Проф. др Јовица Тркуља у „Комуни” приводи крају свој фељтон о покојном Бошку Бурсаћу, а Бошков презимењак, даљњи рођак и Наковчанин, Драгољуб Бурсаћ такође је оставио дубок траг у НК Ријека, нарочито у својој првој сезони 1978/79, када је у две финалне утакмице био и најзаслужнији појединац што је клуб с Кварнера одбранио трофеј Купа Југославије и задржао га у витрини.
Знамо се безмало три деценије, дуго нисмо сели заједно у последње време, у пролазу договарамо сусрет, а популарни Буки и не зна да планирам направити белешку, отргнути од заборава најзначајније делове његове каријере, пре свега на ријечкој Кантриди. Но, речити саговорник претворио је наше заједничко поподне у своју исповест, себе вративши у младост, а мене у детињство, у време слушања радијских преноса недељом и гледања преко телевизије тек по једне прволигашке утакмице суботом, читања београдског ЈСЛ „Спорт” и с даном закашњења, у Кикинди је барем тако било, загребачких „Спортских новости”…
Буки, сећам се твога дебија у дресу ријечких „бијелих галебова”, стигао сам на летовање и у Омишу, први пут у животу, гледао пренос утакмице у колору. Онда сам и чуо за тебе и да си из Кикинде.
– Да, иако сам из зрењанинског Пролетера стигао у Ријеку у априлу те 1978. године, повезивали су ме с Бошком и Кикиндом односно Наковом. Да одем у Ријеку, Бепу Шпањолу из НК Ријеке и тамошњем тренеру Драгутину Спасојевићу, препоручио ме је Црногорац Кораћ, био је тада помоћник Милутину Шошкићу у ОФК Кикинди. Отишли смо у стан мојих сестре и зета, преко пута СУП-а, и Кораћ је одатле назвао Шпањола и све договорио. Пре тога напустио сам Пролетер, хтео сам и фудбал да оставим, евентуално да играм Полету у нижим ранговима, а с ОФК Кикиндом само тренирао и ту ме је Кораћ и запазио. У Ријеци сам тога пролећа најпре играо само пријатељске утакмице, била је то своејврсна двомесечна проба, а онда је тренер Спасојевић, још један Црногорац – Никшићанин, одлучио да дефинтивно остајем на Кантриди. Уследила је нова сезона, а та субота, 12. августа 1978, била је кишна. Спаске ми је пружио прилику у наставку, Ријека је победила 2:1, али је меч добио загребачки Динамо, службено 3:0, јер је наш Едмонд Томић био под суспензијом због картона из прошле сезоне у призренској Лирији у којој је играо у Другој лиги. Иначе, касније је опет озваничен резултат с терена Кантриде и Динамо је изгубио због тога титулу од Хајдука.
Када је реч о Хајдуку, с једним будућим асом Сплићана Никицом Цукровим, имао си у Ријеци, у прво време, сјајну сарадњу на терену, размонтирали сте Партизана у финалу Купа 1979?
– Тада су „црно-бели” трофејом Купа покушали спасити сезону, пошто су у првенству били пред испадањем у Другу лигу, а опстали су тек у последњем колу. Идеално сам у првом полувремену прве утакмице финала упослио Цукрова са средине терена у празан простор, он се стуштио и матирао голмана Залада. Партизан је изједначио ближе крају преко Козића, а онда сам ја био стрелац пет минута пре краја за велику радост око 20.000 највијача Ријеке. Било је то 16. маја 1979, а четири дана раније био сам проглашен и у загрбеачким „Спортским новостима” и у београдском „Спорту” играчем утакмице, тада смо у првенству победили Партизана 2:0. Реванш финала Купа био је на распореду осам дана касније у Београду, 24. маја на Звездиној Маракани, јер су се на стадиону ЈНА, по традицији, укалањали голови за Титову последњу штафету 25. маја. У реваншу је било 0:0, мени је поништен чист гол који сам забио „црно-белима”, али Ријека је одбранила наслов, а ја сам се слатко осветио Партизану, за 1971. годину.
Шта се ’71. догађало?
– Имао сам 16 година и играо у подмлатку ОФК Кикинде, били смо прваци Војводине, а у полуфиналу јуниорског Купа Југославије Партизан нас је у Кикинди победио 1:0. Но, није тај пораз био важан, већ то што су мене, заједно са Фицом Бабићем, Црним Боровницом и сада покојним Мишом Егељом, позвали на пробу у Партизан. Сва четворица показали смо се одлично, међутим генералска управа рекла нам је да ће нам јавити шта су одлучили. Никада се нити једном од нас нису јавили, а ја сам им узвратио тријумфом у финалу Купа, иако сам као дечак био симпатизер Партизана, као и сви Наковчани у то време. О Боровници мом венчаном куму да не причам, док је он играо у Звезди, годинама, Партизан ништа није освојио, а Звезда је с Црним узимала силне и купове и титуле, побеђивала га готово редовно. Бабић је такође заиграо у Звезди и био првак, додуше био је касније и у Партизану, али је у тој сезони тај клуб лоше стајао. А ја сам, 1971. након што се генерали нису удостојили ни да нам јаве да нисмо прошли пробу, постао навијач Црвене звезде. Касније, када сам као особа сазрео, увидео сам да је Звезда и симбол Србије и тек тада нисам више имао дилему да увидим колика је разлика, у сваком погледу, између та два клуба.
Међутим, и Звезди си запаприо исте те 1979, у полуфиналу Купа?
– Јесам, професеионалац сам био. На Маракани, 4. априла, победили смо Звезду 1:0, а био сам уз стрелца Ружића, најуистакнутији појединац. Заустављен сам у опасном продору, а из тог прекида дали смо гол. Те сезоне био сам играч утакмице и против Војводине, 3:0 смо их срушили на Кантриди и уопште посебно сам био мотивисан против највећих клубова, освајача титула првака, а једино против Хајдука нисам имао успеха. Међутим, у финишу моје прве брилијантне сезоне, Спаске је отишао с тренерске клупе, а на лето је дошао Ћиро Блажевић. Није тада још био афирмисан, али одмах се видело да високо пуца, а поменути Никица Цукров био му је љубимац у Ријеци. И тако на једном тренингу Цукров опсова мени матер, због баналности – нисам му додао лопту. Ја Цукрову истом мером по његовој матери узвратим и тренинг се оконча без проблема. Но, Цукров први уђе у свлачионицу, мени препречи пут и зграби ме за горњи део тренерке, ја се некако отргнем и песницом га најјаче опалим по слепоочници, он паде, играчи се поставише између нас двојице, а Ћиро мене грли и каже: „па, сине, знаш какав је Цуки, требао си се суздржати, ма ништа не би било”. А Цукров, док није прешао у Хајдук, био је мањи од маковог зрна и нисмо више имали сукоба.
Није те Ћиро у екипу стављао често као стартера иако си имао сјајну сезону за собом?
– Па у тој мојој другој сезони убацивао ме је пред крај и заправо сам стагнирао. Био је велики мајстор да замени тезе. У тадашњем Титограду, у карантину чекамо меч против Будућности, глуво доба ноћи, ја у соби са цимером Миланом Бачваревићем и кажем му: „најбоље ми је да одем, видиш шта ми Ћиро ради”. Кад нешто шушка испод прозора у грмљу. Ми пришли, гледамо с терасе, а Ћиро чучи и прислушкује! Када ме је угледао каже ми: „Сине, разочарао си ме, све сам чуо, код мене си готов!”. Ипак, био је велики тренер, то је касније показао, а битно је и што није гледао националност, јер НК Ријека тада је била пуна и Срба и Црногораца и играча других нација, па сам сигуран и дан данас да то што му ја нисам био љубимац није имало везе с националношћу. Касније сам сконтао, да сам му се само мало додворио прошао бих боље.
Издржао си некако под Ћиром до краја сезоне па си отишао на служење ЈНА?
– Било је то у јуну 1980. вратио сам се после годину дана војске и Ћиро је тада већ ковао шампионске планове у загребачком Динаму, ја сам код тренера Брнчића одиграо још једну солидну сезону у Ријеци, а идуће 1982. прешао у Сутјеску код свога омиљеног тренера Спаскета. Но, Спаске се преселио у ОФК Београд па сам и ја тамо хтео у лето 1983. Сутјеска није пристала на то и онда сам извео маневар. Дошао сам у ОФК Кикинду да по договору одиграм јесен и онда у јануару 1984. прешао у ОФК Београд код Спаскета. Било је то време када су фудбалери из Југославије у иностранство могли тек с 28 година. Био сам у 29. и размишљао сам да одем и ја трбухом за крухом, али стигао је први син, жена и ја смо планирали још једно дете, тако је и било ускоро, а ја сам окончао каријеру не дочекавши да ме евентуално ОФК Кикинда позове да ту окачим „копачке о клин”. Скућили смо се у Кикинди, али и у Калуђерици покрај Београда, а касније сам почео да се бавим приватним бизнисом, био и тренер, с дипломом Више тренерске на ДИФ-у, до почетка 21. века, у Полету, Козари и у Јордану.
БУКИ И ЗЛАТОМИР
Спомињао си Хајдук, а знаш ли да је пре тебе трофеј Купа Југославије, 1967. у дресу Сплићана, њихов први, подигао још један играч с територије тадашње општине Кикинда и да је он био најзаслужнији за то, постигавши као и ти одлучујићи погодак у финалу?
– Наравно, не само да знам да је реч о данас покојном Златомиру Обрадову из Башаида, већ нас двојицу Фудбалски савез Зрењанина, у својим публикацијама и презентацијама, баштини као једине стрелце у финалима Купа из Пролетера, који су од њих отишли у Хајдук односно Ријеку.
ЕВРОПА
Две сезоне док си био у НК Ријека, играли сте у Купу европских купова?
– То је такође незаборавно искуство, код Спасојевића играо сам и против велшког Рексама и белгијског Беверена, а код Ћире, наредне сезоне, само протов чехословачке Локомотиве из Кошица, али не и против белгијског Беаршота и италијанског Јувентуса.
ФУДБАЛ ДАНАС
Ретко брзо, вихорно крило, у југолиги тога времена био си Буки, како би се такав снашао у данашњем фудбалу?
– И брз и стартан и одигравао сам из прве, доста прецизно па сматрам да би имао прођу, но ако ме питаш за фудбал бивше Југославије, слабо га пратим. Голове Ријеке гледам кроз сажетке, пријавио сам се на њихов Јутјуб канал. Звали су ме и на прославу 40 година Купа, 2019, нажалост био сам спречен, а од тадашњих играча НК Ријека у контакту сам с Радовићем, он живи у Ријеци и Кустудићем, који је у Шпанији. Клубове из Србије гледам само у Европи, а пратим врхунске европске лиге.
ПЕНЗИЈА
Пре подне кафица и водица, понекад и једна ракијица, у неком кикиндском кафићу, а поподне Наково?
– Пензионерски, жена и ја тамо уживамо у кући. Старији син Вукашин у Немачкој живи сам, а од млађег Дамјана, који је с породицом у Београду, чекамо с нестрпљењем да нам дођу малишани, петогодишња унука Вања и трогодишњи унук Војин. Одржавам ради њих огроман травњак, мало мањи од правог фудбалског терена, имам и неке цеви тамо па ћемо ускоро монтирани и голове.
Након три победе у низу, први пораз забележио је наш српсколигаш. У Кули је почело опасностима пред голом ОФК Кикинде, а на супротној страни Ивановић је погодио пречку. Потом је уследио период доминације Хајдука који је, након ударца из угла и после одбитка од пречке, стигао до предности. Када се очекивао одмор, Урош Мојсиловић из слободног ударца вратио је све на почетак, међутим након сата игре и други пут савладан је голман Савков, тада директно из корнера. До краја, Кикинђани су могли до ремија, али шеф струке Владимир Шпоња напомиње да се ОФК Кикинда утакмицом у Кули вратила у реалност.
У суботу (16 сати) на Градском стадиону гостоваће елемирски Нафтагас.
Нова чланица Кике, Зрењанинка и репрезентативка Љиљана Френц (на слици горе с Надом Команов), заузела је четврто место на Првенству Војводине у дисциплини спринт, одржаном у Новом Саду. Наступило је 20 сениорки, а донедавна куглашица зрењанинског Кристала била је једина представница кикиндског клуба и овим пласманом изборила је учешће на Првенству Србије крајем новембра. 
– И поред невоља, успели смо да одржимо турнир, али и да не угрозимо квалитет. Код нас је увек присутан врх седеће одбојке региона, али број екипа је ограничен па неретко мало „промешамо” учеснике и тако можемо да се похвалимо да је на нашем турниру до сада учествовало 26 различитих екипа из седам држава, међу којима и пет државних репрезентација, а наступило је укупно више од 280 играча. Све је то сабрано и грађено кроз 15 година рада клуба, колико смо напунили у јулу ове године.
У првом делу Радивојац је био у стопостотној шанси, али је у ситуацији један на један, голман Рускоселаца Мишков изашао као победник. И Коцкар је запретио домаћину, свом донедавном клубу, али тукао је у изгледној прилици поред гола. Исти играч још једанпут је у наставку покушао, али опет је Мишков био одличан.
На супротној страни Звезда је стрпљиво чекала своју шансу и стигла до вођства ближе крају. Кресоја је набацио повратну, а ветеран Зечевић у 77. минуту, сјајним приземним ударцем из прве, донео предност да би победу оверио Симић. Након убачене лопте Цвијановића пред петерац, Симић је седам минута пре краја у дуелу „отресао” Крнића и рутински ставио тачку, иако је победа Рускоселаца могла бити и уверљивија, међутим Цвијановић је на самом крају, ударцем главом, погодио стативу.
Резултати четвртог кола: Борац – Војводина 2:1, Русанда – Полет 2:3, БАК- Младост 1:2, Јединство (БК) – Козара 1:2, Ц. звезда – ЖАК 2:0, Слобода – Будућност 1:1, Бегеј – Јединство (В) 2:3, Раднички – Пролетер 0:0.
Карађорђевчани су повели у 18. минуту из казненог ударца, а изборили су га након што је Чуданов стартовао с леђа. Дефанзивац Козаре у последњем минуту првога полувремена отишао је у казнени простор домаћина да евентуално скочи након убачене лопте из слободног ударца, но Великоселци су, док су домаћи намештали зид, одиграли на брзину. Лопта је упућена по земљи до Чуданова који је био сам и неометан па му није било тешко да изједначи. У другом делу наставка Козара је имала играча више и то је искористила у последњем, четвртом минуту судијске надокнаде. Убачену лопту с бока, Француски је изблиза проследио у мрежу домаћина за велику радост Великоселаца.
У Новим Козарцима, Галић и Ковачевић испромашивали су се у првом делу игре. Голман Српскоцрњана Куручев у пет наврата био је добро постављен или га је лопта погађала. У 52. минуту ипак радост за домаћина, с пенала након несмотреног играња руком гостујућег играча. Ковачевић је био сигуран с беле тачке, али је осам минута касније Ајдарић донео изједначење када се у наизглед безазленој ситуацији, искоса, тек што је закорачио у казнени простор домаћина, одлучио на ударац. Богојевић га није изблокирао, у близини је био и Марковић без реакције, а голман Ћирић заспао је па је лопта завршила у супротном горњем углу.
Након три победе у низу, први пораз, у четвртом колу српсколигашке „Војводине”, забележила је ОФК Кикинда. Хајдук је у Кули славио против екипе из нашега града 2:1. У првој половини првога дела игре, виђене су две опасне ситуације пред голом Кикинђана, а онда на супротоној страни Ивановић је био у прилици. У две готово истоветне ситуације пре седам дана био је прецизан, а данас у Кули погодио је пречку. Потом је пред мрежом наше екипе голман Савков летео у празно, али Куљани нису искористили изненадну шансу, а мало касније Хајдук је гађао и стативу. Ипак, притисак домаћина ближе крају првога дела донео им је предност. У 38. минуту Савков је спречио вођство домаћина избивши лопту у корнер, али само на кратко пошто је потом, након ударца из угла, Љумовић донео предност, после одбитка од пречке искористио је конфузију у одбрани наше екипе. Када се очекивао одмор, Мојсиловић је вратио егал. У другом минуту судијског додатка лепо је пребацио зид из слободног ударца, искоса са преко 25 метара, за 1:1.
Турнир је пригодним речима отворио градоначелник Кикинде Никола Лукач, а представницима медија обратила се Јелена Чуданов, председница Спортског савеза Кикинде:
– Драго ми је да се овај турнир одржава по 13. пут и што нам долазе екипе и из других држава, а ове године имамо чак и судију и Мађарске. Све је на још вишем нивоу него ранијих година и увек ћемо да подржимо оваква такмичења, а колико чујем у плану је да идуће године буде још више учесника и то из још неких земаља.
Бранислав Драгин, тренер ОКИ Феникс, додао је:
