Posle više od decenije ćutanja, sat na tornju hrama Svetog oca Nikolaja ponovo meri vreme – tačno u sekundu. Ono što je nekada bio samo detalj na silueti grada, ponovo je postao živi svedok svakodnevice i tihi čuvar ritma Kikinđana.
Ideja o obnovi rodila se, kako kaže starešina hrama, jerej Miroslav Bubalo, iz jednostavne želje – da sat ponovo proradi.
– Nekoliko ljudi je pitalo da li bi mogao ponovo da radi i mi smo krenuli od te ideje. Zahvaljujući znanju i prilagodljivosti inžinjera Nikolin Zorana, našli smo rešenje – ističe Bubalo.
Iako je sat godinama bio van funkcije, nije bio pokvaren. Naprotiv – njegov stari mehanizam, koji potiče iz 1908. godine, bio je očuvan i ispravan, ali zahtevan za održavanje.
– To je bio klasičan mehanički sat na tegove. Na svakih dvadeset sati morao je neko da ga navija, a uz promene temperature dolazilo je do odstupanja u vremenu. Trebalo ga je stalno podešavati – objašnjava diplomirani inženjer elektrotehnike Zoran Nikolin.
Upravo je ta složenost dovela do toga da sat vremenom stane. Generacije koje su ga održavale više nisu bile tu, a pokušaji improvizacije pokojnog Paje Spajića više nisu bili delotvorni.
Pre dve godine počinje nova priča. Ideja je bila jasna – sačuvati duh starog mehanizma, ali ga prilagoditi savremenim uslovima.
– Hteli smo da zadržimo što više originalnog mehanizma, a da ljudska intervencija bude minimalna. Stari mehanizam smo sačuvali kao istorijsku vrednost, a novi sistem smo ugradili tako da sat funkcioniše pouzdano – kaže Nikolin.
Danas sat radi uz pomoć elektromehaničkog sistema i kompjuterskog upravljanja. Opremljen je senzorima koji omogućavaju automatsku korekciju vremena.
– Svakog punog sata on sam sebe proverava i koriguje. Ako dođe do odstupanja, vraća kazaljke na tačno vreme. Zato je sada precizan u sekundu – dodaje Nikolin.
Projekat nije bio jednostavan. Pored tehničkih izazova, bilo je potrebno osmisliti sistem koji istovremeno meri vreme, upravlja mehanizmom, pokreće zvona i sve to bez „sudara“ u radu.
-Najkomplikovanije je bili električno-mehaničko prilagođavanje, tu sam imao dragocenu pomoć kolege Njari Ervina koji nam je uradio modelovanje za 3D štampu plastičnih delova, kao i kolege Branislava Popovića koji je to posle u svojoj radionici prilagodio zajedno sa mnom. Tu je učestvovao i Dragiša Markov koji je odradio neke delove. Pomogli su crkvenjak Zlatko Rauković i Vladimir Blažić koji radio na modelovanju replike sata – objašnjava Nikolin – To je relativno složen sistem koji obavlja više operacija odjednom. Bilo je potrebno mnogo testiranja i podešavanja.
U radu je učestvovalo više saradnika, od inženjera do majstora, ali i ljudi iz crkve koji su pomogli u realizaciji. Ipak, kako sa osmehom kaže otac Bubalo, najveći trošak nije bio novac.
– Finansijski nije bilo zahtevno. Rad je najviše koštao, a za ostalo je tu Temu – navodi on.
Iako su u početku mislili da obnovu niko neće ni primetiti, desilo se suprotno. Građani su počeli da obraćaju pažnju.
– Ljudi su primetili da sat radi. Čak su se javljali i da kažu da im je drago. Nekada je ovaj sat bio veoma važan – po njegovoj zvonjavi ljudi su znali koliko je sati – podseća Bubalo.
Danas sat ponovo obavlja tu ulogu. Na svakih petnaest minuta oglašava se zvonom, baš kao nekada, podsećajući na vreme kada je upravo crkveni toranj bio glavni orijentir u svakodnevnom životu.
Preostalo je još da se mehanički podese tri od četiri brojčanika, jer neki od njih i dalje kasne nekoliko minuta. Ali i to je, kako kažu, pitanje vremena – i malo hrabrosti, jer je potrebno popeti se na visinu od oko 25 metara, gde se konstrukcija ljulja na vetru.
Do tada, jedno je sigurno – vreme se vratilo na svoje mesto.
A sa njim i jedan važan deo duha Kikinde.
T. D.
