-Имала сам срећу да се четврт века бавим оним што волим. Књиге су ми светиња, још од ђачких дана. Моји нераздвојни другари. Чаролији лепе речи, када је духовни ужитак у питању, нема равна. На располагању сам у библиотеци имала све вредно написано на српском и мађарском. Предиван угођај. Док прелиставаш пожутеле странице, буди ти се и распламсава радозналост. Хоћеш да сазнаш више од написаног, па се хваташ нових записа, а потом настојиш да то новооткривено, а драгоцено за историју или занимљиво за јавност, обелоданиш. Још ако знаш језик – знаш све.
Тако у најкраћем Марта Иштван дефинише сопствени радни опус у Градској библиотеци „Јован Поповић“, који се, у највећој мери, сводио на ангажман у позајмном одељењу, да би потом преузела поступак обраде књига на српском и мађарском језику.
И није ова наша суграђанка само „обичним“ читаоцима била на услузи. Одаје кикиндског храма књиге походили су и они који воле да пишу, односно мање или више успешни истраживачи прошлости. А Марта је чинила све да те особе што брже и лакше дођу до неопходне литературе, упућивала их на одговарајуће, по њих кључне, детаље писаних трагова овдашњег битисања кроз векове.
И шта се, у једном моменту, десило? На наговор неколицине тих којима је свесрдно помагала, уплови и она у списатељске истраживачке воде. Познавање српског и матерњег, мађарског, језика, као и на факултету потпуно овладавање немачким, а уз то и руским, били су јој, а и данас су, од непроцењиве вајде.
Марта Иштван за кратко време постала је поуздан и плодоносан хроничар овог дела Баната. И оно што је посебно занимљиво: њен одабир и обрада тема одступају од устаљене матрице већине локалних истраживача прошлости – да се већ објављено прерађује и компилира, чак и преписује, па „крсти“ као сопствено ауторство. У опсегу њеног интересовања су понајвише људи из давних времена и њихове судбине, о којима пише без идеолошког и етничког зазора. У Мартиним књигама сусрећемо се са галеријом „нових“ ликова, и те како битних за доба у којем су живели, а због културних, архитектонских, привредних и других трагова који су иза њих остали, и данас, а и убудуће, вредних помињања и поштовања.
Наша саговорница се, пишући о историји родног града, прво окушала у новинарству. Од 2000. године текстове о завичајној прошлости објављује, сем у кикиндским медијима, у војвођанским гласилима на мађарском језику. Поменимо „Хет Нап“, „Мађарсо“, „Римокатолички гласник“… Временом у њој сазрева жеља да огромно знање овековечи у тврђим корицама од новинске хартије.Марта своју прву књигу посвећује покретачима опекарске индустрије у нашем граду. Саставља својеврсни родослов немачке породице Бон, која, забележила је, досељава из Неузине и овде, између осталог, подиже црепану, која ће у деценијама које следе прославити Кикинду.
-Потрудила сам се да Бона што објективније представим, односно да ту причу растеретим идеолошких стега и заклона, којима су у приличној мери били оптерећени поједини аутори који су се раније бавили овом темом – вели Марта. – Бон је, у целини, био позитивна личност.
Значајно је допринео свеукупном, пре свега привредном, развоју наше средине. На светлост дана изнела сам мноштво података који то потврђују…
Марта 2010. године започиње прикупљање грађе за књигу „Великокикиндске немачке грађанске породице пре Другог светског рата“, коју, у сопственом издању, уз одређену финансијску помоћ локалне самоуправе, на српском, мађарском и немачком објављује три године касније. Дело, на иницијативу потомака кикиндских Немаца, који живе у САД и Канади, а не знају немачки језик, с којима је Марта ступила у контакт, доживљава и енглеско издање.
У обимном списатељском опусу Иштванове поменимо у личној продукцији 2012. године штампану књигу на два језика „Кикиндска галерија лица“, у којој се бави суграђанима вредним пажње и уважавања, са којима је као новинар разговарала. Три године касније следи њено ново ауторско издање на четири језика – српском, мађарском, немачком и енглеском, с подужим насловом „Историја породице Кример – и Суваче у Великој Кикинди“.
Ево најкраћег сижеа Мартиног приповедања. Предузетник Фабијан Кример, овдашњи Немац иначе, 1909. године од групе локалних задругара српске националности за 1.600 форинти, што је тада био огроман новац, купује нешто раније из Падеја у деловима допремљени млин на коњски погон. Сувача је, као власништво породице Кример, под надзором Фабијановог сина Јохана, несметано функционисала све до 1945. године, када је конфискована и проглашена културним добром од државног интереса. Дирљива је, болна и поучна животна прича Кремера, у којој је кључна личност Јохан, који после ослобођења, за разлику од већине својих сународника, са својим ближњима остаје у Кикинди, у породичном дому недалеко од млина. Обољева и 1954. умире. Јоханова ћерка, иначе, живи на корак од Суваче, док су јој деца у Немачкој.
Марта је потрошила чак три године на хроничарски подухват о споменицима на укупно 11 кикиндских гробаља с насловом „Сећање за будућност“. Нису, упозорава Марта, само уличне зграде аутентични трагови завичајне прошлости. То су и места на којима почивају наши потомци – Срби, Мађари, Немци, Јевреји и остали. Пуно је оних који завређују да их нова поколења преко штива упознају. Следи ускоро Мартина нова књига на ову тему. Стваралачка инвентивност ове наше тихе и ненаметљиве суграђанке као да нема граница.
Марта, иначе, живи сама. Супруг јој је давно преминуо. Син и ћерка су се осамосталили, имају своје породице, а мамини су редовни, наравно и најдражи, гости. Стан у Галадској јунакиња наше приче претворила је у својеврсну ризницу лепе литературе, вредних сликарских дела, униката примењене уметности, порцеланских фрагмената из давних времена, атрактивних сувенира донетих са бројних путописних дестинација широм света, личних рукотворина… Инспиративан амбијент за Мартина нова списатељска остварења.
М. Иветић
Међу најмлађима био је и шестогодишњи Стефан Познан који је у Позориште дошао с татом Душком. С нестрпљењем је очекивао свој поклон.
Подршку овој хуманитарној акцији пружила је, и овога пута, локална самоуправа.
Скупу је присуствовао и председник Удружења ратних војних инвалида и породица погинулих Војводине и члан Удружења Српски ратни ветерани, Иван Кљајић.
Председник Резервних војних старешина и, такође, члан Удружења Српски ратни ветерани, Милан Вејин, истакао је важност пажње коју борци добијају.
Овакви догађаји нису само прилика за даривање већ и за подсећање на вредности заједништва и поштовања према онима који су бранили своју земљу. Уз радост деце, још једном је потврђено да овакве акције имају немерљив значај за породице и заједницу.
Он наводи да власник пса може бити кажњен због шетања пса без повоца или заштитне корпе, у зависности од величине и врсте пса.
Он наглашава да сарадња између Полиције и Комуналне инспекције игра кључну улогу.
