Рибочуварска служба „Вода Војводине“ у периоду божићних и новогодишњих празника појачано је контролисала риболовне воде на подручјима којима управља.
Током ванредних празничних акција, у којима је учествовало 20 рибочувара са десет чамаца, заплењено је и неколико импровизованих гумених чамаца, као и један метални, а против пет лица поднете су пријаве за недозвољен риболов.
У циљу спречавања рибокрађе спроведено је и неколико опсежних акција, што је у збиру резултирало проналажењем и одузимањем 220 комада мрежарских алата, укупне дужине седам километара.
Контролама су били обухваћени Дунав, комплетна каналска мрежа Дунав-Тиса-Дунав, као и заштићена подручја „Вода Војводине“.
Захваљујући савременој опреми, обучености и посвећености рибочувара, ЈВП „Воде Војводине“ најављује да ће наставити предано и савесно да штити воде које су му поверене.
У празничном подкасту Кикиндског портала угостили смо градоначелника Младена Богдана. Након је у интервјуу за „Комуну” први човек града резимирао годину на измаку, остварене резултате градске власти и планове за 2025. годину, овај разговор конципирали смо из другачијег угла.
Како изгледа радни дан градоначелника? Шта су највећи изазови на овој функцији?
Ко су му узори у политици, а ко највећи критичар? Шта би пожелео суграђанима за Нову годину?
На почецима свог књижевног стваралаштва, васиљев је забележио: „био сам јуче код марије. свирала ми је бетовена… чини ми се да ни он није био срећан… читао сам му биографију. када умрем, писаће можда неко и моју биографију. а откуда ће знати за моје патње?”
Кикинђани су достојно, различитим занимљивим и квалитетно осмишљеним садржајима, обележили стогодишњицу смрти песника експресионисте, прозног и драмског писца Душана Васиљева, подсећајући на његов књижевни опус, аутентичан уметнички сензибилитет и представљајући га новим генерацијама читалаца.
Донекле је изненађујуће колико дело Душана Васиљева ни век касније, није изгубило на свежини и актуелности, те снажним емоцијама и бритким увидима кореспондира са данашњим читаоцем. Овим фељтоном, желели смо да осветлимо и личност Васиљева- његово одрастање, породичне околности, тадашње историјске и ратне (не)прилике, амбиције и размишљања младог ствараоца, књижевне утицаје…
Како је написао др Срђан Срдић, књижевник, издавач, професор и руководилац Регионалног центра за таленте који као и кикиндска Гимназија, носи име познатог песника, „Васиљев из рата није изашао жив; не онако како живи људи живе. Вратио се као с оног света, да прибележи и запише оно што други неће“.
-Ово је година рекапитулације свега што је рађено у претходном периоду. У последњих десетак година урађено је више за афирмацију Васиљева него у претходних педесет и више година – каже за „Комуну“ др Срђан Срдић. -Имали смо 1950. године објављивање његове сабране поезије, крајем 70-тих публиковање његових прозних текстова и драма и чињеницу да су се песме Душана Васиљева налазиле у свим читанкама широм бивше Југославије. Мислим да се негде у бившим републикама то и задржало. Такође, и именовање кикиндске Гимназије-указује Срдић чија је издавачка кућа „Партизанска књига“ значајно допринела оживљавању дела Душана Васиљева објављујући његове песме, али и прозу и драмске текстове.
-Изложба одржана у марту у Музеју била је врхунац процеса. Објављена су сабрана дела Душана Васиљева, и то у облику у ком раније није био случај, са текстовима који су пронађени. Музеј је пронашао још једну причу за коју смо знали да постоји, али је нико није видео. У неком наредном издању, и та приповетка биће публикована- најављује наш саговорник и додаје:
-Васиљев није престао да буде актуелан. Напротив, показало се да постоји врло континуирано интересовање за ове књиге и ми смо чак пре годину дана дошли у ситуацију да их више немамо. Просечан читалац зна за пет или десет антологијских песама, можда чак и мање, а до ранијих књига није лако ни доћи. Виктор Шкорић је написао једну књигу о Васиљеву која је доста инструктивна за људе који нису упознати са аутором, ту се може наћи доста референци, литературе, успео је све то са сакупи што је писано о Васиљеву.
Др Срђан Срдић, фото: Сретеновић
Моје инсистирање било је да се реши питање гробног места Васиљева, исти случај је са бистом испред Гимназије која је такође сређена. У међувремену је Регионални центар за таленте понео име Душана Васиљева, тако да данас на такмичењима, сусретима, колегијумима, остаје уписано његове име. То све укупно није мало, ако посматрамо у поређењу са оним што се дешава у другим градовима. Делујемо пионирски у односу на неке средине, немамо разлога да будемо негативни. Да може још тога да се уради, може, никада није упитно. Волео бих да се што више младих укључи, информише, да дете које је полазник Регионалног центра за таленте или ученик Гимназије зна зашто се те институције тако зову- истиче Срдић у разговору за наш лист.
-Читав његов живот био је стицај тешких и несретних околности. У Народној библиотеци у Београду, у препискама које се тамо чувају, ви видите да је он био у комуникацији са разним људима, и да су постојала врло јасна обећања да ће његова књига поезије бити објављена, што се заборавило када је преминуо. Његова поезија је израз његовог талента, не неког систематског образовања у књижевним круговима. За ових двадесетак година рада са младима, идентификовао сам њихову склоност да осете Васиљева као неког ко је њима близак, ко је вечно млад, како би то рекли они који се баве теоријом популарне културе. Млађи, чини ми се, ту пре свега читају побуну, то одговара њиховим интересовањима, и идентитету у тим годинама. То им је емоционално јасно. Осећају човека као некога ко им је близак. То је сачувало његову поезију од заборава- наводи Срдић.
Кућа у којој је у Кикинди живео Васиљев, налази се на углу улице која носи његово име и улице Светозара Милетића. Од садашње власнице сазнајемо да делегације из суседне Румуније и данас долазе, фотографишу спомен плочу која сведочи да је ту некада живео велики песник.
-У наредном периоду, сматрам да би требало засновати културни туризам, не само на бази имена Душана Васиљева, имамо ми још аутора, као што је нпр. Јован Поповић и неки други, чак не само људи из књижевности. Мислим да би у стратешком смислу требало о томе размишљати- закључује Срдић.
ИСТИ МОТИВИ И КОД ЈОВАНА ПОПОВИЋА
-Код прозе таленат мање спасава аутора, чини ми се, ту је много више рад, не само аутора, већ и уреднички. Код Васиљева, постоје исти мотиви и у прози. Када смо касније радили на књигама Јована Поповића, приметне су велике сличности. Два човека који су практично вршњаци, али се никада нису срели. Јован Поповић је познавао Спасоја Васиљева, Душановог брата, али нигде нисам нашао траг да је Спасоје покушавао да преко тада веома утицајног Јована Поповића, човека који тридесетих година у Београду оснива књижевне часописе и веома значајно учествује у културном животу, поново објави песме. У Поповићевој прози и поезији види се невероватна сличност у размишљању, што долази од експресионизма- каже Срдић.
Изложба о Васиљеву уприличена у кикиндском Музеју
ЧЕНЕЈ ПАМТИ СВОГ УЧИТЕЉА
Поменимо и то да је на објекту школе у Ченеју у којој је радио Васиљев, спомен плоча постављена 1991. године. Уприличеној свечаности, присуствовале су бројне званице из наше земље и суседне Румуније. Спомен плочу открио је тадашњи министар културе у Влади Републике Србије Радомир Шарановић, иначе универзитетски професор и редитељ заједно са Дорелом Борзом, префектом Тамишке жупаније.
ЖИВОТ ПЕСНИКА НА ПОЗОРИШНОЈ СЦЕНИ
У част Васиљева, кикиндско Народно позориште поставило је представу „Облаци“ у којој главни лик тумачи Владимир Максимовић, млади глумац префињеног сензибилитета и талента.
– Као да је све што је могло да пође по злу у животу Душана Васиљева, пошло. За шта год да се ухватио, то је нестајало. Није имао времена да живи своју младост, још од малих ногу био је приморан да буде глава породице. Силом прилика, морао је да одрасте. Био је изузетно талентован, а тај таленат је пробудила, нажалост, невоља. Није ми било тешко да се идентификујем са њим, а доста ми је помогао редитељ Стеван Бодрожа– каже за „Комуну“ Максимовић.
У овој години, представа која говори о Васиљеву постављена је и на сцени Битеф театра под називом „Мистерија Душан Васиљев“ .
Директори Економско-трговинске школе и Гимназије „Душан Васиљев“, Роберт Вуњак и Мирјана Дражић, нису поднели оставке, како је то објављено у појединим медијима и саопштењима протеклих дана.
Затекли смо их данас на радним местима у школама, где су нам демантовали такве тврдње.
-Тренутно у школу долазе наставници, по устаљеном распореду, раде годишњи инвентар који се уобичајено ради, састају се тимови и раде извештаји за прво полугодиште. Ни директорица Гимназије Мирјана Дражић ни ја нисмо дали оставке. Имали смо инспекцијски надзор, то је тачно, али читали смо шта све пише на порталима и то су неистине- рекао нам је директор Економско-трговинске школе Роберт Вуњак и подвукао да он, као и директорица Гимназије, редовно долазе на посао.
Такође, како су нам потврдили, обе школе су редовно завршиле прво полугодиште. Како указују, и Гимназија и Економско-трговинска школа на време су закључиле оцене, одржане су седнице одељенских већа као и наставничких већа.
Директори школа апеловали су да се установе образовања изузму из било каквих политичких конотација и деловања.
У наставку фељтона о Душану Васиљеву, његовом кратком и бурном животу, плодном стваралаштву и књижевном утицају на данашње ауторе, разговарали смо са овогодишњим добитником књижевне награде која носи име познатог песника, генералним секретаром Матице српске, историчарем и књижевником дрМиланом Мицићем.
Ове године се обележава сто година од смрти песника, Кикинђанина Душана Васиљева. Искуство Великог рата и „гажење крви до колена” обележило је његову поетику и генерацију, а његова поезија прожета антиратним расположењем универзална је и актуелна и данас.
-Душан Васиљев је слика једне генерације рођене на заласку 19. века и на освиту новог 20. века. Епоха пре Великог рата била је пуна наде за човечанство; брз, до тада невероватан индустријски развитак, динамично време железнице, појава авиона, рендгена и филма , промена слике света, чинили су да човек тих деценија осети радост великих људских открића и оснажи веру у будућност света, у велики, континурирани људски напредак. Пред 1914. годину чинило се да светски прогрес не зна за границе; општа је била вера ондашњег човека у моћ науке.
Велики рат 1914. године почео је неочекивано. Нико није претпостављао да ће трајати тако дуго, да ће бити таквог обима и интензитета и да ће донети огромне људске жртве и масовна разарања. Генерација Душана Васиљева суочила се са поразом постојећег света, са разарањем дотадашњег морала и са новим светом који се рађао из те огромне људске кланице. Очај генерације која је преживела рат био је општи. Душан Васиљев и његово дело произашло је из тог великог уништења људских нада.
Све време он има осећања стида и кривице („ја сам живи симбол греха”) и из тога произилазe и његова побуна и револт. Његов животни усуд је предодредио и његову поезију?
-Осећање стида што је човек, прати Душана Васиљева јер искуство рата ранило га је, као и целу његову генерацију. Стално присуство смрти, понирање у ништа, у празнину, било је слика новог очајног света. Разарање живота, морала, духа потресло је дубоко Душана Васиљева. Из тог стања рађала се побуна, рађале су се његове антиратне песме не слутећи да ће током 20. века још генерација Европљана пролазити кроз истоветну трауму. Очај је рађао побуну. Покољење које је прошло рат није имало шта да изгуби.
Мање је познато широј читалачкој публици да је Васиљев писао и новеле, приповетке и драме. У његовој заоставштини је и скица за роман?
-Свега двадесет и четири године живео је Душан Васиљев. Шта човек за тако кратко време може да уради сем да исцрта, можда, неку будућу скицу живота. Душан Васиљев је заустављен човек; човек који као и многи други из његовог покољења није успео да развије живот, да га живи , удише пуним плућима. Он је био песник прекинутих снова; човек који није стигао да разбукта своје таленте, већ више да их назначи.
Кроз његово стваралаштво снажно провејава и фигура мајке без које је Васиљев остао као осмогодишњак.
-Родитељи су основа сваког живота.Потреба за мајчинском топлином за коју је био ускраћен прати мисаони, емотивни и етички свет Душана Васиљева. У велики светски рат он је ушао као рањен човек услед недостатка мајчинске љубави. Слика мајке пратила га је у тој великој глобалној катаклизми и њена судбина била је најдубљи слој његове људске патње.
Ванвременски талентован, самоникао стваралац и изузетно плодан аутор, био је цењен у различитим књижевним круговима. Ствара на периферији, ако се изузме период његовог кратког боравка у Београду.
-Без обзира на географију становања свуда пулсира живот са својом препознатљивом бојом. Периферија се налази у људима уске душе, тескобних видика и скученог срца. Уметник где год живи око њега траје живот у свој својој пуноћи. Душан Васиљев је трајао у годинама када је пуцала љуска једног света, а када се рађао други свет. Он је делио судбину, мишљење и ставове ондашњег европског човека. Његова емоција је кристално чиста, рањива и нежна.
Живео је Васиљев једно време у Темишвару, после у Ченеју. И Срби из румунског дела Баната негују сећање на великог песника.
-Срби у румунском Банату су наша банатска браћа. Свет који безгранично воли Србију и који гаји посебну емоцију према свему што је српско , јер то је њихово биће, њихов корен. Они се налазе у географији која је српској култури дала великане попут Доситеја Обрадовића, Саве Текелије. Црњански је растао у Темишвару. Душан Васиљев је део њиховог света који се после разграничења у годинама након Великог рата развијао засебно у оквиру румунске државе, али у којем и данас више постоји онај аутохтони, стари Банат него у нашем , српском делу Баната. И Васиљев, као и други великани српске културе , део су њиховог самопрепознавања које значи идентитет и биће.
У бурној епохи у којој је живео постављане су нове границе, стваране нове државе, Банат је другачије „скројен”?
-Велики рат је повукао границу у Банату. Разграничење између Краљевине СХС и Румуније трајало је пуних пет година (1918- 1923). Банатска граница је вештачка и када се цртала и кројила правила је многе проблеме људима у свакодневном животу. Повлачена је у доба када се распала Аустроугарска као велика и стара средњеевропска државна творевина и када су из њеног оквира настајале многе државе па и југословенска. Главни јунаци моје књиге прича „Чудо у Банату” за коју сам ове године добио престижну књижевну награду која носи име Душана Васиљева су банатски људи и граница управо кројена у времену које описује моја проза.
Град Кикинда додељује награду Душан Васиљев чији сте лауреат. Колико је значајно на овај начин оживљавати стваралаштво Васиљева?
-Поносан сам што је моја књига прича „Чудо у Банату” ове године, када се обележава стогодишњица његовог одласка, добила награду са његовим именом. Ова књига прича разговара са њим, са његовим светом јер дешава се на широком простору Баната, у првим годинама после Великог рата када је у бурним токовима историје, нестанка старог царства и настанка нових држава пулсирало узнемирено биће банатског човека различитих вера и језика.
Јелена Црногорац
Фељтон je подржан средствима Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама
Ове стихове из наслова написаће млади песник, док покушава да се избори са узнапредовалом болешћу. Нада у оздрављење није га напуштала
Осамнаестогодишња Милојка Малетић вратила се из Новог Сада, по завршетку Више девојачке школе. Кућу ове црномањасте лепотице из добростојеће породице обилазе просци. Те 1920. године Ченеј има око 3.000 душа од којих су половина Срби, а половина Немци. Исти је то онај Ченеј у који је Стеван Сремац довео два завађена попа, Ћиру и Спиру, приликом њиховог путовања владици у Темишвар.
Долазак младог и лепог учитеља Душана у мало место на обали старог Бегеја не пролази незапажено. Ченеј је за њега само привремено решење, чезне за Београдом у ком је као ванредни студент уписао Филозофски факултет и сарађивао са више књижевних часописа. У беди неусловних изнајмљених соба, грозничаво је писао стихове, покушавајући да се прехрани радећи као писар у адвокатској канцеларији. Његов књижевни таленат није био непримећен, али је млади песник остао скрајнут од утицајних литерарних кругова, никако не успевајући да објави збирку поезије.
Док машта за животом у великом граду, у Ченеју за њега свуда празнина и досада. Дани су тешки и дуги. И за Душаново крхко здравље, више би одговарало неко место у брдима, са чистијим ваздухом. Из рата се вратио са маларијом и болесним плућима.
Од три дугачка сокака у селу удаљеном петнаестак километара од Жомбоља, према Темишвару, главни је био калдрмисан и водио је на железничку станицу. Уз ту главну улицу паралелно је била српска улица на чијем се крају налазио и парохијски дом, српска црква и школа. Од школе до краја села није било ни две стотине метара, а свуда уоколо „непрегледна равница, испресецана многобројним путевима прашине лети, а у пролеће и у јесен претварана у блато”.
Девојачка разонода у Ченеју у то доба било је стајање на прозору, причаће касније Милојка о дану када је упознала свог будућег супруга. Једног поподнева, са сестром од тетке, гледала је низ шор, кад ето ти новог учитеља.
-Сестра га је познавала из Кикинде и Душан стаде изненађен сусретом. Поздравили смо се и упознали преко прозора. Рече да је чуо за мене, иако је свега четири дана у селу. И ја знам за вас, не остадох му дужна, читала сам ваше стихове у „Књижевном југу”- присећала се касније Милојка.
Висока осамнаестогодишњакиња, лепих и правилних црта лица, црних очију и тамне косе убрзо ће одушевити двадесетогодишњег учитеља Душана.
Најпре је из досаде пожелео да се нашали са Милојкиним удварачима, међу којима је био и његов колега, учитељ Влајнић, али се и сам у Милојку убрзо заљубио.
-Седим у соби и везем. Одужило се пре подне. Онда кроз отворен прозор чујем из далека- ке..ке..ке. То ђаци са љубимруке поздрављају учитеља. Ја се сва сметем. Душан се значи приближава нашој кући-причала је Милојка.
Женидба Душана Васиљева дошла је некако изненада и за његове најближе другове, можда и за њега самог. Просидба је уследила на Духове, а венчање 22. јула 1920.
„Те две најлепше небеске звезде, то су очи моје жене“- писаће песник. Милојка је за њега „скроз идеална, наивна и нежна”.
Душанова одлука о женидби, међутим, разљутила је његовог пријатеља и побратима Игнијића који га на чак тридесет седам страница малог формата кори, називајући овај поступак „пирамидалном глупошћу”. Сматрао је да Душан време у Ченеју треба да искористи за књижевни рад, рад са омладином и спремање испита, како би се вратио у Београд, својим плановима и амбицијама. Песник је, чинило му се, напокон постигао срећу за којом је жудео:
„Можеш ми веровати да сам ти друг добар и веран, и ја ти не желим ни са длаком већу срећу при женидби, него што сам је ја у Милојки нашао”, писао му је Васиљев.
Младенци се усељавају у школски стан. Тај период у Ченеју је, по свему судећи, био најведрији у његовом животу.
-Душан ми је читао своје песме, а ја сам му била први критичар. Обично их је писао увече. После би сео крај мене на постељу и читао ми их. У то време, и ја сам писала песме, али сам после све бацила у ватру, јер Душанове су биле неупоредиво стварније и снажније- сведочила је Милојка о заједничком животу са песником.
Душан ради са ченејском омладином. Спрема позоришне комаде и доприноси оснивању омладинске читаонице. Његов рад у школи је оцењен повољно, књижевни рад напредује, сарадник је угледног часописа „Мисао”, материјално стање му се побољшава.
Стварност му ипак није још дуго наклоњена. Већ 1921. поново униформа и пушка код далеког Кратова, на граници са Бугарском. Његова јединица била је појачање жандармерији са задатком да хвата бугарске комите. Такво служење војног рока није се много разликовало од ратног стања. Душаново већ нарушено здравље и болесна плућа тешко су могла да издрже војничке напоре. Молбе да се супруга Милојка постави за његовог заменика у школи, док је одсутан, нису уродиле плодом, иако га је на кратко замењивала у послу. Убрзо по повратку у Ченеј, уследио је опет војни позив, овога пута на вежбу у Панчеву.
-Непрекидна велика замарања учинила су да се болест јако погорша, те вежбу нисам могао издржати до краја- пише.
Након што је положио испит на Вишој педагошкој школи у Загребу, Душан одлази, за наставника Грађанске школе у Ковину. Убрзо по преузимању дужности, мораће на лекарске прегледе.
-Никада нећу заборавити наш растанак. Ноћ се већ давно била спустила, а ми никад да се растанемо. Добро смо знали да ћемо се после тешко виђати јер је румунска војска сваког часа требало да преузме власт у Ченеју. Наслућивали смо, да ће нас граница, можда, заувек раставити. Требало је да останем код својих родитеља у Ченеју, а он да оде код његових у Кикинду. Иако тешко болестан, пратио ме је далеко- до Чеконићевог дворца у Жомбољу, који је поприлично био удаљен од железничке станице. Говорила сам му да је преморен и да ме више не прати, али он је стално одуговлачио. Као да је предосећао да је то наш последњи сусрет.
У то време, лека за туберкулозу није било. Покушаји да оде на лечење у Словенију и Хрватску били су неуспешни. Одбили су га из Загреба, Тополшице, Голника, Сљемена. Позив из Шоштања стигао је прекасно.
У четири ујутру, 27. марта 1924, са непуне 24 године, Васиљев је умро. Тужну вест Милојки је телеграмом јавио Коста Васиљев, Душанов отац.
Сахрани на Мелином гробљу, није присуствовала. Није имала пасош како би допутовала у Кикинду.
САВЕСТАН УЧИТЕЉ
Према оцени коју је школски надзорник дао крајем 1921/22. године, Васиљев је савестан учитељ са правилним методама рада. У школи је успоставио примерен рад и дисциплину, са ученицима је постигао одличан успех из свих предмета, јер је предавао рационално, тако да су ђаци примали знање са разумевањем и вољом. Истакнут је и његов ревностан рад у разним гранама народног просвећивања.
На скромној сахрани, није било никог из књижевног света. Сима Пандуровић послао је телеграм ожаливши смрт младог песника бираним речима:
„Први дани новога пролећа однели су нам најбољег од најмлађих песника. Са Душаном Васиљевим силазе у гроб све његове лепе способности, цео његов снажан и оригиналан поетски таленат, једно велико и чисто срце напуњено љубављу према човечанству, много младих и светлих дана. Застава његовог одушевљења за све лепо и праведно, савијена је и спуштена у земљу. Али је заједно са Душаном Васиљевим, покопана и најлепша нада наше младе књижевности.”
Душан Васиљев у Београд стиже 1919. године, верујући да у тек ослобођеној домовини за сваког има посла, хлеба и крова над главом.
-Долазим да будем неко, да делим своје срце, а немам где да преноћим- записаће.
У Београду спознаје тмурну слику послератне стварности у којој су се распршили хуманистички идеали о херојству и победи. Разорне последице рата највише осећају сиромашни, док се привилегована мањина, захваљујући махинацијама богати и увећава друштвену моћ.
Хиљаде радника који су проливали крв за ослобођење земље, препуштено је беди и гладовању. Шпекулације су се развиле до огромних размера, пунећи џепове богаташа. Плате и наднице биле су ниске, а поскупљења стална и огромна. На улицама главног града, јасно се сагледавају друштвене супротности. Штрајкови и сукоби радника с властима нису остављали равнодушним младог песника.
Његове наде у престоници су се убрзо расплинуле. Веровао је да ће му издавачи примити и објавити збирку песама, и да ће га нека од књижевних редакција примити за сарадника. Међутим, издавачи којима се упорно обраћао, у Београду, Загребу, Сарајеву, одбијали су га са различитим изговорима- да не могу да набаве хартију, да су до краја године испуњени рукописима, да неко време неће објављивати нова издања…
Посао је пронашао као чиновник код једног београдског адвоката, па је, уместо да уређује рубрике у новинама, преписивао молбе и жалбе, таворећи у мемљивим подстанарским собама. Ипак, биће то веома плодоносан период његовог стваралаштва. Изузетно талентован, осећајан, сазрео пре времена, бунтован романтик и меланхолик прогоњен визијама рата, огорчен суровом послератном реалношћу, Васиљев ће написати песме које ће га уврстити међу наше најистакнутије експересионисте и лиричаре.
Рат, страдања и узалудност проливања крви, ратно профитерство, рушење идеала, социјална беда, разочарање – најчешћи су мотиви његове поезије. Његове стихове одликује снажан емотивни набој, бунт, очај, немоћ. Пише и приповетке, драме, започиње роман, али ће се у књижевност уписати великим словима као песник.
Београд, двадесетих година прошлог века
Васиљев је у Београду неколико месеци, али је тај период оставио дубок траг у његовој књижевности. Када је 1920. у часопису „Мисао” објавио своју прву песму „Човек пева после рата”, постаје истакнуто име у редовима младих поета. „Мисао” је лист основан 1919. који је окупљао млађе, талентоване књижевнике из либералних слојева, и управо тамо ће Васиљев објавити највећи број својих песама. Певајући отворено и срчано у слободним стиховима, песник експресиониста изронио из крвавих вртлога рата, у том часопису је срдачно дочекан. Са „Мисли” су сарађивали књижевници из тзв Групе уметности- Иво Андрић, Тодор Манојловић, Мирко Королија… Уредник „Мисли” Симо Пандуровић у стиховима Васиљева видео је велики таленат.
-Ваши стихови- писао је Пандуровић- нису од стране уредништва остали незапажени. Напротив, обе песме које су штампане у „Мисли”, а нарочито „Човек пева после рата”, свратиле су заслужену пажњу. Али вашом погрешком, песме нису биле потписане, а нашом погрешком било је затурено спроводно писмо, тако да нисмо могли констатовати чије су песме, а било би незгодно штампати их анонимно, без пишчева пристанка. Кад смо помоћу господина Црњанског утврдили ко је аутор, ми смо им врло радо дали места у свом часопису. Без икаква ласкања, дакле, али пријатељски и искрено, могу вам казати да ме радује што сам у вама наишао на младог, талентованог човека чија ће нам сарадња бити драга”.
О песничком таленту, Васиљев је добио признање и од „Књижевног југа” из Загреба. Песма „Човек пева после рата” донела му је заслужену славу, а остале које су дошле за њом, учврстиле његову репутацију младог надареног песника прве послератне генерације. У Антологији новије лирике, поменутог листа „Мисао”, Васиљев, назван „савест једне генерације” биће заступљен са чак осам песама, Андрић са две, а Десанка Максимовић са једанаест.
Када је „Мисао” расписала анкету о песмама, од публике је Васиљев, одлично оцењен, чак испред Црњанског и Пандуровића. Највише гласова је добила Десанка Максимовић за „Стрепњу”, па Велимир Масука за „Грудобољу”, и одмах потом Васиљев за „Плач Матере Човекове”.
Сарађивао је и објављивао у више књижевних часописа, који су публиковали и његове приповетке и дечије песме, али збирку песама није успео да објави, упркос упорном куцању на врата издавача. Између осталих рукописа, иза њега ће остати велика свеска са насловом „Облаци” у којој је исписано 80 песама подељених по циклусима. Очигледно да је била припремљена за штампу. И то није био једини рукопис спреман за издаваче.
„Песма имам већ око 150 (две велике књиге), али фали- издавач. Свега је досад објављено 25, а остале су само мени познате”- написаће разочарани Васиљев.
Ослабљен тешким и неуредним животом, стара болест му се вратила -кашаљ и грозница. Желео је да остане у Београду где је уписао Филозофски факултет као ванредни студент. Да би се уписао редовно на студије, било је потребно да положи гимназијску матуру. Исцрпљен и малаксао, попустио је очевом наговору да прихвати место учитеља на селу. Из престонице одлази невољно, незадовољених амбиција, са идејом да је то само привремено. Добио је место учитеља у Ченеју, малом пограничном месту у које стиже у марту 1920. године. Тамо је десетак година раније, акцијом родољубивих српских мештана, саграђана нова и лепа школа у којој ће радити као привремени учитељ са више него скромном платом од 550 круна. Јадаће се другу:
-Како се осећам? Као ђаво на џомби. Можеш мислити. Једина ми је забава књига. Да књига нема, сасвим бих сигурно полудео”.
Службовање у забаченом банатском селу, далеко је од Душанових жеља и снова.
-А знам и то да, ако се најкасније до нове године не отргнем из ове околине, која је иста у Ченеју, Врањеву, у Кикинди, или где год хоћеш, потпуно ћу пропасти. Пропаст значи- напустити све оне слике које сам себи о својој будућности, истина врло смелом руком, али такорећи годинама, маштајући стварао- исповеда се у писму пријатељу.
ТРИ КЊИЖЕВНА БОГА
У библиотеци Васиљева били су заступљени Скерлић, Ђура Јакшић, Лаза Лазаревић, Црњански, Вељко Петровић…Од светских писаца куповао је Стендала, Толстоја, А. Франса и Барбиса, Стриндберга, Бодлера, а нарочито Ромена Ролана, Тагору, Достојевског за које у једном писму пише „то су моја три бога”.
Достојевски
Од савремених песника, највише је ценио Црњанског, жалећи што ће га- како је говорио-упропастити новац. Веома је поштовао Крлежу којем ће се обратити са молбом да му редигује збирку песама- која је остала неодговорена. Тина Ујевић га је импресионирао када се са њим срео код „Три шешира”. Ценио је и Густава Крклеца, а из ђачких дана потичу његове симпатије према Адију, творцу мађарске модерне.
Фељтон о Душану Васиљеву подржан је средствима Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама
Неформална група предавача покренула је преко мобилне апликације Сигнал захтев за смену ректора Универзитет у Новом Саду др Дејана Мадића.
Ова неформална група предавача тражи да се ректор смени јер не обавља своје дужност по Статуту, а не спомињу да је зграда Ректората блокирана већ недељама и да је ректору забрањен улаз и рад у згради. Да поједноставимо, неформалне групе студената направе блокаде, избаце запослене са дела Факултета и зграде Ректората и онда уз подршку малог броја предавача траже смену ректора због не обављања дужности.
Квака 22 (енгл. Catch-22) је парадоксална ситуација из које појединац не може да побегне због контрадикторних правила или ограничења.
Ситуација коју неформалне групе студената и мали број предавача који их подржавају производе на УНС је класична квака 22. Прво чистим силом, насртајима и безобразлуком блокирају рад установе, а потом се жале што та установа не ради и не испуњава своје обавезе.
Ректор Универзитета у Новом Саду, др Дејан Мадић рекао је за портал Војводина уживо да он, иако се не налази на свом радном месту због насилно преузете зграде и забране приласка истој од стране студената, и даље обавља свој посао, у смањеном капацитету. Ректор је поручио да је настава светиња, и да су студенти уписали факултете како би постали академски грађани који ће да предводе ову земљу, и да дају позитиван допринос развоју друштва. Све ово што сада раде је чиста политика, јер својим деловањем, блокирањем наставе и рада факултета студенти директно подривају напредак друштва и стварање нових интелектуалаца. Ректор је додао да му је жао професора који су сада деградирани и чије савете мали број студената који блокирају Универзитет не чују, а то је да настава треба да се одвија без сметњи, и не само настава већ и све друго што чини један факултет, па и Универзитет.
Својим активностима, мали број студената зауставио је и изборе у звања, промоције доктора наука, потписивање диплома, спровођење међународних пројеката као што је нпр. Ерасмус и још много тога.
Уместо дебате, мали део студената бира блокаде, уместо легалних Студенстских парламената, мала група студената организује нелегалне пленуме, уместо учења, бирају нерад…
Да би се сменио ректор УНС потребно је да заседа Савет Универзитета који чине све чланице (14 Факултета и 3 Института), легални представници студената и представници оснивача. Из овога се јасно види да мала група предавача која покреће смену ректора, заправо нема механизам за смену, али је важно направити буку.
У оба дела Квака 22 Џозефа Хелера и Шекспировој комедије Много буке ни око чега појединац се налази у свету где су правила не само апсурдна већ и често недефинисана, променљива из дана у дан. Тако се и ректор УНС нашао у ситуацији да сваки дан има нове захтеве, апсурде ситуација, понекад и комичне, које треба да решава, а све због групе студената који би да зауставе студирање у сред испитног рока.
Овде су научиле своје прве песмице и прве наступе имале генерације младих Кикинђана. Глумачка школа у Дечијем позоришту „Лане“ постоји већ две деценије, колико и једини дечији театар у граду.
Неки нови клинци је едукативан серијал у продукцији Кикиндског портала који афирмише креативне потенцијале деце и квалитетно провођење слободног времена.
У савременом добу преплављеном јутјуберима и тик ток изазовима, када за децу мањкају квалитетни медијски садржаји, а доминира свакодневна и прекомерна употреба мобилних телефона, представљамо како у свом граду могу на квалитетан начин да употпуне слободно време, бирајући њима блиске активности.
Пројекат је реализован захваљујући подршци Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама
