Znaš kako sam u ovoj pustoj Kikindi, kao lud. Temišvar mi jako fali- piše svom pobratimu devetnaestogodišnji Dušan i odlučuje da u Beogradu upiše studije
„Bilo je u prirodi našeg oca u odnosu na decu nečeg krutog i strogog što nije dalo da mu se protivreči, nečeg silovitog i imperativnog, često neodmerenog. U porodici sa mnogo dece i malo prihoda, obično se i nema vremena ni pažnje za posebne individualnosti i naročite duševnosti.” Tako je oca Kostu, opisao Spasoje Vasiljev, Dušanov mlađi brat.
Nakon što se otac vratio sa fronta, sukob između njega i Dušana obeležiće tu godinu pesnikove mladosti. Otac je želeo da naređuje i kontroliše svog šesnaestogodišnjeg sina, a zapravo je imao pred sobom samosvesnog mladića koji je u njegovom odsustvu brinuo o mnogoljudnoj porodici. O Dušanovom sukobu sa ocem, brat će napisati:
„Hteo je da određuje vreme izlazaka i dolazaka svome đačiću, a imao je da se nosi sa čovekom ekonomski nezavisnim koji živi o svom ruhu i kruhu, pa hoće i o svojoj glavi. Do sukoba je moralo doći neminovno. Pokušaj da otac silom uspostavi svoju vlast nije uspeo jer se Dušan nije hteo sviti. Represalije da mu se posle određenog vremena uskrati osvetljenje i zaključaju vrata kao da su značile sipati ulje na vatru”.
To je doba Dušanovih prvih ljubavi, mladalačkih zanosa, nemira, prkosa. U njemu je osećanje niže društvene vrednosti, jer je iz siromašne porodice, ali i snažna želja da postane „neko”. Trudi se da je uvek lepo obučen i doteran. On je „nestalan, ali dobrog srca, vesele prirode, oduševljen za lepo, narodnost i veru”- kako sebe opisuje u priči posvećenoj drugu i kasnije pobratimu Slavku Igniji, sa kojim će do kraja života ostati dobar i blizak prijatelj.
Izmoren gorkom, svakodnevnom borbom za egzistenciju, napornim radom i učenjem, sukobom sa prekim i strogim ocem, Dušan rešenje svojih životnih prilika vidi u sumanutoj odluci- da ode na front. To mu se čini kao spasonosni izlaz iz porodične situacije, škole koja je za njega gubila smisao, prozaičnih poslova, „od gaženja po tom životu civila koji stoje u nepreglednim redovima u kojima se guraju, gladuju…” Front je za Dušana, koji je imao svega 16 godina, delovao kao nešto iznad života i smrti.
Međutim, mladići koji nisu navršili 17 godina nisu mogli u vojsku. Sa istim odgovorom dočekan je i u Temišvaru, Segedinu, Kikindi.
-Badava sam išao, trošio novac. Svud su me ismejali, mater im njinu! Idem sad opet kući- poverio se u pismu prijatelju. Posle „neuspelog” putešestvija, oseća da „ceo svoj dosadašnji život mora da izmeni”.
-Više ću pisati, svirati i čitati- zabeležio je mladi pesnik.
Uskoro se njegov najbolji prijatelj vraća iz Debrecina, situacija sa ocem se stišava, pa Dušana napuštaju ideje da dobrovoljno ode na front.
U jesen 1917. godine pohađao je četvrti razred učiteljske škole. Iako živi i radi u teškim prilikama, u učenju ide u korak sa drugima. Oskudica i skupoća nagnale su Vasiljeve da gaje svilene bube, pa su svakog dana, Dušan i Spasoje išli da, do kasno u noć, beru dudovo lišće za bube.
Dovijajući se na razne načine da obezbede osnovnu egzistenciju, Vasiljevi su imali i podstanara, učenika iz Kikinde, koji im je plaćao u namirnicama. Sa njim je Dušan ubrzo postao prijatelj. U školi je uskoro bivalo bolje. Nastavnik veronauke okupljao je u horu školsku omladinu. Dušan se zaljubio u jednu učenicu, stariju od njega, iz bogate porodice. Želeći da postane „nešto ” u životu, marljivo čita i piše.
U tadašnjem Temišvaru su rat i sve očiglednija propast austrijskog carstva podsticali ljude na revolt i pobunu. Dušan će, između ostalog, zabeležiti:
„Danas je uzrujana, razdražena, gladna svetina lupala radnje, pljačkala, urlala: hleba, hleba! Negde u susedstvu se ubio starac ostavivši cedulju sa rečima: pet dana nisam okusio hleba.”
Istovremeno, viđa i site i obezbeđene ljude, za koje nema ni rata ni gladi. Sazreo prerano, pod teretom teškoća i briga, svet oko sebe već posmatra očima skeptika. Dok se otac Kosta i njegova okolina euforično raduju porazima austro-ugarske vojske, u njemu rastu sumnje da se rat ipak ne vodi u interesu čovečanstva i boljitka, nego jednog malog sloja ljudi.
Sa nepunih 18 godina, dobija diplomu učitelja u osnovnim školama sa mađarskim nastavnim jezikom. Istog meseca, marta, pozvan je na tronedeljnu vojnu obuku u austro-ugarsku vojsku, a već u aprilu poslat na italijanski front. U toku su poslednji pokušaji Nemačke i Austro-Ugarske da slome savezničku vojsku. U austrijskim rovovima, u jesen 1918, Dušan je dočekao italijansku ofanzivu koja je nastala kada je front počeo da se raspada, a vojnici sami vraćaju kući. Iz Velikog rata, mladi pesnik vratio se kao svedok surovih krvoprolića i besmisla ratnih stradanja, sa malarijom i bronhitisom.
„Ja sam gazio u krvi do kolena, i nemam više snova…” napisaće u svojoj čuvenoj i najpoznatijoj pesmi „Čovek peva posle rata”, objavljenoj 1920. u časopisu „Misao”. Svojim stihovima iskazaće sav besmisao rata i stravičnih stradanja, duboko razočaranje, kontradiktornost između ideala za koje se borilo i realnosti koja je usledila, revolt čitave generacije…
U posleratnom Temišvaru u koji se vraća posle rata, srpska manjina radovala se osvojenoj slobodi. Omladinu je zahvatilo nacionalističko oduševljenje, a prepirke su se, oko opredeljenja za srpstvo odnosno jugoslovenstvo, neretko završavale tučom.
Vasiljev se zaposlio u Komandi mesta kao pisar i tumač, kasnije je unapređen za delovođu. Postaje sekretar novoosnovanog društva „Kola mladih Srba”, i vredan saradnik lista „Sloga”. Predao se radu organizujući temišvarsku omladinu. Objavljuje pesme, poeme, feljtone, priprema pozorišne komade koje je režirao i u kojima je i glumio- u Zmajevu „Šaranu” Pantu, a u Kočićevom „Jazavcu pred sudom”- sudiju.
Među onima koji su, da bi se izjednačili sa „pravim” Srbima, prezimenu dodali „ić” ili „vić”, bio je i Dušan. Izvesno vreme, potpisivaće se Vasiljević, a njegov pobratim Ignijić. Međutim, u situaciji kada je deo društva utonuo u mađarsku kulturu, a mnogi bili stava da nejasna politička situacija iziskuje rezervisanost, Vasiljev nije zadovoljan rezultatima, iako je ne samo rado viđen mladić u srpskim krugovima već i centralna ličnost temišvarske omladine.
-Sada tek vidim, da jedno-dvogodišnji rad još nije ništa. Tu se, brate, vekovima treba znojiti. Mi smo mislili da smo nešto postigli. Ali to nešto od tih boljih osećaja tako je slabo, bez snage, bez kostiju, bez duha, da ga i najmanji povetarac spiri s nogu- zapisao je mladi pesnik.
U Temišvaru je bio smešten srpski garnizon do leta 1919. godine. Tada je grad predat Rumunima. Premoren, sa sve jačim znacima malarije i bolesti pluća, kada je srpska vojska napustila Temišvar, zauvek ga napušta i Vasiljev dobivši uverenje „da je dužnost vršio pohvalno, a na radu bio ispravan i pošten”, te da se može „našim vlastima preporučiti kao dobar rodoljub”.
Odlazi u rodnu Kikindu, u kojoj je živeo do svoje jedanaeste godine. Pretežno zemljoradničko naselje, udaljeno od glavnih kulturnih tokova ne zadovoljava njegove ambicije.
-Znaš kako sam u ovoj pustoj Kikindi, kao lud. Temišvar mi jako fali- piše svom pobratimu, te odlučuje da u Beogradu upiše studije. Da bi se upisao na fakultet, trebalo je najpre da položi gimnazijsku maturu. Međutim, pao je iz srpskog jezika i književnosti (prema nekim izvorima iz nemačkog).
Ovaj neuspeh ga je teško pogodio, ali je po svaku cenu želeo da napusti „naselje kraj Števančeve bare”.
PROFESOROVA SUREVNJIVOST
Dušan će kod kuće ispričati da ga je profesor na maturi srušio zbog uvrede pred sam ispit. Dok je stajao u hodniku zamišljen, naišao je jedan mlađi profesor i započeo sa njim razgovor.
„A vi ste Vasiljević, drago mi je. Ali vas, nove književnike, nekako gadno rešeta kritika”- reče mu profesor.
„Bolje i da nas grdi, nego da nas prećutkuje, kao što se to nekima dešava”, odgovorio je Vasiljev kasnije se iznenadivši kada je video istog tog profesora, koji je takođe bio pesnik, na polaganju mature.
