Дугогодишња начелница Дома здравља и помоћница директорице за медицинска питања др Гордана Родић након 35 година проведених у служби отишла је у заслужену пензију. Права пензионерка била је ни мање ни више него читава три дана. Наиме званично је последњи радни дан био 1. септембар, а већ 5. поново је примала пацијенте у амбуланти у Краља Петра Првог 106.
Открива нам и како се определила за један од најхуманијих позива.
– Када је требало да се одлучим за упис у средњу школу двоумила сам се да ли да упишем језике, међутим послушала сам савет тетке која ми је увек говорила да треба да упишем нешто „конкретно“. У ондашњој Педагошкој академији била је средња медицинска школа и мој избор је пао на њу – открива нам др Родић.
Радо се присећа средњошколских дана и наводи да су били знатно другачији у односу на оне какви су данас.
-У то време било је више практичне наставе и пуно више времена проводили смо на болничким одељењима. Сестра која је била задужена за нас, ученике медицинског смера, била је Мира Поповић, која је и заслужна што сам уписала медицину. Она је сада мој пацијент и свима причам као анегдоту како сам ја заправо постала лекар. Када год дође на преглед колегама кажем да је она заслужна за то што сам данас – истиче наша саговорница и присећа се како је све почело.
-Као млада имала сам изузетно оштру косу, а у време када сам била средњошколка медицинске сестре су носиле беле мантиле и на сакупљену косу имали смо уштиркану белу капу. Колико год да сам стављала шнала да држи поменуту капу, увек ми је стајала накриво или је спадала. Сестра Мира ме је опомињала да капу наместим како треба. Тада сам у себи размишљала: „Нећу ти ја носити ову капу на глави читав радни век, нема шансе“. То је био први разлог што сам се определила за студије медицине – појаснила је др Гордана Родић.
Када је дошло време уписа на факултет сакупила је потребну документацију и упутила се у Нови Сад да је преда на Медицински факултет. По завршетку студија заједно са дипломом наша саговорница већ је била мајка. На трећој години студија родила је дете, али је то није омело да заврши факултет. Вратила се у Кикинду и ту где је почела и завршила радни век.
-Конкурисала сам за специјализације за хигијену и гинекологију. Нисам их добила и увек сам размишљала да је то због нечега добро. Допадала ми се и интерна медицина и на крају сам специјализирала општу медицину. Она је обухвата све и задовољна сам што сам је одабрала. Мораш да будеш поткован из свих грана медицине да би могао да помогнеш пацијентима који долазе у амбуланту – додаје др Родић. – Колико је тешко радити у овој области говори и чињеница да сви који дођу после студија одлазе на специјализације одређене области. Норматив за лекара опште праксе је од 1.200 до 1.600 пацијената, а ми их имамо троструко. Прву годину радног стажа радила сам у Хитној служби и једва сам чекала да пређем у амбуланту. Сваког пацијента испратим од почетка до краја лечења, како оно тече, да ли га треба слати даље. Постанемо пријатељи, па и породица.
Витална и доброг здравља др Гордана Родић није се пуно размишљала да ли ће да настави да ради, посебно у ситуацији када нема довољно колега.
ИСПРАЋАЈ У ПЕНЗИЈУ
Испраћај у пензију доживела је емотивно. На једном месту сакупиле су се колеге, али и остали запослени са којима је провела више од три деценије. Упутили су јој, каже, дивне поруке, без обзира на то што су сви знали да и даље остаје у служби.
-Од њих сам се опростила као начелница и као руководилац. Моје колеге „окитиле“ су ме златном огрлицом која ће ми остати једна од најлепших успомена – напоменула је др Гордана Родић.
ПЛЕТЕЊЕ, ЦВЕЋЕ И КОЛАЧИ
Пошто дође кући с посла докторка прво у руке узима плетиво. То јој је каже најлепше опуштање после напорног дана. Осим плетења воли цвеће које радо узгаја, да прави колаче, да експериментише са рецептима и да квалитетно проводи време са унуком.
ПОШТОВАЊЕ ЛЕКАРА
Наша саговорница труди се да пацијенти из њене ординације одлазе насмејани и како каже, у већини случајева успева у томе. Присетила се и анегдоте.
-Често је на преглед долазила Ромкиња Ката. Живела је прескромно и преживљавала је тако што је чистила туђе куће, одржавала дворишта, баште, ишла у надницу. Никада у ординацију није ушла обувена, него се увек изула испред врата. Имала је једне папуче и једне ципеле и у њима је и радила и није желела да запрља простор у који долазе пацијенти – навела је др Гордана Родић.
А.Ђ.
Са почетком нове школске године остају нам стари проблеми, што је разлог за наставак организовања стручних скупова на ову тему, рекао је директор Центра за стручно усавршавање, Дејан Карановић.
Теме које су обрађиване на овој трибини биле су у дијапазону од дефиниција насиља до начина његовог спречавања. Говорило се и почецима насиља у друштву, експериментима у психологији, улози ауторитета и друштва у иницирању насиља, о томе како се изборити са насиљем у себи, постоји ли алтруизам, шта радити када се насиље деси у васпитно-образовној установи и како се заштитити од њега, као и о поступању ових установа у кризним ситуацијама.
Прошле школске године Регионални центар за таленте имао је око 150 полазника жељних знања и напредовања у изабраној области. Професор Срдић каже да су се приближили максималном броју области у којима се ради и да је Центар, по свим статистикама, међу четири највећа у Србији.
