најчитанији портал Севернобанатског округа
Уз звуке из Штраусове опере „Слепи миш”, кадрил, на тргу испред Градске куће више од 300 матураната средњих школа, у среду, 21. маја, тачно у подне обележиће крај једне етапе живота.
Матурантски плес ове године обележава пунолетство и организује се 18. годину заредом.
Матурантска парада је и највећ синхронизовани плес на свету у оквиру параде „Плес са Европом“.
Плесачице удружења спортског плеса „Dance N Soul“ имале су запажен наступ протеклог викенда у Руми. Укупно је било 20 наступа од којих је 14 било соло и шест групних наступа.
Све групе су освојиле прво место, а наступале су сребрне, зелене, љубичасте, тиркизне, плаве и црвене шкољкице.
Од солиста прво место су освојиле Мања Ињац, Вана Паванић, Мила Марић, Теодора Цвитановић, Даница Чавић и Александра Станчић. Другопласиране су биле Марија Тедин, Мија Марин и Рената Жолдош. Треће место освојила је Анђела Василев, четврте су биле Маша Марић и Невена Вукелић, а пето место припало је Софија Никић.
Група „Љубичасте шљокице“ освојиле су специјалну награду, бесплатну котизацију за следећу годину на овом такмичењу.
А.Ђ.
На салашу код Банатског Великог Села јуче je, у поподневним сатима, избио пожар у којем није било повређених ни животно угрожених. Настала је велика материјална штета – изгорео је један од три објекта са покућством, а сумња се да је узрок сијалица код живине.
Пожар су, брзом интервенцијом, у кратком року, локализовали чланови Добровољног ватрогасног друштва из овог места, којима су се у гашењу убрзо придружили припадници кикиндске Ватрогасне јединице. О догађају је обавештено Основно јавно тужилаштво, потврђено нам је из кикиндске Полицијске управе.
(Фото: ФБ – „Великоселске новине“)
Геронтолошки центар, са два објекта – такозваним Старим и Новим домом – не изгледа као институција, већ као велика, шаролика породица. Овде се свако зна по имену, свако има своју навику и ритуал, иако можда више нема своју кућу. Ово је прича о њима.
Изазови велике породице
Тренутно у Новом дому борави 160 корисника, а у Старом око 100, различитих степена подршке, а има их четири. Најтраженији је смештај за особе којима је неопходна потпуна нега.
– Имамо сталне листе чекања. У овом тренутку 14 особа са потпуном документацијом очекује пријем, али тај број варира. Увек има више заинтересованих него места – каже в. д. директор установе, Драган Стјепановић. – Стационари су увек пуни, јер се често догоди да нам из болница упућују особе које нема ко да преузме, а у том смислу сарађујемо и са Центром за социјални рад. Стационар у Старом дому је најстарији објекат те врсте, датира из 1900. године и ту су потпуно зависни корисници, њих стотину. Велика је потражња за Новим домом јер има 40 савремених, двокреветних гарсоњера. У стационару Старог дома је 12 соба, а у павиљонима су трокреветне собе. Ту нам објекти нису на завидном нивоу, зато ове године реконструишемо кров, зидове, подове и санитарне чворове средствима које треба да добијемо по конкурсу ресорног Покрајинског секретаријата. И у Новом дому имамо стационар, са 60 корисника. За смештај људи којима је потребна потпуна нега је и највеће интересовање – наводи Стјепановић.
Посвећено особље броји медицинске техничаре, лекаре, али највећи терет носе неговатељице које су и најбројније. Како каже директор, ускоро ће бити уведено и професионално стално обезбеђење у оба дома ради вишег нивоа сигурности.
– Посећивао сам и друге центре и наш бих издвојио пре свега због професионалног особља које се максимално труди да буде на располагању корисницима. И ја их обилазим, кад год стигнем, питам их да ли је све у реду, да ли су задовољни. Видим да су они стварно презадовољни и кажу да не памте да их је неки директор оволико посећивао. И мени је драго да попричамо, да чујем да ли постоји проблем и шта још можемо да побољшамо, јер они су нам приоритет.
Сарадња и живот ван зидова
У оба дома подстиче се боравак на отвореном, у дворишту или на терасама.
– Корисници доста времена проводе у околини дома, где имамо лепе летњиковце, клупе, украсно дрвеће. У Старом дому је прелепо двориште, уређеније је и корисници се нуде да помогну око његовог одржавања, да се и сами ангажују. Ми смо установа отвореног типа, они могу да изађу и да оду у набавку – наводи Стјепановић и додаје да Центар активно сарађује са бројним институцијама: са Предшколском установом, Културним центром, Центром за пружање услуга социјалне заштите – „Нашом кућом“, Удружењем пензионера, као и са приватним домом „Misericordia“. Организују се дружења, посете, различите активности. Одлична је, каже, и сарадња са породицама штићеника.
Слушајући живот – гласови станара
Стану Периз (91) из Нових Козараца срећемо у ходнику. Тиха, али присутна у свему око себе, дели утисак са осмехом.
– Ово ми је десета година у дому. Боље ми је него што ми је било у животу. Имам троје деце, четворо унучади и четворо праунучади. Сада ми је мирно и лепо. Пратим шта се дешава, дружим се. Мени је ово кућа.
Јелена Марић (76) из Кикинде је нова у дому, ту је од јануара.
– Чекала сам осам месеци и, на мој велику радост, ту сам. Најдраже ми је особље – љубазни су, насмејани, пажљиви. Све ми одговара, својевољно сам дошла, док сам још способна да се адаптирам. Имам два сина, не желим да им будем терет. Овде су сви златни, млади, насмејани, никад ме у животу није толико мазио и пазио, нити ми указивао толику пажњу, то је било право чудо за мене. Једино не ваља што има 90 одсто жена. Другарице су ми Евица која је била учитељица, Дана и Јованка – прича Јелена.
У трпезарији затичемо Драгу Стари (81). Са бака Надом, како зове своју другарицу, дели собу и љубав према цвећу.
– Имамо мали ритуал – кафу међу цвећем. Другови су ми и Ференц и Богдан. Моја ћерка живи у Немачкој, код куће не могу сама. Овде су и лекари и сестре, и дању и ноћу – каже Драга. – Ту сам већ три и по године. Овде је топло. Људи су важни.
Ференц Ваш (87), наставник у пензији из Руског Села, седи уз компјутер. Вешт је са технологијом, има Фејсбук, чита вести, пише.
– Био сам наставник математике и физике. Пензионисао сам се после 44 године рада у школи. Изгубио сам супругу 2022. године и дошао овде. Ћерка ми је болесна. Боље је него да сам сам – признаје Ференц. – Имам миран кутак, могу да читам, гледам вести, проучавам психологију, филозофију. Најважније је што сам збринут ако ми нешто затреба.
У Старом дому, у дворишту дочекује нас Олга Плавкић (79) у својој креативној радионици. Са посебном пажњом ређа комадиће папира у мозаик.
– Радим портрете, Теслин највише. Били смо у Зрењанину, у Молу, излагала сам, освајали смо награде. Радим с љубављу. Немам родитеље била сам у дечијем дому. Муж ми је преминуо, ћерка ради. Да сам код куће, била бих сама. Имам другарицу Обренку – већ шест година смо цимерке. Она је много добра, помажемо једна другој. Ја сам ведра особа, овде ме поштују.
Тишина, брига и живот у пуном кругу
Док пролазимо кроз уредно двориште, где штићеници у хладу разговарају, заливају цвеће и деле кафу, постаје јасно да је ово много више од установе социјалне заштите. Овде живот не престаје – он се наставља, полако и достојанствено.
У Геронтолошком центру живе људи са именима и причама. Њихов живот није стављен на паузу, већ је само променио форму. Ово је место у којем добијају оно што често није било загарантовано ни у младости – сигурност, пажњу, бригу и припадност.
У дому није крај. У дому је ново поглавље. Овде живот тече у лаганом ритму.
С. Вуловић Остојић
У Галерији Нова Народног музеја отворена је изложба „24 сата у Кикинди осамдесетих година XX века“. Поставка обрађује период од 1980. до 1989. године кроз 24 фиктивна догађаја у току једног дана, распоређених по сатници на дигиталним сатовима. Ликови су измишљени, али свака прича ослања се на стварне догађаје, предмете, зграде, друштвене прилике и успомене. Поставку је осмислио и реализовао кустоски тим Народног музеја.
– Изложба почиње у 00:45, рођењем једне Монике, чиме почиње и прича о новој болници – наводи директорка Народног музеја Лидија Милашиновић. – По том принципу функционише цела изложба – у три сата те ноћи једна породица је, у свом „опелу коцкици“ кренула на море и ми се, на тај начин, бавимо Ливницом и фабриком ИДА, фабричким одмаралиштима. Следе и неке не тако лепе теме као што су несташице и шверц, имамо један део који се бави економијом, али и сећање на полуфинале Купа Маршала Тита, када је Кикинда изгубила од „Динама“ у Загребу. „Догађаји“ се завршавају после 11 сати увече у дискотеци „Акварел“ из које имамо и снимак. Мислим да је ово добар начин да се пропутује кроз Кикинду осамдесетих за 24 сата. Сигурна сам да ће грађани пажљиво читати ову изложбу, зато што осамдесете имају и добре и лоше стране и зато што су деведесете „замаскирале“ њихову праву слику. За многе од нас оне нису биле тако давно, јако их се добро сећамо, али, док смо се бавили овом темом, испоставило се да наша сећања не одговарају сасвим стварној ситуацији. Ми не можемо и не желимо да мењамо сећања, и не треба, али сматрамо да она заслужују реалан оквир, неки шири контекст. Чини ми се да се дуго вртимо у неком зачараном кругу и да зато ова изложба може да буде необична и провокативна.
Срж поставке чине приче, фотографије, документа, предмети из збирки музеја и приватних архива. Посетиоци могу видети оригиналне предмете, радио-апарате, комаде намештаја из типичних дневних соба и кухиња, касетофоне.
Приказан је и архивски материјал о подизању нове болнице чија је изградња са и опремањем, уместо планираних 40 милиона, коштала 207 милиона динара, а чак 70 одсто новца обезбеђено је из месног самодоприноса. Ту је и прича о пуштању у рад отворених базена код Хале „Језеро“ на којима је било и по 2.400 купача дневно, забавних садржаја и ноћног купања. Запослени су тада добијали бесплатне легитимације за улазак.
Посебна пажња посвећена је индустрији – Фабрика ИДА Ливнице жељеза и темпера „Кикинда“ отворена је 1980. године и запослила хиљаду радника. Највеће интересовање купаца било је за „кадет де“ од 1.200 кубика са двоје врата. Две године касније ИДА је тржишту понудила 4.650 „Опелових“ возила.
Била је то успешна деценија и за Индустријско пољопривредно предузеће (ИПП) „Банат“, Сложену организацију удруженог рада која је своје Организације удруженог рада (ОУР-е) имала у граду и у сваком селу у општини, што је и илустровано телевизијском емисијом.
Изложба говори и о популарним именима тога доба – Маја, Милица, Александар, Зоран, и о томе да је, у тој деценији, у Кикинди, број рођених био два пута већи од броја умрлих.
У архитектонском смислу, осамдесете су донеле препознатљив изглед трга, у жељи да се град „уљуди“, и изградњу хотела „Нарвик“ чији су архитектура и ентеријер „гостима дочаравати банатски амбијент и указивати на то да је Кикинда град пшенице, керамике и метала“.
Године 1982. отворена је Робна кућа „Бутик“ са пет одељења, поред већ постојеће Робне куће „Београд“ која је постојала од 1970. године. Шинобус на релацији Кикинда-Жомбољ саобраћао је два пута дневно. Најављен је и шести симпозијум „Тера“, а ту је и извештај са „Дана лудаје“ – најтежи плод имао је 99 килограма.
Млади су вечери проводили у дискотекама: „Делфин“, „Маја“, „Акварел“, „Камелеон“, дискотеци у Дому омладине, „Пауну“ и „Луну“. Најпопуларнији кафићи били су „Десетка“, „Треф“ и „Роки“, испред којих су, током лета, биле огромне гужве.
У Дому омладине, отвореном 1985. године, у сали у којој је била дискотека за око 500 посетилаца, поводом празника – Дана младости и Дана републике, организоване су Гитаријаде под називом „Ки рок лига“. Било је то златно доба кикиндског рокенрола.
А ту су и спортске приче на плакатима – марта 1980. године Ногометни клуб „Истра“ из Пуле и ОФК „Кикинда“, састали су се на утакмици Друге савезне лиге на „Градском стадиону у Народном врту“. Улазак за ложу коштао је 50 динара.
Мноштво експоната из ове деценије, и конкретних прича са већ заборављеним подацима задржаће сваког посетиоца дуго у Галерији Нова јер ће, они који је памте, али и они који их нису проживели, моћи да се присете или сазнају много тога. Ови први ће се сећати са носталгијом и сетом, другима ће бити занимљиво и, верујемо, помало чудно. А све ће их у рикверц повести на улазу паркирана савршена „кадет коцкица“ беле боје са црвеним седиштима.
Поставка ће бити отворена до 11. августа.
С. В. О.
Топле дане у априлу и почетком маја, заменило је захлађење са падавинама, што је донело и појачан обим посла за екипе Службе хитне медицинске помоћи Дома здравља у Кикинди. Како за наш портал каже др Василије Прунић, специјалиста ургентне медицине, хронични пацијенти најчешће осете последице ових наглих промена.
– У последње две недеље, откако су учестале нагле промене времена, имамо повећан број интервенција. Стање ипак није алармантно, али се осећа пораст активности. На срећу, нисмо имали озбиљних стања – објашњава др Прунић и наводи да је, у протекла 24 сата Хитна служба имала око 15 кућних посета и десетак прегледа у амбуланти. Међу пацијентима су били углавном хронични болесници – особе са повишеним крвним притиском, астматичари и оболели од хроничне опструктивне болести плућа.
– Људи нам се често прво јаве телефоном, опишу тегобе, и ми успемо да им помогнемо саветом. У многим случајевима то буде довољно. Саветујемо им како да коригују терапију, а уколико не дође до побољшања, дођу код нас или ми изађемо на терен и пружимо потребну помоћ. Ако је стање озбиљније, стабилизујемо их и упућујемо у болницу на даље лечење.
Он истиче да се нови талас здравствених проблема може очекивати уколико поново уследе велике температурне осцилације, посебно нагли прелазак на летње температуре.
– Саветујем хроничним болесницима да редовно узимају терапију, избегавају излазак из куће у раним јутарњим сатима ако је хладно и да се обавезно јаве уколико осете тегобе. Могу доћи до нас или ћемо ми доћи код њих и пружити им потребну помоћ – поручује др Прунић.
С. В. О.
И у завршници ове школске године, пробни завршни испит осмака указао је на квалитете и слабости – не само ученика, већ и образовног система. Резултати на републичком нивоу показали су да многим ђацима задаци са разумевањем текста и даље представљају велики изазов, како у српском језику, тако и у математици, када је реч о текстуалним задацима. Геометрија је остала најтежи део испита за већину, док се уочава и недостатак концентрације приликом дужих задатака.
Пробни завршни испити одржавају се да би се осмаци упознали са испитном процедуром, али и да би увидели шта знају, а шта је потребно да додатно провежбају и боље науче, каже директор ОШ „Вук Караџић“ у Кикинди, Иван Пантелић. У овој школи генерацију малих матураната чини 45 ђака.
– На пробном тесту из српског језика и књижевности ове године било је више њима тежих питања, оних са разумевањем текста, која захтевају дужу концентрацију – каже Пантелић. – Питања из изабраног предмета су им увек лака, тако је било и ове године. У нашој школи, традиционално, највише ђака се определило за биологију – одабрало ју је чак 60 одсто ученика.
Такође, у ОШ „Вук Караџић“, као и сваке године, имају осмаке за полагање сваког од пет понуђених изборних предмета.
– После биологије, највише њих изабрало је географију, чак 30 одсто – објашњава директор. – Имамо по једног ученика који полаже физику и историју и двоје који су се определили за хемију. То су, углавном, деца која су претходних година остваривала пласмане на републичко такмичење из тих предмета. Ових петоро ђака на пробном завршном испиту остварило је, у просеку, 19 бодова.
Пантелић додаје да су, по цени ученика и наставника, прошле године на пробном испиту питања била тежа него на завршном, па је и, просечно, освојено мање поена.
– Осмаци су и ове године оценили да је пробни завршни тест из математике био тежак. Просечно су остварили 11,4 поена, док су на завршном испиту прошле године постигли резултат који је био изнад државног просека – више од 13 поена. Из српског језика и књижевности на овогодишњем пробном тестирању просечно су остварили око 11 бодова, а из биологије 14,90. Трећи, изборни предмет, им не представља проблем, готово сви га реше за максимално 15 минута – каже директор Пантелић.
Завршни испит за ученике осмог разреда заказан је за 23, 24. и 25. јун. Ученици ће првог дана полагати српски језик, другог дана математику, а трећег изабрани предмет. До тада им остаје довољно времена да, уз подршку наставника, утврде градива и припреме се за оно што их очекује на великом завршном кораку основног школовања.
Из Министарства просвете подсећају родитеље и ученике да се све активности везане за завршетак основне школе и упис у средњу школу могу обавити електронски, путем портала Моја средња школа. На располагању је и Вибер канал “Моја средња школа – Инфо канал”, путем ког родитељи и ученици на дневном нивоу могу добити информације и обавештења о полагању завршног испита, пријемног испита и уписа у средње школе.
С. В. О.
(Фото: ОШ “Вук Караџић”)
Промоција монографија историчара др Милоша Војиновића „Политичке идеје Младе Босне“ и „Сарајевски атентат: фотографије“ одржана је данас у свечаној сали Курије, у организацији Историјског архива.
Историчар др Милош Војиновић из Балканолошког института Српске академије наука и уметности, докторирао је на Хумболтовом универзитету у Берлину. Истраживач је и сарадник института у Принстону, Лондону, Кембриџу и Фиренци. У својим књигама бави се дубљим разумевањем идеолошких мотива припадника организације „Млада Босна“, револуционарног покрета који је окупљао омладину, претежно ђаке и студенте са простора Босне и Херцеговине под аустроугарском влашћу, чији је циљ било ослобођење и уједињење јужнословенских народа. Такође, смер истраживања др Војиновића био је историјски контекст Сарајевског атентата који је, 28. јуна 1914. године, извео Гаврило Принцип – убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда који је означио почетак низа догађаја што су довели до избијања Првог светског рата.
Шта Вас је навело да се бавите темом Сарајевског атентата и припадницима „Младе Босне“?
– Када сам почео да се бавим Сарајевским атентатом, приметио сам да је пуно добрих књига написано о томе шта се десило – о томе како су они дошли на идеју да изврше атентат, како су то спровели, шта се са њима десило и тако даље. Међутим, то је остало на неком површинском нивоу. Ја сам желео да откријем због чега неко ко има 19 година, колико је имао Гаврило Принцип у време када је планиран атентат, жели да убије некога. Како је био формиран, који су били његови идеали, зашто је прихватио насиље као легитиман вид борбе. И у том тренутку сам схватио да је њих заиста најбоље разумети као једну нову генерацију младих људи, одраслу у специфичним околностима које су их обликовале. Ради се, углавном, о сељачкој деци, и о деци која су долазила из кметских породица. Хабсбуршка монархија у Босни и Херцеговини дуго је задржала феудализам, дакле ради се о једном злокобном циклусу сиромаштва у ком они живе. Притом је то била и прва генерација сељачких синова која је могла, захваљујући стипендијама државе и различитих националних удружења, да приушти себи школовање. Та деца неписмених људи, који нису могли да их науче шта је правда, шта је закон, шта је демократија, дошла су у ситуацију да почну да откривају неки свет у тим књигама којих су се дохватили и да заправо виде један велики несразмер између света у којем они живе и државе у којој живе, и како та политика у ствари може да изгледа. Међутим, то није било довољно да се они аутоматски прихвате атентата као средства борбе. Њихов први покушај јесте био, на неки начин, демократски. Они су пробали да одлазе у села, да мобилишу сељаке, да им причају о томе шта је политика, шта је хигијена, да не треба конзумирати алкохол, да људи треба да живе здраво. Почели су да се организују у политички покрет, међутим, врло брзо су се сви суочили са избацивањима из школа, затворима, и на неки начин, све више су почињали да се питају шта да раде ако не могу да се боре на легитиман начин, кроз институције и системе. И тада, полако, почињу да се окрећу идеји анархизма, идеји насиља, као последњем уточишту оних који су обесправљени. И мислим да је то најбољи начин да разумемо Принципа и те младе људе.
Да ли је „Црна рука“ (званично „Уједињење или смрт“, тајна организација основана у Србији која је деловала у војним круговима), заиста имала везе са припадницима „Младе Босне“?
– Јесте, али ту имам две напомене. Прва је, неки српски официри јесу помогли Гаврилу Принципу и другим члановима „Младе Босне“ тако што су им помогли да илегално пређу у Босну и Херцеговину и дали им оружје. С друге стране, често се, рекао бих, на неки начин потенцира „Црна рука“ из погрешних разлога. Једини разлог због којег су се Принцип, Недељко Чобриновић и Трифко Грабеж обратили за помоћ, јесте што нису имали новца да набаве оружје. Дакле, често се говори да је „Црна рука“ искористила „Младу Босну“, односно Принципа, а пре ће бити да је обрнуто, јер су они за своје циљеве искористили оне који су могли да им омогуће то што им је било потребно – пре свега оружје и помоћ да се илегално пребаце у Босну и Херцеговину.
Како данас западна историографија гледа на Сарајевски атентат – да ли се и даље сматра да је то био узрок Првог светског рата, и да ли, и у којој мери влада мишљење да је Србија, због својих територијалних аспирација према Босни и Херцеговини, одговорна за почетак рата?
– Питање узрока Првог светског рата је веома контроверзна тема, и од избијања рата до данас, било је веома опречних мишљења. Ако говоримо о погледу који данас доминира, не о публицистици и људима који могу да дођу до телевизије, већ о научницима који се баве Првим светским ратом, углавном би се, заправо, узрок видео у нагомиланом броју проблема између великих сила, а да је, заправо, окидач, почетак те савршене олује која је увела све државе у рат, био нерешени сукоб Аустроугарске и Краљевине Србије и, у неку руку, и проблем Аустроугарске које је имала са Јужним Словенима. Још од 1914. многи су хтели да на Принципа свале апсолутну кривицу, неки би то и данас урадили, рекао бих, али чини ми се да, ако говоримо о некаквој озбиљној научној продукцији, то није случај.
С. В. О.
Конкурс за пријем деце у Предшколску установу „Драгољуб Удицки“ отворен је још данас. У радну 2025/2026. годину може да се упише дете на захтев родитеља, односно другог законског заступника: у јаслену групу деца рођена 2024/2023. године (која ће од 1. септембра имати најмање 12 месеци), у вртићке групе – деца рођена 2022/2021/2020. године, и у припремне предшколске групе – деца рођена од 1. марта 2019. до 28. фебруара 2020. године.
Прелиминарне листе уписане деце биће објављене 2. јуна, на огласним таблама у вртићима и у згради Управе.
Захтев за упис са потребном документацијом подноси родитељ, односно други законски заступник детета електронски, путем еУправе (еВртић) или лично – у улици Доситејева 43, до 12 сати, као и у свим сеоским вртићима.
Захтеви поднети после конкурса и током радне 2025/2026. године биће разматрани накнадно.
Рок за предају приговора је од 3. до 10. јуна и подносе се Поштом или у згради Управе; приговори примљен ван наведеног рока биће одбачени. Рок за њихово разматрање је 18. јун. Након тога, директор Установе објављује коначну листу деце уписане у Установу.
(Извор: predskolskakikinda.edu.rs)
Еко фестивал Предшколске установе „Драгољуб Удицки“, шести по реду, обележиле су еколошке поруке деце из вртића. Песмом, плесом, квизом, али и ликовним радовима малишани су скренули пажњу колико је важно неговати и чувати планету Земљу.
-Еко тим наше установе, у који су укључени васпитачи, обележава 15 година. Од 2009. године он окупља васпитаче који својим идејама, ентузијазмом и креативношћу осмишљавају и организују еколошке активности. Током школске године организујемо више акција и обележавамо све значајне еколошке датуме. Фестивал је круна свега што се дешава током године и наша жеља је да и суграђанима покажемо шта радимо и шта су наши малишани научили. Жеља нам је да промовишемо екологију , ширимо еколошку свест и стварамо еколошке навике уз игру и дружење – истакла је васпитачица и координатор Еко тима Радмила Хоманов.
Фестивалу је присуствовала и чланица Градског већа Маријана Мирков.
Изузетно је важно да се код најмлађих развија свест о очувању животне средине. Данас 15. маја, славимо и Међународни дан породице и управо све праве вредности долазе из породице – додала је Маријана Мирков.
У дворишту Културног центра најпре су организоване еколошке радионице, док су децу која су наступала на бини имала подршку мама и тата, бака и дека који су их поздравили аплаузима.
И ове, као и претходних година, организован је ликовни конкурс под називом „Све што расте хтело би да расте“. Под тема је ове године била „Дрво“. Из свих 18 вртића стигао је велики број радова, а овом приликом награђени су најбољих девет радова у три категорије.
Деца уче о екологији на приступачан и њима разумљив начин. Циљ је да заволе природу и да науче да је поштују и цене.
А.Ђ.
