најчитанији портал Севернобанатског округа
О ребалансу градског буџета, плановима градске власти, актуелним инвестицијама, фабрици воде и изградњи мини постројења за пречишћавање воде у селима, заинтересованим улагачима, блокадама и опозицији, градоначелник Младен Богдан говорио је у подкасту Кикиндског портала.
У Руском Селу, у Мађарском образовном, културном и омладинском центру „Торонтал“ у току је 24. етнокамп. Камп старих заната за децу почео је пре два дана. Данас их је посетио градоначелник Младен Богдан са сарадницима.
– Када видите сам простор и сав труд који је уложен у овај простор, јасно је зашто је „Торонтал“ заслужио да буде удружење од посебног значаја. Ми то поштујемо и дајемо му пуну подршку за све програме које организује јер промовише своју културу, традицију, обичаје, своје место, свој град и, што је најважније, раде са децом. Овакве активности треба да служе за пример, а ми треба да пружамо подршку свим удружењима са сличним садржајима – рекао је Богдан.
Прва три окупљања малишана била су у дворишту Католичке цркве, а затим у новом, сопственом простору, каже Шандор Талпаи, председник Удружења „Торонтал“.
– Сваке године имамо радионице старих заната. Код нас се не мења број деце, и ове године их имамо 95, узраста од 6 до 16 година. Јако смо поносни на то што је камп толико занимљив и за децу и за родитеље који желе да се деца заинтересују за старе занате. Сваке године се трудимо и да имамо нешто ново. Грнчарију имамо сваке године, затим везивање перлица, ткање и вез, а ове године имамо и прављење пиштаљки од трске и играчака од дрвета. Нама је најважније да се деца друже и да се играју – каже Талпаи.
Он додаје да су учесници кампа из целе Европе јер родитељи из Руског Села и окружења који су на раду у иностранству усклађују своје годишње одморе са кампом. Ту су и малишани из Кикинде, Нове Црње, Новог Бечеја и Житишта.
Радови настали на Кампу биће изложени у „Торонталу“ у суботу, а већ у недељу, на истом месту, биће одржан, такође традиционални, Фестивал гулаша.
С. В. О.
Црква на Водицама, посвећена Светој великомученици Марини, била је и овог 30. јула место сабрања великог броја верника који су се, поводом празника у народу знаног као Огњена Марија, окупили јутрос на светој литургији и заједничкој молитви за здравље и заштиту.
Литургију су служили свештеници Епархије банатске. Обављено је причешће, а затим и освећење и ломљење славског колача са верницима.
– Постоји сведочанство с почетка 19. века да „у месту званом Валов, где под брегом вода роси, постоји бунар и крст са две иконе“ – то су први помени овог места на којем је касније, 1867. године, Црквена општина направила храм и подигла крст и богомољу. На нама је данас да очувамо традицију, поштовање култа и лика Свете великомученице Марине, али не као некакве особе која пали и кажњава, него као мученице Христове која је показала своју велику љубав и страдање за веру. Народ овде поштује Огњену Марију, људи се окупљају и тако је од када ја памтим – рекао је протојереј Мирослав Бубало.
Кумови славе били су Небојша Пап и породице Ган и Сеферовић. Они су домаћинство преузели прошле године.
– Кум је домаћин, први међу једнакима, који помаже да се уприличи трпеза љубави – наводи Небојша Пап. – Верујући народ мора да има упориште у Христу и у нашим светитељима. Огњена Марија је велика страдалница за Христа и славећи је, добијамо и помоћ од ње.
Велики број грађана дошао је на Водице како би у миру и молитви са извора узели воду за коју се верује да је лековита. Према предању, она доноси олакшање код телесних и душевних тегоба. Постоји легенда да је повређени пастир на овом месту преноћио и да су му, следећег јутра, ране биле зацељене.
– Ово је света вода, помаже код многих болести, мени је помогла. Стално долазим по воду, а посебно то не пропуштам на овај дан – поделила је са нама Драгица Ћирић.
И Мариа Јон нам је рекла да ову богомољу посећује и током године.
– Људи долазе по воду коју користе у лечењу болести, али човек мора да има чисто срце, да верује у Бога да би се исцелио. Огњена Марија је велика светитељка која помаже свима – поручила је Мариа.
После Свете Литургије, током целог дана, служиће се акатист Огњеној Марији и читаће се се молитве за здравље верних.
На овај дан се, према обичајима, не обављају тешки послови, не пали се ватра, нити се раде ручни радови, јер се верује да би то могло изазвати несрећу. Огњену Марију посебно поштују жене, које јој се моле за здравље, плодност и пород.
Богослужење на Водицама, у духу заједништва и поштовања вере, још једном је показало да је овај празник дубоко укорењен у духовни живот верујућих људи.
С. В. О.
Од њиве односно пластеника до трпезе дугачак је пут током којег повртари улажу много рада, труда и средстава.
Ђурица Јоргин, бави се производњом поврћа и раног расада. Има 1.500 квадрата пластеничке производње, и на отвореном под повртарским културама јутро и по земље. Асортиман је разноврстан: паприка, парадајз, краставац, купус, карфиол, празилук, патлиџан.
– Ове године задовољни смо приносом паприка. Била су велика улагања, одржавање и постизање приноса је тежак процес. Такође, морате бити присутни 24 сата- каже Јоргин. Овај суграђанин на конкурс града намењен подстицању пољопривредне производње, пријавио се за системе за наводњавање. Прошле године је конкурисао за фолију за пластеник.
Повртар Драган Вукобрат истиче да без наводњавања нема рода. За средства за наводњавање је конкурисао код града, а за панеле код покрајине.
– Соларни панели су за наводњавање и за то највише и користе. То је 2,2 киловата јачине, што је у почетку било довољно али је сад мало, треба појачати на пет киловата да би могле да раде пумпе и да наводњавају. За све што наводњавамо, трошили смо хиљаду литара бензина. Панели раде преко дана – каже Вукобрат.
Градоначелник Младен Богдан који је заједно са чланом Градског већа Ђорђем Тешином посетио повртаре, указује на добру сарадњу са Удружењем „Банатска ленија“.
– Свака помоћ индивидуалним произвођачима добро дође. Са Удружењем „Банатска ленија“ имамо добру сарадњу, желимо да је наставимо и унапредимо. Такође, да помогнемо проширења пласмана и њихово представљање на тржиштима. На терену видимо да оваква производња захтева напоран труд, рад, залагање, као и значајна средства за улагање. Због тога им је значајна подршка града или покрајине и републике, што су нам и потврдили- додаје Богдан.
Никола Филиповић, председник Управног одбора Удружења „Банатска ленија” указује да су суша и временске непогоде редуковале производњу на отвореном.
– Свака година је специфична, једне године је добра паприка и лубеница, а друге купус и целер. Пољопривредници то добро знају и једино што им преостаје је да се прилагођавају ситуацији, ако производњу воде на отвореном пољу. Тржиште одређује шта ће да производе, они имају довољно искуства, али недостају нам количине како бисмо робу могли да пласирамо ван територије Кикинде. Потребне су за то финансије, а не само жеља, воља и рад. Искористио бих прилику и да локалне произвођаче позовем да се јаве на конкурсе који су у току- рекао је Филиповић. Додаје да значајна средства дају република и покрајина, те да ће произвођачи сами проценити шта им је потребно.
ЗА 13 МЕРА 13 МИЛИОНА ДИНАРА
Члан Градског већа задужен за пољопривреду Ђорђе Тешин указује да ослушкују потребе произвођача и са њима интензивно комуницирају како би добили повратне информације којим мерама локална самоуправа да субвенционише произвођаче.
– У току године креирамо мере, предлажемо их ресорном Министарству и онда након добијене сагласности их спроводимо у дело. На терену видимо да мере дају ефекте. Настојимо да определимо што оптималнија средства, ове године је то 13 милиона динара за 13 мера. Највише средстава смо определили – 4,7 милиона за подстицање младих произвођача, као почетна помоћ у формирању газдинства и развој већ постојећих. Истакао бих и важност осигурања усева, ту смо определили милион и 300.000 динара, а свакако значајан подстицај у условима суша и климатских промена је мера за наводњавање. Предвидели смо и различите подстицаје намењене сточарској производњи – истиче Тешин.
Конкурси су отворени до 31. октобра или до утрошка средстава.
ПОТРЕБНА УЛАГАЊА И ПРЕДАН РАД
На питање због чега се млади ретко одлучују да се баве повртарском производњом, Ђурица Јоргин одговара:
– Потребна су почетна улагања од више хиљада евра, опремање пластеника, па расадни материјал. То су прилично велики износи. Немогуће је кренути од нуле. И треба радити. Данас омладина није навикла да ради, можда су то тешке речи, али у пластеницима је неопходан напоран рад. Ујутру се рано устаје, увече касно легне. Супруга и ја радимо сами, а син је отворио своје газдинство, његово опредељење је сточарство. Конкурисао је и он за средства од локалне самоуправе, како би набавио косачицу- наводи овај повртар.
Никола Филиповић оцењује да би било да имамо средњу пољопривредну школу.
– Тиме бисмо младе више укључили, јер од повртарства може лепо да се живи, али треба времена, знања и труда- оцењује Филиповић.
На „Сајму домаћих производа и кућне радиности“ који је одржан у Лопарама у оквиру манифестације „Дани дијаспоре“ представили су се и Кикинђани. У делегацији нашег града били су Дијана Јакшић Киурски, помоћница градоначелника, представници Туристичке организације Кикинде и чланице Етно- грађанског друштва „Сувача“. Изложен је део богатог асортимана овдашњих специјалитета уз обавезну питу од бундеве и позив домаћинима и посетиоцима да дођу на предстојеће „Дане лудаје“.
Манифестација „Дани дијаспоре“ одржана је од 19. до 27. јула 14. пут, а ове године слоган је био „Мајевица зове“. Покровитељи манифестације у оквиру које су одржани бројни културни и спортски садржаји, али и пословни сусрети, били су Општина Лопаре и Удружење Мајевичана у Швајцарској.
Иначе, дијаспора је главни ослонац за опстанак неразвијене општине Лопаре, са 16.500 становника.
Ј. Ц.
Када су у питању летњи одмори, ни ове сезоне нема промена у избору дестинација – Кикинђани и даље хрле у Грчку, а није се много променио ни избор других омиљених обала, сазнајемо у Туристичкој агенцији „Банат турс“. Ипак уочене су и изненађујуће промене које су, у суштини, очекиване.
– Највише аранжмана имамо за Грчку, ту се ништа не мења, стара љубав заборава нема – каже Биљана Гајски. – Ова дестинација је дефинитивно најпопуларнија када је у питању апартмански смештај. С друге стране, путници који бирају авионски превоз у комбинацији са ол инклузив услугом, опредељују се, највише, за Тунис и тако је већ годинама.
Понуде у Тунису имају најбољу цену за ол инклузив аранжмане, објашњава Гајски – цена је од хиљаду евра навише, за две особе, у сезони, што, опет, зависи од броја ноћења и од хотела јер је понуда широка – од скромнијих до луксузних смештаја. Ко није претерано избирљив, може да се уклопи у 700, 800 евра по особи. Зато су Турска и Египат све мање интересантни, пропорционално порасту цена у овим земљама.
– У Грчкој су све популарније и лепше дестинације, Ситонија, острва, где смештај кошта хиљаду евра за четворочлану породицу за девет дана – наводи Биљана.
Ипак, Кикинђани знају да одаберу и егзотичне дестинације: Сејшеле, Малдиве, или сам руб Африке.
– Сада имамо једног младог путника који сам путује у Занзибар – девет ноћења у хотелу са три звездице, са авио-превозом су од 1.000 до 1.500 евра по особи. Излети се плаћају тамо, они су факултативни – наводи Биљана. – Када су овакве дестинације у питању у понуди су сада и скромнији смештаји, то се зове „гест хаус“ (гуест хоусе), и добије се соба, апартманчић. Међутим, људи мало зазиру од тога јер се у таквим смештајима мешају са локалним становништвом. Цена је нижа за око 200 евра, што подразумева ноћење са доручком.
Да најудаљенија мора не морају да буду и најскупља, показује податак из ове агенције – најскупљи аранжман који су продали овог лета је у једном хотелу у Турској.
– Турска се дефинитивно препоручује када је у питању услуга и њу бира посебна клијентела која захтева нешто више, не само плажу и море. Турска је енциклопедија туризма – каже Биљана. – Тамо се осећаш као господин, они ће учинити све да дођеш поново. Али и арапски свет има својих чари – у Тунису, у њиховим хотелима. Док у хотелима у којима је европски менаџмент, нема те локалне егзотике.
У овој агенцији запажају и два нова тренда међу Кикинђанима, различитих година.
– Занимљиво је да ове сезоне имамо јако много људи који дуго нису путовали, по 20,30 година, решених да сада то учине, често и сами. Посебно жене које су годинама угађале породици и онда кажу себи: е сад идем, нећу више никог да чекам. Када се осмеле и отпутују први пут, увек себи обећају да ће сваке године тако да летују. С друге стране, млади људи, они од старта желе да путују сами, да виде неке друге крајеве, да обиђу метрополе.
„Банат турс“ нуди и своје једнодневне или кратке излете са једним до два ноћења.
– Путници имају идеалну прилику да крену из Кикинде. У понуди су Италија, Словенија, Мађарска. Цене су од 99 евра до 200 евра колико кошта Италија која је најскупља. И могуће је плаћање на рате. То је идеална прилика за оне који воле кратка путовања, обиласке метропола, да науче и виде нешто ново – каже Биљана Гајски.
Пред ову сезону, кажу у агенцији, било је уочљиво да су се људи касније одлучивали да резервишу одморе – чекали су да се стабилизује ситуација са школама и факултетима.
– Ми свакако саветујемо да се не одлучује на брзину. Има људи који се обрадују када пронађу аранжман који им се допада, па тек онда решавају текуће проблеме: децу, родитеље, пса. Зато волимо да попричамо са сваким клијентом, да чујемо какве су им жеље и потребе, као и могућности, наравно. Да евентуално прво урадимо предрезервацију. Увек смо ту за наше клијенте, и неке ствари се могу у ходу изменити, али је боље све уговорити на миру и промишљено – каже Биљана и напомиње оно што већина нас обично заборавља: одмор је важан, јако је битно да се склонимо од свакодневице.
– То је јако лепо објашњено на једној трибини којој сам присуствовала: када смо у својој свакодневици, ми смо „на аутопилоту“ и не размишљамо, нисмо присутни. Али када се нађемо у неком непознатом месту, друкчијој организацији и околностима, ми смо присутни у свом дану. Све филозофије и религије света наводе да смо најсрећнији када смо најприсутнији – будни, свесни и да тек онда уживамо у животу. Ето зашто човек треба да путује.
С. В. О.
На подручју Полицијске управе у Кикинди за дане викенда догодило се седам саобраћајних незгода у којима су две особе задобиле тешке, а две лакше телесне повреде. У незгодама је настала материјална штета у износу од 455.000 динара.
Саобраћајне незгоде су се догодиле због: радње возилом, неприлагођене брзине и конзумирања алкохола.
Због учињених саобраћајних прекршаја, захтеви за покретање прекршајног поступка поднети су против 23 учесника у саобраћају и издато је 120 прекршајних налога.
Из саобраћаја је, због управљања возилом под дејством алкохола и психоактивних супстанци, искључен 21 возач, од којих је четворо задржано до 12 сати јер су имали више од 1,2 промила алкохола, односно недозвољене психоактивне супстанце у организму.
Откривено је 11 прекршаја некоришћења сигурносног појаса, 56 прекршаја прекорачења дозвољене брзине кретања возила и исто толико осталих прекршаја.
Небојша Муратовић (50) из Кикинде, преминуо је пошто му је нагло позлило на 15. Крајишком вишебоју у Банатском Великом Селу. Муратовић је хитно пребачен у Општу болницу у Кикинди где је, упркос напорима лекара, преминуо.
Вест је потврђена из Удружења „Крајишки вишебој“, организатора манифестације.
– По свему судећи, издало га је срце. Небојша се изненада срушио. Он је ранијих година био учесник такмичења Стронгмен, а на овом члан екипе „Крајишници“ из Банатског Великог Села. Оваква трагедија никада се није догодила на овом такмичењу. Упућујемо најдубље саучешће породици Небојше Муратовића – саопштили су чланови Удружења „Крајишки вишебој“.
Услед трагичног исхода, такмичење је одмах прекинуто, а остатак програма отказан.
С. В. О.
Централног дана манифестације Великоселски дани, градоначелник Кикинде Младен Богдан и јереј Немања Милинковић обишли су радове на Цркви Светог Василија Острошког Чудотворца у овом месту.
Данас је одржан и 15. Крајишки вишебој, традиционално спортско-надметање крајишких удружења, које је свечано отворио градоначелник.
– Треба да чувамо сећања на завичај и никада не заборавимо одакле смо и ко смо. Пркос нас је сачувао, као и тај љути крајишки камен, то нам даје снагу за борбу и опстанак. Људи који су овде дошли били су прихваћени и одржали су се. Данас заједно чинимо једно шаролико, снажно јединство. Свако треба да сачува своје обичаје јер је то услов нашег трајања. Треба да чувамо веру, српство, наше игре, и зато ми је драго што нас је овде данас толико. Увек ћемо бити уз вас, и сваке године ћемо овде да зборујемо – поручио је Младен Богдан.
На вишебоју је учествовало седам екипа – из Кикинде, Нових Козараца, Уба, Свилајнца и чак три екипе из самог Великог Села. Посетиоци су могли да уживају у омиљеним дисциплинама: вучењу конопца, ношењу џакова у штафети, скоку у даљ и вис, као и у бацању камена с рамена. Посебну пажњу изазвала је ревијална дисциплина за најмлађе – трка у џаковима.
– Презадовољни смо посетом, време нас је послужило. Наша екипа учествује на вишебојима у нашој земљи, Републици Српској и Црној Гори. Имамо подршку Месне заједнице, Града, донатора и привредника. Цело Велико Село је укључено у организацију – истакао је Стојан Добранин, председник Удружења „Крајишки вишебој“.
Подршку манифестацији пружила је и Месна заједница, а председница Мира Пећанац истакла је да је ово догађај који вреднује корене, традицију и снагу крајишког народа.
– Поносни смо јер се кроз омладину види витешка борба наших предака. МЗ ће увек подржавати Вишебој, као и сва удружења у Великом Селу, јер се поносимо њима – нагласила је Пећанац.
У Великом Селу традиција и заједништво, и данас се показало, живе, трају и чувају се пуним срцем.
С. В. О.
Среда је и топло летње вече у башти кафића у центру града. Заправо нису важне ни временске прилике ни доба године – важно је да је то тај, посебан дан. За дружење, за причу, за сећања и подршку. Готово све су већ три деценије пензионерке и најмање 35 година васпитавале су Кикинђане. Речи су јасне и разговетне, тон је миран, а поглед благ. препознаћете их чак и ако их не познајете, и ако вас ниједна од њих није учила да треба рећи хвала и молим и како се држи она мала кашика у забавишту и везује пертла, да играчке треба вратити на место, али и како се воли, грли и прашта.
Пензионисане васпитачице – Иванка, Јелена, две Олге, и наставница Марија, као и још неке које тада нисмо затекли, чврсто се држе за своје среде. Заправо, једна за другу, за своја сећања и нове дане.
– Једва чекам да дођем. Претресамо успомене, догађаје из вртића. А имамо и теме, данас су то били зуби – каже васпитачица Јелена Бешлин која је читав радни век посветила малишанима у вртићу „Лептирић“. – Сећамо се и дечијих бисера. Имала сам једног Нешу и радили смо физичко: прво загревање, па трчање, како коњић диже ногу, како рода… Одједном, видим да Неша лежи. Била сам заборавила да је био болестан претходних дана, помислила сам да сам погрешила, да сам претерала… Притрчим му и питам га „Шта је било, Нешо?“. А он каже: „Васпитачице, липс’о коњ“.
Васпитачица Јелена била је посебно цењена јер је основала први оркестар удараљки са којим су деца путовала, наступала на такмичењима, чак државним, па на „Коларцу“ и у емисији „Музички тобоган“.
– Нико у Србији није имао такав оркестар – додаје, а колегинице потврђују.
Њен креативни дух не мирује ни после три деценије пензионерског стажа.
– Бавим се сликањем и чини ми се да ме то подмлађује – каже.
За васпитачицу Олгу Пејаков, празници су чак два дана у седмици – уторак, када има сликарску радионицу у КУД „Сунчана јесен“ и, наравно, среда.
– Нека деца, неке изјаве, остану урезане – каже. – Добро се сећам, седели су за столом и јели, и неко је почео да кашље. Други су га опоменули да треба да стави руку на уста. А онда се јавило једно дете: „Ми код куће, кад имамо неког, кашљемо с руком, а кад нема никог – ми без руке“.
Наставница Марија Новаковић каже да се овом друштву прикључила када је остала без свог круга наставница из школе. Предавала је, 35 година, музичко, у ОШ „Ђура Јакшић“. Њена недеља потпуно је испуњена: поред окупљања средом, обавезни су и хор, креативна радионица, али и игранке и заједничке прославе рођендана у Градском удружењу пензионера.
– Важно је одржавати везе, због физичког и менталног здравља – када си активан, не мислиш на то што те боли, на ружне ствари. У овим годинама свако има своју прошлост, своје губитке, а овако, док одржавамо везе, нисмо сами. Причамо, шалимо се, и научимо много једна од друге.
Олга Булић, иначе ћерка свештеника из Башаида, управо у том месту је и добила први посао по завршетку Васпитачке школе.
– Имам привезак од јантара, који је тежак. Док сам, преко дечијих глава, уписивала имена на њихове цртеже, тај привезак их је ударао, а ја на то нисам обратила пажњу. Све до једног момента када се један дечак окренуо према мени и рекао: „Докле ћеш ми кламћати са тим по глави?“ – испричала је Олга која је у пензију, такође, отишла из „Плавог чуперка“.
У то време, када је почела да ради, прве сликовнице, играчке и телевизијске емисије деца су, каже, видела у вртићу.
– То како су они доживљавали ове за њих нове ствари, ту радост, тешко је описати. Јасно се тога сећам и памтим као дивне тренутке.
Била су то друкчија времена, били су друкчији и деца и родитељи, било је више поштовања, надовезује се васпитачица Иванка Ђукановић која је у пензију отишла из „Плавог чуперка“.
– Родитељи су нам причали – када дете у кући за нешто каже „Тако је васпитачица рекла“, престајала је свака расправа. Васпитачице су биле и поштоване и волели су нас иако је морала да се одржава дисциплина, па имали смо по 30 деце у групи – истиче васпитачица Иванка. – Сада ми је најдраже када ми притрчи да ме изљуби нечија бака или дека, неко од моје деце од пре 50 и више година.
Увек има и туђих анегдота, као што је она из групе њихове колегинице Данице. Био је први дан и један дечак је плакао, није хтео да иде у вртић. Кад је мама рекла да васпитачица зна да свира, он је рекао: „Ако зна да свира ‘Три метера сомота’ ја ћу ићи у забавиште. И васпитачица је брзо научила, одсвирала му песму и он је решио да крене у забавиште. Данас је доктор наука.
Васпитачице памте и оно што дечије главице забораве. И труде се, кажу, да им у том, раном периоду, установе и хигијенске и културолошке навике. Јер, кажу, оне које се стекну до седме године, и остају. Тврде још да личност детета, чак и афинитети, могу да се препознају већ у трећој години. Оне то виде, јер су започињале одрастање више стотина малишана, увек изнова. Зато знају и подсећају: родитељи треба да поштују своје дете, васпитача и учитеља. И да увек брину о томе у каквом је дете друштву. Јер, сигурне су у то – домаће васпитање је основ, све остало је надоградња.
Ипак, са жаљењем закључују да је, временом, због промена у друштву, дошло и до промене статуса васпитача, али и односа родитеља према онима који им децу и по вокацији и по називу – васпитавају.
Зато средом, за великим столом у башти увек има и мало сете. Али често и радости.
– Частимо често и за све – за унукин дипломски, за унуков пријем на факултет, за још једно праунуче, за три нова зуба – кажу. – Али се много и жалимо – ко је пао, коме се шта ружно десило. И овде нађемо утеху, увек. Дружење је увек лековито, а посебно ако је неко сам. Против самоће се треба борити.
И тешко би било да им не поверујете. Јер и за ово седмично окупљање, оне су дотеране и лепе. Због себе, због самопоштовања и зато што воља и добро расположење често захтевају подстицај. Био он у новој огрлици или старој анегдоти. Ове пензионерке привилеговане су још једним подстреком – импулсом младости који носе од своје деце све ове године.
„Сетим се дететовог имена чим га угледам и без обзира на то колико година има“, каже једна од њих. Друга у човеку који јој прилази одмах препозна седмогодишњака у својој групи. Јер поглед, и осмех, и дечији однос према својој васпитачици тешко нестаје. И не би ни требало.
„Тако је рекла васпитачица“ универзална је порука достојна доброг човека. Да ли се сећамо шта нам је говорила васпитачица? И да ли бисмо јој се свидели овакви какви смо постали?
С. Вуловић Остојић
