Dugogodišnja načelnica Doma zdravlja i pomoćnica direktorice za medicinska pitanja dr Gordana Rodić nakon 35 godina provedenih u službi otišla je u zasluženu penziju. Prava penzionerka bila je ni manje ni više nego čitava tri dana. Naime zvanično je poslednji radni dan bio 1. septembar, a već 5. ponovo je primala pacijente u ambulanti u Kralja Petra Prvog 106.
Otkriva nam i kako se opredelila za jedan od najhumanijih poziva.
– Kada je trebalo da se odlučim za upis u srednju školu dvoumila sam se da li da upišem jezike, međutim poslušala sam savet tetke koja mi je uvek govorila da treba da upišem nešto „konkretno“. U ondašnjoj Pedagoškoj akademiji bila je srednja medicinska škola i moj izbor je pao na nju – otkriva nam dr Rodić.
Rado se priseća srednjoškolskih dana i navodi da su bili znatno drugačiji u odnosu na one kakvi su danas.
-U to vreme bilo je više praktične nastave i puno više vremena provodili smo na bolničkim odeljenjima. Sestra koja je bila zadužena za nas, učenike medicinskog smera, bila je Mira Popović, koja je i zaslužna što sam upisala medicinu. Ona je sada moj pacijent i svima pričam kao anegdotu kako sam ja zapravo postala lekar. Kada god dođe na pregled kolegama kažem da je ona zaslužna za to što sam danas – ističe naša sagovornica i priseća se kako je sve počelo.
-Kao mlada imala sam izuzetno oštru kosu, a u vreme kada sam bila srednjoškolka medicinske sestre su nosile bele mantile i na sakupljenu kosu imali smo uštirkanu belu kapu. Koliko god da sam stavljala šnala da drži pomenutu kapu, uvek mi je stajala nakrivo ili je spadala. Sestra Mira me je opominjala da kapu namestim kako treba. Tada sam u sebi razmišljala: „Neću ti ja nositi ovu kapu na glavi čitav radni vek, nema šanse“. To je bio prvi razlog što sam se opredelila za studije medicine – pojasnila je dr Gordana Rodić.
Kada je došlo vreme upisa na fakultet sakupila je potrebnu dokumentaciju i uputila se u Novi Sad da je preda na Medicinski fakultet. Po završetku studija zajedno sa diplomom naša sagovornica već je bila majka. Na trećoj godini studija rodila je dete, ali je to nije omelo da završi fakultet. Vratila se u Kikindu i tu gde je počela i završila radni vek.
-Konkurisala sam za specijalizacije za higijenu i ginekologiju. Nisam ih dobila i uvek sam razmišljala da je to zbog nečega dobro. Dopadala mi se i interna medicina i na kraju sam specijalizirala opštu medicinu. Ona je obuhvata sve i zadovoljna sam što sam je odabrala. Moraš da budeš potkovan iz svih grana medicine da bi mogao da pomogneš pacijentima koji dolaze u ambulantu – dodaje dr Rodić. – Koliko je teško raditi u ovoj oblasti govori i činjenica da svi koji dođu posle studija odlaze na specijalizacije određene oblasti. Normativ za lekara opšte prakse je od 1.200 do 1.600 pacijenata, a mi ih imamo trostruko. Prvu godinu radnog staža radila sam u Hitnoj službi i jedva sam čekala da pređem u ambulantu. Svakog pacijenta ispratim od početka do kraja lečenja, kako ono teče, da li ga treba slati dalje. Postanemo prijatelji, pa i porodica.
Vitalna i dobrog zdravlja dr Gordana Rodić nije se puno razmišljala da li će da nastavi da radi, posebno u situaciji kada nema dovoljno kolega.
ISPRAĆAJ U PENZIJU
Ispraćaj u penziju doživela je emotivno. Na jednom mestu sakupile su se kolege, ali i ostali zaposleni sa kojima je provela više od tri decenije. Uputili su joj, kaže, divne poruke, bez obzira na to što su svi znali da i dalje ostaje u službi.
-Od njih sam se oprostila kao načelnica i kao rukovodilac. Moje kolege „okitile“ su me zlatnom ogrlicom koja će mi ostati jedna od najlepših uspomena – napomenula je dr Gordana Rodić.
PLETENJE, CVEĆE I KOLAČI
Pošto dođe kući s posla doktorka prvo u ruke uzima pletivo. To joj je kaže najlepše opuštanje posle napornog dana. Osim pletenja voli cveće koje rado uzgaja, da pravi kolače, da eksperimentiše sa receptima i da kvalitetno provodi vreme sa unukom.
POŠTOVANJE LEKARA
Naša sagovornica trudi se da pacijenti iz njene ordinacije odlaze nasmejani i kako kaže, u većini slučajeva uspeva u tome. Prisetila se i anegdote.
-Često je na pregled dolazila Romkinja Kata. Živela je preskromno i preživljavala je tako što je čistila tuđe kuće, održavala dvorišta, bašte, išla u nadnicu. Nikada u ordinaciju nije ušla obuvena, nego se uvek izula ispred vrata. Imala je jedne papuče i jedne cipele i u njima je i radila i nije želela da zaprlja prostor u koji dolaze pacijenti – navela je dr Gordana Rodić.
A.Đ.
Sa početkom nove školske godine ostaju nam stari problemi, što je razlog za nastavak organizovanja stručnih skupova na ovu temu, rekao je direktor Centra za stručno usavršavanje, Dejan Karanović.
Teme koje su obrađivane na ovoj tribini bile su u dijapazonu od definicija nasilja do načina njegovog sprečavanja. Govorilo se i počecima nasilja u društvu, eksperimentima u psihologiji, ulozi autoriteta i društva u iniciranju nasilja, o tome kako se izboriti sa nasiljem u sebi, postoji li altruizam, šta raditi kada se nasilje desi u vaspitno-obrazovnoj ustanovi i kako se zaštititi od njega, kao i o postupanju ovih ustanova u kriznim situacijama.
Prošle školske godine Regionalni centar za talente imao je oko 150 polaznika željnih znanja i napredovanja u izabranoj oblasti. Profesor Srdić kaže da su se približili maksimalnom broju oblasti u kojima se radi i da je Centar, po svim statistikama, među četiri najveća u Srbiji.
