Sava Savin nije samo velikan kikindske pozorišne scene, nego i predani hroničar svega značajnog što se decenijama dešavalo u ovdašnjem teatru, iskazavši zavidan dar za dnevničke zabeleške, koje je pretočio u dragoceno ukoričeno štivo
Da je bio samo glumac ostavio bi, ne samo u kikindskim okvirima, nego i znatno šire, neizbrisiv umetnički trag. Sava Savin se iskazao i u spisateljskoj ulozi. Autor je pohvale vrednog, hroničarskog dela satkanog od sopstvenog rukopisa, pošto je decenijama pedantno pratio pozorišni život svoga grada počev od sredine prethodnog veka, pa sve do dvehiljadite.
Savin u knjizi, na čijim je koricama simbolički, umesto slovnog naziva, cifra „50“, (uz to i bez imena autora) perom i fotografijom predočava poluvekovno bitisanje Narodnog pozorišta. Na unutrašnjoj strani korica je u kratkim crtama „lična karta“ Pozorišta. Citiramo: „Osnovano 14. juna 1950. Prva predstava je održana 2. decembra 1950. Tokom 50 sezona pripremljeno je: 252 premijere i prikazano ukupno 3.650 predstava, na kojima je bilo 838.156 gledalaca. Učestvovalo je na 38 pozorišnih festivala, izvelo 262 predstave i dobilo 432 nagrade“.
Sledi kratka autorova posveta, sa nadimkom umesto potpisa: „Knjigu posvećujem onima koji su mi omogućili da sa njima provedem 45 bezbrižnih, veselih, radosnih i raspevanih godina. Hvala im! S.S. Moca“. Za ovu poruku, četvrt veka nakon što ju je sročio, kaže – da ju je ruka ispisala, a srce izdiktiralo.
Savin je, inače, zakoračio u devedeset drugo leto. Ništa ga, tvrdi, ne boli. Fale mu koraci, jer ga noge sve više izdaju. Slabije vidi i čuje. A um mu bistar, retorika jasna, glasna i razgovetna. Ne beži od divana. Naprotiv. Raspričao se. Sačuvao je smisao za humor. Nema u njegovom izrazu i rezonu nostalgične patetike. A pamćenje mu za studentsku desetku. Stičemo utisak da žudi za razgovorom, pogotovo ako su tema daske koje život znače. Ponosan je, veli, na sve što je uradio u pozorištu i za pozorište, pa izgovara ono što je napisao u predgovoru:
– Knjigu o pedesetogodišnjem radu kikindskog pozorišta darujem onima koji su ovaj naš teatar ljubavlju i samopregorom stvarali i održavali. Tu mislim na sve one koje sam pomenuo, ali i na one koje omaškom, naravno ne namernom, nisam pomenuo. Godinama sam marljivo prikupljao građu, koju sam zatim sređivao i sistematizovao, da bi bila solidan osnov za stvaranje dela kojim će se čitaoci upoznati sa životom ove teatarske kuće.
Sava naglašava da mu nije bila namera da se bavi istorijatom Narodnog pozorišta. Samo je osmislio valjanu dokumentarističku podlogu za neke buduće istoričare. Ponovo poteže predgovor svoje knjige.
– Hteo sam, na osnovu podataka koje sam počeo da sakupljam i sređujem još 1961. godine, da opišem i prikažem ono što sam kao savremenik i član ove kuće, dakle 45 godina kao učesnik, video, prošao, pa delimično i uradio – objašnjava naš sagovornik smisao sopstvenog angažmana u vezi sa pomenutom publikacijom. – Možda će mi neko zameriti što pišem uglavnom o uspesima.To činim jer sam ubeđen da je ovo pozorište i bilo uspešno. Jer, četrdeset dve godine, dakle do profesionalizacije, raditi amaterski, mada je bolji izraz volonterski, pa postizati vrhunske uspehe, za možda jednu kutiju cigareta, ili za neki ilustrovani časopis, koliko su nekada bili honorari za jednu odigranu predstavu, u današnjim uslovima ravno je podvigu. Još kad dodam da je taj i takav rad doveo ovaj teatar, pa i sam grad Kikindu, do najviših vrhova tog predivnog pozorišnog amaterizma „one“ Jugoslavije, do vrhova o kojima su neka pozorišta mogla samo da sanjaju…
U uvodnom delu pozamašne knjige na ukupno 384 stranice, Savin je, oslonivši se delom na radove hroničara prethodnika koji su se bavili ovom temom, opisao bogat i sadržajan istorijat pozorišta u Kikindi. Zatim je u formi letopisa, u najkraćem, predstavio 50 pozorišnih sezona. Naveo je sve nazive predstava i njihove aktere – reditelje i glumce, smotre i festivale na kojima se nastupalo, pomenuo nagrade i priznanja, medijske reakcije i ostale zanimljivosti iz kikindske pozorišne svakidašnjice.
Savin je, po azbučnom redu, pobrojao sve autore igranih pozorišnih dela, sve reditelje koji su delali u Kikindi, sve glumce, sve umetničke i tehničke saradnike. Tu je i poširok spisak svih gradova i sela širom nekadašnje SFRJ u kojima su Kikinđani gostovali. Evidentirani su i novinski prilozi o pozorištu. Posebna vrednost ove monografije je foto-galerija sa portretima upravnika i glumaca i insertima iz određenog broja predstava, koje su snimili Stevan Mold, Đerđ Nemet, Šanji Melank i Vlada Sretenović. Knjiga je, u 700 primeraka, štampana u subotičkoj „Birografici“.
NAJDRAŽA ULOGA
Pitamo Savina koja mu je, od 47 uloga, koje je odigrao 804 puta, najdraža. Bez premišljanja veli:
– Komandant Sajler u istoimenoj predstavi Borislava Mihajlovića Mihiza iz 1967. godine, koju je režirao Milan Barić iz Zrenjanina, čiji je pomoćnik bio naš sugrađanin Laslo Karpati. Partnerka mi je bila Milica Veselinov. Zahtevna uloga i delikatna, ratna, tematika sa šokantnim epilogom koji nagoni na duboko razmišljanje. Sve uloge su mi drage, ali je ova kruna moje glumačke karijere.
BIOGRAFIJA ZA RESPEKT
Sava Savin Moca je rođen u Srpskoj Crnji, a u Kikindu se s porodicom doselio u 21. godini i odmah pristupio ovdašnjem pozorištu. Diplomirani je ekonomista. Bio je prvo rukovodilac u PIK-u, a zatim od 1978. do 1995. godine kada je otišao u penziju, direktor ovdašnje filijale nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva. Pre tri godine preminula mu je supruga Stojanka, s nadimkom Beba. Moca ima kuću u najlepšoj kikindskoj ulici (Generala Drapšina). Staračku samoću odagnava mu venčana kuma Zlata, koja ga svakodnevno obilazi i pazi.
M. Ivetić
– Ova monografija će biti drukčija – neće sadržati samo podatke, već i reportaže, kao i QR kodove koji će čitaoce voditi ka digitalnim platformama gde će moći da vide više slika i informacija – istakla je Ramona Tot, predsednica „Eđšega“ i članica Saveta mađarske nacionalne manjine.
„Eđšeg“ ove godine obeležava i 120 godina od rođenja Jožefa Atile, jednog od najznačajnijih mađarskih pesnika 20. veka. U čast ovog jubileja, glumačka sekcija društva, koja nosi njegovo ime, priprema predstavu senki pod nazivom „Atila Jožef – čovek iza linija“, koja će osvetliti pesnikov životni put, unutrašnje borbe i dubinu njegovog stvaralaštva. Režiju potpisuje Šandor Kiralj.
– Zahvaljujući sredstvima koje je Udruženje građana „Kekend” dobilo po konkursu Ministarstva kulture, već smo održali nekoliko programa pesniku u čast: radionice, recitovanja i nastup muzičkog sastava „Mečvirag“ iz Sente koji je izveo kompozicije na osnovu njegovih tekstova. Poslednji u nizu je pozorišna predstava, čija se premijera očekuje do kraja jula – dodala je Ramona Tot.
Pored kulturnih aktivnosti, u toku je i adaptacija novog objekta namenjenog radu Društva. Zgrada, koja se nalazi preko puta „Eđšega“ nedavno je kupljena uz podršku Saveza vojvođanskih Mađara, Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine i Vlade Mađarske.
– Naši članovi, amateri, uređuju novi prostor. Tokom leta planiramo da završimo letnju scenu u dvorištu, dok su prostorije unutar zgrade namenjene radu sekcija. Tamo već radi sekcija veza, a u zgradu su unesene i nošnje folklornog ansambla.
Uz najavu otvaranja izložbe, objavljena su i imena umetnika koji će stvarati u okviru ovogodišnjeg saziva: srpsko-meksički umetnik Uroš Ušćebrka, Petar Barišić iz Hrvatske, Mihala Julinjova iz Slovačke, Ansi Taulu iz Finske, Dezmond Bret iz Velike Britanije i Milena Milosavljević iz Srbije.
– Na poziv ljudi dobrog srca, predstavile smo naš Banat i ravnicu iz koje dolazimo. Ljubav prema izvornoj pesmi je put popločan verom i željom da taj izvor ne presahne – kazala je Biljana Mandić, osnivačica ŽPG „Melizmi“ i mentorka mlađoj pevačkoj grupi.
– Iako gusle nisu karakteristične za naš kraj, Ivan je želeo da skrene pažnju na to da svako od nas treba da neguje pesmu i veru naroda kojem pripada – istakla je Mandić.
Impresije sa nastupa, kako navodi, uvek su iznad očekivanja.
