najčitaniji portal Severnobanatskog okruga
O rebalansu gradskog budžeta, planovima gradske vlasti, aktuelnim investicijama, fabrici vode i izgradnji mini postrojenja za prečišćavanje vode u selima, zainteresovanim ulagačima, blokadama i opoziciji, gradonačelnik Mladen Bogdan govorio je u podkastu Kikindskog portala.
U Ruskom Selu, u Mađarskom obrazovnom, kulturnom i omladinskom centru „Torontal“ u toku je 24. etnokamp. Kamp starih zanata za decu počeo je pre dva dana. Danas ih je posetio gradonačelnik Mladen Bogdan sa saradnicima.
– Kada vidite sam prostor i sav trud koji je uložen u ovaj prostor, jasno je zašto je „Torontal“ zaslužio da bude udruženje od posebnog značaja. Mi to poštujemo i dajemo mu punu podršku za sve programe koje organizuje jer promoviše svoju kulturu, tradiciju, običaje, svoje mesto, svoj grad i, što je najvažnije, rade sa decom. Ovakve aktivnosti treba da služe za primer, a mi treba da pružamo podršku svim udruženjima sa sličnim sadržajima – rekao je Bogdan.
Prva tri okupljanja mališana bila su u dvorištu Katoličke crkve, a zatim u novom, sopstvenom prostoru, kaže Šandor Talpai, predsednik Udruženja „Torontal“.
– Svake godine imamo radionice starih zanata. Kod nas se ne menja broj dece, i ove godine ih imamo 95, uzrasta od 6 do 16 godina. Jako smo ponosni na to što je kamp toliko zanimljiv i za decu i za roditelje koji žele da se deca zainteresuju za stare zanate. Svake godine se trudimo i da imamo nešto novo. Grnčariju imamo svake godine, zatim vezivanje perlica, tkanje i vez, a ove godine imamo i pravljenje pištaljki od trske i igračaka od drveta. Nama je najvažnije da se deca druže i da se igraju – kaže Talpai.
On dodaje da su učesnici kampa iz cele Evrope jer roditelji iz Ruskog Sela i okruženja koji su na radu u inostranstvu usklađuju svoje godišnje odmore sa kampom. Tu su i mališani iz Kikinde, Nove Crnje, Novog Bečeja i Žitišta.
Radovi nastali na Kampu biće izloženi u „Torontalu“ u subotu, a već u nedelju, na istom mestu, biće održan, takođe tradicionalni, Festival gulaša.
S. V. O.
Crkva na Vodicama, posvećena Svetoj velikomučenici Marini, bila je i ovog 30. jula mesto sabranja velikog broja vernika koji su se, povodom praznika u narodu znanog kao Ognjena Marija, okupili jutros na svetoj liturgiji i zajedničkoj molitvi za zdravlje i zaštitu.
Liturgiju su služili sveštenici Eparhije banatske. Obavljeno je pričešće, a zatim i osvećenje i lomljenje slavskog kolača sa vernicima.
– Postoji svedočanstvo s početka 19. veka da „u mestu zvanom Valov, gde pod bregom voda rosi, postoji bunar i krst sa dve ikone“ – to su prvi pomeni ovog mesta na kojem je kasnije, 1867. godine, Crkvena opština napravila hram i podigla krst i bogomolju. Na nama je danas da očuvamo tradiciju, poštovanje kulta i lika Svete velikomučenice Marine, ali ne kao nekakve osobe koja pali i kažnjava, nego kao mučenice Hristove koja je pokazala svoju veliku ljubav i stradanje za veru. Narod ovde poštuje Ognjenu Mariju, ljudi se okupljaju i tako je od kada ja pamtim – rekao je protojerej Miroslav Bubalo.
Kumovi slave bili su Nebojša Pap i porodice Gan i Seferović. Oni su domaćinstvo preuzeli prošle godine.
– Kum je domaćin, prvi među jednakima, koji pomaže da se upriliči trpeza ljubavi – navodi Nebojša Pap. – Verujući narod mora da ima uporište u Hristu i u našim svetiteljima. Ognjena Marija je velika stradalnica za Hrista i slaveći je, dobijamo i pomoć od nje.
Veliki broj građana došao je na Vodice kako bi u miru i molitvi sa izvora uzeli vodu za koju se veruje da je lekovita. Prema predanju, ona donosi olakšanje kod telesnih i duševnih tegoba. Postoji legenda da je povređeni pastir na ovom mestu prenoćio i da su mu, sledećeg jutra, rane bile zaceljene.
– Ovo je sveta voda, pomaže kod mnogih bolesti, meni je pomogla. Stalno dolazim po vodu, a posebno to ne propuštam na ovaj dan – podelila je sa nama Dragica Ćirić.
I Maria Jon nam je rekla da ovu bogomolju posećuje i tokom godine.
– Ljudi dolaze po vodu koju koriste u lečenju bolesti, ali čovek mora da ima čisto srce, da veruje u Boga da bi se iscelio. Ognjena Marija je velika svetiteljka koja pomaže svima – poručila je Maria.
Posle Svete Liturgije, tokom celog dana, služiće se akatist Ognjenoj Mariji i čitaće se se molitve za zdravlje vernih.
Na ovaj dan se, prema običajima, ne obavljaju teški poslovi, ne pali se vatra, niti se rade ručni radovi, jer se veruje da bi to moglo izazvati nesreću. Ognjenu Mariju posebno poštuju žene, koje joj se mole za zdravlje, plodnost i porod.
Bogosluženje na Vodicama, u duhu zajedništva i poštovanja vere, još jednom je pokazalo da je ovaj praznik duboko ukorenjen u duhovni život verujućih ljudi.
S. V. O.
Od njive odnosno plastenika do trpeze dugačak je put tokom kojeg povrtari ulažu mnogo rada, truda i sredstava.
Đurica Jorgin, bavi se proizvodnjom povrća i ranog rasada. Ima 1.500 kvadrata plasteničke proizvodnje, i na otvorenom pod povrtarskim kulturama jutro i po zemlje. Asortiman je raznovrstan: paprika, paradajz, krastavac, kupus, karfiol, praziluk, patlidžan.
– Ove godine zadovoljni smo prinosom paprika. Bila su velika ulaganja, održavanje i postizanje prinosa je težak proces. Takođe, morate biti prisutni 24 sata- kaže Jorgin. Ovaj sugrađanin na konkurs grada namenjen podsticanju poljoprivredne proizvodnje, prijavio se za sisteme za navodnjavanje. Prošle godine je konkurisao za foliju za plastenik.
Povrtar Dragan Vukobrat ističe da bez navodnjavanja nema roda. Za sredstva za navodnjavanje je konkurisao kod grada, a za panele kod pokrajine.
– Solarni paneli su za navodnjavanje i za to najviše i koriste. To je 2,2 kilovata jačine, što je u početku bilo dovoljno ali je sad malo, treba pojačati na pet kilovata da bi mogle da rade pumpe i da navodnjavaju. Za sve što navodnjavamo, trošili smo hiljadu litara benzina. Paneli rade preko dana – kaže Vukobrat.
Gradonačelnik Mladen Bogdan koji je zajedno sa članom Gradskog veća Đorđem Tešinom posetio povrtare, ukazuje na dobru saradnju sa Udruženjem „Banatska lenija“.
– Svaka pomoć individualnim proizvođačima dobro dođe. Sa Udruženjem „Banatska lenija“ imamo dobru saradnju, želimo da je nastavimo i unapredimo. Takođe, da pomognemo proširenja plasmana i njihovo predstavljanje na tržištima. Na terenu vidimo da ovakva proizvodnja zahteva naporan trud, rad, zalaganje, kao i značajna sredstva za ulaganje. Zbog toga im je značajna podrška grada ili pokrajine i republike, što su nam i potvrdili- dodaje Bogdan.
Nikola Filipović, predsednik Upravnog odbora Udruženja „Banatska lenija” ukazuje da su suša i vremenske nepogode redukovale proizvodnju na otvorenom.
– Svaka godina je specifična, jedne godine je dobra paprika i lubenica, a druge kupus i celer. Poljoprivrednici to dobro znaju i jedino što im preostaje je da se prilagođavaju situaciji, ako proizvodnju vode na otvorenom polju. Tržište određuje šta će da proizvode, oni imaju dovoljno iskustva, ali nedostaju nam količine kako bismo robu mogli da plasiramo van teritorije Kikinde. Potrebne su za to finansije, a ne samo želja, volja i rad. Iskoristio bih priliku i da lokalne proizvođače pozovem da se jave na konkurse koji su u toku- rekao je Filipović. Dodaje da značajna sredstva daju republika i pokrajina, te da će proizvođači sami proceniti šta im je potrebno.
ZA 13 MERA 13 MILIONA DINARA
Član Gradskog veća zadužen za poljoprivredu Đorđe Tešin ukazuje da osluškuju potrebe proizvođača i sa njima intenzivno komuniciraju kako bi dobili povratne informacije kojim merama lokalna samouprava da subvencioniše proizvođače.
– U toku godine kreiramo mere, predlažemo ih resornom Ministarstvu i onda nakon dobijene saglasnosti ih sprovodimo u delo. Na terenu vidimo da mere daju efekte. Nastojimo da opredelimo što optimalnija sredstva, ove godine je to 13 miliona dinara za 13 mera. Najviše sredstava smo opredelili – 4,7 miliona za podsticanje mladih proizvođača, kao početna pomoć u formiranju gazdinstva i razvoj već postojećih. Istakao bih i važnost osiguranja useva, tu smo opredelili milion i 300.000 dinara, a svakako značajan podsticaj u uslovima suša i klimatskih promena je mera za navodnjavanje. Predvideli smo i različite podsticaje namenjene stočarskoj proizvodnji – ističe Tešin.
Konkursi su otvoreni do 31. oktobra ili do utroška sredstava.
POTREBNA ULAGANJA I PREDAN RAD
Na pitanje zbog čega se mladi retko odlučuju da se bave povrtarskom proizvodnjom, Đurica Jorgin odgovara:
– Potrebna su početna ulaganja od više hiljada evra, opremanje plastenika, pa rasadni materijal. To su prilično veliki iznosi. Nemoguće je krenuti od nule. I treba raditi. Danas omladina nije navikla da radi, možda su to teške reči, ali u plastenicima je neophodan naporan rad. Ujutru se rano ustaje, uveče kasno legne. Supruga i ja radimo sami, a sin je otvorio svoje gazdinstvo, njegovo opredeljenje je stočarstvo. Konkurisao je i on za sredstva od lokalne samouprave, kako bi nabavio kosačicu- navodi ovaj povrtar.
Nikola Filipović ocenjuje da bi bilo da imamo srednju poljoprivrednu školu.
– Time bismo mlade više uključili, jer od povrtarstva može lepo da se živi, ali treba vremena, znanja i truda- ocenjuje Filipović.
Na „Sajmu domaćih proizvoda i kućne radinosti“ koji je održan u Loparama u okviru manifestacije „Dani dijaspore“ predstavili su se i Kikinđani. U delegaciji našeg grada bili su Dijana Jakšić Kiurski, pomoćnica gradonačelnika, predstavnici Turističke organizacije Kikinde i članice Etno- građanskog društva „Suvača“. Izložen je deo bogatog asortimana ovdašnjih specijaliteta uz obaveznu pitu od bundeve i poziv domaćinima i posetiocima da dođu na predstojeće „Dane ludaje“.
Manifestacija „Dani dijaspore“ održana je od 19. do 27. jula 14. put, a ove godine slogan je bio „Majevica zove“. Pokrovitelji manifestacije u okviru koje su održani brojni kulturni i sportski sadržaji, ali i poslovni susreti, bili su Opština Lopare i Udruženje Majevičana u Švajcarskoj.
Inače, dijaspora je glavni oslonac za opstanak nerazvijene opštine Lopare, sa 16.500 stanovnika.
J. C.
Kada su u pitanju letnji odmori, ni ove sezone nema promena u izboru destinacija – Kikinđani i dalje hrle u Grčku, a nije se mnogo promenio ni izbor drugih omiljenih obala, saznajemo u Turističkoj agenciji „Banat turs“. Ipak uočene su i iznenađujuće promene koje su, u suštini, očekivane.
– Najviše aranžmana imamo za Grčku, tu se ništa ne menja, stara ljubav zaborava nema – kaže Biljana Gajski. – Ova destinacija je definitivno najpopularnija kada je u pitanju apartmanski smeštaj. S druge strane, putnici koji biraju avionski prevoz u kombinaciji sa ol inkluziv uslugom, opredeljuju se, najviše, za Tunis i tako je već godinama.
Ponude u Tunisu imaju najbolju cenu za ol inkluziv aranžmane, objašnjava Gajski – cena je od hiljadu evra naviše, za dve osobe, u sezoni, što, opet, zavisi od broja noćenja i od hotela jer je ponuda široka – od skromnijih do luksuznih smeštaja. Ko nije preterano izbirljiv, može da se uklopi u 700, 800 evra po osobi. Zato su Turska i Egipat sve manje interesantni, proporcionalno porastu cena u ovim zemljama.
– U Grčkoj su sve popularnije i lepše destinacije, Sitonija, ostrva, gde smeštaj košta hiljadu evra za četvoročlanu porodicu za devet dana – navodi Biljana.
Ipak, Kikinđani znaju da odaberu i egzotične destinacije: Sejšele, Maldive, ili sam rub Afrike.
– Sada imamo jednog mladog putnika koji sam putuje u Zanzibar – devet noćenja u hotelu sa tri zvezdice, sa avio-prevozom su od 1.000 do 1.500 evra po osobi. Izleti se plaćaju tamo, oni su fakultativni – navodi Biljana. – Kada su ovakve destinacije u pitanju u ponudi su sada i skromniji smeštaji, to se zove „gest haus“ (guest house), i dobije se soba, apartmančić. Međutim, ljudi malo zaziru od toga jer se u takvim smeštajima mešaju sa lokalnim stanovništvom. Cena je niža za oko 200 evra, što podrazumeva noćenje sa doručkom.
Da najudaljenija mora ne moraju da budu i najskuplja, pokazuje podatak iz ove agencije – najskuplji aranžman koji su prodali ovog leta je u jednom hotelu u Turskoj.
– Turska se definitivno preporučuje kada je u pitanju usluga i nju bira posebna klijentela koja zahteva nešto više, ne samo plažu i more. Turska je enciklopedija turizma – kaže Biljana. – Tamo se osećaš kao gospodin, oni će učiniti sve da dođeš ponovo. Ali i arapski svet ima svojih čari – u Tunisu, u njihovim hotelima. Dok u hotelima u kojima je evropski menadžment, nema te lokalne egzotike.
U ovoj agenciji zapažaju i dva nova trenda među Kikinđanima, različitih godina.
– Zanimljivo je da ove sezone imamo jako mnogo ljudi koji dugo nisu putovali, po 20,30 godina, rešenih da sada to učine, često i sami. Posebno žene koje su godinama ugađale porodici i onda kažu sebi: e sad idem, neću više nikog da čekam. Kada se osmele i otputuju prvi put, uvek sebi obećaju da će svake godine tako da letuju. S druge strane, mladi ljudi, oni od starta žele da putuju sami, da vide neke druge krajeve, da obiđu metropole.
„Banat turs“ nudi i svoje jednodnevne ili kratke izlete sa jednim do dva noćenja.
– Putnici imaju idealnu priliku da krenu iz Kikinde. U ponudi su Italija, Slovenija, Mađarska. Cene su od 99 evra do 200 evra koliko košta Italija koja je najskuplja. I moguće je plaćanje na rate. To je idealna prilika za one koji vole kratka putovanja, obilaske metropola, da nauče i vide nešto novo – kaže Biljana Gajski.
Pred ovu sezonu, kažu u agenciji, bilo je uočljivo da su se ljudi kasnije odlučivali da rezervišu odmore – čekali su da se stabilizuje situacija sa školama i fakultetima.
– Mi svakako savetujemo da se ne odlučuje na brzinu. Ima ljudi koji se obraduju kada pronađu aranžman koji im se dopada, pa tek onda rešavaju tekuće probleme: decu, roditelje, psa. Zato volimo da popričamo sa svakim klijentom, da čujemo kakve su im želje i potrebe, kao i mogućnosti, naravno. Da eventualno prvo uradimo predrezervaciju. Uvek smo tu za naše klijente, i neke stvari se mogu u hodu izmeniti, ali je bolje sve ugovoriti na miru i promišljeno – kaže Biljana i napominje ono što većina nas obično zaboravlja: odmor je važan, jako je bitno da se sklonimo od svakodnevice.
– To je jako lepo objašnjeno na jednoj tribini kojoj sam prisustvovala: kada smo u svojoj svakodnevici, mi smo „na autopilotu“ i ne razmišljamo, nismo prisutni. Ali kada se nađemo u nekom nepoznatom mestu, drukčijoj organizaciji i okolnostima, mi smo prisutni u svom danu. Sve filozofije i religije sveta navode da smo najsrećniji kada smo najprisutniji – budni, svesni i da tek onda uživamo u životu. Eto zašto čovek treba da putuje.
S. V. O.
Na području Policijske uprave u Kikindi za dane vikenda dogodilo se sedam saobraćajnih nezgoda u kojima su dve osobe zadobile teške, a dve lakše telesne povrede. U nezgodama je nastala materijalna šteta u iznosu od 455.000 dinara.
Saobraćajne nezgode su se dogodile zbog: radnje vozilom, neprilagođene brzine i konzumiranja alkohola.
Zbog učinjenih saobraćajnih prekršaja, zahtevi za pokretanje prekršajnog postupka podneti su protiv 23 učesnika u saobraćaju i izdato je 120 prekršajnih naloga.
Iz saobraćaja je, zbog upravljanja vozilom pod dejstvom alkohola i psihoaktivnih supstanci, isključen 21 vozač, od kojih je četvoro zadržano do 12 sati jer su imali više od 1,2 promila alkohola, odnosno nedozvoljene psihoaktivne supstance u organizmu.
Otkriveno je 11 prekršaja nekorišćenja sigurnosnog pojasa, 56 prekršaja prekoračenja dozvoljene brzine kretanja vozila i isto toliko ostalih prekršaja.
Nebojša Muratović (50) iz Kikinde, preminuo je pošto mu je naglo pozlilo na 15. Krajiškom višeboju u Banatskom Velikom Selu. Muratović je hitno prebačen u Opštu bolnicu u Kikindi gde je, uprkos naporima lekara, preminuo.
Vest je potvrđena iz Udruženja „Krajiški višeboj“, organizatora manifestacije.
– Po svemu sudeći, izdalo ga je srce. Nebojša se iznenada srušio. On je ranijih godina bio učesnik takmičenja Strongmen, a na ovom član ekipe „Krajišnici“ iz Banatskog Velikog Sela. Ovakva tragedija nikada se nije dogodila na ovom takmičenju. Upućujemo najdublje saučešće porodici Nebojše Muratovića – saopštili su članovi Udruženja „Krajiški višeboj“.
Usled tragičnog ishoda, takmičenje je odmah prekinuto, a ostatak programa otkazan.
S. V. O.
Centralnog dana manifestacije Velikoselski dani, gradonačelnik Kikinde Mladen Bogdan i jerej Nemanja Milinković obišli su radove na Crkvi Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca u ovom mestu.
Danas je održan i 15. Krajiški višeboj, tradicionalno sportsko-nadmetanje krajiških udruženja, koje je svečano otvorio gradonačelnik.
– Treba da čuvamo sećanja na zavičaj i nikada ne zaboravimo odakle smo i ko smo. Prkos nas je sačuvao, kao i taj ljuti krajiški kamen, to nam daje snagu za borbu i opstanak. Ljudi koji su ovde došli bili su prihvaćeni i održali su se. Danas zajedno činimo jedno šaroliko, snažno jedinstvo. Svako treba da sačuva svoje običaje jer je to uslov našeg trajanja. Treba da čuvamo veru, srpstvo, naše igre, i zato mi je drago što nas je ovde danas toliko. Uvek ćemo biti uz vas, i svake godine ćemo ovde da zborujemo – poručio je Mladen Bogdan.
Na višeboju je učestvovalo sedam ekipa – iz Kikinde, Novih Kozaraca, Uba, Svilajnca i čak tri ekipe iz samog Velikog Sela. Posetioci su mogli da uživaju u omiljenim disciplinama: vučenju konopca, nošenju džakova u štafeti, skoku u dalj i vis, kao i u bacanju kamena s ramena. Posebnu pažnju izazvala je revijalna disciplina za najmlađe – trka u džakovima.
– Prezadovoljni smo posetom, vreme nas je poslužilo. Naša ekipa učestvuje na višebojima u našoj zemlji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Imamo podršku Mesne zajednice, Grada, donatora i privrednika. Celo Veliko Selo je uključeno u organizaciju – istakao je Stojan Dobranin, predsednik Udruženja „Krajiški višeboj“.
Podršku manifestaciji pružila je i Mesna zajednica, a predsednica Mira Pećanac istakla je da je ovo događaj koji vrednuje korene, tradiciju i snagu krajiškog naroda.
– Ponosni smo jer se kroz omladinu vidi viteška borba naših predaka. MZ će uvek podržavati Višeboj, kao i sva udruženja u Velikom Selu, jer se ponosimo njima – naglasila je Pećanac.
U Velikom Selu tradicija i zajedništvo, i danas se pokazalo, žive, traju i čuvaju se punim srcem.
S. V. O.
Sreda je i toplo letnje veče u bašti kafića u centru grada. Zapravo nisu važne ni vremenske prilike ni doba godine – važno je da je to taj, poseban dan. Za druženje, za priču, za sećanja i podršku. Gotovo sve su već tri decenije penzionerke i najmanje 35 godina vaspitavale su Kikinđane. Reči su jasne i razgovetne, ton je miran, a pogled blag. prepoznaćete ih čak i ako ih ne poznajete, i ako vas nijedna od njih nije učila da treba reći hvala i molim i kako se drži ona mala kašika u zabavištu i vezuje pertla, da igračke treba vratiti na mesto, ali i kako se voli, grli i prašta.
Penzionisane vaspitačice – Ivanka, Jelena, dve Olge, i nastavnica Marija, kao i još neke koje tada nismo zatekli, čvrsto se drže za svoje srede. Zapravo, jedna za drugu, za svoja sećanja i nove dane.
– Jedva čekam da dođem. Pretresamo uspomene, događaje iz vrtića. A imamo i teme, danas su to bili zubi – kaže vaspitačica Jelena Bešlin koja je čitav radni vek posvetila mališanima u vrtiću „Leptirić“. – Sećamo se i dečijih bisera. Imala sam jednog Nešu i radili smo fizičko: prvo zagrevanje, pa trčanje, kako konjić diže nogu, kako roda… Odjednom, vidim da Neša leži. Bila sam zaboravila da je bio bolestan prethodnih dana, pomislila sam da sam pogrešila, da sam preterala… Pritrčim mu i pitam ga „Šta je bilo, Nešo?“. A on kaže: „Vaspitačice, lips’o konj“.
Vaspitačica Jelena bila je posebno cenjena jer je osnovala prvi orkestar udaraljki sa kojim su deca putovala, nastupala na takmičenjima, čak državnim, pa na „Kolarcu“ i u emisiji „Muzički tobogan“.
– Niko u Srbiji nije imao takav orkestar – dodaje, a koleginice potvrđuju.
Njen kreativni duh ne miruje ni posle tri decenije penzionerskog staža.
– Bavim se slikanjem i čini mi se da me to podmlađuje – kaže.
Za vaspitačicu Olgu Pejakov, praznici su čak dva dana u sedmici – utorak, kada ima slikarsku radionicu u KUD „Sunčana jesen“ i, naravno, sreda.
– Neka deca, neke izjave, ostanu urezane – kaže. – Dobro se sećam, sedeli su za stolom i jeli, i neko je počeo da kašlje. Drugi su ga opomenuli da treba da stavi ruku na usta. A onda se javilo jedno dete: „Mi kod kuće, kad imamo nekog, kašljemo s rukom, a kad nema nikog – mi bez ruke“.
Nastavnica Marija Novaković kaže da se ovom društvu priključila kada je ostala bez svog kruga nastavnica iz škole. Predavala je, 35 godina, muzičko, u OŠ „Đura Jakšić“. Njena nedelja potpuno je ispunjena: pored okupljanja sredom, obavezni su i hor, kreativna radionica, ali i igranke i zajedničke proslave rođendana u Gradskom udruženju penzionera.
– Važno je održavati veze, zbog fizičkog i mentalnog zdravlja – kada si aktivan, ne misliš na to što te boli, na ružne stvari. U ovim godinama svako ima svoju prošlost, svoje gubitke, a ovako, dok održavamo veze, nismo sami. Pričamo, šalimo se, i naučimo mnogo jedna od druge.
Olga Bulić, inače ćerka sveštenika iz Bašaida, upravo u tom mestu je i dobila prvi posao po završetku Vaspitačke škole.
– Imam privezak od jantara, koji je težak. Dok sam, preko dečijih glava, upisivala imena na njihove crteže, taj privezak ih je udarao, a ja na to nisam obratila pažnju. Sve do jednog momenta kada se jedan dečak okrenuo prema meni i rekao: „Dokle ćeš mi klamćati sa tim po glavi?“ – ispričala je Olga koja je u penziju, takođe, otišla iz „Plavog čuperka“.
U to vreme, kada je počela da radi, prve slikovnice, igračke i televizijske emisije deca su, kaže, videla u vrtiću.
– To kako su oni doživljavali ove za njih nove stvari, tu radost, teško je opisati. Jasno se toga sećam i pamtim kao divne trenutke.
Bila su to drukčija vremena, bili su drukčiji i deca i roditelji, bilo je više poštovanja, nadovezuje se vaspitačica Ivanka Đukanović koja je u penziju otišla iz „Plavog čuperka“.
– Roditelji su nam pričali – kada dete u kući za nešto kaže „Tako je vaspitačica rekla“, prestajala je svaka rasprava. Vaspitačice su bile i poštovane i voleli su nas iako je morala da se održava disciplina, pa imali smo po 30 dece u grupi – ističe vaspitačica Ivanka. – Sada mi je najdraže kada mi pritrči da me izljubi nečija baka ili deka, neko od moje dece od pre 50 i više godina.
Uvek ima i tuđih anegdota, kao što je ona iz grupe njihove koleginice Danice. Bio je prvi dan i jedan dečak je plakao, nije hteo da ide u vrtić. Kad je mama rekla da vaspitačica zna da svira, on je rekao: „Ako zna da svira ‘Tri metera somota’ ja ću ići u zabavište. I vaspitačica je brzo naučila, odsvirala mu pesmu i on je rešio da krene u zabavište. Danas je doktor nauka.
Vaspitačice pamte i ono što dečije glavice zaborave. I trude se, kažu, da im u tom, ranom periodu, ustanove i higijenske i kulturološke navike. Jer, kažu, one koje se steknu do sedme godine, i ostaju. Tvrde još da ličnost deteta, čak i afiniteti, mogu da se prepoznaju već u trećoj godini. One to vide, jer su započinjale odrastanje više stotina mališana, uvek iznova. Zato znaju i podsećaju: roditelji treba da poštuju svoje dete, vaspitača i učitelja. I da uvek brinu o tome u kakvom je dete društvu. Jer, sigurne su u to – domaće vaspitanje je osnov, sve ostalo je nadogradnja.
Ipak, sa žaljenjem zaključuju da je, vremenom, zbog promena u društvu, došlo i do promene statusa vaspitača, ali i odnosa roditelja prema onima koji im decu i po vokaciji i po nazivu – vaspitavaju.
Zato sredom, za velikim stolom u bašti uvek ima i malo sete. Ali često i radosti.
– Častimo često i za sve – za unukin diplomski, za unukov prijem na fakultet, za još jedno praunuče, za tri nova zuba – kažu. – Ali se mnogo i žalimo – ko je pao, kome se šta ružno desilo. I ovde nađemo utehu, uvek. Druženje je uvek lekovito, a posebno ako je neko sam. Protiv samoće se treba boriti.
I teško bi bilo da im ne poverujete. Jer i za ovo sedmično okupljanje, one su doterane i lepe. Zbog sebe, zbog samopoštovanja i zato što volja i dobro raspoloženje često zahtevaju podsticaj. Bio on u novoj ogrlici ili staroj anegdoti. Ove penzionerke privilegovane su još jednim podstrekom – impulsom mladosti koji nose od svoje dece sve ove godine.
„Setim se detetovog imena čim ga ugledam i bez obzira na to koliko godina ima“, kaže jedna od njih. Druga u čoveku koji joj prilazi odmah prepozna sedmogodišnjaka u svojoj grupi. Jer pogled, i osmeh, i dečiji odnos prema svojoj vaspitačici teško nestaje. I ne bi ni trebalo.
„Tako je rekla vaspitačica“ univerzalna je poruka dostojna dobrog čoveka. Da li se sećamo šta nam je govorila vaspitačica? I da li bismo joj se svideli ovakvi kakvi smo postali?
S. Vulović Ostojić
