Бележница Архиве | Кикиндски портал

Најфудбалскије село на свету

Jelena Trifunović новембар 11, 2025

Још пре шест деценија маштовити новинари из престонице Полет су, због бројних врхунских играча који су у њему поникли па славу стекли у великим клубовима, назвали – нашом „Барцелоном“

Двоструки украсни придевски израз, као стилска фигура, одавно је у употреби када се, у беседи или хроничарским записима, поближе сликовито предочавају фудбалске вредности Полета. Да ли су уврежени епитети да се ради о нашој, овдашњој, „Барцелони“ и да је малено Наково „најфудбалскије село на свету“, с довољно покрића? Или је мит у питању?

С овом дилемом сусреће се проф. др Јовица Тркуља у својој најновијој, амбициозно урађеној, књизи посвећеној чувеном фудбалском асу и дечачком узору ауторове генерације Бошку Бурсаћу, којом се уједно симболички, пером, одужује родном месту. Својеврсни мит о наковачкој фудбалској изузетности за њега је заправо подухват младића са маргине при настојању да савладају (по)ратне фрустрације и изборе се за властити идентитет, социјализацију, а понајвише за сопствену афирмацију. Тркуља се студиозно бави генезом наковачких спортских активности, пре свега фудбала. ФК Грмеч, формиран 1946. године, седам година касније преименован је у ФК Полет.

Од тада у Накову почиње организовано и систематско бављење спортом. На фудбалском темељима у Накову, које су поставили Божидар Михаљев, Милош Ердељан и Константин Секулић, наставили су да делају месни просветари, а потом и директори школе Чедо Торбица, Чедо Бајић и Жива Мирков, задуживши наставнике фискултуре да трагају за спортским бисерима. У својеврсној мисији посебно су се издвајали Обрад Рајић Жофи, Владо Стаменковић, Петер Лауб, Миодраг Војиновић Вујко и Ђуро Медић.

За мештане „најфудбалскијег села на свету“, како су Наково пре отприлике шест деценија назвали маштовити посленици престоничке седме силе, фудбал је био више од игре. Тако вели Ратко Боровница, након играчке каријере истакнути фудбалски радник, једно време председник ОФК Кикинде. Овај наш саговорник био је и први човек Фудбалског савеза Војводине и – последњи вођа репрезентације на утакмици са Аустријом у Бечу непосредно пред распад СФРЈ.

– Генетика понета из Босанске Крајине и очигледна даровитост дечака, бескрајна приврженост спорту уопште, а фудбалу понајвише, и марљивост наставног особља месне основне школе били су гаранција нашег успеха – наглашава Боровница. – Захваљујући Полету, који је је наступао углавном у Банатској и Војвођанској лиги, Кикинда је 1976. године стекла статус друголигаша.

РАТКО БОРОВНИЦА: „ЂУША МЕДИЋ ЈЕ БИО ОДЛИЧАН ФУДБАЛЕР. ЛИЧНОСТ САВРШЕНИХ ПСИХОФИЗИЧКИХ ОСОБИНА, ЛИДЕР ТИМА. СЛОВИ ЗА НАЈУНИВЕРЗАЛНИЈЕГ СПОРТИСТУ НАКОВА СВИХ ВРЕМЕНА, А МОЖДА И КИКИНДСКОГ РЕГИОНА. ИЗВАНРЕДНО ЈЕ ИГРАО КОШАРКУ, ОДБОЈКУ, СТОНИ ТЕНИС, БИО ОДЛИЧАН ГИМНАСТИЧАР…“.

Историја Полета саткана је од узбудљивих, често драматичних догађаја, временом неретко оплемењиваних шаљивим досеткама маштовитих мештана, па кроз генерације препричаваних. Још се, примера ради, памти навијачка парола „Од Накова па до Шида сви познају Бокан Вида“. Боровница помиње најузорније клупске активисте. Вредни Владо Трифуновић је био секретар Полета, а сем њега на тој дужности истакао се и предузимљиви Јован Бркљач Јоџо. Кикинђанин Милош Ердељан Џата најчувенији је тренер, јер се под његовом командом Полет докопао војвођанског ранга. Похвале су вредни и Милојко Брканлић, Радослав Никодиновић Геџа, Дане Вукобрат, Владо Стаменковић, Неђо Лазаревић, играч и тренер Стево Мудринић…

У поменутој књизи Тркуље, с поднасловом „Наковачка фудбалска бајка“, из хрпе вредних фотографија издвајамо снимак из 1960. године који верно дочарава време фудбалског заноса и ентузијазма, чега одавно нема, јер спорт није оно што је некада био. Подужи потпис, аутентичности ради, дословце цитирамо: „ФК Полет, Наково 1960, тамни дресови: Милојко Брканлић, Радиша Егеља, Никола Маљковић, Илија Егеља, Ђуро Медић, Славко Росић Репац, Јово Коврлија Циго, Владо Трифуновић, чуче: Дане Раца, Љубиша Егеља, ??, Бошко Бурсаћ: доле: Никола Репац. У белим дресовима фудбалери из Б. Аранђелова“.

Накову је, предочава Боровница, поникло око 30 прволигашких и друголигашких играча. Први је славу стекао Миланко Ћук у дресовима Црвене звезде и Пролетера, одигравши за омладинску селекцију Југославије 18 мечева. На списку успешних још су: Бошко Бурсаћ (Ријека, Загреб и Витесе у Холандији), Јован Коврлија (Пролетер, олимпијски репрезентативац), Дане Раца (Пролетер и Трепча), Душан Егеља (Пролетер и ОФК Кикинда, олимпијски репрезентативац) Милан Мајсторовић (ОФК Београд и Кипар), Триво Иветић (ОФК Београд и Данска), Здравко Боровница (Црвена звезда, Француска, Б репрезентативац СФРЈ), Милан Бабић (Партизан, Црвена звезда и крушевачки Напредак),Ђуро Медић (Војводина, ОФК Кикинда), Владимир Мудринић (Црвена звезда, Војводина), Драгољуб Бурсаћ (Пролетер, Ријека, ОФК Београд и Сутјеска), Д… Бурсаћ Ћита (Пролетер, Кикинда), Душан Росић, Вид Бокан (Црвена звезда, 17 пута омладински репрезентативац СФРЈ), Славко Боровница (ОФК Кикинда, Врбас), Стево Мудринић (ОФК Кикинда), Недељко Племић (ОФК Кикинда), Борислав Ћук (ОФК Кикинда), Недељко Лукач (Партизан, Пролетер, Напредак), Милан Коврлија (ОФК Кикинда, Војводина – шампионски тим), Којо Дрезгић (ОФК Кикинда), Радован Бурсаћ (ОФК Кикинда, Пролетер), Драган Радујко (Пролетер, ОФК Кикинда),Мирко Буцало (Пролетер), Миладин Тркуља (Младост Апатин), Урош Бобић (ОФК Кикинда), Саша Кресоја (ОФК Кикинда), Мирослав Грбић (ОФК Кикинда, Младост Бачки Јарак)… Стево Бобић је играо за Југал из Аустралије. Нема шта, списак за понос.

ТРЕНЕРСКА СВИТА

У Накову су прве фудбалске кораке начинили тренери: Јован Коврлија, који је био шеф стручног штаба Пролетера, Војводине, Кикинде и Бечеја, а његов рођени брат Милан Коврлија водио је ОФК Кикинду и Срем из Сремске Митровице. Ђурађ Кресоја тренирао је ОФК Кикинду и Пријепоље, а Владимир Мудринић Златибор.

СУМОРНА СУТРАШЊИЦА

Полет је дуго био спортски колектив за пример у сваком погледу. Већ дуже време није тако. Проредиле су се наковачке ђачке клупе, новорођени малишани за годину дана могу се набројати на прсте једне руке, па се тим, који је у скоро најнижем рангу, попуњава момцима из Кикинде. Будућност фудбала у селу с једва две хиљаде душа суморна је.

М. Иветић

1968-uefa-euro-championship-yugoslavia-team-462x740-(1)

Панта из Козице и Крле из Зенице: Неизбрисив траг двојице великих асова у фудбалској прошлости Кикинде

Jelena Trifunović октобар 16, 2025

Илија Пантелић се афирмисао у новосадској Војводини, а славу стекао као репрезентативац Југославије која је освојила друго место у Европи, и као капитен Пари Сен Жермена. Младен Крстајић с Партизаном освојио пет државних титула, 9 сезона наступао у Бундеслиги и са Вердером „узео“ дуплу круну, 59 пута обукао дрес са државним грбом…

Опште је мишљење да је Илија Пантелић (1942-2014) један од тројице најбољих голмана свих времена на простору некадашње Југославије, одмах уз Владимира Беару и Милутина Шошкића. Рођен је, на Светог Илију, у Козицама код Санског Моста, а у Нове Козарце стигао је с породицом колонизацијом након Другог светског рата. Рано је, као и већина клинаца из генерације, заволео лопту. Већ као старији пионир заиграо је у месном клубу на позицији – бека, али се убрзо преместио на гол и одмах на себе скренуо пажњу. Било му је 16 година када је прешао у БАК из Беле Цркве, а већ у првој сезони у овом клубу проглашен је најбољим голманом Војвођанске лиге.

С таквом репутацијом стиже у друголигашки Раднички из Сомбора, у којем потврђује раскошан таленат, па га траже Црвена звезда и Војводина. Илија се опредељује за Новосађане, с којима потписује четворогодишњи уговор и у двадесетој години, наследивши чувеног Андрију Вереша. Прволигашким дебијем на Стадиону ЈНА у Београду против Партизана (4:3 за Војводину), закорачује на велику југословенску фудбалску сцену. Недуго потом заиграо је за младу репрезентацију државе, а у 23. години и за нашу најбољу сениорску селекцију.

Пантелић је у великој мери допринео да Војводина 1966. године први пут у својој историји, с екипом у којој су били Брзић, Нештицки, Тривић, Пушибрк, Пирмајер, Савић, Радовић и остали, осваја шампионску титулу СФРЈ. Те године постаје незамењив на репрезентативном голу. Прославио се у квалификацијама за Куп нација и са екипом, у којој су били Џајић, Мусемић, Петковић, Холцер, Осим, Фазлагић, Пауновић, Павловић и остале фудбалске звезде из бриљантне генерације. Играо је те 1968. године на финалном турниру у Риму. У полуфиналу смо са 1:0 победили Енглеску, у финалу играли нерешено са Италијанима, па у поновљеном мечу, са 0:2, несрећно изгубили.

Велики Панта или Илија Громовник, како су га од миља звали навијачи, након 8 сезона у дресу Војводине и 384 званична меча, започео је успешну интернационалну каријеру. Прешао је 1969. године у Пари Сен Жермен и, медији су писали, већ на промоцији опчинио фудбалски свет Француске.

У полусезони прелази у Олимпик из Марсеља, који је тренирао Јосип Скоблар. С новим клубом осваја и првенство и Куп Француске. Потом се сели на Корзику и брани боје Бастије, која је тада била у горњем делу прволигашког надметања. Након извесног времена враћа се у Пари Сен Жермен. Изванредно брани. Носи капитенску траку. За спортски допринос додељује му се Медаља града Париза.У Француској је, након укупно 400 званичних наступа, окончао играчку каријеру у 36. години. На опроштајној утакмици поштовање му је исказало 60 хиљада људи.

У домовину се, конкретно у Нови Сад, Илија вратио 1977. године. Био је ангажован у Војводини као тренер и члан управе. Често је свраћао у Нове Козарце, у којима стадион носи његово име. Због спортских и људских особина у Бањалуци је од Фудбалског савеза Републике Српске добио Златну плакету. Преминуо је у Новом Саду у 72. години.

Младен Крстајић има импресивну спортску каријеру, која, у тренерском смислу, још траје. Његова животна прича је попут сценарија за узбудљив филм саткан од, на почетку лепих, па ненадaно драматичних и болних догађаја с елементима дубоке прогнаничке трагике, на крају, захваљујући људској снази, а посредством буба-маре, са – срећним преокретом.

Крстајић је 1974. године рођен у Зеници, у којој је проживео срећно детињство и рану младост. Започету фудбалску каријеру у Челику прекинуо је рат. Те злокобне 1992. године, бусом је, преко Добоја, с делом породице, избегао у Србију и привремено се скућио на крајњем северу Баната.Заиграо је за чокански клуб, па убрзо прешао у Сенту, где су га запазили људи из нашег града и довели у ОФК Кикинду, за коју је потом одиграо 48 утакмица. Те 1996. године хтела га Звезда, али га срце одвело у Партизан. Црно-бели дрес носио је до лета 2000. године 84 пута, па с репутацијом репрезентативца, потписао за Вердер. У том моменту почиње његова вансеријска бундеслигашка одисеја. У Бремену је остао четири сезоне и за то време у с Вердером је 2004. године узео и шампионску титулу и Куп Немачке. Сели се у Шалке, у којем, као капитен, са изузетним успехом наступа наредних пет година и бива проглашен једним од најбољих играча овог клуба.

Младен 2009. године прекида „гастарбајтерску“ каријеру. Поново је у црно-белом јату, с којим одмах осваја титулу, коју, допуњену пехаром Купа Србије, узима и наредног лета.

Маестрални Крле за нашу најбољу селекцију, од 1999. до 2008. године, одиграо је 59 мечева. Још се памти незаборавни репрезентативни одбрамбени бедем из 2006. у којем су, уз Крстајића, Немања Видић, наш Кикинђанин Горан Гавранчић и Ивица Драгутиновић.

После играчке каријере Крстајић је краће време био спортски директор Фудбалског клуба Партизан. Први човек Радника из Бијељине постао је 2015. године. Потом је упловио у тренерске воде. Био је помоћник селектору Славољубу Муслину у успешно окончаним квалификацијама за Светско првенство у Москви 2018. године, на којем је водио нашу изабрану селекцију. Убележио је као селектор Србије 19 утакмица, с учинком 9 победа и по пет ремија и пораза. Био је 2021. године тренер ТСЦ, затим је 2022. године радио у Израелу, па две године био селектор Бугарске.

ПАНТЕЛИЋ ПРЕ СВИХ

– Јако је незахвално опредељивати се за најбољег фудбалера – каже некадашњи играч Козаре и ОФК Кикинде Новица Родић. Имали смо много истинских асова, попут Веселинова, Бурсаћа, Мрђе, Керија, Боровнице, Пилиповића, Жилића, Бешлина…За мене је, све у свему, Илија Пантелић без премца. Како га је само хвалио светски голман Дино Зоф. Таква личност, с бриљантном каријером, за поштовање је и понос.

ФЕНОМЕН ИЗ СРБИЈЕ

Након детаљних медицинских и осталих провера играча, Немци нису могли да се начуде колико је Младен Крстајић физички спреман и отпоран на повреде, како му се организам након великих напора брзо опоравља. Још више их је изненадило како Србин никада не кубури са кондицијом и колико је, и при највећим искушењима, ментално јак.

М. Иветић

Отргнуто од заборава: Ко је био и какав је стваралачки траг оставио професор Радослав Јеринкић

Jelena Trifunović октобар 12, 2025

Ударио, као главни и одговорни уредник, темеље некадашњој „Комуни“, новинарски кадар мукотрпно подучавајући основама професије, посебно инсистирајући на писмености и лепом изражавању на српском језику – без туђица. Некадашњи ђаци Гимназије и Педагошке школе памте га као строгог и праведног предавача, од којег је имало шта да се научи

На личном плану деловао је андрићевски самотно, скоро у потпуности затворен за јавност. А у радном смислу био је скроз другачији: за сарадњу и комуникацију увек отворен и непосредан, „расипнички“ друге дарујући непрегледним знањем из књижевности и лингвистике. У исти мах до бескраја тврдокоран у принципима којих се у размишљању и делању строго придржавао.

Такав је у најкраћем, на основу штурих званичних података и казивања оних који су га донекле, дакле не у потпуности, познавали, био Радослав Јеринкић (1931 – 2016). Неоспорно један од највећих интелектуалаца Кикинде у другој половини прошлог века и првој деценији овог миленијума. Иза себе је, и поред огромног списатељског потенцијала, оставио симболичан писани траг – брошуру „Развој радничког покрета у Кикинди“ и то као један од аутора. Без довољне списатељске заоставштине неумитно лагано пада у заборав.

Остао је Јеринкић, међутим, у сећању преосталим ревносним читаоцима некадашњег локалног гласила „Комуна“, по његовој идеји осмишљеног и 1961. године реализованог. Нису га заборавиле ни колеге из образовања са којима је радио, нити ђаци Гимназије и Педагошке школе, у којима је предавао српски језик и књижевност. Помињу га, у најлепшем смислу, у локалним установама културе, посебно у градској библиотеци, чији је био најредовнији гост и најревноснији читалац.

Писац и некадашњи издавач Пера Јанчић с посебним пијететом беседи о Јеринкићу. Присећа се 1966. године и младалачког изазова да се, као матурант, окуша у новинарству. Чим је крочио у скучене просторије „Комуне“ у приземљу Комитетове зграде, суочио с огромним искушењем. Јеринкић га је, као главни и одговорни уредник, очински дочекао, па му „диктаторски“ предочио правила рада и понашања у редакцији.

– Јесам се у том моменту збунио, али се нисам поколебао – прича Јанчић како је упловио у новинарске воде. – Јеринкић је био изузетно вредан и одговоран. Био је непопустљив, захтевајући од новинара да, зависно од теме и њеног значаја, ревносно поштују одговарајућу новинску форму, као и да се прикладно понашају на послу и на јавном месту. Тражио је да пишем најједноставније текстове, али ми је, такође, веома брзо одобрио сопствену рубрику, у којој сам покушавао да будем духовит. Запамтио сам га као строгог, боље рећи веома строгог, уредника. Инсистирао је да текстови буду сажети, занатски урађени, јасни. Мене је, у неким моментима, чак бодрио и хвалио, али је умео и да ме натера да одређени текст, ако није по његовој мери пет-шест пута прерађујем и прекуцавам. Било ми је у тим тренуцима мучно да га слушам и поступам по његовом налогу. А касније, када сам се озбиљније латио пера, схватио сам да су те његове грубе лекције о писмености и стилистици писања за мене биле – лековите. До неба му хвала за то…

Већини сталних новинара „Комуне“ није годио такав метод рада. Појединци су се бунили, опирали наметнутој строгоћи. Узалуд. Можда је, у том смислу, требало да буде тактичнији и флексибилнији. Јеринкић није попуштао, највероватније страхујући од евентуалног кикса и у таквим ситуацијама неминовне оштре замерке власти, односно партије. Не сме се занемарити чињеница да је то време комунизма…

Јанчић додаје да је Јеринкић у новинарској каријери најмање стотину особа подучавао да, како вели, „саставе прву реченицу, а да у њој буде барем мало граматике и правописа“. Својеврсну мисионарску улогу описмењавања наставио је и када је дигао руке од професионалног новинарства, прешавши, као професор српског језика, у просвету. Никога од бројних знаних и незнаних овдашњих љубитеља писања углавном у покушају, који су тражили помоћ и савет, није одбио, маратонски им редигујући и лекторишући рукописе. И то без накнаде. Нека таква монографска остварења у толикој мери је прерађивао и дотеривао да је могао и сам да их потпише. За Јанчића, али и остале наше саговорнике, Јеринкић је, све у свему, личност достојна сећања и поштовања.

Књижевница Марија Танацков каже да је познавала професора Јеринкића. Колеге су по струци. Обоје, у једнакој мери, у Кикинди слове за искрене љубитеље писане речи понајвише лепе књижевности. Марија је велики део радног века провела у Библиотеци „Јован Поповић“. Напомиње да је Јеринкић деценијама скоро свакодневно свраћао у библиотечке одаје.

-Сем обавезног прелиставања дневне и периодичне штампе, често је користио књиге из нашег научног фонда. Био је, збиља, интелектуалац од угледа. Озбиљно је схватао сопствену улогу у развоју друштва са задатком да, како је говорио, као интелектуалац ревносно прати одређене области друштвеног живота, пре свега уметност, језик и образовање. Поседовао је огромно знање из друштвених наука… Jеринкић је живео аскетски, као Иво Андрић у провинцијским размерама. супруга га је ослободила свих кућних обавеза. дане је проводио уроњен у читање, којем је био посвећен – до самоуништења.

Јеринкић је, иначе, из прве генерације студената који су, након Другог светског рата, завршили књижевност на Филолошком факултету у Београду. Касније је магистрирао. Из просвете је отишао у пензију. Једно време, у првим годинама прошле деценије, био је, као лектор, ангажован у локалним новинама. Новинар Милан Срдић памти га као мирну, сталожену, ненаметљиву особу, с господственим манирима.

Није се Јеринкић дуго на том привременом волонтерском послу задржао. Убрзо је одустао од било каквог друштвеног ангажмана. Виђан је касније на пригодним културним манифестацијама у граду, које је са супругом редовно посећивао.

ПОМОГАО АНГЕЛИ

-Био ми је Јеринкић професор у овдашњој гимназији. Јесте био строг. Тражио је од ђака много.Та његова строгоћа за мене је у почетку била посебно оптерећујућа, јер сам дошла из Основне школе „Фејеш Клара“ у којој сам наставу похађала на мађарском језику. Била сам, међутим, истрајна, и поред свих потешкоћа с којима сам се суочила. А професоров метод рада помогао ми је да се брзо „прешалтујем“ на српски језик и у говорном смислу функционишем као остали ученици – напомиње директорка Високе школе струковних студија за образовање васпитача у нашем граду др Ангела Месарош Живков, проф.

ИШАО ОЧЕВИМ СТОПАМА

Радослав је рођен у селу Кумане. Потиче из новинарске породице. Његов отац Радивој писао је за лист „Југословен“. Животна сапутница Зорица, која је радни век провела у градској Пореској управи, била му је велика узданица. Преминула је недуго после њега. Немају потомке.

М. Иветић

–

Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина у знаку молитве и породичног окупљања

Igor Crnogorac август 28, 2025

Православни верници данас обележавају Успење Пресвете Богородице, један од најважнијих празника у хришћанском календару, који у народу носи назив Велика Госпојина. У црквеном календару је означен црвеним словом и уобичајено је да се не обављају тешки послови, већ да време буде посвећено молитви, духовном миру и породичном окупљању.

Велика Госпојина посвећена је Пресветој Богородици, коју верници сматрају заштитницом дома, породице и свих оних који јој се обраћају у молитви. Празник подсећа на дан када се Богородица упокојила и вазнела на небеса, предавши свој дух у руке Спаситеља.

Ово је један од пет великих Богородичних празника, а претходи му двонедељни Госпојински пост, који се ове године одржава од 14. до 28. августа. На сам дан Велике Госпојине верници посте до јутарње литургије и причешћа, након чега је дозвољен мрсан оброк. Ако празник падне средом или петком, поштује се посни ред и тог дана, укључујући рибу, вино и уље, као знак поштовања према Богородици и црквеним обичајима.

У народу је овај дан увек био повезан са женама и мајкама, па је обичај да се не обављају важни послови и да се не започиње ништа ново. Један од најлепших народних обичаја је брање лековитих биљака, које, како се верује, имају јаче дејство управо на дан Велике Госпојине. Жене беру боровнице и друге лековите траве како би донеле здравље и благостање својим породицама, а босиљак се сматра биљком која штити укућане и призива благослове Пресвете Богородице.

У Руском Селу Успење Пресвете Богородице је храмовна слава.

Бранка из „Олује“: Та туга никада није престала

Igor Crnogorac август 12, 2025

Три деценије након егзодуса Срба из Крајине, Бранка Бекић, данас Кикинђанка, али заувек Банијка, сачувала је у сећању сваки болан тренутак напуштања свог дома и очај у колони прогнаних.

Бранка, удата Владисављев, оставила је своју младост и ратне дане у Горњој Градуси код Петриње. Живот, људи, дакле рат, однели су њу и њену породицу са кућног прага, са још 220 хиљада Срба, у суровом обрту који до тада није могла ни да замисли. Сећа се сваког детаља тог болног времена – шок, неверица, страх и неизвесност остали су утиснути у њене дане и после три деценије.

– Дошли смо у „Олуји“, деведесет пете. Имала сам 18 година. Тог 4. августа рано ујутру пробудиле су нас гранате. Живела сам у Петрињи са пријатељицама са којима сам учила фризерски занат. Војници су нам рекли да треба да напустимо град јер стиже хрватска војска. Селе смо у ауто са мајсторицом Љубицом и кренуле у непознато. Ништа нисмо понеле. Рекли су да се склонимо према граници са Босном, док трају дејства. Није ме било страх, то је за нас био већ уобичајен живот. Са гранатирањем, сиренама, полицијским часом завршила сам средњу школу, радили смо са мамом сеоске послове, тата је био на борбеној линији, брат у основној школи.

Спасавала се жива глава

Тај парадокс ратне свакодневице претворио се у сценарио који нико од Крајишникa из Републике Српске Крајине није могао да замисли: у колону прогнаних, избеглих људи који не виде будућност. И немају ништа, до голог живота.

– Мислила сам да се само Петриња повлачи, па сам стигла код тетке да би се сутрадан вратила кући. Али стигао је налог за евакуацију. Кренула сам са родбином и њиховом децом. Нисмо имали вести једни о другима. Путовали смо у колони – трактори, аутомобили, запрежна кола. Млади, стари, болесни, непокретни, деца, бебе… Тешке сцене – непокретни људи на приколицама, труднице које се порађају, августовска жега. Када би се покварио аутомобил или трактор, некима једина имовина, остављали су га и журили даље. Спасавала се жива глава. Док нисмо стигли у Босну, имали смо наду да ћемо се вратити, али касније је постало јасно – одлазимо заувек.

Узалуд смо чували Крајину

Није се знало ни одредиште, ни путеви којима се стиже до њега, није се знало ни колико ће та агонија да траје, каже Бранка: „Нисам имала никаква осећања – после је стигла туга која никада није престала“. Једина константа било је потпуно и колективно стање шока.

– Путовали смо три дана када сам се случајно, испред Приједора, срела са татом и баком, препознала сам наш трактор у колони. Била сам јако срећна – тада сам први пут и осетила нешто. После смо чули да су мама и брат евакуисани аутобусом из села, само су стигли да пусте стоку, да не изгори жива ако падне граната. Остали су и посејан кукуруз, подигнуто сено, све што нас је хранило у ратним годинама. Тата је био сломљен јер је схватио да су узалуд четири године чували Крајину. Многи његови другови су страдали, гробови су им остали тамо.

Да се осетимо живима

Колона очајних путовала је две недеље.

– Били смо у потпуној неизвесности. У Босни и у Србији дочекивали су нас са храном, гардеробом, враћали нам достојанство. Ноћили смо у месним заједницама, домовима културе, под ведрим небом. У Бањалуци смо се први пут окупали. Када смо стигли до границе са Србијом, распоређивани смо у колективне центре. Упућени смо у смештај у хотелу на Гочу, док су мама и брат били у Новом Саду. Никога у Србији моја породица није имала, ни родбину ни пријатеље.

Живот са којим нисмо знали шта ћемо

– Моја породица се спојила на Гочу. Црвени крст је бринуо о нама, спајали су породице. Провели смо ту цело лето без наде – назад не можемо, а напред немамо куд. Добили смо ново место за живот са којим нисмо знали шта ћемо – каже Бранка. – Од људи који су били на летовању, чули смо за кућу коју једна породица поклања избеглицама и налази се у Црној Бари. Нисмо знали где је то. Дошли смо возом. Свакодневни живот, менталитет, били су нам необични. И тек тада, на том почетку, осетили смо страх због свега што нас је снашло, али, у исто време, и срећу јер, захваљујући добрим људима, настављамо даље.

Храброст из очаја

Бекићи су, уз кућу, добили и јутро земље. И велику пажњу и помоћ мештана.

– То је била велика срећа. Имали смо кров над главом, комшије су нам доносиле шта је требало. Можда су од својих уста одвајали, али су помагали, као и када смо били у колони. Били смо прве избеглице у Црној Бари и лепо су нас прихватили. Имали смо живину, али смо изгубили механизацију, све је остало тамо, па и трактор којим смо дошли, распао се. Борили смо се да успоставимо нормалан живот. Породица се снашла – мама и тата су радили, брат је завршио школу, ја сам се запослила и остала у Кикинди, где сам срела љубав и створила породицу.

Жива је глава

Бекићи нису желели да се врате. „Никада не би било исто“, каже Бранка.

– Мама је после неколико година отишла тамо да регулише радни стаж и то је тешко поднела. Кућа је оштећена у гранатирању и опљачкана. Немамо ништа оданде, ниједну фотографију. Тата је умро није дочекао пензију, имао је 63 године – последице рововског рата. Боље смо прошли од многих, јер је било породица које су расуте, које су остављале гробове својих најмилијих.

Неки нису хтели да оду са свог прага и оставили су живот тамо, каже. Неки су се и вратили, они који су имали новца да обнове своје куће. Бекићи то нису могли, наставили су храбро даље, са снагом и вољом са којом су почињали и у својој Банији.

„Да још једном загазим у Уну“

Бранка каже да се, после три деценије, сасвим саживела са Банатом.

– Више година живим овде него у Банији. Овде сам уредила живот, али и даље чувам банијске обичаје. Срце ми заигра кад видим Фрушку Гору. Увек сам говорила да ми је да само још једном загазим у Уну. Још није касно.

Још једном застаје и брише сузе: „Мислила сам да је прошло. Видим да није.“

С. Вуловић Остојић

Памћење страдања и одбрана истине

У војно-полицијској акцији „Олуја“, према подацима центра „Веритас“, из Хрватске је протерано више од 220.000 Срба, а живот је изгубило најмање 1.900 људи. Напад је започео 4. августа 1995, уз масовну евакуацију становништва и бројне жртве, међу којима и деце. Иако је Хашки трибунал у првостепеној пресуди „Олују“ означио као удружени злочиначки подухват, хрватски генерали су касније ослобођени. Србија и Република Српска заједно обележавају Дан сећања, подсећајући на страдање и потребу за правдом.

Блага Марија – заштитница жена и сведокиња Христовог страдања

Igor Crnogorac август 4, 2025

Српска православна црква 4. августа слави спомен на свету Марију Магдалену, у народу познату као Блага Марија – светитељку коју жене посебно поштују и сматрају својом заштитницом.

Марија Магдалена потицала је из предела око града Магдале у Сирији, по чему је добила своје име. Била је једна од највернијих Христових ученица – пратила га је током његовог земаљског живота, а заједно са Пресветом Богородицом стајала је под крстом на Голготи. Црква је поштује као равноапостолну, јер је после Васкрсења постала проповедница и сведокиња највећег чуда хришћанства.

Христос јој се указао два пута, а три пута је походила његов гроб. Према предању, стигла је чак до Рима, где је пред царем Тиберијем посведочила Христово васкрсење, поклонивши му црвено офарбано јаје. Управо се из овог догађаја развила традиција фарбања црвених јаја за Васкрс.

Након тога живела је у Ефесу, код апостола Јована Богослова, где се и упокојила. Њене мошти су касније пренете у Цариград, а сахрањена је у храму који јој је посвећен.

Иако Блага Марија нема црвено слово у календару, народ јој одаје велико поштовање. Тога дана се не обављају тешки послови у кући и на пољу, као ни на празнике Свете Петке и Огњене Марије, јер се верује да се светитељка може увредити. Дан се проводи у миру, молитви и породичном духу.

Према народном предању, Блага Марија је сестра Светог Илије, па се, ако тога дана дође до олује, грмљавине или града, каже да „брат и сестра разговарају“.

Жене јој се на овај дан посебно моле – верује се да Марија Магдалена не одбија жеље оних које јој са вером приђу и упале свећу.

Свети Илија Громовник – светац грома, кише и правде

Igor Crnogorac август 2, 2025

Православни верници данас славе једног од најпоштованијих светитеља – Светог Илију, пророка старозаветне вере и светитеља новозаветне традиције. У многим местима, посебно у селима, овај дан обележава се вашарима, окупљањем и поштовањем вековних обичаја.

Сматра се да је српски народ, прихватањем хришћанства, особине паганског бога Перуна – владара муња и громова пренео на Светог Илију. Управо због тога овај светац у народном предању добија надимак Громовник и везује се за многе појаве из природе, али и за снажна веровања.

У народним причама, Свети Илија се вози по небу у ватреним кочијама које вуку четири коња из чијих ноздрва сукља пламен. Тутњава грома, верује се, заправо је звук његових небеских кола, а муње су знак борбе јер светац, како народ каже, гађа ђаволе. Управо због тога се на овај празник не ваља крстити напољу – верује се да се нечастиви може сакрити под знак крста који гром не дира. Такође, ако негде удари гром, народ саветује да се то место добро обележи, јер је могуће да је тамо био присутан зли дух.

Свети Илија се празнује усред најтоплијег дела лета, када сунце најжешће сија, а суше прете. У веровању је задржано мишљење да он управља кишом и одређује где ће падати, а где ће земља остати без воде. Зато се на овај дан у многим сеоским крајевима не ради у пољу, не како би се сачувао одмор, већ да се не би изазвао гнев Громовника.

Народна изрека „Од Светог Илије, сунце све милије“ описује управо ту преломну тачку у лету, када врућине почињу да попуштају.

Илиндански мед, који се вади баш на овај дан, сматра се лековитим. Обичај налаже да мајке медом намажу децу по образима, како би била здрава и напредна. Ако познајете неког пчелара – ово је прави тренутак да набавите тај лековити дар природе.

Прослава Светог Илије дубоко је укорењена у српској традицији, али и у верским текстовима – помиње се у Талмуду, Библији и Курану. Ипак, мање је познато ко је Илија био историјски.

Реч је о пророку из 9. века пре нове ере, пореклом из града Тесвита у области Ароноба. Предање каже да је његов отац Сабах, још при рођењу сина, видео анђеле како га повијају огњем и хране пламеном – што је тумачио као знак његове снаге и пророчке судбине.

У време пророка Илије, израиљски цар Ахав одустао је од вере у Јехову и прихватио туђе богове под утицајем супруге Језавеље. Илија му се супротставио, прорекао сушу и глад као казну за идолопоклонство, а касније и трагичну смрт – псе који ће лизати крв и њега и његове жене. Све што је прорекао, према Светом писму, обистинило се.

Свети Илија, како верује црква, није умро, већ се жив вазнео на небо у огњеним кочијама, што је сцена често представљена на иконама овог празника. Према предању, управо ће он бити претеча Христовог другог доласка.

Православни верници сутра славе Огњену Марију – службе на Водицама почињу вечерас

Igor Crnogorac јул 29, 2025

У православном календару сутрашњи дан је посвећен Светој великомученици Марини, у народу познатој као Огњена Марија. Огњена Марија једна је од најпоштованијих женских светитељки у српском народу и повезује се са ватром, громовима и страховитим временским непогодама. Не слави се као крсна слава, али се обележава уз строга правила понашања.

Строге забране

Забрањени су сви ручни радови: не пере се, не кува, не пере веш, не ради се на њиви. Верује се да би се у супротном могла „изазвати ватра“, гром или нека несрећа. Посебно је опасно пратити време и облаке, јер се сматра да Огњена Марија „шета по небу“ и дели казне. Не сме се палити ватра, сем ако је неопходно – ватра је симбол Огњене Марије.

Она је и заштитница од муња, громова и пожара – у народним представама Огњена Марија је сестра Светог Илије (Громовника) и светица која кажњава грешне. Такође, штити и од женских болести – посебно се моле жене за заштиту од болести, неплодности, али и да порођај прође безбедно.

Обичаји

Не иде се у посету, нарочито жене женама. У неким крајевима, жене пале свеће у цркви и домаћинству „против ватре“. У селима које су погођене пожарима, обичај је био да се на овај дан посебно моли, пости и не ради ништа од „огњених послова“.

Постоје бројне приче у којима Огњена Марија кажњава оне који не поштују њен празник. У тим причама, жене које раде иглом, везу, кувају или пеку хлеб добијају казне у виду ватре у кући, грома, болести, или чак смрти у породици.

Службе у Кикинди

На Водицама у Кикинди ће вечерас (уторак, 29. јула), у 19 сати, бити служено вечерње и акатист Светој великомученици Марини.

Сутра, у среду, у 9 сати, служиће се света литургија; следи освећење и резање славског колача и заједничка трпеза љубави коју припремају овогодишњи кумови и управа Црквене општине. После свете литургије, током целог дана, у 13, 15, 17 и 19 сати, служиће се акатист Огњеној Марији и читати молитве за здравље верних.

Црква на Водицама

Богомоља на Водицама, посвећена Светој великомученици Марини подигнута је 1865. године на извору воде за коју се верује да је лековита. Према легенди, повређени пастир је на том месту преноћио и ујутру су му ране биле зацељене. Велики број верника, баш на овај дан долази по воду на извор у овог богомољи.

„Tако је рекла васпитачица“ – лекције које се не заборављају

Igor Crnogorac јул 27, 2025

Среда је и топло летње вече у башти кафића у центру града. Заправо нису важне ни временске прилике ни доба године – важно је да је то тај, посебан дан. За дружење, за причу, за сећања и подршку. Готово све су већ три деценије пензионерке и најмање 35 година васпитавале су Кикинђане. Речи су јасне и разговетне, тон је миран, а поглед благ. препознаћете их чак и ако их не познајете, и ако вас ниједна од њих није учила да треба рећи хвала и молим и како се држи она мала кашика у забавишту и везује пертла, да играчке треба вратити на место, али и како се воли, грли и прашта.

Пензионисане васпитачице – Иванка, Јелена, две Олге, и наставница Марија, као и још неке које тада нисмо затекли, чврсто се држе за своје среде. Заправо, једна за другу, за своја сећања и нове дане.

– Једва чекам да дођем. Претресамо успомене, догађаје из вртића. А имамо и теме, данас су то били зуби – каже васпитачица Јелена Бешлин која је читав радни век посветила малишанима у вртићу „Лептирић“. – Сећамо се и дечијих бисера. Имала сам једног Нешу и радили смо физичко: прво загревање, па трчање, како коњић диже ногу, како рода… Одједном, видим да Неша лежи. Била сам заборавила да је био болестан претходних дана, помислила сам да сам погрешила, да сам претерала… Притрчим му и питам га „Шта је било, Нешо?“. А он каже: „Васпитачице, липс’о коњ“.

Васпитачица Јелена била је посебно цењена јер је основала први оркестар удараљки са којим су деца путовала, наступала на такмичењима, чак државним, па на „Коларцу“ и у емисији „Музички тобоган“.

– Нико у Србији није имао такав оркестар – додаје, а колегинице потврђују.

Њен креативни дух не мирује ни после три деценије пензионерског стажа.

– Бавим се сликањем и чини ми се да ме то подмлађује – каже.

За васпитачицу Олгу Пејаков, празници су чак два дана у седмици – уторак, када има сликарску радионицу у КУД „Сунчана јесен“ и, наравно, среда.

– Нека деца, неке изјаве, остану урезане – каже. – Добро се сећам, седели су за столом и јели, и неко је почео да кашље. Други су га опоменули да треба да стави руку на уста. А онда се јавило једно дете: „Ми код куће, кад имамо неког, кашљемо с руком, а кад нема никог – ми без руке“.

Наставница Марија Новаковић каже да се овом друштву прикључила када је остала без свог круга наставница из школе. Предавала је, 35 година, музичко, у ОШ „Ђура Јакшић“. Њена недеља потпуно је испуњена: поред окупљања средом, обавезни су и хор, креативна радионица, али и игранке и заједничке прославе рођендана у Градском удружењу пензионера.

– Важно је одржавати везе, због физичког и менталног здравља – када си активан, не мислиш на то што те боли, на ружне ствари. У овим годинама свако има своју прошлост, своје губитке, а овако, док одржавамо везе, нисмо сами. Причамо, шалимо се, и научимо много једна од друге.

Олга Булић, иначе ћерка свештеника из Башаида, управо у том месту је и добила први посао по завршетку Васпитачке школе.

– Имам привезак од јантара, који је тежак. Док сам, преко дечијих глава, уписивала имена на њихове цртеже, тај привезак их је ударао, а ја на то нисам обратила пажњу. Све до једног момента када се један дечак окренуо према мени и рекао: „Докле ћеш ми кламћати са тим по глави?“ – испричала је Олга која је у пензију, такође, отишла из „Плавог чуперка“.

У то време, када је почела да ради, прве сликовнице, играчке и телевизијске емисије деца су, каже, видела у вртићу.

– То како су они доживљавали ове за њих нове ствари, ту радост, тешко је описати. Јасно се тога сећам и памтим као дивне тренутке.

Била су то друкчија времена, били су друкчији и деца и родитељи, било је више поштовања, надовезује се васпитачица Иванка Ђукановић која је у пензију отишла из „Плавог чуперка“.

– Родитељи су нам причали – када дете у кући за нешто каже „Тако је васпитачица рекла“, престајала је свака расправа. Васпитачице су биле и поштоване и волели су нас иако је морала да се одржава дисциплина, па имали смо по 30 деце у групи – истиче васпитачица Иванка. – Сада ми је најдраже када ми притрчи да ме изљуби нечија бака или дека, неко од моје деце од пре 50 и више година.

Увек има и туђих анегдота, као што је она из групе њихове колегинице Данице. Био је први дан и један дечак је плакао, није хтео да иде у вртић. Кад је мама рекла да васпитачица зна да свира, он је рекао: „Ако зна да свира ‘Три метера сомота’ ја ћу ићи у забавиште. И васпитачица је брзо научила, одсвирала му песму и он је решио да крене у забавиште. Данас је доктор наука.

Васпитачице памте и оно што дечије главице забораве. И труде се, кажу, да им у том, раном периоду, установе и хигијенске и културолошке навике. Јер, кажу, оне које се стекну до седме године, и остају. Тврде још да личност детета, чак и афинитети, могу да се препознају већ у трећој години. Оне то виде, јер су започињале одрастање више стотина малишана, увек изнова. Зато знају и подсећају: родитељи треба да поштују своје дете, васпитача и учитеља. И да увек брину о томе у каквом је дете друштву. Јер, сигурне су у то – домаће васпитање је основ, све остало је надоградња.

Ипак, са жаљењем закључују да је, временом, због промена у друштву, дошло и до промене статуса васпитача, али и односа родитеља према онима који им децу и по вокацији и по називу – васпитавају.

Зато средом, за великим столом у башти увек има и мало сете. Али често и радости.

– Частимо често и за све – за унукин дипломски, за унуков пријем на факултет, за још једно праунуче, за три нова зуба – кажу. – Али се много и жалимо – ко је пао, коме се шта ружно десило. И овде нађемо утеху, увек. Дружење је увек лековито, а посебно ако је неко сам. Против самоће се треба борити.

И тешко би било да им не поверујете. Јер и за ово седмично окупљање, оне су дотеране и лепе. Због себе, због самопоштовања и зато што воља и добро расположење често захтевају подстицај. Био он у новој огрлици или старој анегдоти. Ове пензионерке привилеговане су још једним подстреком – импулсом младости који носе од своје деце све ове године.

„Сетим се дететовог имена чим га угледам и без обзира на то колико година има“, каже једна од њих. Друга у човеку који јој прилази одмах препозна седмогодишњака у својој групи. Јер поглед, и осмех, и дечији однос према својој васпитачици тешко нестаје. И не би ни требало.

„Тако је рекла васпитачица“ универзалнa je порукa достојнa доброг човека. Да ли се сећамо шта нам је говорила васпитачица? И да ли бисмо јој се свидели овакви какви смо постали?

С. Вуловић Остојић

Православни верници данас славе Сабор Светог архангела Гаврила, доносиоца благих вести

Igor Crnogorac јул 26, 2025

Српска православна црква данас прославља Сабор Светог архангела Гаврила, благовесника радости и једног од седам великих анђела серафима. Архангел Гаврило, најближи престолу Господа, имао је кључну улогу у стварању света и доношењу најрадоснијих вести у хришћанству.

Архангел Гаврило је сведочанство о почетку стварања Божје творевине пренео пророку Мојсију, јавивши му се у пустињи и поучивши га како да напише књигу Постања. Слави се пре свега као анђео Благовесник, задужен за доношење радосних или благих вести. Управо је он најавио Захарији рођење Јована Претече Христовог – Светог Јована Крститеља.

Његова улога је посебно истакнута у Новом завету: јавио се Јоакиму и Ани најавивши рођење Пресвете Богородице Марије, а потом и њој самој, доносећи вест да ће родити сина, спаситеља људског рода, Исуса Христа. Ипак, највећа и најрадоснија вест коју је архангел Гаврило јавио је Васкрсење Христово, централни догађај хришћанства.

Међу верницима, архангел Гаврило је најпознатији по једној од најлепших и најчувенијих фрески у српској историји уметности – „Бели анђео“ из манастира Милешева. Ова фреска је део веће композиције „Мироноснице на Христовом гробу“. На њој је Архангел Гаврило представљен раширених крила, обучен у бео хитон, док седи на великом камену и прстом указује усплахиреним женама на Христов гроб, односно на место Његовог васкрснућа.

„Бели анђео“ симболизује гласника свевечне истине о Христовом васкрсењу и због тога се у српском народу укоренио као синоним за наду, спасење и чуда.

Саборни дан Светог архангела Гаврила празнује се и 8. априла, када Српска православна црква слави сва његова јављања кроз историју људског спасења.

За овог свеца везују се многобројни народни обичаји. Традиција налаже да девојке не би требало да узимају ручне радове у руке, да шију и плету на овај дан. Ипак, у народу је опстало снажно веровање да је данашњи дан најбољи за нови почетак.

Светом архангелу Гаврилу се посебно моле жене које имају изазов са потомством, јер се верује да он, као Благовесник, доноси „благе“ и лепе вести, па тако и вест о рођењу детета. Архангел Гаврило је често слављен светац, а у народу га многи сматрају и заштитником људи и стоке од временских непогода.