У путописном серијалу „Културиста“ који нас упознаје са природним и културно-историјским лепотама, Кикинда је, за сада, рекордер са снимљених чак седам епизода. Аутор и водитељ Бошко Козарски у потрази за истинским бисерима природног и културног наслеђа, открио је гледаоцима приче о мамутици Кики, борби гусана у Мокрину, „Тери“, совама, бундевама, чуварима старих заната… Кикинда очигледно има шта да понуди, а ми се трудимо да то представимо, каже у разговору за Кикиндски портал Бошко Козарски.

Шта од свега тога посебно препоручити у Кикинди?
-Интернационално је занимљива „Тера“- музеј, атеље, галерија на отвореном. То апсолутно не постоји у главама домаћих туриста, а још ако би се направио неки водич кроз ту причу јер видети уметничко дело је једно, а чути причу о томе нешто друго, мислим да би то био добар додатни потез да се „Тера“ више афирмише. Борба гусана је свакако веома занимљива прича – каже Козарски.
Комбинацијом истраживања и туризма, „Културиста“ је овековечио интригантне и занимљиве путописне приче. На питање коју би нам дестинацију, мање познату, топло препоручио, спремно одговара:

– Село Доброселица на Златибору је неоткривени туристички бисер. Тамо се налази пећина Прераст коју можете да уђете, нема наплате улазница, у којој се налази река Понорница. У селу се налази црква брвнара која је 2021. године напунила 200 година на месту где је данас, а пренета је са друге локације у истом селу која се зове Црквине. Ту се налази манастир са изузетном причом, јер су на рушевине манастира са Хиландара дошли монаси и пронашли два ћупа са златом, а од тог злата је никао нови манастир на литици реке. У том селу је најлепши видиковац, снимано је неколико филмова међу којима је и Кустуричин „Живот је чудо“.

А да живот јесте чудо, неретко спој наизглед неспојивих контраста, сведоче истраживачке авантуре „Културисте“, међу којима је и прича из Горњег Бичумета код Медвеђе, где је налазиште драгог и полудрагог камења.
-Људи тамо живе на ивици егзистенције, а од драгог и полудрагог камења зидају штале, бунаре, чак и пољске тоалете. Јувелири ту масовно долазе камионима, комбијима, односе оно поред пута. Питао сам мештане зашто то дозвољавају, а они ми кажу па ми тога имамо колико хоћеш. Видео сам тамо код човека који чува пет коза, и од тога и живи, да има невероватну ограду од тог драгог камења. Замислите колико би коштала у Београду или Кикинди…А њему је то био једини материјал при руци. До тог села сада постоји пут, али немају водовод, бунари су им често празни, и муче муку са тим. Лако је да довуку потребне количине воде за људе,али за стоку је проблем.

Емисије овог серијала емитују се на каналу „Балкан трип“, а доступне су и на јутјубу.
-Драго ми је што људи гледајући „Културисту“ нису стекли дистанцу. Приликом недавног снимања у Кикинди, били смо на улици и један човек који се у радном оделу враћао с посла, пришао је и питао да се сликамо. Волим такве тренутке спонтаности, да ме доживљавају да сам неко ту из краја, тако ми и прилазе и обраћају ми се. То ми је потврда да радимо праву ствар.
У радној биографији нашег саговорника је и продукција за децу- од емисије „Поп рок кидс“ до позоришних представа и синхронизације цртаних филмова.
-Позајмио сам глас Фреду Кременку, капетану Пећинку, разним цртаним јунацима. Било ми је занимљиво да гледам своју ћерку кад први пут гледа те цртане филмове. Њој су фаворит били негативци. Лепа успомена је и представа за децу „Миња и тајни агенти“. Писао сам, режирао и играо у тој представи која је била на сценама широм Балкана три године. Поред Миње Суботе, ја сам био негативац Злоћко, а Мињини тајни агенти су били Леонтина, Тијана Дапчевић и Ивана Негатив. Мој задатак је био да деци украдем забаву, а Миња се борио против мене квалитетном дечјом песмом, док сам им се ја супротстављао неким треш, турбо фолком…У београдској „Арени“ смо имали преко 10.000 малишана у публици што је несвакидашње за дечју позоришну представу- испричао је за Кикиндски портал Козарски.

Престижна признања у Москви
У конкуренцији 600 пројеката за „Кристални компас“, националну награду коју додељује Руско географско друштво, „Културиста“ је освојио високо друго место. Признање се додељује у различитим категоријама-за ново географско достигнуће, за књигу, телевизијски пројекат итд. Награда је позната и као „географски Оскар“.
–Били смо у Москви на свечаности доделе награда које је уручио Стивен Сигал. Прво место је припало руско естонској копродукцији за један филм о експедицији. Представник Француске је јахао коња од Париза до Москве, а крај пројекта је био обнова гробља руских царских коња коју је он финансирао својим новцем јер је велики заљубљеник у коње. Сам улазак у финале за мене је био велико признање. Добили смо прелепу плакету, импресивни су утисци које сам понео. Нисам сигуран да ли је ово дошло на време или пре времена, ипак је то државно признање Руске Федерације- искрен је Козарски.

У Русији је недавно награђен још једним значајним признањем. Од Министарства спољних послова Руске Федерације „Росотрудичества“ добио је медаљу за јачање мира, пријатељства и сарадње. Највише одличје тог министарства уручио му је Јевгениј Примаков.
Посебно запажен код публике је и серијал од шест епизода „Културисте“ о Краснодарском крају, истинском бисеру југа Русије.
(Фото: фејсбук Бошко Козарски)





Према доступним подацима процењује се да се на територији наше земље налази 360 изворишта термоминералних вода и термалних извора. Узевши тај број потенцијал развијања бањског туризма је огроман, процењује се да би око 300 бања у целој Србији могло да буде изграђено, а сада их је укупно 36. Поседујемо богата подручја са здравом климом, односно ваздухом, нека од њих су Дивчибаре, Ивањица, Рудник, Златибор и Златар са искоришћености од свега десет процената. Дијапазон цена у зависности од дубине бушотине и износи: 220,000,-500,000 € за дубине бушотина од 600-1,100 м.

Нови Козарци су главни град читалаца – први и једини у држави и у овом делу света имају сталну уличну мини-књижару из које можете бесплатно да узмете књигу коју желите и да, заузврат, оставите један од наслова из ваше кућне колекције.
– Људи нису веровали да ће то заживети – прича Винка. – На полицама су коришћени примерци које људи поклањају, заузврат узимајући наслов који им одговара. Долазе сви, старији људи и деца, много њих има доста књига и лектиру, и једноставно донесу јер им више не треба. Одушевљена сам како су то људи прихватили.
Мини-књижаре за размену књига вест су где год да се појаве на планети – има их у САД-у, Немачкој, Чилеу… У Новим Козарцима, међутим, улична књижара већ има своје сталне кориснике. Никоме, осим гостима, који су одушевљени, одавно није необично да књиге стоје у витриници на улици, на дохват руке свима који су за размену исписаних речи, светова и живота.