Осим што се с књигама дружи службено, као библиотекар-саветник, односно помоћник управника за чување и коришћење публикација у Библиотеци Матице српске, Гордана Ђилас је вишеструко награђивања књижевница ретког поетског проседеа. Њена поетика унеколико је инспирисана завичајем и у ужем и у ширем смислу; једнако реферишући и на постојбину, Босанску Крајину, као и на севернобанатско поднебље, односно Наково, где су њени преци колонизовани.
Међу многобројним признањима које је добила за своје стваралаштво, издваја се прошлогодишња Награда Задужбине „Бранко Ћопић” Српске академије наука и уметности, за поетску књигу „Хватање месечине”.
Поред тога што „службено” ради на очувању овдашње књижевне баштине, Гордана Ђилас паралелно ради и на новим рукописима, и даље поступајући одговорно, па и самокритично према свакој написаној речи.
Наково и северни Банат чине њено трајно поетско упориште, тако ће бити и у новој књизи коју припрема.
У вашој књизи исповедне прозе „Теби је унапред све опроштено”, правите регресију на властито детињство у Накову. Колико вас је у књижевном раду поетички одредило родно село?
– Желела сам да ми се сећања на детињство штампају у чувеној Повељиној едицији Види чуда, у којој су се огледали бројни песници и писци. Одрастање, рани доживљаји, заувек остану у сећању. Слике детињства непрестано се враћају, као проблесци, у одређеним животним ситуацијама. Оно што сада, са ове раздаљине могу да приметим јесте да сам сада другачија него кад сам била дете. Жао ми је што се то негде у животу загубило, та првотна радост живљења, а опет, знам да сам сачувала језгро детиње радости као извора са кога непрекидно тече чиста и непомућена вода.
Прича о детињству може да се исприча и на други начин. Када бих је поново писала, вероватно би била другачија. Овај пут је прича произашла из потребе да разумем девојчицу која је, као средње, женско дете, одрастала у крајње патријархалном свету, пресађеном у банатску равницу, па како се снађе. Пресудну улогу у том одрастању, имали су, на срећу, библиотекарка и учитељи. Наравно да ме је то определило и формирало поглед на свет који се непрестано кретао између устаљених, очекиваних образаца и маште, која је попут банатског ветра успевала да пробије облаке кад заклањају сунце. Понекад. Повремено.
У вашој песми „Наково 1958” правите инвентар свега онога што вас је дочекало кад сте угледали овај свет. Да ли је такав књижевни поступак приповедања из угла новорођенчета иновативан или је већ негде опробан у пракси?
– Поетска збирка „Хватање месечине” је такође жеља да дефинишем однос према детињству, према прецима, да их учврстим у свом постојању као делу једног колективног памћења, да утврдим ко сам ја међу њима. Желела сам да их сачувам, макар на овај начин, у поезији. И без обзира на све што бих могла да им замерим, остаје сећање на њихову радиност, честитост, снажну животну снагу. Писати о томе из позиције детета није ништа ново. О дођошима у Банату, немачкој кући и њиховом сналажењу у новим животним условима није још довољно написано, а да се не задржава на устаљеним клишеима. Како помирити виолентну нарав са миром равнице у којој се понекад не разликује граница између неба и земље? Треба доста стрпљења и маште како би се оријентисало. Тада је најбоље усмерити се ка земљи. Она нас је хранила, а небо пружало могућност да растемо, без граница. Желела сам да сачувам све доживљаје који су ме пратили не само у детињству, него и одрастању. Све је то било ново, а опет некако туђе.
„Што више видиш, више ћеш и разумети”, кажете у једној песми. Дозвољавате ли потенцијалном читаоцу да допише и да ће, што више сазна – бити и несрећнији?
– Да, читаоцу је све дозвољено. У Вашем питању видим и Ваше уверење да више виђења не доноси срећу, да разумевање не подразумева задовољство. Ако живот гледате дубински, не онако како се ствари дешавају, већ и разлоге због којих се дешавају, онда немате право да судите. Дешава се да се запитам над неком реченицом, стихом, шта их је произвело, или да сам нешто изговорила и да схватам да то што би неко то доживео лично нема никакве везе са његовим доживљајем, него са мном.
Постоји нека каузалност, мера узрока и последице, али то вам је прирођено да разумете, или није. Најлакше је препустити се, живети по нагону, не гледати и не видети. А када гледате, онда схватате да смо заглављени у неком обрасцу одрастања и ту нема мрдања. Има, али се ваља поштено ознојити. Том обрасцу се стално враћам и волим када се у њему још неко пронађе. Веома ме дирне када ми неко каже како је читао моје стихове и препознао се у њима. Та повезаност, интеракција је највећа награда, залог да не бацам прашину у ветар.
Као библиотекар у Библиотеци Матице српске, сведоци сте да се углавном с књигом друже само они који морају или им је то посао. Како видите будућност књиге?
– Библиотека Матице српске је моја друга кућа, готово цео радни век сам провела у њој. За мене је то била част, трудила сам се да је оправдам. Као институција од прворазредног, не само културног него и духовног значаја, она располаже фондом од преко четири милиона књига. Немам никакво право нити могућност да посумњам да ће књига изгубити на свом значају. Од раног детињства библиотека и школа биле су ми места уточишта и слободе да учим и да мислим својом главом. Књига свакако мења своју форму, али суштину не. Без књиге нема животне надоградње, она је со наших живота. Класичних читалаца са књигом у руци је све мање, а све их је више који читају књиге и новине преко дигиталних база. Ту им је све надохват руке, под условом да имају рачунар и добру интернет конекцију.
Прошле годите сте, међу многобројним признањима, добили и Награду „Бранко Ћопић”. Могу ли награде да буду доказ валоризовања нечијег рада или су меродавнији показатељ за писца тиражи књига и посете његовим књижевним вечерима?
– Некако ми се „сложило” да добијем Награду Фондације „Бранко Ћопић“, управо због тога ми је драго јер је Ћопић писац мог детињства. Поред подсећања на детињство, сусрет са његовим књигама ми је омогућио да надограђујем живот најфинијим нитима лиризма. Његова дела увела су ме у свет књижевности. Награде значе онолико колико помажу делу неког писца да буде читано, скрећу пажњу на њега. То је најважније, када својим делом дотакнете читаоца. Такође, да сте својом поезијом проширили, обогатили нечији свет, пружили наду или другачији поглед на доживљај живота.
Ништа се потом не дешава што има конкретне везе са могућношћу да објавите нови рукопис, имате више књижевних вечери или већи тираж. Ту излазимо из домена књижевности и улазимо на тржиште интереса, трговине утицајем, снагом мање или више организованих интересних група. И то је добро док год има снаге да се, без обзира на све, настави започети пут. Са ове раздаљине видим да он има смисла за мене, и да више нема одустајања.
На којем рукопису тренутно радите и хоће ли и у њему бити северног Баната, као у многим вашим ранијим књигама?
– Тренутно радим на песничком рукопису о анђелима. Веома сам строга према себи, па то иде на махове. Стално су присутни сумња, преиспитивање, сређивање, ишчитавање… Ту нема краја. Немам још ни издавача. Очекујем да ће се, као и до сада нешто појавити. Увек се тако догоди. Имам и рукопис збирке о столу. Реч је о столу који се затекао у родитељској кући, наковачком, немачком. Испод тог стола сам се играла, учила, сакривала. Касније је служио за обедовање, када смо се сакупљали са разних страна, долазећи да обиђемо родитеље. Данас је он код мене, чека рестаурацију, па док сам још у овом земаљском животу, да се подружимо још мало. О њему сам написала поему, свашта је доживео. А, када ћу је пустити у свет, то још не знам.
Делују ли библиотеке мало ригидно у данашње време? Својевремено сте иницирали покретање фејсбук странице Библиотеке Матице српске, шта се још може учинити да се остане укорак с технологијом?
-Библиотеке морају да сачувају своју основну делатност. Свака књига која у њу уђе, мора да буде сигнирана, инвентарисана, обрађена по стандардима (свуда су исти у свету) и смештена на неку полицу. Tада постаје доступна за сваког потенцијалног корисника. Тек тада може да шири своју делатност, прати технолошки напредак и да га користи како би промовисала своју делатност, заинтересовала за књигу и читање. Данас библиотеке организују разне активности и програме. Успешно су се прилагодиле, готово сви послови у библиотечко-информационој делатности су аутоматизовани. Све информације о њеним фондовима јавно су доступне. Од промена не треба бежати, треба им ићи у сусрет, јер нису све промене лоше, има и добрих.
Н. Савић
