немци. Исти је то онај Ченеј у који је Стеван Сремац довео два завађена попа, Ћиру и Спиру, приликом њиховог путовања владици у Темишвар.

Долазак младог и лепог учитеља Душана у мало место на обали старог Бегеја не пролази незапажено. Ченеј је за њега само привремено решење, чезне за Београдом у ком је као ванредни студент уписао Филозофски факултет и сарађивао са више књижевних часописа. У беди неусловних изнајмљених соба, грозничаво је писао стихове, покушавајући да се прехрани радећи као писар у адвокатској канцеларији. Његов књижевни таленат није био непримећен, али је млади песник остао скрајнут од утицајних литерарних кругова, никако не успевајући да објави збирку поезије.

Док машта за животом у великом граду, у Ченеју за њега свуда празнина и досада. Дани су тешки и дуги. И за Душаново крхко здравље, више би одговарало неко место у брдима, са чистијим ваздухом. Из рата се вратио са маларијом и болесним плућима.

Од три дугачка сокака у селу удаљеном петнаестак километара од Жомбоља, према Темишвару, главни је био калдрмисан и водио је на железничку станицу. Уз ту главну улицу паралелно је била српска улица на чијем се крају налазио и парохијски дом, српска црква и школа. Од школе до краја села није било ни две стотине метара, а свуда уоколо „непрегледна равница, испресецана многобројним путевима прашине лети, а у пролеће и у јесен претварана у блато”.

Девојачка разонода у Ченеју у то доба било је стајање на прозору, причаће касније Милојка о дану када је упознала свог будућег супруга. Једног поподнева, са сестром од тетке, гледала је низ шор, кад ето ти новог учитеља.

-Сестра га је познавала из Кикинде и Душан стаде изненађен сусретом. Поздравили смо се и упознали преко прозора. Рече да је чуо за мене, иако је свега четири дана у селу. И ја знам за вас, не остадох му дужна, читала сам ваше стихове у „Књижевном југу”- присећала се касније Милојка.

Висока осамнаестогодишњакиња, лепих и правилних црта лица, црних очију и тамне косе убрзо ће одушевити двадесетогодишњег учитеља Душана.

Најпре је из досаде пожелео да се нашали са Милојкиним удварачима, међу којима је био и његов колега, учитељ Влајнић, али се и сам у Милојку убрзо заљубио.

-Седим у соби и везем. Одужило се пре подне. Онда кроз отворен прозор чујем из далека- ке..ке..ке. То ђаци са љубимруке поздрављају учитеља. Ја се сва сметем. Душан се значи приближава нашој кући-причала је Милојка.

Женидба Душана Васиљева дошла је некако изненада и за његове најближе другове, можда и за њега самог. Просидба је уследила на Духове, а венчање 22. јула 1920.

„Те две најлепше небеске звезде, то су очи моје жене“- писаће песник. Милојка је за њега „скроз идеална, наивна и нежна”.

Душанова одлука о женидби, међутим, разљутила је његовог пријатеља и побратима Игнијића који га на чак тридесет седам страница малог формата кори, називајући овај поступак „пирамидалном глупошћу”. Сматрао је да Душан време у Ченеју треба да искористи за књижевни рад, рад са омладином и спремање испита, како би се вратио у Београд, својим плановима и амбицијама. Песник је, чинило му се, напокон постигао срећу за којом је жудео:

„Можеш ми веровати да сам ти друг добар и веран, и ја ти не желим ни са длаком већу срећу при женидби, него што сам је ја у Милојки нашао”, писао му је Васиљев.

Младенци се усељавају у школски стан. Тај период у Ченеју је, по свему судећи, био најведрији у његовом животу.

-Душан ми је читао своје песме, а ја сам му била први критичар. Обично их је писао увече. После би сео крај мене на постељу и читао ми их. У то време, и ја сам писала песме, али сам после све бацила у ватру, јер Душанове су биле неупоредиво стварније и снажније- сведочила је Милојка о заједничком животу са песником.

Душан ради са ченејском омладином. Спрема позоришне комаде и доприноси оснивању омладинске читаонице. Његов рад у школи је оцењен повољно, књижевни рад напредује, сарадник је угледног часописа „Мисао”, материјално стање му се побољшава.

Стварност му ипак није још дуго наклоњена. Већ 1921. поново униформа и пушка код далеког Кратова, на граници са Бугарском. Његова јединица била је појачање жандармерији са задатком да хвата бугарске комите. Такво служење војног рока није се много разликовало од ратног стања. Душаново већ нарушено здравље и болесна плућа тешко су могла да издрже војничке напоре. Молбе да се супруга Милојка постави за његовог заменика у школи, док је одсутан, нису уродиле плодом, иако га је на кратко замењивала у послу. Убрзо по повратку у Ченеј, уследио је опет војни позив, овога пута на вежбу у Панчеву.

-Непрекидна велика замарања учинила су да се болест јако погорша, те вежбу нисам могао издржати до краја- пише.

Након што је положио испит на Вишој педагошкој школи у Загребу, Душан одлази, за наставника Грађанске школе у Ковину. Убрзо по преузимању дужности, мораће на лекарске прегледе.

-Никада нећу заборавити наш растанак. Ноћ се већ давно била спустила, а ми никад да се растанемо. Добро смо знали да ћемо се после тешко виђати јер је румунска војска сваког часа требало да преузме власт у Ченеју. Наслућивали смо, да ће нас граница, можда, заувек раставити. Требало је да останем код својих родитеља у Ченеју, а он да оде код његових у Кикинду. Иако тешко болестан, пратио ме је далеко- до Чеконићевог дворца у Жомбољу, који је поприлично био удаљен од железничке станице. Говорила сам му да је преморен и да ме више не прати, али он је стално одуговлачио. Као да је предосећао да је то наш последњи сусрет.

У то време, лека за туберкулозу није било. Покушаји да оде на лечење у Словенију и Хрватску били су неуспешни. Одбили су га из Загреба, Тополшице, Голника, Сљемена. Позив из Шоштања стигао је прекасно.

У четири ујутру, 27. марта 1924, са непуне 24 године, Васиљев је умро. Тужну вест Милојки је телеграмом јавио Коста Васиљев, Душанов отац.

Сахрани на Мелином гробљу, није присуствовала. Није имала пасош како би допутовала у Кикинду.

САВЕСТАН УЧИТЕЉ

Према оцени коју је школски надзорник дао крајем 1921/22. године, Васиљев је савестан учитељ са правилним методама рада. У школи је успоставио примерен рад и дисциплину, са ученицима је постигао одличан успех из свих предмета, јер је предавао рационално, тако да су ђаци примали знање са разумевањем и вољом. Истакнут је и његов ревностан рад у разним гранама народног просвећивања.

ПАНДУРОВИЋ: ПОКОПАНА НАЈЛЕПША НАДА МЛАДЕ КЊИЖЕВНОСТИ

На скромној сахрани, није било никог из књижевног света. Сима Пандуровић послао је телеграм ожаливши смрт младог песника бираним речима:

„Први дани новога пролећа однели су нам најбољег од најмлађих песника. Са Душаном Васиљевим силазе у гроб све његове лепе способности, цео његов снажан и оригиналан поетски таленат, једно велико и чисто срце напуњено љубављу према човечанству, много младих и светлих дана. Застава његовог одушевљења за све лепо и праведно, савијена је и спуштена у земљу. Али је заједно са Душаном Васиљевим, покопана и најлепша нада наше младе књижевности.”