Ribočuvarska služba „Voda Vojvodine“ u periodu božićnih i novogodišnjih praznika pojačano je kontrolisala ribolovne vode na područjima kojima upravlja.
Tokom vanrednih prazničnih akcija, u kojima je učestvovalo 20 ribočuvara sa deset čamaca, zaplenjeno je i nekoliko improvizovanih gumenih čamaca, kao i jedan metalni, a protiv pet lica podnete su prijave za nedozvoljen ribolov.
U cilju sprečavanja ribokrađe sprovedeno je i nekoliko opsežnih akcija, što je u zbiru rezultiralo pronalaženjem i oduzimanjem 220 komada mrežarskih alata, ukupne dužine sedam kilometara.
Kontrolama su bili obuhvaćeni Dunav, kompletna kanalska mreža Dunav-Tisa-Dunav, kao i zaštićena područja „Voda Vojvodine“.
Zahvaljujući savremenoj opremi, obučenosti i posvećenosti ribočuvara, JVP „Vode Vojvodine“ najavljuje da će nastaviti predano i savesno da štiti vode koje su mu poverene.
U prazničnom podkastu Kikindskog portala ugostili smo gradonačelnika Mladena Bogdana. Nakon je u intervjuu za „Komunu” prvi čovek grada rezimirao godinu na izmaku, ostvarene rezultate gradske vlasti i planove za 2025. godinu, ovaj razgovor koncipirali smo iz drugačijeg ugla.
Kako izgleda radni dan gradonačelnika? Šta su najveći izazovi na ovoj funkciji?
Ko su mu uzori u politici, a ko najveći kritičar? Šta bi poželeo sugrađanima za Novu godinu?
Na počecima svog književnog stvaralaštva, vasiljev je zabeležio: „bio sam juče kod marije. svirala mi je betovena… čini mi se da ni on nije bio srećan… čitao sam mu biografiju. kada umrem, pisaće možda neko i moju biografiju. a otkuda će znati za moje patnje?”
Kikinđani su dostojno, različitim zanimljivim i kvalitetno osmišljenim sadržajima, obeležili stogodišnjicu smrti pesnika ekspresioniste, proznog i dramskog pisca Dušana Vasiljeva, podsećajući na njegov književni opus, autentičan umetnički senzibilitet i predstavljajući ga novim generacijama čitalaca.
Donekle je iznenađujuće koliko delo Dušana Vasiljeva ni vek kasnije, nije izgubilo na svežini i aktuelnosti, te snažnim emocijama i britkim uvidima korespondira sa današnjim čitaocem. Ovim feljtonom, želeli smo da osvetlimo i ličnost Vasiljeva- njegovo odrastanje, porodične okolnosti, tadašnje istorijske i ratne (ne)prilike, ambicije i razmišljanja mladog stvaraoca, književne uticaje…
Kako je napisao dr Srđan Srdić, književnik, izdavač, profesor i rukovodilac Regionalnog centra za talente koji kao i kikindska Gimnazija, nosi ime poznatog pesnika, „Vasiljev iz rata nije izašao živ; ne onako kako živi ljudi žive. Vratio se kao s onog sveta, da pribeleži i zapiše ono što drugi neće“.
-Ovo je godina rekapitulacije svega što je rađeno u prethodnom periodu. U poslednjih desetak godina urađeno je više za afirmaciju Vasiljeva nego u prethodnih pedeset i više godina – kaže za „Komunu“ dr Srđan Srdić. -Imali smo 1950. godine objavljivanje njegove sabrane poezije, krajem 70-tih publikovanje njegovih proznih tekstova i drama i činjenicu da su se pesme Dušana Vasiljeva nalazile u svim čitankama širom bivše Jugoslavije. Mislim da se negde u bivšim republikama to i zadržalo. Takođe, i imenovanje kikindske Gimnazije-ukazuje Srdić čija je izdavačka kuća „Partizanska knjiga“ značajno doprinela oživljavanju dela Dušana Vasiljeva objavljujući njegove pesme, ali i prozu i dramske tekstove.
-Izložba održana u martu u Muzeju bila je vrhunac procesa. Objavljena su sabrana dela Dušana Vasiljeva, i to u obliku u kom ranije nije bio slučaj, sa tekstovima koji su pronađeni. Muzej je pronašao još jednu priču za koju smo znali da postoji, ali je niko nije video. U nekom narednom izdanju, i ta pripovetka biće publikovana- najavljuje naš sagovornik i dodaje:
-Vasiljev nije prestao da bude aktuelan. Naprotiv, pokazalo se da postoji vrlo kontinuirano interesovanje za ove knjige i mi smo čak pre godinu dana došli u situaciju da ih više nemamo. Prosečan čitalac zna za pet ili deset antologijskih pesama, možda čak i manje, a do ranijih knjiga nije lako ni doći. Viktor Škorić je napisao jednu knjigu o Vasiljevu koja je dosta instruktivna za ljude koji nisu upoznati sa autorom, tu se može naći dosta referenci, literature, uspeo je sve to sa sakupi što je pisano o Vasiljevu.
Dr Srđan Srdić, foto: Sretenović
Moje insistiranje bilo je da se reši pitanje grobnog mesta Vasiljeva, isti slučaj je sa bistom ispred Gimnazije koja je takođe sređena. U međuvremenu je Regionalni centar za talente poneo ime Dušana Vasiljeva, tako da danas na takmičenjima, susretima, kolegijumima, ostaje upisano njegove ime. To sve ukupno nije malo, ako posmatramo u poređenju sa onim što se dešava u drugim gradovima. Delujemo pionirski u odnosu na neke sredine, nemamo razloga da budemo negativni. Da može još toga da se uradi, može, nikada nije upitno. Voleo bih da se što više mladih uključi, informiše, da dete koje je polaznik Regionalnog centra za talente ili učenik Gimnazije zna zašto se te institucije tako zovu- ističe Srdić u razgovoru za naš list.
-Čitav njegov život bio je sticaj teških i nesretnih okolnosti. U Narodnoj biblioteci u Beogradu, u prepiskama koje se tamo čuvaju, vi vidite da je on bio u komunikaciji sa raznim ljudima, i da su postojala vrlo jasna obećanja da će njegova knjiga poezije biti objavljena, što se zaboravilo kada je preminuo. Njegova poezija je izraz njegovog talenta, ne nekog sistematskog obrazovanja u književnim krugovima. Za ovih dvadesetak godina rada sa mladima, identifikovao sam njihovu sklonost da osete Vasiljeva kao nekog ko je njima blizak, ko je večno mlad, kako bi to rekli oni koji se bave teorijom popularne kulture. Mlađi, čini mi se, tu pre svega čitaju pobunu, to odgovara njihovim interesovanjima, i identitetu u tim godinama. To im je emocionalno jasno. Osećaju čoveka kao nekoga ko im je blizak. To je sačuvalo njegovu poeziju od zaborava- navodi Srdić.
Kuća u kojoj je u Kikindi živeo Vasiljev, nalazi se na uglu ulice koja nosi njegovo ime i ulice Svetozara Miletića. Od sadašnje vlasnice saznajemo da delegacije iz susedne Rumunije i danas dolaze, fotografišu spomen ploču koja svedoči da je tu nekada živeo veliki pesnik.
-U narednom periodu, smatram da bi trebalo zasnovati kulturni turizam, ne samo na bazi imena Dušana Vasiljeva, imamo mi još autora, kao što je npr. Jovan Popović i neki drugi, čak ne samo ljudi iz književnosti. Mislim da bi u strateškom smislu trebalo o tome razmišljati- zaključuje Srdić.
ISTI MOTIVI I KOD JOVANA POPOVIĆA
-Kod proze talenat manje spasava autora, čini mi se, tu je mnogo više rad, ne samo autora, već i urednički. Kod Vasiljeva, postoje isti motivi i u prozi. Kada smo kasnije radili na knjigama Jovana Popovića, primetne su velike sličnosti. Dva čoveka koji su praktično vršnjaci, ali se nikada nisu sreli. Jovan Popović je poznavao Spasoja Vasiljeva, Dušanovog brata, ali nigde nisam našao trag da je Spasoje pokušavao da preko tada veoma uticajnog Jovana Popovića, čoveka koji tridesetih godina u Beogradu osniva književne časopise i veoma značajno učestvuje u kulturnom životu, ponovo objavi pesme. U Popovićevoj prozi i poeziji vidi se neverovatna sličnost u razmišljanju, što dolazi od ekspresionizma- kaže Srdić.
Izložba o Vasiljevu upriličena u kikindskom Muzeju
ČENEJ PAMTI SVOG UČITELJA
Pomenimo i to da je na objektu škole u Čeneju u kojoj je radio Vasiljev, spomen ploča postavljena 1991. godine. Upriličenoj svečanosti, prisustvovale su brojne zvanice iz naše zemlje i susedne Rumunije. Spomen ploču otkrio je tadašnji ministar kulture u Vladi Republike Srbije Radomir Šaranović, inače univerzitetski profesor i reditelj zajedno sa Dorelom Borzom, prefektom Tamiške županije.
ŽIVOT PESNIKA NA POZORIŠNOJ SCENI
U čast Vasiljeva, kikindsko Narodno pozorište postavilo je predstavu „Oblaci“ u kojoj glavni lik tumači Vladimir Maksimović, mladi glumac prefinjenog senzibiliteta i talenta.
– Kao da je sve što je moglo da pođe po zlu u životu Dušana Vasiljeva, pošlo. Za šta god da se uhvatio, to je nestajalo. Nije imao vremena da živi svoju mladost, još od malih nogu bio je primoran da bude glava porodice. Silom prilika, morao je da odraste. Bio je izuzetno talentovan, a taj talenat je probudila, nažalost, nevolja. Nije mi bilo teško da se identifikujem sa njim, a dosta mi je pomogao reditelj Stevan Bodroža– kaže za „Komunu“ Maksimović.
U ovoj godini, predstava koja govori o Vasiljevu postavljena je i na sceni Bitef teatra pod nazivom „Misterija Dušan Vasiljev“ .
Direktori Ekonomsko-trgovinske škole i Gimnazije „Dušan Vasiljev“, Robert Vunjak i Mirjana Dražić, nisu podneli ostavke, kako je to objavljeno u pojedinim medijima i saopštenjima proteklih dana.
Zatekli smo ih danas na radnim mestima u školama, gde su nam demantovali takve tvrdnje.
-Trenutno u školu dolaze nastavnici, po ustaljenom rasporedu, rade godišnji inventar koji se uobičajeno radi, sastaju se timovi i rade izveštaji za prvo polugodište. Ni direktorica Gimnazije Mirjana Dražić ni ja nismo dali ostavke. Imali smo inspekcijski nadzor, to je tačno, ali čitali smo šta sve piše na portalima i to su neistine- rekao nam je direktor Ekonomsko-trgovinske škole Robert Vunjak i podvukao da on, kao i direktorica Gimnazije, redovno dolaze na posao.
Takođe, kako su nam potvrdili, obe škole su redovno završile prvo polugodište. Kako ukazuju, i Gimnazija i Ekonomsko-trgovinska škola na vreme su zaključile ocene, održane su sednice odeljenskih veća kao i nastavničkih veća.
Direktori škola apelovali su da se ustanove obrazovanja izuzmu iz bilo kakvih političkih konotacija i delovanja.
U nastavku feljtona o Dušanu Vasiljevu, njegovom kratkom i burnom životu, plodnom stvaralaštvu i književnom uticaju na današnje autore, razgovarali smo sa ovogodišnjim dobitnikom književne nagrade koja nosi ime poznatog pesnika, generalnim sekretarom Matice srpske, istoričarem i književnikom drMilanom Micićem.
Ove godine se obeležava sto godina od smrti pesnika, Kikinđanina Dušana Vasiljeva. Iskustvo Velikog rata i „gaženje krvi do kolena” obeležilo je njegovu poetiku i generaciju, a njegova poezija prožeta antiratnim raspoloženjem univerzalna je i aktuelna i danas.
-Dušan Vasiljev je slika jedne generacije rođene na zalasku 19. veka i na osvitu novog 20. veka. Epoha pre Velikog rata bila je puna nade za čovečanstvo; brz, do tada neverovatan industrijski razvitak, dinamično vreme železnice, pojava aviona, rendgena i filma , promena slike sveta, činili su da čovek tih decenija oseti radost velikih ljudskih otkrića i osnaži veru u budućnost sveta, u veliki, kontinurirani ljudski napredak. Pred 1914. godinu činilo se da svetski progres ne zna za granice; opšta je bila vera ondašnjeg čoveka u moć nauke.
Veliki rat 1914. godine počeo je neočekivano. Niko nije pretpostavljao da će trajati tako dugo, da će biti takvog obima i intenziteta i da će doneti ogromne ljudske žrtve i masovna razaranja. Generacija Dušana Vasiljeva suočila se sa porazom postojećeg sveta, sa razaranjem dotadašnjeg morala i sa novim svetom koji se rađao iz te ogromne ljudske klanice. Očaj generacije koja je preživela rat bio je opšti. Dušan Vasiljev i njegovo delo proizašlo je iz tog velikog uništenja ljudskih nada.
Sve vreme on ima osećanja stida i krivice („ja sam živi simbol greha”) i iz toga proizilaze i njegova pobuna i revolt. Njegov životni usud je predodredio i njegovu poeziju?
-Osećanje stida što je čovek, prati Dušana Vasiljeva jer iskustvo rata ranilo ga je, kao i celu njegovu generaciju. Stalno prisustvo smrti, poniranje u ništa, u prazninu, bilo je slika novog očajnog sveta. Razaranje života, morala, duha potreslo je duboko Dušana Vasiljeva. Iz tog stanja rađala se pobuna, rađale su se njegove antiratne pesme ne sluteći da će tokom 20. veka još generacija Evropljana prolaziti kroz istovetnu traumu. Očaj je rađao pobunu. Pokoljenje koje je prošlo rat nije imalo šta da izgubi.
Manje je poznato široj čitalačkoj publici da je Vasiljev pisao i novele, pripovetke i drame. U njegovoj zaostavštini je i skica za roman?
-Svega dvadeset i četiri godine živeo je Dušan Vasiljev. Šta čovek za tako kratko vreme može da uradi sem da iscrta, možda, neku buduću skicu života. Dušan Vasiljev je zaustavljen čovek; čovek koji kao i mnogi drugi iz njegovog pokoljenja nije uspeo da razvije život, da ga živi , udiše punim plućima. On je bio pesnik prekinutih snova; čovek koji nije stigao da razbukta svoje talente, već više da ih naznači.
Kroz njegovo stvaralaštvo snažno provejava i figura majke bez koje je Vasiljev ostao kao osmogodišnjak.
-Roditelji su osnova svakog života.Potreba za majčinskom toplinom za koju je bio uskraćen prati misaoni, emotivni i etički svet Dušana Vasiljeva. U veliki svetski rat on je ušao kao ranjen čovek usled nedostatka majčinske ljubavi. Slika majke pratila ga je u toj velikoj globalnoj kataklizmi i njena sudbina bila je najdublji sloj njegove ljudske patnje.
Vanvremenski talentovan, samonikao stvaralac i izuzetno plodan autor, bio je cenjen u različitim književnim krugovima. Stvara na periferiji, ako se izuzme period njegovog kratkog boravka u Beogradu.
-Bez obzira na geografiju stanovanja svuda pulsira život sa svojom prepoznatljivom bojom. Periferija se nalazi u ljudima uske duše, teskobnih vidika i skučenog srca. Umetnik gde god živi oko njega traje život u svoj svojoj punoći. Dušan Vasiljev je trajao u godinama kada je pucala ljuska jednog sveta, a kada se rađao drugi svet. On je delio sudbinu, mišljenje i stavove ondašnjeg evropskog čoveka. Njegova emocija je kristalno čista, ranjiva i nežna.
Živeo je Vasiljev jedno vreme u Temišvaru, posle u Čeneju. I Srbi iz rumunskog dela Banata neguju sećanje na velikog pesnika.
-Srbi u rumunskom Banatu su naša banatska braća. Svet koji bezgranično voli Srbiju i koji gaji posebnu emociju prema svemu što je srpsko , jer to je njihovo biće, njihov koren. Oni se nalaze u geografiji koja je srpskoj kulturi dala velikane poput Dositeja Obradovića, Save Tekelije. Crnjanski je rastao u Temišvaru. Dušan Vasiljev je deo njihovog sveta koji se posle razgraničenja u godinama nakon Velikog rata razvijao zasebno u okviru rumunske države, ali u kojem i danas više postoji onaj autohtoni, stari Banat nego u našem , srpskom delu Banata. I Vasiljev, kao i drugi velikani srpske kulture , deo su njihovog samoprepoznavanja koje znači identitet i biće.
U burnoj epohi u kojoj je živeo postavljane su nove granice, stvarane nove države, Banat je drugačije „skrojen”?
-Veliki rat je povukao granicu u Banatu. Razgraničenje između Kraljevine SHS i Rumunije trajalo je punih pet godina (1918- 1923). Banatska granica je veštačka i kada se crtala i krojila pravila je mnoge probleme ljudima u svakodnevnom životu. Povlačena je u doba kada se raspala Austrougarska kao velika i stara srednjeevropska državna tvorevina i kada su iz njenog okvira nastajale mnoge države pa i jugoslovenska. Glavni junaci moje knjige priča „Čudo u Banatu” za koju sam ove godine dobio prestižnu književnu nagradu koja nosi ime Dušana Vasiljeva su banatski ljudi i granica upravo krojena u vremenu koje opisuje moja proza.
Grad Kikinda dodeljuje nagradu Dušan Vasiljev čiji ste laureat. Koliko je značajno na ovaj način oživljavati stvaralaštvo Vasiljeva?
-Ponosan sam što je moja knjiga priča „Čudo u Banatu” ove godine, kada se obeležava stogodišnjica njegovog odlaska, dobila nagradu sa njegovim imenom. Ova knjiga priča razgovara sa njim, sa njegovim svetom jer dešava se na širokom prostoru Banata, u prvim godinama posle Velikog rata kada je u burnim tokovima istorije, nestanka starog carstva i nastanka novih država pulsiralo uznemireno biće banatskog čoveka različitih vera i jezika.
Jelena Crnogorac
Feljton je podržan sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama
Ove stihove iz naslova napisaće mladi pesnik, dok pokušava da se izbori sa uznapredovalom bolešću. Nada u ozdravljenje nije ga napuštala
Osamnaestogodišnja Milojka Maletić vratila se iz Novog Sada, po završetku Više devojačke škole. Kuću ove crnomanjaste lepotice iz dobrostojeće porodice obilaze prosci. Te 1920. godine Čenej ima oko 3.000 duša od kojih su polovina Srbi, a polovina Nemci. Isti je to onaj Čenej u koji je Stevan Sremac doveo dva zavađena popa, Ćiru i Spiru, prilikom njihovog putovanja vladici u Temišvar.
Dolazak mladog i lepog učitelja Dušana u malo mesto na obali starog Begeja ne prolazi nezapaženo. Čenej je za njega samo privremeno rešenje, čezne za Beogradom u kom je kao vanredni student upisao Filozofski fakultet i sarađivao sa više književnih časopisa. U bedi neuslovnih iznajmljenih soba, grozničavo je pisao stihove, pokušavajući da se prehrani radeći kao pisar u advokatskoj kancelariji. Njegov književni talenat nije bio neprimećen, ali je mladi pesnik ostao skrajnut od uticajnih literarnih krugova, nikako ne uspevajući da objavi zbirku poezije.
Dok mašta za životom u velikom gradu, u Čeneju za njega svuda praznina i dosada. Dani su teški i dugi. I za Dušanovo krhko zdravlje, više bi odgovaralo neko mesto u brdima, sa čistijim vazduhom. Iz rata se vratio sa malarijom i bolesnim plućima.
Od tri dugačka sokaka u selu udaljenom petnaestak kilometara od Žombolja, prema Temišvaru, glavni je bio kaldrmisan i vodio je na železničku stanicu. Uz tu glavnu ulicu paralelno je bila srpska ulica na čijem se kraju nalazio i parohijski dom, srpska crkva i škola. Od škole do kraja sela nije bilo ni dve stotine metara, a svuda uokolo „nepregledna ravnica, ispresecana mnogobrojnim putevima prašine leti, a u proleće i u jesen pretvarana u blato”.
Devojačka razonoda u Čeneju u to doba bilo je stajanje na prozoru, pričaće kasnije Milojka o danu kada je upoznala svog budućeg supruga. Jednog popodneva, sa sestrom od tetke, gledala je niz šor, kad eto ti novog učitelja.
-Sestra ga je poznavala iz Kikinde i Dušan stade iznenađen susretom. Pozdravili smo se i upoznali preko prozora. Reče da je čuo za mene, iako je svega četiri dana u selu. I ja znam za vas, ne ostadoh mu dužna, čitala sam vaše stihove u „Književnom jugu”- prisećala se kasnije Milojka.
Visoka osamnaestogodišnjakinja, lepih i pravilnih crta lica, crnih očiju i tamne kose ubrzo će oduševiti dvadesetogodišnjeg učitelja Dušana.
Najpre je iz dosade poželeo da se našali sa Milojkinim udvaračima, među kojima je bio i njegov kolega, učitelj Vlajnić, ali se i sam u Milojku ubrzo zaljubio.
-Sedim u sobi i vezem. Odužilo se pre podne. Onda kroz otvoren prozor čujem iz daleka- ke..ke..ke. To đaci sa ljubimruke pozdravljaju učitelja. Ja se sva smetem. Dušan se znači približava našoj kući-pričala je Milojka.
Ženidba Dušana Vasiljeva došla je nekako iznenada i za njegove najbliže drugove, možda i za njega samog. Prosidba je usledila na Duhove, a venčanje 22. jula 1920.
„Te dve najlepše nebeske zvezde, to su oči moje žene“- pisaće pesnik. Milojka je za njega „skroz idealna, naivna i nežna”.
Dušanova odluka o ženidbi, međutim, razljutila je njegovog prijatelja i pobratima Ignijića koji ga na čak trideset sedam stranica malog formata kori, nazivajući ovaj postupak „piramidalnom glupošću”. Smatrao je da Dušan vreme u Čeneju treba da iskoristi za književni rad, rad sa omladinom i spremanje ispita, kako bi se vratio u Beograd, svojim planovima i ambicijama. Pesnik je, činilo mu se, napokon postigao sreću za kojom je žudeo:
„Možeš mi verovati da sam ti drug dobar i veran, i ja ti ne želim ni sa dlakom veću sreću pri ženidbi, nego što sam je ja u Milojki našao”, pisao mu je Vasiljev.
Mladenci se useljavaju u školski stan. Taj period u Čeneju je, po svemu sudeći, bio najvedriji u njegovom životu.
-Dušan mi je čitao svoje pesme, a ja sam mu bila prvi kritičar. Obično ih je pisao uveče. Posle bi seo kraj mene na postelju i čitao mi ih. U to vreme, i ja sam pisala pesme, ali sam posle sve bacila u vatru, jer Dušanove su bile neuporedivo stvarnije i snažnije- svedočila je Milojka o zajedničkom životu sa pesnikom.
Dušan radi sa čenejskom omladinom. Sprema pozorišne komade i doprinosi osnivanju omladinske čitaonice. Njegov rad u školi je ocenjen povoljno, književni rad napreduje, saradnik je uglednog časopisa „Misao”, materijalno stanje mu se poboljšava.
Stvarnost mu ipak nije još dugo naklonjena. Već 1921. ponovo uniforma i puška kod dalekog Kratova, na granici sa Bugarskom. Njegova jedinica bila je pojačanje žandarmeriji sa zadatkom da hvata bugarske komite. Takvo služenje vojnog roka nije se mnogo razlikovalo od ratnog stanja. Dušanovo već narušeno zdravlje i bolesna pluća teško su mogla da izdrže vojničke napore. Molbe da se supruga Milojka postavi za njegovog zamenika u školi, dok je odsutan, nisu urodile plodom, iako ga je na kratko zamenjivala u poslu. Ubrzo po povratku u Čenej, usledio je opet vojni poziv, ovoga puta na vežbu u Pančevu.
-Neprekidna velika zamaranja učinila su da se bolest jako pogorša, te vežbu nisam mogao izdržati do kraja- piše.
Nakon što je položio ispit na Višoj pedagoškoj školi u Zagrebu, Dušan odlazi, za nastavnika Građanske škole u Kovinu. Ubrzo po preuzimanju dužnosti, moraće na lekarske preglede.
-Nikada neću zaboraviti naš rastanak. Noć se već davno bila spustila, a mi nikad da se rastanemo. Dobro smo znali da ćemo se posle teško viđati jer je rumunska vojska svakog časa trebalo da preuzme vlast u Čeneju. Naslućivali smo, da će nas granica, možda, zauvek rastaviti. Trebalo je da ostanem kod svojih roditelja u Čeneju, a on da ode kod njegovih u Kikindu. Iako teško bolestan, pratio me je daleko- do Čekonićevog dvorca u Žombolju, koji je poprilično bio udaljen od železničke stanice. Govorila sam mu da je premoren i da me više ne prati, ali on je stalno odugovlačio. Kao da je predosećao da je to naš poslednji susret.
U to vreme, leka za tuberkulozu nije bilo. Pokušaji da ode na lečenje u Sloveniju i Hrvatsku bili su neuspešni. Odbili su ga iz Zagreba, Topolšice, Golnika, Sljemena. Poziv iz Šoštanja stigao je prekasno.
U četiri ujutru, 27. marta 1924, sa nepune 24 godine, Vasiljev je umro. Tužnu vest Milojki je telegramom javio Kosta Vasiljev, Dušanov otac.
Sahrani na Melinom groblju, nije prisustvovala. Nije imala pasoš kako bi doputovala u Kikindu.
SAVESTAN UČITELj
Prema oceni koju je školski nadzornik dao krajem 1921/22. godine, Vasiljev je savestan učitelj sa pravilnim metodama rada. U školi je uspostavio primeren rad i disciplinu, sa učenicima je postigao odličan uspeh iz svih predmeta, jer je predavao racionalno, tako da su đaci primali znanje sa razumevanjem i voljom. Istaknut je i njegov revnostan rad u raznim granama narodnog prosvećivanja.
PANDUROVIĆ: POKOPANA NAJLEPŠA NADA MLADE KNJIŽEVNOSTI
Na skromnoj sahrani, nije bilo nikog iz književnog sveta. Sima Pandurović poslao je telegram ožalivši smrt mladog pesnika biranim rečima:
„Prvi dani novoga proleća odneli su nam najboljeg od najmlađih pesnika. Sa Dušanom Vasiljevim silaze u grob sve njegove lepe sposobnosti, ceo njegov snažan i originalan poetski talenat, jedno veliko i čisto srce napunjeno ljubavlju prema čovečanstvu, mnogo mladih i svetlih dana. Zastava njegovog oduševljenja za sve lepo i pravedno, savijena je i spuštena u zemlju. Ali je zajedno sa Dušanom Vasiljevim, pokopana i najlepša nada naše mlade književnosti.”
Dušan Vasiljev u Beograd stiže 1919. godine, verujući da u tek oslobođenoj domovini za svakog ima posla, hleba i krova nad glavom.
-Dolazim da budem neko, da delim svoje srce, a nemam gde da prenoćim- zapisaće.
U Beogradu spoznaje tmurnu sliku posleratne stvarnosti u kojoj su se raspršili humanistički ideali o herojstvu i pobedi. Razorne posledice rata najviše osećaju siromašni, dok se privilegovana manjina, zahvaljujući mahinacijama bogati i uvećava društvenu moć.
Hiljade radnika koji su prolivali krv za oslobođenje zemlje, prepušteno je bedi i gladovanju. Špekulacije su se razvile do ogromnih razmera, puneći džepove bogataša. Plate i nadnice bile su niske, a poskupljenja stalna i ogromna. Na ulicama glavnog grada, jasno se sagledavaju društvene suprotnosti. Štrajkovi i sukobi radnika s vlastima nisu ostavljali ravnodušnim mladog pesnika.
Njegove nade u prestonici su se ubrzo rasplinule. Verovao je da će mu izdavači primiti i objaviti zbirku pesama, i da će ga neka od književnih redakcija primiti za saradnika. Međutim, izdavači kojima se uporno obraćao, u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, odbijali su ga sa različitim izgovorima- da ne mogu da nabave hartiju, da su do kraja godine ispunjeni rukopisima, da neko vreme neće objavljivati nova izdanja…
Posao je pronašao kao činovnik kod jednog beogradskog advokata, pa je, umesto da uređuje rubrike u novinama, prepisivao molbe i žalbe, tavoreći u memljivim podstanarskim sobama. Ipak, biće to veoma plodonosan period njegovog stvaralaštva. Izuzetno talentovan, osećajan, sazreo pre vremena, buntovan romantik i melanholik progonjen vizijama rata, ogorčen surovom posleratnom realnošću, Vasiljev će napisati pesme koje će ga uvrstiti među naše najistaknutije eksperesioniste i liričare.
Rat, stradanja i uzaludnost prolivanja krvi, ratno profiterstvo, rušenje ideala, socijalna beda, razočaranje – najčešći su motivi njegove poezije. Njegove stihove odlikuje snažan emotivni naboj, bunt, očaj, nemoć. Piše i pripovetke, drame, započinje roman, ali će se u književnost upisati velikim slovima kao pesnik.
Beograd, dvadesetih godina prošlog veka
Vasiljev je u Beogradu nekoliko meseci, ali je taj period ostavio dubok trag u njegovoj književnosti. Kada je 1920. u časopisu „Misao” objavio svoju prvu pesmu „Čovek peva posle rata”, postaje istaknuto ime u redovima mladih poeta. „Misao” je list osnovan 1919. koji je okupljao mlađe, talentovane književnike iz liberalnih slojeva, i upravo tamo će Vasiljev objaviti najveći broj svojih pesama. Pevajući otvoreno i srčano u slobodnim stihovima, pesnik ekspresionista izronio iz krvavih vrtloga rata, u tom časopisu je srdačno dočekan. Sa „Misli” su sarađivali književnici iz tzv Grupe umetnosti- Ivo Andrić, Todor Manojlović, Mirko Korolija… Urednik „Misli” Simo Pandurović u stihovima Vasiljeva video je veliki talenat.
-Vaši stihovi- pisao je Pandurović- nisu od strane uredništva ostali nezapaženi. Naprotiv, obe pesme koje su štampane u „Misli”, a naročito „Čovek peva posle rata”, svratile su zasluženu pažnju. Ali vašom pogreškom, pesme nisu bile potpisane, a našom pogreškom bilo je zatureno sprovodno pismo, tako da nismo mogli konstatovati čije su pesme, a bilo bi nezgodno štampati ih anonimno, bez piščeva pristanka. Kad smo pomoću gospodina Crnjanskog utvrdili ko je autor, mi smo im vrlo rado dali mesta u svom časopisu. Bez ikakva laskanja, dakle, ali prijateljski i iskreno, mogu vam kazati da me raduje što sam u vama naišao na mladog, talentovanog čoveka čija će nam saradnja biti draga”.
O pesničkom talentu, Vasiljev je dobio priznanje i od „Književnog juga” iz Zagreba. Pesma „Čovek peva posle rata” donela mu je zasluženu slavu, a ostale koje su došle za njom, učvrstile njegovu reputaciju mladog nadarenog pesnika prve posleratne generacije. U Antologiji novije lirike, pomenutog lista „Misao”, Vasiljev, nazvan „savest jedne generacije” biće zastupljen sa čak osam pesama, Andrić sa dve, a Desanka Maksimović sa jedanaest.
Kada je „Misao” raspisala anketu o pesmama, od publike je Vasiljev, odlično ocenjen, čak ispred Crnjanskog i Pandurovića. Najviše glasova je dobila Desanka Maksimović za „Strepnju”, pa Velimir Masuka za „Grudobolju”, i odmah potom Vasiljev za „Plač Matere Čovekove”.
Sarađivao je i objavljivao u više književnih časopisa, koji su publikovali i njegove pripovetke i dečije pesme, ali zbirku pesama nije uspeo da objavi, uprkos upornom kucanju na vrata izdavača. Između ostalih rukopisa, iza njega će ostati velika sveska sa naslovom „Oblaci” u kojoj je ispisano 80 pesama podeljenih po ciklusima. Očigledno da je bila pripremljena za štampu. I to nije bio jedini rukopis spreman za izdavače.
„Pesma imam već oko 150 (dve velike knjige), ali fali- izdavač. Svega je dosad objavljeno 25, a ostale su samo meni poznate”- napisaće razočarani Vasiljev.
Oslabljen teškim i neurednim životom, stara bolest mu se vratila -kašalj i groznica. Želeo je da ostane u Beogradu gde je upisao Filozofski fakultet kao vanredni student. Da bi se upisao redovno na studije, bilo je potrebno da položi gimnazijsku maturu. Iscrpljen i malaksao, popustio je očevom nagovoru da prihvati mesto učitelja na selu. Iz prestonice odlazi nevoljno, nezadovoljenih ambicija, sa idejom da je to samo privremeno. Dobio je mesto učitelja u Čeneju, malom pograničnom mestu u koje stiže u martu 1920. godine. Tamo je desetak godina ranije, akcijom rodoljubivih srpskih meštana, sagrađana nova i lepa škola u kojoj će raditi kao privremeni učitelj sa više nego skromnom platom od 550 kruna. Jadaće se drugu:
-Kako se osećam? Kao đavo na džombi. Možeš misliti. Jedina mi je zabava knjiga. Da knjiga nema, sasvim bih sigurno poludeo”.
Službovanje u zabačenom banatskom selu, daleko je od Dušanovih želja i snova.
-A znam i to da, ako se najkasnije do nove godine ne otrgnem iz ove okoline, koja je ista u Čeneju, Vranjevu, u Kikindi, ili gde god hoćeš, potpuno ću propasti. Propast znači- napustiti sve one slike koje sam sebi o svojoj budućnosti, istina vrlo smelom rukom, ali takoreći godinama, maštajući stvarao- ispoveda se u pismu prijatelju.
TRI KNJIŽEVNA BOGA
U biblioteci Vasiljeva bili su zastupljeni Skerlić, Đura Jakšić, Laza Lazarević, Crnjanski, Veljko Petrović…Od svetskih pisaca kupovao je Stendala, Tolstoja, A. Fransa i Barbisa, Strindberga, Bodlera, a naročito Romena Rolana, Tagoru, Dostojevskog za koje u jednom pismu piše „to su moja tri boga”.
Dostojevski
Od savremenih pesnika, najviše je cenio Crnjanskog, žaleći što će ga- kako je govorio-upropastiti novac. Veoma je poštovao Krležu kojem će se obratiti sa molbom da mu rediguje zbirku pesama- koja je ostala neodgovorena. Tina Ujević ga je impresionirao kada se sa njim sreo kod „Tri šešira”. Cenio je i Gustava Krkleca, a iz đačkih dana potiču njegove simpatije prema Adiju, tvorcu mađarske moderne.
Feljton o Dušanu Vasiljevu podržan je sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama
Neformalna grupa predavača pokrenula je preko mobilne aplikacije Signal zahtev za smenu rektora Univerzitet u Novom Sadu dr Dejana Madića.
Ova neformalna grupa predavača traži da se rektor smeni jer ne obavlja svoje dužnost po Statutu, a ne spominju da je zgrada Rektorata blokirana već nedeljama i da je rektoru zabranjen ulaz i rad u zgradi. Da pojednostavimo, neformalne grupe studenata naprave blokade, izbace zaposlene sa dela Fakulteta i zgrade Rektorata i onda uz podršku malog broja predavača traže smenu rektora zbog ne obavljanja dužnosti.
Kvaka 22 (engl. Catch-22) je paradoksalna situacija iz koje pojedinac ne može da pobegne zbog kontradiktornih pravila ili ograničenja.
Situacija koju neformalne grupe studenata i mali broj predavača koji ih podržavaju proizvode na UNS je klasična kvaka 22. Prvo čistim silom, nasrtajima i bezobrazlukom blokiraju rad ustanove, a potom se žale što ta ustanova ne radi i ne ispunjava svoje obaveze.
Rektor Univerziteta u Novom Sadu, dr Dejan Madić rekao je za portal Vojvodina uživo da on, iako se ne nalazi na svom radnom mestu zbog nasilno preuzete zgrade i zabrane prilaska istoj od strane studenata, i dalje obavlja svoj posao, u smanjenom kapacitetu. Rektor je poručio da je nastava svetinja, i da su studenti upisali fakultete kako bi postali akademski građani koji će da predvode ovu zemlju, i da daju pozitivan doprinos razvoju društva. Sve ovo što sada rade je čista politika, jer svojim delovanjem, blokiranjem nastave i rada fakulteta studenti direktno podrivaju napredak društva i stvaranje novih intelektualaca. Rektor je dodao da mu je žao profesora koji su sada degradirani i čije savete mali broj studenata koji blokiraju Univerzitet ne čuju, a to je da nastava treba da se odvija bez smetnji, i ne samo nastava već i sve drugo što čini jedan fakultet, pa i Univerzitet.
Svojim aktivnostima, mali broj studenata zaustavio je i izbore u zvanja, promocije doktora nauka, potpisivanje diploma, sprovođenje međunarodnih projekata kao što je npr. Erasmus i još mnogo toga.
Umesto debate, mali deo studenata bira blokade, umesto legalnih Studenstskih parlamenata, mala grupa studenata organizuje nelegalne plenume, umesto učenja, biraju nerad…
Da bi se smenio rektor UNS potrebno je da zaseda Savet Univerziteta koji čine sve članice (14 Fakulteta i 3 Instituta), legalni predstavnici studenata i predstavnici osnivača. Iz ovoga se jasno vidi da mala grupa predavača koja pokreće smenu rektora, zapravo nema mehanizam za smenu, ali je važno napraviti buku.
U oba dela Kvaka 22 Džozefa Helera i Šekspirovoj komedije Mnogo buke ni oko čega pojedinac se nalazi u svetu gde su pravila ne samo apsurdna već i često nedefinisana, promenljiva iz dana u dan. Tako se i rektor UNS našao u situaciji da svaki dan ima nove zahteve, apsurde situacija, ponekad i komične, koje treba da rešava, a sve zbog grupe studenata koji bi da zaustave studiranje u sred ispitnog roka.
Ovde su naučile svoje prve pesmice i prve nastupe imale generacije mladih Kikinđana. Glumačka škola u Dečijem pozorištu „Lane“ postoji već dve decenije, koliko i jedini dečiji teatar u gradu.
Neki novi klinci je edukativan serijal u produkciji Kikindskog portala koji afirmiše kreativne potencijale dece i kvalitetno provođenje slobodnog vremena.
U savremenom dobu preplavljenom jutjuberima i tik tok izazovima, kada za decu manjkaju kvalitetni medijski sadržaji, a dominira svakodnevna i prekomerna upotreba mobilnih telefona, predstavljamo kako u svom gradu mogu na kvalitetan način da upotpune slobodno vreme, birajući njima bliske aktivnosti.
Projekat je realizovan zahvaljujući podršci Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama
