Програм у овкиру Дана Раше Попова одржаће се у четвртак, 26. јуна, у 17 часова у галерији Дома културе у Мокрину, трибином под називом „Био сам срећан коњ“.
Главни део програма на бини почеће у 20 часова, а учесници ће бити: Ратомир Рале Дамјановић, Јово Чулић, Горан Новаков, Бранимир Росић, Гордана Стијачић, Зорица Деспотов, Тоде Николетић, Петра Тодорић, Нађа Савић, Миа Стојшић, Јана Рељин, вртић „Невен“ из Мокрина, ОШ „Васа Стајић“ из Мокрина, Бубњарска секција „Маус“, као и ученици ОШ „Вук Караџић“ из Кикинде.
У част великана установљена је и награда „Раша Попов” за изузетан допринос стваралаштву за децу. Ове године признање ће бити додељено Ратомиру Ралету Дамјановићу, књижевнику, професору, новинару, рецитатору.
Уз најлепше стихове и ноте, на Варошком тргу у његовом родном Мокрину, вечерас је оживело сећање на нашег непоновљивог Мирослава Мику Антића, песника, новинара, сликара.
Одржан је 40. Меморијал „Мирослав Антић“ са темом „Улепшавање невидљивог“.
У програму су учествовали: Вјера Мујовић, Иван Јевтовић, Миодраг Петровић, Ратомир Рале Дамјановић, Милица Бакрач, Никола Угриновић, бенд „С времена на време“ и Тамбурашки оркестар „Мокас“.
Поводом јубилеја, додељене су повеље за афирмацију Меморијала и симболични поклони.
Добитници повеља су: Богдан Тане Ибрајтер, Даринка Маљугић, Миодраг Петровић, Мирослав Вујичић, Марија Остојић, Тоде Николетић и чланови Тамбурашког оркестра “Мокас”.
Организатор догађаја је МЗ Мокрин, а својим присуством подржале су га и у име Града Дијана Јакшић Киурски, заменица градоначелника и Маријана Мирков, чланица Већа задужена за културу и образовање.
Сутра (у среду) од 19 часова, одржаће се концерт за младе под називом „Кораком до звезда“, на којем ће наступити: Бојана Срдановић, Јана и Елена Црномарковић, Ена Гогић, Хана Тодорић, Тоде Николетић, Јово Чулић, Бранимир Росић, Милица Бакрач и Зорица Деспотов.
Град Кикинда има здраву воду за пиће из најсавременије фабрике воде. Модерно Постројење за прераду воде обезбеђује безбедно и стабилно снабдевање пијаћом водом за више од 30.000 становника, пише портал Војводина уживо.
Портал Војводина уживо имао је ексклузивно право да посети фабрику воде. Како изгледа ово модерно постројење, погледајте у видеу:
Вода за потребе грађана Кикинде црпи се из дубоких подземних бунара на 160–220 метара дубине, и спада у натријум-карбонатни тип. Постројење је пројектовано да дневно производи 12.960 м³ воде, односно 150 литара у секунди, са сталним притиском и оптималном енергетском ефикасношћу. Вода која се испоручује потрошачима у потпуности је усклађена са српским законодавством и санитарним стандардима.
Зато је у постројењу примењена најсавременија технологија реверзне осмозе, којом се успешно уклањају вишак натријума и други нежељени елементи. Претходни тестови показали су да је ова технологија ефикасна и економски оправдана. Процес укључује аерацију, корекцију пХ вредности, коагулацију, флокулацију, филтрацију и завршну обраду.
Изградња постројења почела је у јулу 2021. године, а извођачи су конзорцијум СЕТ ДОО Шабац – Униха – МПП Јединство Ужице. Инвеститор је ЈП Кикинда, док је финансирање обезбедило Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Републике Србије. Радове надгледа СЕТЕЦ Енгинееринг, док технички надзор спроводе АГ Институт Нови Сад и ИБС Нови Сад. Контрола и безбедност воде
Квалитет воде се свакодневно контролише у интерној лабораторији, док Завод за јавно здравље Кикинда врши анализе три пута месечно. Независне лабораторије додатно проверавају параметре квалитета методом случајног узорка.
Након детаљне законске процедуре, ППВ Кикинда је:
добио санитарну сагласност 21. октобра 2024,
употребну дозволу 29. новембра 2024,
ушао у гарантни период од истека дозволе.
Следећа фаза – места око Кикинде
Радови су у току и на четири приградска насеља – Банатско Велико Село, Наково, Иђош и Мокрин, док се у Руском Селу, Новим Козарцима, Башаиду, Бачкој Тополи и Сајану израђује пројектна документација.
У току је одржавање бициклистичке стазе између Кикинде и Накова. Запослени у ЈП „Кикинда“ уклањају вишак земље и корова који се неконтролисано раширио преко бициклистичке стазе и прети да наруши проходност и безбедност.
-Ослушкујемо потребе наших суграђана који су нам скренули пажњу и апеловали да се бициклистичка стаза уреди – наводе у ЈП „Кикинда“.
Радови се обављају сопственим средствима, како материјалних, тако и људских ресурса и механизације. Уређењем ће бити обухваћена комплетна бициклистичка стаза у дужини од око 6,5 километара.
У Покрајинској влади градоначелник Младен Богдан присуствовао је додели уговора за уклањање дивљих депонија. Кикинди је одобрено 10 милиона динара бесповратних средстава за уклањање дивље депоније са пољопривредног земљишта у Мокрину.
Уговор је уручио помоћник покрајинског секретара за пољопривреду, шумарство и водопривреду Петар Самоловац, а у оквиру програма поменутог секретаријата ове године издвојена су средства за уклањање дивљих депонија са пољопривредних земљишта широм АП Војводине.
-Град Кикинда ће, уз ову подршку, издвојити и додатна два милиона динара из буџета, чиме ће бити обезбеђено укупно 12 милиона динара за уклањање дивље депоније у Мокрину која представља дугогодишњи проблем. Уклањање отпада са пољопривредног земљишта важан је корак у заштити животне средине и очувању пољопривредних површина. На нама је да и даље апелујемо да не долази до непрописног одлагања смећа и стварања дивљих депонија. Разним активностима потребно је подићи свест грађана о важности очувања здраве животне средине. Политика кажњавања, према несавеснима, ће бити оштрија – истакао је градоначелник Богдан.
Ученици осмих разреда полажу завршни испит. Пошто су јуче (понедељак) полагали тест из српског односно матерњег језика, данас су решавали задатке из математике.
Разговарали смо са ђацима из Основне школе „Јован Поповић“ који су нам открили који тест је за њих био најтежи.
Андрија Кнежевић открио нам је да му је пробни завршни испит био тежи у односу на овај који је полагао.
-Питања из српског језика била су ми лакша од математичких задатака. Геометрија је, по мени, била најтежа. Без обзира на то, надам се да ћу имати довољно бодова да упишем смер техничар информационих технологија – открио је Андрија.
Вук Бадрљица рекао нам је да му је српски језик био тежи од математике.
-У математици је било доста задатака на заокруживање, што је олакшало решавање теста. На тесту из српског језика било је пуно текстова из књижевности у односу на граматику. Планирам да упишем смер техничар друмског саобраћаја – сазнајемо од Вука.
Супротног мишљења је Ивана Милеуснић.
-Мени је тест из српског био знатно лакши од математике. У 19. и 20 задатку било је потребно да се напише поступак и то ми је било најтеже. Надам се да ћу имати довољно бодова да упишем Техничку школу „Михајло Пупин“ – додала је Ивана.
Сутра (среда) чека их још тест из изабраног предмета. У свим основним школама на територији града полагање завршног испита протиче без проблема.
-Све школе спремно су дочекале малу матуру, тако да је у потпуности испоштована процедура. Мишљења ученика, након урађених тестова, су различита од тога да је претешко, до тога да је било лако. Кад добијемо крајње резултате имаћемо и бољу слику о томе како су се ђаци припремали и са којим задацима је било недоумица и потешкоћа – навела је директорица ОШ „Јован Поповић“ и председница Актива директора Јелена Крвопић.
На територији града око 450 осмака полаже завршни испит. Прелиминарни резултати биће објављени 27. јуна, а након тога родитељи ће моћи да пошаљу приговоре на резултате. Коначни резултати пријемног испита биће објављени 30. јуна, а 1. и 2. јула матуранти ће попуњавати листу жеља од које зависи коју ће школу уписати.
Књига „Мит о Накову и друге приповести” аутора Стевана Ступара биће представљена у сали Месне заједнице у Накову у петак 27. јуна од 19 сати. Учествоваће проф. др Смиљана Ж. Мирков, Марија Танацков, Јован Гверо и проф. др Јовица Тркуља. Водитељ ће бити Бранко Љубоја.
У наставку доносимо део из предговора проф. др Јовице Тркуље.
Књига представља нежну, носталгичну и лирску посвету Накову, које прераста у симбол завичаја, сећања, одрастања и тихе, али дубоке спознаје о животу.
Уље на платну С. Рица
Године у Накову обележиле су живот и судбину Стевана Ступара. У том малом банатском месту, Крајишници су лечили ратне ране, укорењивали се у новој земљи, преболели завичај и окренули се будућности, са мирисом бензина првих мопеда и слатким укусом пакета које су слали рођаци из далеких земаља. За Стевана, Наково је било више од завичаја – био је то свет идиличних слика: огњиште, фудбал, школа и чаролије сеоског биоскопа. У њему је упознао прве љубави, наслутио књижевност и запамтио приче које су, попут бајалица, грејале душу.
Познато је да су Крајишници „грубијани голубијег срца“. Јер, у њиховом животу све чега су се дотицали било је бол и песма. Отуда није нимало случајно што је ово мало место изнедрило толики број песника, књижевника, сликара, публициста. Наково је изузетно захвална, али необрађена литерарна тема. У њему се наслућују елементи Маркесовог Маконда, Онетијеве Луке „Санта Марије“, Селимовићеве „Тврђаве“, Кишове „Гробнице за Бориса Давидовича“… и разазнаје слика грешне људске савести и наше метафизичке домовине. Наково чека своје писце који би уметнички обрадили и уобличили тај материјал.
Стеван Ступар је један од ретких коме је Наково било и остало неисцрпна литерарна инспирација. Премда нема формално образовање из књижевности, он има значајан таленат за писање, који се очитује кроз његову способност да истражује и приказује дубоке емоције, историјске и културне аспекте, као и персонализоване приче.
Ступаров приступ писању није академски, али то не умањује његову способност да створи аутентичне, дирљиве, ангажоване приче. Одрастао у сиромаштву, принуђен да се сам издржава од ране младости, он је радио као физички радник, угоститељ, емигрант и гастарбајтер. Тај терет пружио му је нешто драгоцено – слободу да пише без ослонца на институције и на суд критичара. У слободним тренуцима читао је, гледао филмове, посећивао галерије и, скривен од света, бележио своје узлете и падове, сећања и снове, ослушкујући живот од Накова до Чикага.
Његови записи, натопљени суровом стварношћу, сведочили су о рушењу темеља слободе, правде и достојанства. Говорио је јасно и непоколебљиво, остајући доследан својим ставовима, не робујући времену. У ковитлацу кризе и пустоши, где су се трагедије мешале с безнађем, настајали су његови радови – израз стрепње и наде, одјек душе у свету којем су Амерички сан заменили отуђење и декаденција. Као хроничар пропадања, осветлио је трагичну судбину савременог човека – „сламке међу вихорове“ и огољеног пужа у трњику.
У НАКОВУ, КАКО ГА АУТОР ВИДИ И ДОЖИВЉАВА, САБРАНИ СУ ФРАГМЕНТИ СТВАРНОСТИ И СНОВА, ПРОШЛОСТИ И БУДУЋНОСТИ, СВАКОДНЕВНОГ И МИТСКОГ – ЈЕР У ТИМ ПРИЧАМА СЕЛО ПОСТАЈЕ ВИШЕ ОД ГЕОГРАФСКЕ ТАЧКЕ: ОНО ЈЕ ДУХОВНИ ПРОСТОР СИМБОЛ.
Књига „Мит о Накову и друге приповести“ обједињује литерарне записе Стевана Ступара, настале у далеком Чикагу од 2017. до 2024. године, као одјек његове носталгије за завичајем. Поједини записи, објављени у „Политици“, изазвали су изузетно интересовање читалаца. На мој предлог, аутор је сабрао све приче у јединствену целину, која се чита као лепа књижевност.
Књига је плод посвећеног стваралачког труда. Из богатог животног искуства и дубоког емотивног доживљаја, аутор је исплео дирљиву, вишеслојну причу – не само о животу дечака из Накова у Великом свету, већ и о једном друштву, једном времену и свету који ишчезава. Његов литерарни поступак је необичан и личан – не ослања се на биографске чињенице већ на унутрашњу анализу вредности и животне филозофије. Ступар позива читаоца да застане и загледа се у кривудаву стазу живота, да се замисли над нашим удесом, усудом и питањима без одговора.
Стеван Ступар је рођен 1960. године у Кикинди, у крајишкој породици која је 1945. из подгрмечког села Вођеница (Босански Петровац) колонизована у Наково. Детињство и рану младост провео је у том селу на северу Баната. Завршио је Средњу педагошку школу у Кикинди. После служења војног рока у Загребу (1980-1981), живео је у Београду и радио као угоститељ у више кафана. Од 1987. живи и ради у Чикагу. Објављивао је кратке приче у листу „Политика“.
Ступаров књижевни стил одише богатством метафора, спајајући универзалне теме попут прошлости, идентитета, промене и сећања. Његове приче прожете су реалистичким и митолошким елементима, док његов сочан, опор језик доноси казивање не ради писања него ради преживљавања. Иако самоук, он израња као талентовани хроничар људских трептаја, малог човека суоченог са суровом стварношћу. Као јасика што трепери када друго дрвеће мирује, Ступар пише о судару снова и стварности, о порушеним мостовима између сећања и наде.
На трагу завичајних узора, Кочића и Ћопића, он уноси у приповести лирску тананост и снажан, али нежан глас. Његове речи, исклесане попут грубог камена са Грмеча и Шатора, поседују магијску и исцелитељску моћ – чак и када су горке и опоре, као лекови за ране које никад не зарастају. Свака прича сведочи о нераскидивим везама са завичајем: наковачким небом, равницом што чува легенде, прелепом школом… У његовим записима трепери детињство, испуњено лирским нитима које га чврсто вежу за корене.
СТУПАРОВА ПОЕТИКА ОДЈЕКУЈЕ НОСТАЛГИЈОМ ЗА ЗАВИЧАЈЕМ, ЧЕЖЊОМ ЗА ЉУДСКОМ ТОПЛИНОМ И ПОТРЕБОМ ЗА ПРЕИСПИТИВАЊЕМ. У ЊЕГОВИМ ПРИПОВЕСТИМА МИСЛИ СЕ ОБЛИКУЈУ СПОНТАНО, ЕЛЕГАНТНО И ЖИВОПИСНО, ДОК РЕЧИ ЗАДРЖАВАЈУ ЧАРОЛИЈУ И ШАРМ ЋОПИЋЕВСКОГ КАЗИВАЊА.
Збирка од двадесетак кратких приповести представља интимно сведочанство о животу на граници два света. Кроз непрекинути ток казивања, Ступар ствара хармонију између војвођанске равнице препуне легенди и ужурбаног велеграда Чикага, места где се рађају нови митови. То су два света наизглед непомирљива, без видљивих тачака додира. Али у Ступаровим приповестима, они се повезују невидљивим спонама – мостовима између сећања и снова. Наково и Чикаго нису само географске тачке већ симболи: Наково је прошлост, мирис пролећа и шапат равнице, док је Чикаго садашњост, урбани хаос у којем се снови и стварност сударају. Ова књига је својеврсна посвета свима који сањају о даљинама, а никада не губе нит са завичајем.
Књигу је обjавио Досије студио из Београда, рецензенти су Гордана Ђилас и Смиљана Мирков. Уредник и писац предговора је Јовица Тркуља, а поговора Бранко Љубоја
Ступареви записи настали су спонтано, упркос животним недаћама, као искрен израз потребе да се остави траг о виђеном, доживљеном и одсањаном. У тренуцима предаха између тешких физичких послова, сведоче о снажној потреби за писањем. Они су израз урођене људске потребе да наративизује сопствени живот. У њима је садржана интимна драма писања себе, коју аутор проживљава кроз текст.
Као Ступаров пријатељ из завичаја, читао сам са задовољством његова „писма из туђине“ на страницама „Политике“, али и коментаре бројних читалаца. Запазио сам да ниједна прича није оставила читаоце равнодушним. Имајући све то у виду предложио сам му да уложи додатни напор, отклони слабости у постојећим текстовима и напише шест-седам нових прича, те да их све објави у корицама једне књиге. Он је то прихватио и заједно смо приступили припреми рукописа, он као аутор и ја као уредник. Нажалост, овај посао он није успео да приведе крају. Јануара 2024. године доживео је тешку саобраћајну несрећу на путу у Чикагу, после које је месецима био у коми. Будући да његов опоравак иде успорено са пуно проблема и неизвесности, одустали смо од првобитне намере да он допуни и финализује рукопис.
По мом суду књига, и у овом облику завређује да буде објављена. Упркос недовршености, она представља јединствено сведочанство о аутору – емигранту и страдалнику – и прилог је књижевности, њеној исцељујућој лепоти.
У Филијали Националне службе за запошљавање додељени су уговори незапосленима којима су одобрене субвенције за самозапошљавање. За 30 предузетника, који су регистровали своје радње, уговоре је уручио в.д. директор Националне службе за запошљавање Милан Боснић.
Милица Станковић из Параћина је дошла да живи у Кикинду и решила да отвори салон за улепшавање.
-Отворила сам студио лепоте. Бавим се шминкањем, сређивањем обрва, трепавица и свим услугама везаним за лепоту. Ова средства пуно ће ми помоћи на самом почетку пословања и много ми значе – рекла је Милица Станковић.
Сличним послом бавиће се и Исидор Раду из Кикинде:
-Мушки сам фризер и отворио сам салон захваљујући бесповратни средствима која сам добио на конкурсу. За 380.000 динара, колико сам добио, купио сам опрему и уплатио неколико кирија за локал. Треба времена да се посао разради, али већ сада могу да кажем да сам задовољан.
Игор Нађ из Сенте отворио је фирму за керамичарске послове.
-Бавим се облагањем подова и зидова, а новац који сам добио био је пресудан да започнем сопствени бизнис. Планирам да купим неопходне алате, а добио сам 380.000 динара. За моју струку посла има. Све мање је мајстора и мислим да моје време тек долази – појаснио је Нађ.
Самозапошљавање даје добре резултате и интересовање је велико.
-За нашу привреду је важно да је све већа заинтересованих људи за оснивање сопствених предузећа. Међу њима је све више младих који покретаћу сопствени бизнис. Национална служба за запошљавање за све њих је ту и након што добију средства. Трудимо се да имамо континуирано партнерство са новим послодавцима јер желимо да испратимо њихов раст и развој. Пружамо им помоћ од проналажења радника, до давања нових субвенција – закључио је Милан Боснић.
Директорица Филијалне НСЗ Јелена Митровић додала је да је 113 особа без посла, а који су били на евиденцији, поднело захтев за програм самозапошљавања.
-Како је наша квота била 61 уговор, ми смо је испунили. До сада смо склопили више од 50 уговора, са онима којима су одобрена бесповратна средства. До 26. јуна склопићемо и преостале уговоре. За незапослене особе и Роме субвенција је 380.000 динара, а за теже запошљиве и особе са инвалидитетом је 420.000 динара. Они са којима је закључен уговор у обавези су да се, делатношћу коју су навели у бизнис плану, баве годину дана и да уплаћују порезе и доприносе. – закључила је Јелена Митровић и прецизирала да преовлађују услужне делатности.
Према евиденцији Филијале НСЗ 70 одсто предузетника који су пре три године потписали уговоре по програму самозапошљавања и даље постоје и раде. Претпрошле године исти проценат је 87, а прошле, 2024. године 97 процената је постојаност задржавања у делатностима за која су одобрена средства.
Комеморативним скупом код спомен костурнице палим борцима на Старом мокринском гробљу обележен „Дан сећања и туге“ поводом годишњице напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез 1941. године.
Венце су овом приликом положили представници града и СУБНОР-а, а догађају је присуствовали представници Амбасаде Русије у нашој земљи. Без објаве рата, 22. јуна пре 84 године, Немачка је напала Совјетски Савез.
-У завршним операцијама ослобађања Југославије, на месту где се налази спомен костурница палим борцима, страдало је и 18 црвеноармејаца. Са погинулим борцима кикиндских одреда, сахрањени су у заједничку гробницу, да би 1962. године њихови остаци пренети у заједничку гробницу у Зрењанин – навео је ово приликом Саво Орељ, председник кикиндског СУБНОР-а.
Олга Литвина, која је присуствовала комеморацији, подсетила је да су се војници из Русије борили у читавој Европи против фашиста.
-Херојство је вечно и то су нам доказали наше деде и прадеде који су дали своје животе да ми, њихови преци, живимо у слободи – закључила је Олга Литвина.
Процена је да је више од 25 милиона грађана Совјетског савеза изгубило живот Другом светском рату.
У Мокрину ће сутра бити одржан 4о. Меморијал посвећен песнику неодољиве харизме, новинару, сликару Мирославу Мики Антићу. Поводом јубилеја, биће додељене повеље за афирмацију Меморијала и симболични поклони.
Како сазнаје Кикиндски портал, добитници повеља су: Богдан Тане Ибрајтер, Даринка Маљугић, Миодраг Петровић, Мирослав Вујичић, Марија Остојић, Тоде Николетић и чланови Тамбурашког оркестра “Мокас”.
Подсетимо, тема овогодишњег Меморијала је „Улепшавање невидљивог“.
У програму ће учествовати: Вјера Мујовић, Иван Јевтовић, Миодраг Петровић, Ратомир Рале Дамјановић, Милица Бакрач, Никола Угриновић, бенд „С времена на време“ и Тамбурашки оркестар „Мокас“.
Другог дана, у среду од 19 часова, одржаће се концерт за младе под називом „Кораком до звезда“, на којем ће наступити: Бојана Срдановић, Јана и Елена Црномарковић, Ена Гогић, Хана Тодорић, Тоде Николетић, Јово Чулић, Бранимир Росић, Милица Бакрач и Зорица Деспотов.
