Немачка, земља која је деценијама представљала синоним за инжењерску савршеност, дисциплину и индустријску моћ, данас губи још један кључни стуб свог економског идентитета. Светски познати произвођач плетеног текстила и трикотаже ,,Маyер & Цие.” из малог града Албстадт-Таилфинген дефинитивно затвара врата након 120 година непрекидног рада. Без иједног озбиљног инвеститора који би компанију извукао из стечаја, фабрика престаје да постоји, остављајући 270 висококвалификованих радника без посла, заједно са њиховим породицама и читав регион Золлерналб без једног од најважнијих послодаваца и симбола локалне традиције и поноса.
Компанија је још у септембру 2025. године поднела захтев за стечај у самоуправи, наводећи већ класичан коктел разлога: драстичан пад глобалне тражње за текстилним машинама, ескалацију трговинских тензија, експлозију цена енергије и неиздрживу конкуренцију из Кине, Индије и других азијских земаља које нуде машине по далеко нижим ценама. Месецима су се водили интензивни преговори са потенцијалним купцима и инвеститорима – сви су пропали. Стечајни суд је сада формално отворио поступак, већина радника добија отказ до почетка фебруара 2026. године, а последње наруџбине довршава само мали тим. После тога – потпуна тишина и празне хале.
,,Маyер & Цие.” није била обична фабрика. То је била компанија четврте генерације породичног власништва, глобални лидер у својој уској ниши, која је извозила готово 100% производа широм света. Њене кружне плетилице покретале су текстилну индустрију од Европе преко Азије до Америке. Затварање значи не само губитак месечних плата за 270 породица, значи и неповратни нестанак специјализованог знања, вештина и ланца добављача који су годинама живели управо од ове фабрике. Локална економија већ улази у ланчану реакцију: добављачи сировина, сервисне фирме, локални ресторани, продавнице, занатлије – сви ће осетити драстичан пад промета и прихода.
Ово није случајна несрећа нити изоловани инцидент. То је директна и предвидљива последица политике која је деценијама систематски жртвовала традиционалну тешку индустрију зарад апстрактних зелених циљева, неконтролисане либерализације трговине и беспоговорног отварања тржишта јефтиној азијској конкуренцији. Док Берлин и Брисел форсирају „структурну трансформацију“, „дигиталну будућност“ и „зелену транзицију“, реалност на терену је брутална и немилосрдна, стотине хиљада квалификованих радника остаје без посла, некадашња индустријска велесила постепено се претвара у музеј сопствених промашаја, цене енергије су експлодирале, извоз пада из године у годину, а политичари уместо конкретне индустријске политике нуде само празне фразе о „новим приликама“ и „преквалификацији“ које никада не долазе у облику реалних решења.
Немачка машинска индустрија тоне све дубље и дубље. Фабрике се затварају једна за другом, специјализовано знање се неповратно губи, а млади људи, они који би требало да буду будућност масовно одлазе у иностранство или бирају потпуно друга занимања. Док елите у Берлину расправљају о климатским циљевима за 2050. годину, радници у Албстадту се питају како ће прехранити децу већ у фебруару 2026. године.
Поглед редакције портала Српски угао
Када 120 година акумулираног знања, мајсторске вештине, породичног поноса и мукотрпног рада једног малог града нестане готово преко ноћи због глобалне конкуренције, политичке небриге и идеолошких експеримената, постаје кристално јасно да данашњи западни капитализам више не служи својим људима, он их хладнокрвно жртвује зарад профита мултинационалних корпорација и апстрактних зелених агенди. Док се у Бриселу и Берлину одржавају бескрајне конференције о „одрживој транзицији“ и „дигиталној револуцији“, стварни произвођачи, занатлије, инжењери и обични радници остају без икакве стварне заштите, без стратешке индустријске политике и без икаквог плана за очување сопствене технолошке и економске независности.
Ово није транзиција ка бољем сутра. Ово је систематско, планско уништавање сопствене индустријске базе, знања и средње класе која је деценијама била кичма европске економије. Свако ново затварање фабрике попут ,,Маyер & Цие.” није само локална трагедија – то је још један корак ка демонтажи Европе као индустријске силе. Питање више није да ли ће континент преживети ову фазу – већ ко ће уопште остати да гради и одржава оно мало што преостане када се сви ови људи, њихове породице и њихово знање распрше, оду у пензију или емигрирају. Време празних обећања и идеолошких парола је истекло.
Пише: Стефан Стојановић
Извор: Српски угао
