Jelena Trifunović

Живот далеко од места где си одрастао често се замишља као нови почетак можда лакши, јаснији и уређенији. Приче о већим могућностима и стабилности умеју да замагле другу страну те слике, ону где се човек суочава са чежњом, да је све око њега туђе.

Мелинда Фехервари је 2014. године отишла из родне Суботице у Велику Британију, тражећи нови почетак. У тој потрази за бољим животом, веровала је да ће даљина од родног места донети перспективу, али је са временом схватила да ни најуређенији свет не може надоместити тај осећај који имаш кад си код куће.

У Енглеској је све деловало правилно постављено – организација, услови, могућности за рад. Ипак, иза спољашње уредности, постојала је рупа у души коју ништа није могло испунити. Дани су били дуги и испланирани, а ноћи су носиле мисли родног града и на оно што недостаје: познат глас, осмех комшинице, осећај да негде истински припадаш.

Мелинда је у Енглеској почела од почетка, као многи који дођу са сновима, али без познанстава. Први посао био је у ресторану, обична позиција, скромна, али испуњена одлучношћу да научи сваки детаљ, сваку ситницу. Није прошло много, а њена упорност и озбиљност довели су је до места менаџера. Није тражила признање, радила је са вером да труд говори сам за себе. Иако далеко од породице, сваког дана је доказивала да достојанство не зависи од адресе, већ од начина на који се човек носи са собом и са светом око себе.

Године су пролазиле, а са доласком породице и свакодневних обавеза, све је више осећала колико јој недостаје топлина која се не налази у правилима и законима, већ у људима. Мелинда нам овде отвара душу и дели најтеже искуство: „Током трудноће сам највише схватила како гледају на нас странце, речи ‘грађанин другог реда’ су јако благе наспрам оног што сам доживела. Ниједан лекар није хтео да ме погледа како треба, само су ме пребацивали из собе у собу, увек сам била последња на листи. Касније су погрешно проценили запаљењски процес у мом организму и данима нисам знала шта ми је, а токсини су ми се враћали у крв, и трудноћа је постала ризична. То сам преживела, али после тога више ништа није било исто.“ Тада је схватила да ни савршен систем не може заменити људску бригу. Све више је осећала потребу да деца расту међу познатим гласовима, међу својим народом, тамо где сваки поглед има смисао и блискост, а не хладноћу кишних енглеских дана.

Тада је почела да схвата да посао и каријера није све у животу, већ да је суштина у блискости, у коренима који ти дају снагу. И зато је 2020. године донела одлуку да се врати у Србију. Није то био лак корак – требало је признати себи да оно што тражимо по свету, често нас чека баш тамо одакле смо пошли. Повратак није био пораз, већ потврда – да је права вредност живота и успех тамо одакле потичеш.

Поглед редакције портала Српски Угао

Данас, док свакодневица протиче у једноставнијем ритму него некада, Мелинда носи са собом искуство две земље и две истине о свету. У Србији је поново пронашла оно што је у Енглеској тражила – смисао, блискост и снагу да расте. У њеном повратку крије се тиха порука – да путовање понекад не води ка новом месту, већ назад ка себи. Јер повратак, кад долази из срца, увек значи нови почетак. Мелинда данас младима поручује: „Идите, видите, научите – али никада не заборавите где припадате. Ни једно сунце не греје као оно под којим си одрастао.“

Извор: Српски угао

Интервју са Александром Спасићем, оснивачем Института „Српски мост“

Молим вас да, за почетак, испричате личну причу о одрастању у иностранству, образовању, послу и тренутку када је настала идеја за Институт „Српски мост“. Ко су били кључни људи, које су препреке савладали и шта је био први конкретан корак?

Александар Спасић:

– Рођен сам 1978. у Малмеу. Потичем из породице расуте између Србије, Грчке и Шведске. Деда из околине Призрена преживео је логор јер је остао веран монархији, бака из породице Хајдуковић и делом грчког порекла, после грчког грађанског рата стигла је у Београд. Други део породице из Поморавља дошли су у Шведску као радници, а после три деценије рада се вратили у Србију.

Одрастање у Шведској ме је научило реду и једнакости, али и цени идентитета, име вам погрешно изговарају, лепе вам етикету „странац“, па научите да радите више и да чувате достојанство. По образовању сам мастер из екстрагалактичке астрономије, професионално сам петнаест година у ИТ сектору, данас као глобални „Стратеги Леад“. Рад са институцијама и јавном сектору показао ми је да без дијалога и одговорности нема резултата.

Идеја за „Српски мост“ родила се пре десет година, а сазрела када сам видео да дијаспори недостаје заједничка платформа за озбиљне теме. Не правимо нову „централу“, него повезујемо постојеће као што су црква, медији, наука, удружења и појединци. Кључни људи били су правници, истраживачи, новинари и људи из институција који разумеју да је аргумент јачи од кампање. Највеће препреке су неповерење и фрагментација. Наш одговор на то да нико као појединац није „кључан“, али да смо као заједница сви важни. Први корак био је систем ране комуникације према европским институцијама и мапирање места где настају извештаји, амандмани и јавна саслушања. Из тога је проистекао Институт.

Како данас видите Европу, а посебно Шведску, културолошки, политички и друштвено? Које су највеће промене последње деценије и како утичу на миграције, интеграцију, медије и свакодневни живот? Молимо за примере корисне Србији.

А. С: – Европа се из заједнице идеја постепено претвара у унију интереса. Шведска је огледало тог процеса, земља са дубоким поверењем у институције данас се бави идентитетом, интеграцијом и безбедношћу. У последњих десет година променио се тон јавне дебате, а страх од „погрешног мишљења“ потиснуо је стрпљив дијалог. Ипак, остале су три поуке које Србија може преузети: (1) институције морају бити јаче од дневне политике; (2) медијска и дигитална писменост учи се од основне школе – деца морају разумети алгоритме и манипулацију; (3) култура консултација пре одлуке, не после. Срби у Шведској показују да се радна етика севера и духовна дубина југа могу спојити у стабилну заједницу. То је модел сачувати идентитет, а усвајати одговорност, прецизност и транспарентност.

Откуд интересовање за Европски парламент и које полуге утицаја цивилни сектор заиста има (амандмани, извештаји, саслушања, интергрупе,„известиоци у сенци“)? Како организације из Србије практично граде коалиције и претварају анализе у мерљиве исходе?

АС: -Интересовање је из праксе из пројеката са институцијама које примењују европска правила. У ЕП моћ није само у коначном гласању. Кључ је пре тога: амандмани, извештаји, интергрупе, јавно саслушање и рад „известилац у сенци“. Тамо се постављају оквири мишљења који касније постају политика. Полуге су конкретне: кратак „полици бриеф“ (2–3 стране) са правним упориштем; партнерства са мрежама експерата и тхинк-танкова; циљани контакти са посланицима и њиховим тимовима; присуство на саслушањима са подацима, не саопштењима; праћење календара – ко је известилац, када улази у „трилог“. Практичан пут за наше организације најпре мапирати актере по теми, затим градити кредибилитет (проверљиви подаци, умерен тон), па тек онда правити тематске коалиције које потписују једну, јасно формулисану измену. Циљ је да анализа постане амандман, а амандман мерљива политика на терену.

Како оцењујете политичку ситуацију у Србији – стање институција, медијски амбијент, протесте, и кључне спољнополитичке теме: ЕУ интеграције, Косово и Метохија, енергетика и безбедност?

АС : – Србија је у захтевном тренутку. Институције функционишу, али поверење осцилира после дугих подела и брзих промена. Медијски простор је сегментисан – често имамо паралелни наратив. Протести су легитимни, али енергија треба да се претвара у јачање институција и дијалог, не у делегитимацију. У спољној политици, оквир ЕУ остаје важан, али темпо и приоритети морају бити усклађени са нашим интересима. КиМ тражи правни континуитет, стрпљење и бригу о људима на терену. Енергетска и безбедносна политика захтевају диверзификацију извора и предвидиве одлуке. Наш пут су чињенице, међународно право и упоран рад, мање буке, више кредибилитета. Зато „Српски мост“ бира дијалог као алат и јединство као циљ: да Србија говори једним, достојанственим гласом код куће иу свету.

Каква је Ваша порука из наше читаоце ?

Александар:  Нико не сме да остане сам. Наши преци су Србију бранили оружјем; ми је данас бранимо знањем, вером и истином. Отаџбина рађа своју децу и ван граница, али дах је исти – српски. На нама је да тај дах претворимо у рад и мост који спаја.Наши преци су Србију бранили оружјем; ми је данас бранимо знањем, вером и истином. Отаџбина рађа своју децу и ван граница, али дах је исти – српски. На нама је да тај дах претворимо у рад и мост који спаја.Наши преци су Србију бранили оружјем; ми је данас бранимо знањем, вером и истином. Отаџбина рађа своју децу и ван граница, али дах је исти – српски. На нама је да тај дах претворимо у рад и мост који спаја.

Извор: Српски угао

Фото: Српски угао

Ово је убијање Јасеновачких жртава по други пут. Ја сам разговарао са преживелима, и читао изјаве жртвама логора Јасеновац, и дефинитивно тврдим да није био радни логор, рекао је историчар из Норвешке Кнут Фловик Торесен за портал Војводина уживо, коментаришући недавна дешавања и расправе у Хрватском сабору.

– Сви треба да се боримо против историјског ревизонизма, и Срби и Хрвати. Шокантно је да се овако нешто дешава у држави која је чланица Европске уније. Оваква расправа се сигурно не би водила нигде у Европи, апсолутно је недостојно Европске уније која је стуб развоја демократије и демократских друштава. Стварно је чудно да данас треба да бранимо жртве нациста у Европи, изјавио је норвешки историчар Кнут Фловик Торесен за портал Војводина уживо.

– После проучавања докумената у Војном архиву у Београду, као и у Националној архиви Хрватске, читајући хиљаде изјава преживелих из логора у Јасеновцу, јасно је да је Јасеновац био логор смрти, један од најгорих логора смрти у Европи и срамно је да пристојни људи у Хрвасткој, њихови историчари, прихватају овакав наратив. Они то не би смели да дозволе, јер постоји довољно доказа да докажу да Јасеновац није био обичан радни камп, већ да је био логор смрти. Методе коришћене у Јасеновцу су биле толико бруталне да се не могу поредити чак ни са Аушвицом или некин другим логором који су нажалост постојали током другог светског рата.

Подсетимо, у уторак 28. октобра 2025. године одржан је округли сто под називом „Знанствени приступ истраживању жртава Јасеновац“, који су организовали клубови заступника ДОМиНО и Хрватски суверенисти, у просторијама Хрватског сабора. Током расправе, могло се чути: Према документима и другим изворима, Јасеновац је био радни логор у ком се могао изгубити живот због болести, кажњавања, бекства или одлуке виших власти. Број људи који су страдали у том логору далеко је мањи него што су биле досадашње процене, рекао је тада Игор Вукић, политиколог из Хрватске.

Норвешки историчар Кнут Фловик Торесен написао је неколико књига, међу којима је и “Крвави пут”, као и “Пут смрт” о српским заробљеницима у Норвешкој од 1942-1945., која за пар недеља излази у Србији.

Тренутно ради на књизи, радног назива, “Од Јасеновца до Бејсфјорда” у којој се фокусира на чињеницу да је Норвешка била искоришћена да би НДХ спровела геноцид над Србима током Другог светског рата. Кнут Фловик Тхоресен је и председник фондације “Крвави пут” из Норвешке и својим радом покушава да заустави историјски ревизонизам који полако покушавају да провуку неке структуре из Хрвастке.

“Пут смрти” о српским заробљеницима у Норвешкој од 1942- 1945 засновану на интевјуима преживелих, одосно њихових породица, деце и унука, који причају причу својих најближих. За многе породице ово је још увек трауматично искуство, и ја сам пустио чланове породица да сами причају своју причу, и они су показали сву комплексност Другог светског рата на Балкану, изјавио је Кнут. И за мене као председника Фондације “Крвави пут” важно је да ове приче буду познате јавности, не само у Србији већ и у Норвешкој. Људи у Норвешкој знају неке делове, али нису били упозбнати са аспектом геноцида који је спроведен, изјавио је Кнут Фловик Торенсен за Војводина уживо.

Извор: Војводина уживо