Геронтолошки центар, са два објекта – такозваним Старим и Новим домом – не изгледа као институција, већ као велика, шаролика породица. Овде се свако зна по имену, свако има своју навику и ритуал, иако можда више нема своју кућу. Ово је прича о њима.
Изазови велике породице
Тренутно у Новом дому борави 160 корисника, а у Старом око 100, различитих степена подршке, а има их четири. Најтраженији је смештај за особе којима је неопходна потпуна нега.
– Имамо сталне листе чекања. У овом тренутку 14 особа са потпуном документацијом очекује пријем, али тај број варира. Увек има више заинтересованих него места – каже в. д. директор установе, Драган Стјепановић. – Стационари су увек пуни, јер се често догоди да нам из болница упућују особе које нема ко да преузме, а у том смислу сарађујемо и са Центром за социјални рад. Стационар у Старом дому је најстарији објекат те врсте, датира из 1900. године и ту су потпуно зависни корисници, њих стотину. Велика је потражња за Новим домом јер има 40 савремених, двокреветних гарсоњера. У стационару Старог дома је 12 соба, а у павиљонима су трокреветне собе. Ту нам објекти нису на завидном нивоу, зато ове године реконструишемо кров, зидове, подове и санитарне чворове средствима које треба да добијемо по конкурсу ресорног Покрајинског секретаријата. И у Новом дому имамо стационар, са 60 корисника. За смештај људи којима је потребна потпуна нега је и највеће интересовање – наводи Стјепановић.
Посвећено особље броји медицинске техничаре, лекаре, али највећи терет носе неговатељице које су и најбројније. Како каже директор, ускоро ће бити уведено и професионално стално обезбеђење у оба дома ради вишег нивоа сигурности.
– Посећивао сам и друге центре и наш бих издвојио пре свега због професионалног особља које се максимално труди да буде на располагању корисницима. И ја их обилазим, кад год стигнем, питам их да ли је све у реду, да ли су задовољни. Видим да су они стварно презадовољни и кажу да не памте да их је неки директор оволико посећивао. И мени је драго да попричамо, да чујем да ли постоји проблем и шта још можемо да побољшамо, јер они су нам приоритет.
Сарадња и живот ван зидова
У оба дома подстиче се боравак на отвореном, у дворишту или на терасама.
– Корисници доста времена проводе у околини дома, где имамо лепе летњиковце, клупе, украсно дрвеће. У Старом дому је прелепо двориште, уређеније је и корисници се нуде да помогну око његовог одржавања, да се и сами ангажују. Ми смо установа отвореног типа, они могу да изађу и да оду у набавку – наводи Стјепановић и додаје да Центар активно сарађује са бројним институцијама: са Предшколском установом, Културним центром, Центром за пружање услуга социјалне заштите – „Нашом кућом“, Удружењем пензионера, као и са приватним домом „Misericordia“. Организују се дружења, посете, различите активности. Одлична је, каже, и сарадња са породицама штићеника.
Слушајући живот – гласови станара
Стану Периз (91) из Нових Козараца срећемо у ходнику. Тиха, али присутна у свему око себе, дели утисак са осмехом.
– Ово ми је десета година у дому. Боље ми је него што ми је било у животу. Имам троје деце, четворо унучади и четворо праунучади. Сада ми је мирно и лепо. Пратим шта се дешава, дружим се. Мени је ово кућа.
Јелена Марић (76) из Кикинде је нова у дому, ту је од јануара.
– Чекала сам осам месеци и, на мој велику радост, ту сам. Најдраже ми је особље – љубазни су, насмејани, пажљиви. Све ми одговара, својевољно сам дошла, док сам још способна да се адаптирам. Имам два сина, не желим да им будем терет. Овде су сви златни, млади, насмејани, никад ме у животу није толико мазио и пазио, нити ми указивао толику пажњу, то је било право чудо за мене. Једино не ваља што има 90 одсто жена. Другарице су ми Евица која је била учитељица, Дана и Јованка – прича Јелена.
У трпезарији затичемо Драгу Стари (81). Са бака Надом, како зове своју другарицу, дели собу и љубав према цвећу.
– Имамо мали ритуал – кафу међу цвећем. Другови су ми и Ференц и Богдан. Моја ћерка живи у Немачкој, код куће не могу сама. Овде су и лекари и сестре, и дању и ноћу – каже Драга. – Ту сам већ три и по године. Овде је топло. Људи су важни.
Ференц Ваш (87), наставник у пензији из Руског Села, седи уз компјутер. Вешт је са технологијом, има Фејсбук, чита вести, пише.
– Био сам наставник математике и физике. Пензионисао сам се после 44 године рада у школи. Изгубио сам супругу 2022. године и дошао овде. Ћерка ми је болесна. Боље је него да сам сам – признаје Ференц. – Имам миран кутак, могу да читам, гледам вести, проучавам психологију, филозофију. Најважније је што сам збринут ако ми нешто затреба.
У Старом дому, у дворишту дочекује нас Олга Плавкић (79) у својој креативној радионици. Са посебном пажњом ређа комадиће папира у мозаик.
– Радим портрете, Теслин највише. Били смо у Зрењанину, у Молу, излагала сам, освајали смо награде. Радим с љубављу. Немам родитеље била сам у дечијем дому. Муж ми је преминуо, ћерка ради. Да сам код куће, била бих сама. Имам другарицу Обренку – већ шест година смо цимерке. Она је много добра, помажемо једна другој. Ја сам ведра особа, овде ме поштују.
Тишина, брига и живот у пуном кругу
Док пролазимо кроз уредно двориште, где штићеници у хладу разговарају, заливају цвеће и деле кафу, постаје јасно да је ово много више од установе социјалне заштите. Овде живот не престаје – он се наставља, полако и достојанствено.
У Геронтолошком центру живе људи са именима и причама. Њихов живот није стављен на паузу, већ је само променио форму. Ово је место у којем добијају оно што често није било загарантовано ни у младости – сигурност, пажњу, бригу и припадност.
У дому није крај. У дому је ново поглавље. Овде живот тече у лаганом ритму.
С. Вуловић Остојић
– Изложба почиње у 00:45, рођењем једне Монике, чиме почиње и прича о новој болници – наводи директорка Народног музеја Лидија Милашиновић. – По том принципу функционише цела изложба – у три сата те ноћи једна породица је, у свом „опелу коцкици“ кренула на море и ми се, на тај начин, бавимо Ливницом и фабриком ИДА, фабричким одмаралиштима. Следе и неке не тако лепе теме као што су несташице и шверц, имамо један део који се бави економијом, али и сећање на полуфинале Купа Маршала Тита, када је Кикинда изгубила од „Динама“ у Загребу. „Догађаји“ се завршавају после 11 сати увече у дискотеци „Акварел“ из које имамо и снимак. Мислим да је ово добар начин да се пропутује кроз Кикинду осамдесетих за 24 сата. Сигурна сам да ће грађани пажљиво читати ову изложбу, зато што осамдесете имају и добре и лоше стране и зато што су деведесете „замаскирале“ њихову праву слику. За многе од нас оне нису биле тако давно, јако их се добро сећамо, али, док смо се бавили овом темом, испоставило се да наша сећања не одговарају сасвим стварној ситуацији. Ми не можемо и не желимо да мењамо сећања, и не треба, али сматрамо да она заслужују реалан оквир, неки шири контекст. Чини ми се да се дуго вртимо у неком зачараном кругу и да зато ова изложба може да буде необична и провокативна.
Срж поставке чине приче, фотографије, документа, предмети из збирки музеја и приватних архива. Посетиоци могу видети оригиналне предмете, радио-апарате, комаде намештаја из типичних дневних соба и кухиња, касетофоне.
Посебна пажња посвећена је индустрији – Фабрика ИДА Ливнице жељеза и темпера „Кикинда“ отворена је 1980. године и запослила хиљаду радника. Највеће интересовање купаца било је за „кадет де“ од 1.200 кубика са двоје врата. Две године касније ИДА је тржишту понудила 4.650 „Опелових“ возила.
Изложба говори и о популарним именима тога доба – Маја, Милица, Александар, Зоран, и о томе да је, у тој деценији, у Кикинди, број рођених био два пута већи од броја умрлих.
Године 1982. отворена је Робна кућа „Бутик“ са пет одељења, поред већ постојеће Робне куће „Београд“ која је постојала од 1970. године. Шинобус на релацији Кикинда-Жомбољ саобраћао је два пута дневно. Најављен је и шести симпозијум „Тера“, а ту је и извештај са „Дана лудаје“ – најтежи плод имао је 99 килограма.
Млади су вечери проводили у дискотекама: „Делфин“, „Маја“, „Акварел“, „Камелеон“, дискотеци у Дому омладине, „Пауну“ и „Луну“. Најпопуларнији кафићи били су „Десетка“, „Треф“ и „Роки“, испред којих су, током лета, биле огромне гужве.
У Дому омладине, отвореном 1985. године, у сали у којој је била дискотека за око 500 посетилаца, поводом празника – Дана младости и Дана републике, организоване су Гитаријаде под називом „Ки рок лига“. Било је то златно доба кикиндског рокенрола.
Мноштво експоната из ове деценије, и конкретних прича са већ заборављеним подацима задржаће сваког посетиоца дуго у Галерији Нова јер ће, они који је памте, али и они који их нису проживели, моћи да се присете или сазнају много тога. Ови први ће се сећати са носталгијом и сетом, другима ће бити занимљиво и, верујемо, помало чудно. А све ће их у рикверц повести на улазу паркирана савршена „кадет коцкица“ беле боје са црвеним седиштима.
Такође, у ОШ „Вук Караџић“, као и сваке године, имају осмаке за полагање сваког од пет понуђених изборних предмета.
Завршни испит за ученике осмог разреда заказан је за 23, 24. и 25. јун. Ученици ће првог дана полагати српски језик, другог дана математику, а трећег изабрани предмет. До тада им остаје довољно времена да, уз подршку наставника, утврде градива и припреме се за оно што их очекује на великом завршном кораку основног школовања.
Шта Вас је навело да се бавите темом Сарајевског атентата и припадницима „Младе Босне“?
Да ли је „Црна рука“ (званично „Уједињење или смрт“, тајна организација основана у Србији која је деловала у војним круговима), заиста имала везе са припадницима „Младе Босне“?
Како данас западна историографија гледа на Сарајевски атентат – да ли се и даље сматра да је то био узрок Првог светског рата, и да ли, и у којој мери влада мишљење да је Србија, због својих територијалних аспирација према Босни и Херцеговини, одговорна за почетак рата?
Низ хуманитарних активности настављен је обележавањем Светског дана здравља прошлог викенда на простору Старог језера. Чланови Oрганизације посетили су и старије волонтере и кориснике програма „Брига о старима“, пружајући им подршку и пажњу.
Активности су, као и увек, обухватиле и најмлађе, истиче секретарка кикиндског Црвеног крста, Данијела Бјељац.
У оквиру „Недеље Црвеног крста“, данас је организована и акција добровољног давања крви, којој се одазвао 61 суграђанин. Крв је дало њих 54, међу којима 13 жена, као и петоро нових давалаца, што говори о ширењу свести и подршке овом племенитом чину.
Волонтери сада припремају и једну од најлепших, традиционалних активности.
Континуиране хуманитарне активности кикиндског Црвеног крста подсећају нас да добра дела нису ствар великих прилика, већ воље и срца. Свако може да помогне – понекад је довољан само мали гест и рука подршке. А најлепше је када хуманост постане навика – као код хуманих активиста и волонтера Црвеног крста који неуморно, из дана у дан, стоје на страни доброте.
