Чим је матурирала, суграђанка Зорица Баришић одмах је почела да ради као диспечер у такси служби. На послу, кад год није било позива за вожњу, читала је књиге. Највише поезију. И помало писала, за своју душу, тек понеки стих. Сасвим случајно за ту њену необичну пасију сазнао је кикиндски песник Никола Васић Тополовачки и позвао је у Клуб књижевника „Душко Трифуновић“ који је управо оснивао.
– Никола ме је заиста много подстицао да пишем још од самог почетка рада Клуба, од 2009. и већ две године касније објавила сам свој поетски првенац „Трагови“ – каже ова Кикинђанка. –Путовали смо по многим местима и представљали наше књижевно стваралаштво. Многи овдашњи песници, захвални смо Николи Васићу што нас је несебично подржавао у раду. Нажалост, он нас је заувек напустио 2013. и ја сам се од тада само повремено песнички оглашавала, јер сам његовим одласком изгубила баш велики ослонац. За све ове године написала сам још песама довољних за збирку и надам се да ће ускоро бити објављена. И данас на песничким сусретима радо прочитам неку Николину песму, јер желим да сачувам успомену на тог дивног човека.
Зорица се у међувремену окренула другом хобију, који је, показало се, уноснији од писања. Завршила је кројачки курс.
– Научила сам да радим на шиваћој машини и сашила први турбан, желећи да помогнем једној пацијенткињи која је била на хемотерапији и губила је косу. Била ми је захвална и то ме је охрабрило да наставим. Почела сам да кројим различите моделе турбана, најчешће од жерсеја и лана и да то објављујем на друштвеним мрежама. Уследиле су убрзо позитивне реакције и прве поруџбине.
ШИК МОДНИ ДЕТАЉ
Иако многи не везују овај одевни предмет за наше поднебље, Зорица каже да су јој купци најчешће Београђанке.
– То што радим претежно су егзотични модели, често опточени бисерима, које ручно нашивам. Уз турбан, сваком наручиоцу поклањам и траку, а често правим и такозване фасцинаторе. То је посебан украсни детаљ за косу, који, као и турбан, носе они који желе да истакну своју личност.
ВЕЗЕ И ШТРИКА
Зорица израђује и капе и украсне кецеље, а и сама воли да носи властите рукотворине, па је тако она један од лепших манекена својих модела.
–Радо носим и шешире и капе, као и украсе за главу. Наруџбина имам, јер су турбани леп модни детаљ, који има своје поклонике. Поред тога што их продајем, и даље хоћу да помогнем свим онколошким болесницима, тако да ћу сашити бесплатно турбан сваком пацијенту, само нека ми донесе материјал- истиче Зорица, додајући да поред шивења, везе и штрика.
Увече, кад заврши посао за шиваћом машином и друге обавезе, врати се својој првој љубави – поезији, па исписује нове стихове, али и много чита, као у време када је тек почињала да пише. Омиљени су јој француски надреалисти односно „уклети песници“, а од домаћих: Мирослав Антић, Десанка Максимовић и неизбежни Душко Трифуновић, кога Зорица често воли да цитира стварајући уз његове стихове, и знајући да је уметност усамљенички чин: „Повлачим се у своју самоћу, тамо где су људи мога кова…“
Н. Савић
Потпис слике: Онколошким пацијентима бесплатно шије турбанe, само да донесу материјал
