Шведска, некада хваљена као узор уређеног друштва, данас се суочава са проблемом који више не може да сакрије иза статистика и дипломатских фраза. Рекордне количине наркотика улазе у земљу. Туллверкет бележи заплене какве до сада није видео, али цена на улици остаје иста. То значи само једно, дрога пролази кроз систем брже него што држава успева да је заустави.
Шеф царине Јохан Норрман отворено признаје да је ситуација измакла контроли. Искусни службеници тврде да никада нису видели овако снажан притисак. Прошлогодишњи рекорд у заплени кокаина већ је оборен, а до краја године тек следи завршни биланс који би могао бити поразан. Шведска, која годинама негује слику земље са стабилним институцијама и чврстим законима, сада се суочава са реалношћу која руши тај имиџ.
Узрок? Званичници ћуте. Политичари пребацују одговорност. Јавност добија само делове приче. Оно што је јасно јесте да криминалне мреже користе рупе у систему и да држава, уместо да води, сада трчи за проблемом који се шири.
И док се власт бави унутрашњим политичким обрачунима, нарко тржиште расте. Градови бележе све већи број насилних обрачуна банди. Породице живе у страху. Полиција тражи више ресурса. Шведска и даље покушава да сачува слику „сигурне Скандинавије“.
Поглед редакције портала Српски угао
Ово није изолован инцидент, већ последица дугогодишње политике у којој се реални проблеми гурају под тепих. Шведска је постала пример како високо развијене земље могу изгубити контролу када занемаре основну безбедност грађана. Другим речима, шведска прича престаје да буде идеализована, а почиње да открива пукотине које пропаганда годинама прекрива лепим речима.
Народна библиотека „Јован Поповић“ и ове године је постала филмски сет младих стваралаца. На осмом по реду конкурсу „Књиготрејлер“, одржаном у суботу, приказани су најбољи радови учесника из Кикинде, региона, али и из иностранства. Организатори с поносом истичу да је ово најуспешније издање до сада: пристигло је око 50 трејлера, што је рекордан број пријава.
В. д. директорка библиотеке Дуња Бркин Трифуновић наглашава да је број радова још значајнији када се узме у обзир колико израда књиготрејлера захтева вештина.
-Ове године пријавило се највише радова до сад. Задовољни смо бројем и квалитетом, јер није једноставно урадити трејлер. Деца морају да поседују дигиталну писменост, али и високо развијено читање: да разумеју књигу, издвоје битно и преточе то у кратак видео – рекла је Бркин Трифуновић.
Тржиште жанрова било је разнолико: од класика до савремене књижевности, од фантастике до авантуре.
-Има свих жанрова, а све је више и самосталних радова где је и идеја и реализација потпуно дечија – додала је Бркин Трифуновић.
Овогодишњи конкурс био је посебан и по томе што је библиотека први пут понудила менторску подршку.
-За менторство се пријавило њих десетак. Неки су одустали, али нас радује што су многи истрајали. Важно је да знају да нису сами ако желе да стварају – истакла је в. д. директорка, посебно захваљујући сарадници Милици Стокић на улози ментора.
Она младима шаље и поруку охрабрења, позивајући се на речи писца Игора Коларова: „Ако не знаш како да почнеш – само почни. Идеје ће саме долазити.“
Председник жирија, писац Бранко Стевановић, напомиње да је овогодишњи избор био и најразноврснији до сада.
-Добили смо 50 трејлера, али је деце учесника много више. Раде у тимовима и то је дивно јер подстиче социјализацију. Имамо чак и предшколца који је направио трејлер о Џерониму Стилтону! А средњошколци су нас, као и увек одушевили професионалним приступом – објаснио је Стевновић.
Занимљиво је да нема преклапања у избору књига, што говори о ширини читалачких навика.
-Од необичних, личних избора до класика као што је Робинзон Крусо. То показује да неке књиге никад не застаревају – додао је Стевановић.
Жири, који су сачињавали Бранко Стевановић, Зорица Деспотов и Даринка Маљугић, при доношењу одлука у обзир је узимао све: од кадрова и сценографије, преко специјалних ефеката, до режије и идеје. Додељено је око 35 награда, укључујући и специјална признања.
Прва награда у категорији виших разреда основне школе, за трејлер о „Коралини“ Нила Гејмана, отишла је у Зрењанин. Четрнаестогодишња Василиса Пољаков рекла је да је инспирацију пронашла у заједничкој љубави према читању и снимању.
-Другарица Олга ми је рекла за конкурс и одмах смо одлучиле да пробамо. Волимо да читамо и снимамо, а ја волим и да монтирам. Читав процес је трајао неколико дана – испричала је Пољаков.
Олги Петровачки највећи изазов је била монтажа.
-Најтеже је било направити ефекте, јер је „Коралина“ фикција и много тога у реалности не постоји. Најлакше је било снимање, јер то волимо – објаснила је Петровачки.
Организатори истичу да конкурс има директан утицај на читање.
-Приметили смо да су књиге за које постоји књиготрејлер далеко читаније. Неке морамо додатно да набављамо јер их деца масовна траже – напоменула је в. д. директорка. Као свеж пример наводи да се књига „Леси се враћа кући“ већ данима не може наћи у фонду, јер је стално на читању.
Од првог издања 2018.године па до данас, конкурс „Књиготрејлер“ израстао је у један од најкреативнијих програма за младе у Кикинди.
-Технологија се развија, а ми морамо да растемо са њом. Желимо да конкурс дође до што више деце – поручили су организатори.
Свако дете које је учествовало, добило је признање. За многе од њих, ово је био први сусрет са филмском уметношћу. За друге, можда, први корак ка будућој професији.
Победници конкурса „Књиготрејлер“:
У категорији предшколаца, 1. награду освојио је трејлер „Џеронимо Стилтон“ који је направио Матеј Васић из вртића „Пчелица“ из Кикинде.
У категорији ученикa I-IV разреда ОШ:
специјалну награду за квалитетну замисао и тимски рад добио је трејлер за књигу „Жељко и Живко“ Алана МекДоналда, а тим који га је урадио чине: Алекса Јолић, Нађа Гавранчић, Филип Гавранчић и Сташа Шибул из одељења II3 ОШ „Свети Сава“ из Кикинде.
место: трејлер за књигу „Пипи Дуга Чарапа“ Астрид Линдгрен, ауторке Ларе Губаш, IV3 одељење ОШ „Братство јединство“ из Куцуре. Менторка на пројекту је била Марија Полдрухи.
место: трејлер за књигу „Једрењак у кукурузу“ Златка Васића, следећих аутора: Миња Давидовић, Јана Станковић и Петра Живковић, одељење IV3 ОШ „Љупче Шпанац“ из Беле Паланке. Менторка на пројекту била је Славица Ћирић.
место: трејлер за књигу „Бела грива“ Ренеа Гијоа, аутора Јована Радуловића, ученика IV1 одељења ОШ „Вук Караџић“ из Кикинде.
место: трејлер за књигу „Бака Гангстер“ Дејвида Вилијамса, аутора Андреја Барте из одељења IV2 ОШ „Фејеш Клара“ из Кикинде. Менторка на пројекту била је Татјана Првуловић Јолић.
место: трејлер за књигу „Исидора Мун иде код другарице на преспавањац“ Харијете Макастер“, ауторки Лене Јоцић и Олге Јанковић, ученица III разреда ОШ „Иво Андрић“ из Ниша.
место: трејлер за књигу „Да ли је кокос опаснији од ајкуле?“ групе аутора, који је направила Невена Симић из IV разреда ОШ „Вук Караџић“ из Кикинде. Менторка на овом пројекту била је Десанка Ристић.
Категорија ученика V-VIII разреда ОШ:
место: трејлер за књигу „Паковање зјала“ Елизабете Георгиев, који је урадила Лена Дакић из V1, ОШ „Младост“ из Пригревице. Менторка је била Верица Дворнић.
место: трејлер за књигу „Дневник Шоњавка“ Џефа Кинија. Аутори трејлера су Растко, Дамјан и Аљоша, ученици V1 ОШ „Др Јован Цвијић“ из Смедерева. Менторка: Виолета Драшковић.
место: трејлер за књигу „Мој дека је био трешња“ Анђеле Нанети, аутора: Александар Кнежевић, Лазар Мијатов, Марко Игић, Драгољуб Вујанов, Иван Гребенаров, Стефан Вучетић и Тамара Мици – ученици VII2 ОШ „Бошко Вребалов“ из Меленаца.
место: трејлер за књигу „Коралина и тајанствени свет“ Нила Гејмана, ауторки Олге Петровачки из VII4 и Василисе Пољакове из VII2 ОШ „Жарко Зрењанин“ из Зрењанина.
У категорији ученика I-IV разреда средњих школа:
место: трејлер за књигу „Нечиста крв“ Борисава Станковића, који су направили Давид Кшан, Милош Завишић и Филип Мијатов, ученици IV6 СШ „Светозар Милетић“ из Новог Сада. Ментор: Марко Ламбета.
место: трејлер за књигу „Приче испод змајевих крила“ Бранка Ћопића, који је направио Карл Новак, ученик IV6 СШ „Светозар Милетић“ из Новог Сада. Ментор: Марко Ламбета.
место: трејлер за песму „Албатрос“ Шарла Бодлера, аутора: Марина Михок, Марина Вељин, Марина Николић, Тамара Коканов и Вања Бадрљички из II1 Економско-трговинске школе у Кикинди. Менторка: Марија Мирчета.
место: трејлер за књигу „Робинзон Крусо“ Данијела Дефоа, ауторке Љубице Савић, ученице I1 Медицинске школе из Ужица.
Народна библиотека „Јован Поповић“ ове године обележава 180 година постојања и рада. Тим поводом, у уторак, 18. новембра биће организован богат свечани програм.
Током готово два века постојања, библиотека је била чувар писане речи, центар културних дешавања и место сусретања свих генерација читалаца.
Јубилеј ће бити обележен низом догађаја тако да је у 14 сати промоција сликовнице о библиотеци, аутора Роберта Такарича, сат времена касније је додела награда ауторима најбољих литерарних и ликовних радова, а за 18 часова Свечана академија поводом 180 година Библиотеке
Програм ће бити уприличен у холу Народне библиотеке „Јован Поповић“ , уз присуство уважених гостију и представника културног живота града.
Скоро десет година након што је исламски екстремиста Анис Амри извео крвави напад камионом на божићној пијаци у Берлину 2016. године, политичари и даље понављају да се „Европа неће покорити терору“. Тада је баш на католички Божић тринаесторо људи изгубили живот, стотине посетилаца вашара било повређено. То је био први сигнал да се управо божићни маркети претварају у мете оних који желе да ударе у симбол заједништва и европског идентитета.
Данас Божић 2025. показује цену тог страха. У Оверату божићни вашар је отказан – не због конкретне претње, већ због незапамћеног раста трошкова заштите како би се одбранили од могућих нових напада исламистичких екстремиста. Скоро 20.000 евра потребно је само за баријере и обезбеђење. Истовремено, анкете показују да чак 33% људи у Немачкој планира да уопште не иде на божићне пијаце, јер их одбијају гужве, високе цене, али пре свега страх и осећај несигурности. Када народ престаје да посећује своју традицију, то је јасан сигнал да су проблеми дубљи него што власт признају.
Магдебург, који је прошле године поново био мета напада на божићном тржишту, сада води борбу и са истрагама због пропуста у безбедности. Организатори се боје да се исто понови, а страх их паралише више него какав полицијски извештај.
Ни велики градови нису сигурни. Берлин, Хамбург, Дортмунд и Ростоцк још не знају колико ће божићних манифестација ове године опстати. Криза је испразнила буџете, а терористичке претње натерале су их да троше на заштиту уместо на културу. Керпен је отишао толико далеко да је променио име манифестације само да би избегао строже мере обезбеђења.
Поглед редакције портала Српски Угао
Запад се тако налази у парадоксу – док политичари тврде да терор не мења наш живот, празни тргови и отказани божићни маркети говоре супротно. Исламски екстремистички напади можда нису свакодневни, али страх од њих постао је трајно стање, које тихо нагриза европске градове и традиције које су обећали да ће штитити. Док у Немачкој трећини грађани избегавају божићне пијаце због несигурности, у Србији такав проблем не постоји. Многи странци истичу да се код нас осећају безбедније него у западним градовима, посебно на божићним и зимским манифестацијама које и даље протичу без страха и параноје присутне у великој делу Европе.
“UNICEF”-ов извештај још једном је скинуо сјај са слике „економске локомотиве Европе“. Према подацима на које се позива телевизија н-тв, а преноси лист „Берлинер Зеитунг“, око 1,3 милиона деце у Немачкој нема обезбеђене основне потребе од хранљивих оброка и другог пара ципела до топлог стана. То је око девет одсто свих малолетника у земљи која воли да наглашава социјалну правду и социјалну државу, пише портал Српски угао.
Посебно је тешка стамбена слика 44 одсто деце у ризику од сиромаштва живи у пренатрпаним становима, а око 130.000 малишана воде се као бескућници у општинском смештају или колективним центрима за избеглице. За њих је нормално да немају своју собу, мир за учење и сигуран кутак за одрастање. Студија Немачког института за омладину показује да такво детињство оставља траг у свакој сфери живота.
Сиромашна деца читају мање, ређе иду на спорт, ређе виђају пријатеље и слабије развијају основне вештине, укључујући здравствену писменост. Чешће једу брзу храну, пију заслађена пића и имају већи ризик од гојазности и хроничних болести. Извештај упозорава и на ментално здравље, јер готово свака трећа петнаестогодишња девојчица осећа се усамљено, а деца из сиромашнијих породица још су угрожена, често невидљива и за школу и за систем.
У европском поређењу Немачка не стоји најбоље. Земље Норвешке и Финске, али и Словеније и Португалије, успешне су у заштити деце и ублажавању последица сиромаштва. Стручњаци предлажу план од седам тачака: јачање породице, већу видљивост деце у политици, наставу здравствене писмености и посебне програме за школе са социјално угроженим ђацима, како би се затворио јаз међу генерацијама.
Поглед редакције портала Српски Угао
Ако и држава са Бундеслигом, снажним извозом и моћном аутоиндустријом дозвољава да стотине хиљада малишана живи без топлог дома и пристојног детињства, јасно је да европска статистика скрива дубоке пукотине. Сиромаштво деце није „колатерална штета“ модерних времена, већ огледало озбиљности сваке државе и питање на које нико не сме да зажмури.
Прва српска читаоница у Кикинди основана је 1845. заслугом тадашњих угледних Кикинђана са симболичним бројем књига, да би временом фонд растао и увећавао се до више од 160 хиљада наслова колико данас има Народна библиотека, једна од три најстарије у Републици Србији.
Народна библиотека је поводом значајне 180. годишњице овенчана Сретењским орденом, највишим државним признањем које сведочи о њеном значају за националну културу и мисији у афирмацији света књиге.
Гост подкаста Кикиндског портала је Дуња Бркин Трифуновић, директорица Народне библиотеке „Јован Поповић“.
Двадесет пет година после пожара у тунелу успињаче – воза код Капруна, Аустрија и даље нуди школски пример како се технички пропуст, слаб надзор и бирократска самоувереност претварају у правни вакум.
Дана 11.11.2000. године воз је плануо као бакља, 155 људи изгубило је живот за неколико минута, а институције су после дугих поступака, произвеле закључак без тежине, нема довољно доказа за кривичну одговорност. Одговорност, дакле, постоји као апстрактна категорија; конкретно је не сноси нико.
У образложењима пресуда све карике ланца грешака постале су ситне и „непресудне“ – ко је одобрио непредвиђени грејни елемент, ко је потписао технички преглед, ко је надзирао експлоатацију, ко је пустио воз у саобраћај. Збир системских промашаја сведен је на нулу кривице. Тиме је послата порука индустрији и регулаторима да се окриље процедуре може претворити у штит од одговорности.
Случај несреће у Капруну завршио се 2004. године ослобађајућим пресудама за свих 16 оптужених, упркос бројним доказима о техничким пропустима, неодобреним модификацијама уређаја и пропустима у инспекцији и надзору.
Суд се у великој мери ослонио на чињеницу да у време изградње и модификације железнице нису постојали јасни стандарди противпожарне заштите који би се могли применити.
Одговорност је развучена између више актера од произвођача грејача и уградње погрешне опреме, преко пропуста у инспекцијама, до службеника министарства, али је на крају све прикривено бирократским оправдањима и „непостојањем намере“.
Уместо одговора, породице жртава су добиле хладно правно образложење у коме су чак и најкритичнији детаљи попут заобилажења заштите од прегревања и коришћења кућних грејача у јавном превозу или игнорисани или сведени на „несрећан сплет околности“. Суђење је оставило горак укус правде која не служи људима.
Цивилне тужбе донеле су скромне нагодбе и хладне формуларе. За породице жртава то значи да је висина исплате обрнуто сразмерна дубини трауме за јавност, да је меморијална култура сведена на протокол, без целовитог досијеа са именима, потписима и одлукама. Аустрија, која региону често држи лекције о „европским вредностима“, у случају Капруна остала је испод сваког стандарда, истина мора имати потпис, а одговорност лице.
Поглед редакције портала Српски Угао
Аустрија дугује Капруну двоструку правду, јаван, потпун и двојезичан досије са именима свих доносиоца одлука и трајну, примерену репарацију породицама, без правних скретања и процедуралних паравана. Док се то не догоди, Капрун остаје срамота државе Аустрије, која прецизно мери папир, а олако мери људски живот. Иронија је тим већа што управо та иста аустријска власт данас дели моралне лекције у случају пада надстрешнице у Новом Саду, док је смрт 155 људи живих спаљено у тунелу прошло без икакве одговорности, без казне, без срама. Срам их било. Док не очисте сопствени праг, свака њихова опомена звучи као лицемерје.
Радови на поправци клупа на тргу настављени су протеклих дана.
Јавно предузеће Кикинда, у сарадњи са Секретаријатом за инспекцијске послове Градске управе, у оквиру редовног одржавања јавних површина обавља поправку оштећених клупа.
Замењене су оштећене даске, освежене металне конструкције и површине су обојене заштитним премазом и бојом.
Није наодмет да укажемо још једном на то да је за лепши и уређенији град потребно и очување заједничке имовине. Само заједничком бригом можемо обезбедити да наш град остане уређен.
Примена новог улазно-излазног система Европске уније (ЕЕС) почела је у понедељак на граничним прелазима ка Румунији- Наково-Лунга и Српска Црња- Жомбољ.
Нови систем важи за грађане држава које нису део ЕУ и Шенгенске зоне, док путници са пасошима Европске уније, путују као и до сада, јер за њих нема промена.
Приликом првог уласка или изласка од држављана трећих земаља, међу којима је и Србија, прикупљају се, поред података из путних исправа, и биометријски подаци, односно отисци четири прста десне руке и фотографија лица.
Како је раније наведено, ЕЕС ће на тај начин заменити тренутни систем ручног печатирања пасоша, за који се наводи да одузима много времена, а не пружа поуздане податке о граничним прелазима нити омогућава системско систематско откривање прекорачења дозвољеног боравка.
Систем ће, такође, регистровати случајеве одбијања уласка у ЕУ.
За потребе ЕЕС, „држављанин који није из ЕУ“ подразумева – путник који нема држављанство ниједне земље Европске уније или држављанство Исланда, Лихтенштајна, Норвешке или Швајцарске. Старосна граница према којој се примењује ЕЕС не постоји, осим што су деца узраста до 12 година изузета од узимања отисака прстију.
Још пре шест деценија маштовити новинари из престонице Полет су, због бројних врхунских играча који су у њему поникли па славу стекли у великим клубовима, назвали – нашом „Барцелоном“
Двоструки украсни придевски израз, као стилска фигура, одавно је у употреби када се, у беседи или хроничарским записима, поближе сликовито предочавају фудбалске вредности Полета. Да ли су уврежени епитети да се ради о нашој, овдашњој, „Барцелони“ и да је малено Наково „најфудбалскије село на свету“, с довољно покрића? Или је мит у питању?
С овом дилемом сусреће се проф. др Јовица Тркуља у својој најновијој, амбициозно урађеној, књизи посвећеној чувеном фудбалском асу и дечачком узору ауторове генерације Бошку Бурсаћу, којом се уједно симболички, пером, одужује родном месту. Својеврсни мит о наковачкој фудбалској изузетности за њега је заправо подухват младића са маргине при настојању да савладају (по)ратне фрустрације и изборе се за властити идентитет, социјализацију, а понајвише за сопствену афирмацију. Тркуља се студиозно бави генезом наковачких спортских активности, пре свега фудбала. ФК Грмеч, формиран 1946. године, седам година касније преименован је у ФК Полет.
Од тада у Накову почиње организовано и систематско бављење спортом. На фудбалском темељима у Накову, које су поставили Божидар Михаљев, Милош Ердељан и Константин Секулић, наставили су да делају месни просветари, а потом и директори школе Чедо Торбица, Чедо Бајић и Жива Мирков, задуживши наставнике фискултуре да трагају за спортским бисерима. У својеврсној мисији посебно су се издвајали Обрад Рајић Жофи, Владо Стаменковић, Петер Лауб, Миодраг Војиновић Вујко и Ђуро Медић.
За мештане „најфудбалскијег села на свету“, како су Наково пре отприлике шест деценија назвали маштовити посленици престоничке седме силе, фудбал је био више од игре. Тако вели Ратко Боровница, након играчке каријере истакнути фудбалски радник, једно време председник ОФК Кикинде. Овај наш саговорник био је и први човек Фудбалског савеза Војводине и – последњи вођа репрезентације на утакмици са Аустријом у Бечу непосредно пред распад СФРЈ.
– Генетика понета из Босанске Крајине и очигледна даровитост дечака, бескрајна приврженост спорту уопште, а фудбалу понајвише, и марљивост наставног особља месне основне школе били су гаранција нашег успеха – наглашава Боровница. – Захваљујући Полету, који је је наступао углавном у Банатској и Војвођанској лиги, Кикинда је 1976. године стекла статус друголигаша.
РАТКО БОРОВНИЦА: „ЂУША МЕДИЋ ЈЕ БИО ОДЛИЧАН ФУДБАЛЕР. ЛИЧНОСТ САВРШЕНИХ ПСИХОФИЗИЧКИХ ОСОБИНА, ЛИДЕР ТИМА. СЛОВИ ЗА НАЈУНИВЕРЗАЛНИЈЕГ СПОРТИСТУ НАКОВА СВИХ ВРЕМЕНА, А МОЖДА И КИКИНДСКОГ РЕГИОНА. ИЗВАНРЕДНО ЈЕ ИГРАО КОШАРКУ, ОДБОЈКУ, СТОНИ ТЕНИС, БИО ОДЛИЧАН ГИМНАСТИЧАР…“.
Историја Полета саткана је од узбудљивих, често драматичних догађаја, временом неретко оплемењиваних шаљивим досеткама маштовитих мештана, па кроз генерације препричаваних. Још се, примера ради, памти навијачка парола „Од Накова па до Шида сви познају Бокан Вида“. Боровница помиње најузорније клупске активисте. Вредни Владо Трифуновић је био секретар Полета, а сем њега на тој дужности истакао се и предузимљиви Јован Бркљач Јоџо. Кикинђанин Милош Ердељан Џата најчувенији је тренер, јер се под његовом командом Полет докопао војвођанског ранга. Похвале су вредни и Милојко Брканлић, Радослав Никодиновић Геџа, Дане Вукобрат, Владо Стаменковић, Неђо Лазаревић, играч и тренер Стево Мудринић…
БОШКО БУРСАЋ
У поменутој књизи Тркуље, с поднасловом „Наковачка фудбалска бајка“, из хрпе вредних фотографија издвајамо снимак из 1960. године који верно дочарава време фудбалског заноса и ентузијазма, чега одавно нема, јер спорт није оно што је некада био. Подужи потпис, аутентичности ради, дословце цитирамо: „ФК Полет, Наково 1960, тамни дресови: Милојко Брканлић, Радиша Егеља, Никола Маљковић, Илија Егеља, Ђуро Медић, Славко Росић Репац, Јово Коврлија Циго, Владо Трифуновић, чуче: Дане Раца, Љубиша Егеља, ??, Бошко Бурсаћ: доле: Никола Репац. У белим дресовима фудбалери из Б. Аранђелова“.
Накову је, предочава Боровница, поникло око 30 прволигашких и друголигашких играча. Први је славу стекао Миланко Ћук у дресовима Црвене звезде и Пролетера, одигравши за омладинску селекцију Југославије 18 мечева. На списку успешних још су: Бошко Бурсаћ (Ријека, Загреб и Витесе у Холандији), Јован Коврлија (Пролетер, олимпијски репрезентативац), Дане Раца (Пролетер и Трепча), Душан Егеља (Пролетер и ОФК Кикинда, олимпијски репрезентативац) Милан Мајсторовић (ОФК Београд и Кипар), Триво Иветић (ОФК Београд и Данска), Здравко Боровница (Црвена звезда, Француска, Б репрезентативац СФРЈ), Милан Бабић (Партизан, Црвена звезда и крушевачки Напредак),Ђуро Медић (Војводина, ОФК Кикинда), Владимир Мудринић (Црвена звезда, Војводина), Драгољуб Бурсаћ (Пролетер, Ријека, ОФК Београд и Сутјеска), Д… Бурсаћ Ћита (Пролетер, Кикинда), Душан Росић, Вид Бокан (Црвена звезда, 17 пута омладински репрезентативац СФРЈ), Славко Боровница (ОФК Кикинда, Врбас), Стево Мудринић (ОФК Кикинда), Недељко Племић (ОФК Кикинда), Борислав Ћук (ОФК Кикинда), Недељко Лукач (Партизан, Пролетер, Напредак), Милан Коврлија (ОФК Кикинда, Војводина – шампионски тим), Којо Дрезгић (ОФК Кикинда), Радован Бурсаћ (ОФК Кикинда, Пролетер), Драган Радујко (Пролетер, ОФК Кикинда),Мирко Буцало (Пролетер), Миладин Тркуља (Младост Апатин), Урош Бобић (ОФК Кикинда), Саша Кресоја (ОФК Кикинда), Мирослав Грбић (ОФК Кикинда, Младост Бачки Јарак)… Стево Бобић је играо за Југал из Аустралије. Нема шта, списак за понос.
ТРЕНЕРСКА СВИТА
У Накову су прве фудбалске кораке начинили тренери: Јован Коврлија, који је био шеф стручног штаба Пролетера, Војводине, Кикинде и Бечеја, а његов рођени брат Милан Коврлија водио је ОФК Кикинду и Срем из Сремске Митровице. Ђурађ Кресоја тренирао је ОФК Кикинду и Пријепоље, а Владимир Мудринић Златибор.
СУМОРНА СУТРАШЊИЦА
Полет је дуго био спортски колектив за пример у сваком погледу. Већ дуже време није тако. Проредиле су се наковачке ђачке клупе, новорођени малишани за годину дана могу се набројати на прсте једне руке, па се тим, који је у скоро најнижем рангу, попуњава момцима из Кикинде. Будућност фудбала у селу с једва две хиљаде душа суморна је.
