Дводневни програм прославе Дана Народне библиотеке „Јован Поповић“ заокружило је вече награђиваног књижевника Владимира Пиштала, управника Народне библиотеке Србије са којим је гостовао и директор издавачке куће „Агора“ и директор Културног центра Војводине „Милош Црњански“, Ненад Шапоња.
Владимир Пиштало, писац, професор, колумниста, правник по струци, објавио је 15 књига у жанровском распону од поетске прозе до романа. Кикиндској публици представио је своје најновије дело, књигу „Песма о три света“.
– Ово је женски роман, писан је у првом лицу једнине, прича је једна жена. И то је, такође једна Хајдегерова идеја, да је човек бачен у свет. Као ликови Густава Клинта који, сви, као да су морске траве ношене водом јер човек није богзна какав субјект у животу, него му се ствари дешавају. И то се сигурно дешава мојој јунакињи у једном свету који је тек почео да се повезује у 17. и 18. веку. И у том, таквом свету, једна жена јако много путује, наиме, она је као Одисеј, нема улогу жене, што би била Пенелопа која седи код куће и чека. Одлази свуда и прича занимљиву причу у свету у којем живи. То је свет учитеља и господара, значи неко господари тобом и учи те како би требало да живиш, а мислим да је, у извесном смислу, то и сада тачно. Такође, то је време у којем почиње масовна производња шећера на којој су заснована многа велика богатства, нарочито у Енглеској; била су базирана на Карипским острвима и на робовској радној снази. Иако нема лепог начина да се буде роб, оно што се тада дешавало, чак и у поређењу са грчким и римским робовима, било је катастрофално. Куповани су људи из Африке, а идеја је била да роба убије рад. Његов животни век је био пет или шест година, онда би умро, а били су довољно јефтини да може да се купи нов. И то је илустрација борбе свега са свима којој присуствује Озана Болица, моја главна јунакиња – испричао је Пиштало.
Антиколонијални роман, прича о жени, човеку избаченом у живот, у постојање, у роману „Песма о три света“ даје, односно враћа глас жени, истакао је писац. Књига је прошле године добила признања „Бескрајни плави круг“ и „Др Шпиро Матијевић“.
Владимир Пиштало је, у последњој деценији прошлог века био ангажован као предавач америчке, руске и светске историје на два универзитета у Сједињеним америчким државама. Његова најпознатија дела су: „Сунце међу маскама: писма Андрићу“, „Миленијум у Београду“ и „Венеција“, и она се преводе, или су већ преведена, на више светских језика.
Добитник је многобројних признања, а незабележен успех постигао је његов роман „Тесла, портрет међу маскама“ који се састоји из три дела. После НИН-ове награде и Награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, ушао је у читанке за основну школу и гимназију, објављен је у читавом региону, а у САД је доживео три издања, као 11. превод овог дела на неки од страних језика.
С. В. О.
Основна идеја била је да се реафирмишу лик и дело Јована Поповића који је сасвим заборављен у књижевности, навео је уредник „Партизанске књиге“, др Срђан Срдић.
Жири за доделу Награде, који су чинили Милана Грбић, Валентина Кнежевић и Звонко Карановић, одлуку је донео једногласно, истичући да „збирка, путем ретроспекције, неретко реферише на Југославију, нарочито на њен распад и ратне деведесете године. (…) Иако се чине као усамљеници и аутсајдери, јунаци прича поред себе заправо увек имају барем двојицу савезника – аутора, а вероватно и читаоца. Преиспитивање капиталистичке, конзумеристичке савремености тексту даје суптилну, али дефинитивно постојећу друштвено-критичку димензију“.
Данило Стојић, рођен 1981. у Титовом Ужицу, аутор је великог броја литерарних и арт фанзина, бави се реализовањем различитих културних акција, издаваштвом и видео продукцијом. Написао је романе „Време полураспада“ и „Ресто“. Пише на српскохрватском и енглеском језику. На додели је истакао да је књига настајала осам година и препознао симболику са називом награде.
– У једној причи је мој деда партизан, првоборац, који је био отписан као мртав у хладњачи, преживео и завршио у Египту. Он је мојој браћи и мени поклонио књиге „Пинки је видео Тита“. То је та веза и највеће значење што ће на мојој књизи бити назив ове награде – рекао је Данило Стојић.
– Дан библиотеке, 179 година постојања и рада једне од најстаријих библиотека у нашој земљи обележавамо са поносом и радошћу – истакла је Дијана Јакшић Киурски. – Опстајала је упркос свим изазовима и искушењима која постоје и данас. Мислим, пре свега, на свеопшту кризу читања и кризу културног идентитета јер све више живимо у материјалистичкој и потрошачкој стварности. То је присуство дуализма између снаге живе, слободне речи и њеног значења, и свеопште присутног агресивног дигиталног и знаковног језика. У томе је улога библиотека, а наша, кикиндска библиотека бори се да очува љубав према књизи, сачувала је своју читалачку публику и књизи приволела и нове генерације.
Народна библиотека „Јован Поповић“ баштини традицију Српске читаонице коју су, 1. маја 1845. године основали студенти Пожунског универзитета. У то време храброст је била и говорити српским језиком, а посебно писати српским писмом, подсетио је директор Библиотеке, Бране Марјановић.
У наставку програма обележавања дана ове установе, сутра (уторак, 19. новембар) ће, од 17 сати, бити свечано уручена награда за најбољи трејлер за књигу по конкурсу Библиотеке. Гости ће бити писци: Бранко Стевановић, Роберт Такарич и Зорица Деспотов.
– Наредне године наше друштво ће прославити 80 година постојања. Тим поводом приређујемо монографију у којој ћемо сажети историју КУД-а, наш рад, учешће на смотрама, сећања чланова и успомене на оне који више нису са нама, али су поникли у „Еђшегу“ – каже Рамона Тот, председница КУД-а и напомиње да ће монографија бити издата до пролећа.
Удружењу грађана „Кекенд“ одобрен је пројекат „Дан мађарске поезије и 120 година од рођења песника Јожефа Атиле“.
Његова сигурна „ниша“ су плес и музика. А пут до тога да се тиме и бави зарађујући за живот, упркос таленту, сталном раду, усавршавању и наградама, био је тежак и пун изазова.
Да је пут до звезда трновит, Данило је осетио у тренутку када је схватио да од плеса не може да се живи. Није желео пасивно да чека нове прилике и потпуно је променио професију.
– Сада имам најбољи посао, радим као плесач у кабареу у једном клубу у Загребу. То су разне врсте плеса: модеран, хип хоп, џез балет, латино. Овај ангажман ме је, заправо, трајно вратио на сцену и ојачао ми веру у то да ми је на њој и место. Јако сам задовољан јер радим оно што волим, добро сам плаћен и стичем изванредно искуство. Лепо је живети овде, увек има посла и нових прилика за напредак – искрен је Данило.
Ипак, признаје, недостаје му Србија.
Са неописивом ведрином и шармом, Данило Станкић, плесач и уметник, не оптерећује се превише плановима за будућност. „Најбоља ствар коју сам урадио је то што сам дошао ту где сам сада“, каже. Иако се чини да су му амбиције задовољене, они који га познају и видели су га на сцени, знају да светске позорнице чекају на њега, некада омиљеног малог балетана, који сада плеше на сцени сваког дана и сваког дана се радује томе.