Na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 25. novembra 1918. godine, kada je proglašeno prisajedinjenje Bačke, Banata i Baranje Kraljevini Srbiji, svega pet dana posle oslobođenja Velike Kikinde, naš grad je predstavljalo 16. delegata.
Srpsko narodno veće u Velikoj Kikindi funkcionisalo je od 10. novembra 1918. godine pa sve do 25 marta 1919. godine, kada je raspušteno konstituisanjem gradskog Narodnog odbora, odnosno prvog saziva Gradske uprave u novoj državi.
Prva sednica Srpskog narodnog veća u oslobođenoj Velikoj Kikindi održana je 22. novembra. Doneto je više bitnih odluka za funkcionisanje grada koje su predstavljale dalju demontažu austrougarske lokalne i oblasne uprave.
Usvojeno je rešenje da se sa svim srpskim većima u srezu održava stalni telegrafski i telefonski kontakt, da se formiraju sekcije za propagandu pri većima i predloženo da se pozovu regruti za besplatnu službu u narodnoj gardi.
Za komandanta mesta postavljen je potpukovnik Vladimir Pešić. Vojska je preuzela sve značajnije vojne i civilne objekte u gradu.Neki vojni objekti su bili devastirani. Galadska vojna kasarna je bila ruirana, jer su u toku novembra 1918. godine pokradeni vrata, prozori i nameštaj. Moguće je da je kasarna stradala prilikom prolaska Mekenzenovih nemačkih trupa kroz grad, ali nije ni isključeno da je inventar pokraden u stihijskom pljačkanju stanovništva u kriznom periodu raspada austrougarskog državnog poretka. Srpska vojska je u toku novembra 1918. godine bila stacionirana u Žandarmerijskoj kasarni u Varoškoj ulici (danas Miloša Velikog, na mestu autobuske stanice), gde se nalazila i Komanda mesta sa potpukovnikom Pešićem na čelu. Od marta 1919. godine žandarmerija se vraća u svoje sedište, dok Komanda vojske odlazi u Konjičku kasarnu- navodi istoričar Srđan Sivčev, autor knjige „Prisajedinjenje u svetlu Velike Kikinde- perspektive i izazovi”.
Na sednici Srpskog narodnog veća 22. novembra izabrani su delegati iz redova Veća, koji će zastupati Veliku Kikindu na Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Novom Sadu 25 novembra 1918. godine.
U svim mestima vojvođanskih oblasti u kojima su formirana veća i odbori, na svakih 1000 Srba birao se jedan delegat. Prema podacima srpske pravoslavne crkvene opštine krajem novembra 1918. godine u Velikoj Kikindi je živelo 15 977 Srba, pa je na taj način izabrano 16 delegata. Među uglednim Kikinđanima, izabrani su profesori, advokati, sveštenici, trgovci: Sima Jovanović, dr Sava Putnik, Đorđe Grujić, Slavko Laković, dr Žarko Jakšić, dr Milivoj Kenđelac, Kamenko Brančić, Stojan Jakšić, Miloš Bandić, Svetozar Udicki, Joca Budišin, Kosta Šević, Mita Vasić, Milan Vlahović, Arkadije Gajski i Petar Popović.
Delegati iz Velike Kikinde glasali su na Velikoj narodnoj skupštini za prisajedinjenje vojvođanskih oblasti Kraljevini Srbiji, a učestvovali su i u radu privremene pokrajinske administracije.
Veliki narodni savet, zakonodavni organ vojvođanskih oblasti, brojao je 50 lica, a u njegovom sastavu nalazilo se i petoro Kikinđana: Kosta Šević, dr Sava Putnik, Stojan Jakšić, Đorđe Grujić i Svetislav Mihajlović. Veliki narodni savet sastao se 26. februara 1919. godine da bi izabrao izaslanike sa teritorije Banata, Bačke, Baranje i Srema u sastav Privremenog narodnog predstavništva, privremenog parlamenta Kraljevstva SHS, koji je svoju prvu sednicu trebao da održi 1. marta. Vojvođanske oblasti su imale prava da izaberu 24 poslanika, koji će ih predstavljati u Privremenom narodnom predstavništvu u Beogradu. Međy njima se našao i Kosta Šević iz Velike Kikinde i njegov zamenik Joca Budišin, koji su izabrani kao poslanici u prvom parlamentu Kraljevstva SHS.
O rezultatima Velike narodne skupštine, građanstvo je obavešteno proglasom koji je uputio Izvršni odbor Srpskog narodnog veća iz Velike Kikinde. Proglas je sastavljen na sednici održanoj 29. novembra 1918. godine. Sačuvan je samo na mađarskom jeziku, iako je odštampan i na srpskom i nemačkom jeziku.
Proglas Velikokikindskog Srpskog narodnog veća namenjen ljudima Velike Kikinde i okoline:
1. Šta smo postigli u Novom Sadu? Narodna vlada – naša ministarstva;
Kocka je bačena! Prešli smo Rubikon!
Srpski narod je 12. (25.) novembra 1918. godine izjavio da smo slobodni i da smo se zauvek odvojili od mađarske države i njene grofovske vlasti.
Banat, Bačka i Baranja su sada već potpuno nezavisne od Mađarske i pripadajy Srbiji, tj. srpskoj kraljevini.
Više nemamo veze sa mrskom peštanskom, grofovskom upravom. Svi u Banatu, Baranji i Bačkoj ubuduće žive u ponovoosnovanoj Srpskoj Vojvodini.
Sada već imamo zakonitu narodnu vlast, narodna ministarstva, što je proizvod velikog narodnog skupa, koji je izabrao 50 članova u Narodnu upravu sa sedištem u Novom Sadu.
Na čelu Narodne uprave je doktor Lalošević Jovan iz Sombora, kao predsednik i ministar za politička pitanja. Narodna vlada ima sledeća ministarstva: unutrašnji poslovi, pravno-sudsko, prosvetno, finansijsko, saobraćajno, privredno, socijalne reforme, zdravstvo, odbranu i otitu upravu.
Ova uprava ne se ubuduće zvati: Narodna uprava i zvanično će nas zastupati. U rukama uprave je sva vlast, koju smo osvojili novembra 1918. godine, kada smo zbacili Mađarski jaram.
2. Koje su nam obaveze prema Narodnoj upravi?
Kako smo do sada primali i ispunjavali naređenja iz Pešte, tako će ubuduće svi narodi Vojvodine (Srbi, Nemci, Rumuni, Mađari i svi drugi) biti u obavezi da primaju i poštuju naređenja Narodne uprave.
Srbi moraju biti primer i dokazati da su dovoljno zreli da slobodno žive u svojoj državi. Datum 12. (25.) novembar je od istorijskog značaja, jer ima dalekosežne posledice. Konačno smo slobodni, imamo svoju državu i vlast! Ovu vlast mora poštovati svako ko živi unutar naših granica, bez pogovora.
Ubuduće ne sme postojati drugi naš predstavnik osim Narodnog veća, niti druga izvršna vlast osim Narodne uprave.
Više ne sme da postoje mađarski sudovi, uprava i druga vlast.
Onaj ko ne priznaje naš suverenitet ili se otvoreno njemu suprotstavlja biće tretiran kao izdajnik i državni neprijatelj i tako će se sa njim i postupati. Sa njima se će postupiti prema mađarskom kaznenom zakonu, koji dobro poznaju.
Ubuduće niko ne sme biti podređen peštanskoj upravi, niti primati i sprovoditi njihova naređenja. Ko ovo ne prihvati osetiće našu vlast i posledice. Shvatiće da ova država ne postoji samo na patiru, nego zaista postoji i ima veliku snagu i moһ. Sveta nam je dužnost da ovu novu državu, koja se povezala sa Majkom Srbijom, podržavamo i branimo od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, a draga Majka Srbija һe svoju ćerku Novu Vojvodinu na mirovnoj konferenciji zastupati i uzeti pod zaštitu među krila svoja dva bela orla.
Zato je naša obaveza dok traje ovo privremeno stanje da pratimo uputstva, naređenja i zahteve naše vlasti.
Cela Antanta je dala blagoslov našem oslobođenju. U ovo smo ubeđeni. Naša stvar nije više samo naša, nego celog civilizovanog sveta. To treba da shvate i Mađari i svi nemađari. Ne postoji sila ili korbač koji nas ponovo može vratiti pod vlast, koja je onako postupala.
4. Peštanska vlast je ostavila prazne državne blagajne
Bližio se 1. decembar 1918. godine. Mađarska vlada je u novinama objavljivala, da će na svim delovima zemlje (čak i u osvojenim teritorijama) isplaćivati sve obveznice iz državne kase. Bila je u obavezi da 1. decembra isplati državnim službenicima plate, vojsci i ratnim udovicama pomoć, kao i penzije… Za ove namene je Velikoj Kikindi trebala suma od oko 800 000 kruna. Međutim, ne da nije ispunila obaveze, nego je naredila poreskim i finansijskim vlastima, da sve pare i hartije od vrednosti prenesu u Peštu, pre nego što su stigle srpske trupe. Osim državnih vrednosti odnete su i privatne, te je velikokikindska opština time oštećena. Velika Kikinda je u jednom momentu morala dati veću sumu novca na zajam Pešti i dobila je i priznanicu za to, ali je ona nestala, kao i pare iz opšt tinske blagajne. Opština je poslala u Peštu dva predstavnika, da reše to finansijsko pitanje, a odgovor je bio da neće dobiti ništa, jer je i onako sve propalo kad po kad je Kikindu osvojila srpska vojska. Na kraju je grofovska vlast možda i bila spremna da isplati svoje sudije u činovnike, ali ne i novac koji pripada siromašnima. Eto takvi i su im odnosi prema Demokratiji.
5. Velikokikindsko Srpsko veće u interesu sirotinje
Mi još nismo sasvim uređena država. Iz dosadašnje zajedničke kuće smo izašli praznih ruku, nemamo pune blagajne, jer su ih Mađari opljačkali, a državne poreze i druge obaveze niko ne plaća. Veće se trudi da pomogne tamo gde je najhitnije. Nismo dužni da plaćamo tuđe dugove, ali imamo reč za interese sirotinje.
Uprkos tome velikokikindsko Srpsko veće čini sve da pomogne udovicama poginulih, invalidima i ženama čiji se muževi još nisu vratili iz rata. Ovakvima je već, prema mogućnostima isplaćena pomoć. Pozivamo sva gornjobanatska srpska veća da postupe isto.
Oni koji nisu spali na brzu pomoć neka budu strpljivi. Ovaj prelazni period neće dugo trajati, jer su mirovni pregovori na pragu. Što se Mađara tiče, ne mogu pobeći od dugova i potraživanja. Na konferenciji će im Pašić predočiti račune. Isplatu һe garantovati cela Antanta.
Hvala Bogu i na onome što se do sada desilo. No, naše obaveze se ne sastoje samo iz vike: „daj, daj”, treba i mi da doprinesemo i pomognemo državi. Što njoj damo sebi damo. Do sada to nije bilo tako. Sve što smo dali išlo je tuđincu: život, znoj, novac. Naše pare su potrošene na oružje, topove i municiju.
Ubuduće ne se trošiti na unapređenje, prosperitet i obezbeđenje naše slobode.
6. Završne odredbe. Poziv na rad!
Naš zemljoradnički narode!
Bog je dao da naše oranice, koje su žitnice Evrope, konačno budu naše, srpske i slobodne. Zbog ovoga smo srećni, ali ne zaboravimo da je moramo i obraditi, jer narodu i nama treba hleba. Naš zemljoradnički narod zna šta su mu obaveze. Svi treba da radimo, jer nema božjeg blagoslova bez rada. Zato se opraštamo rečima: svi na rad! Veoma je značajna zemljoradnja, Bog će nas blagosloviti i očuvati nezavisnost, ako složno radimo.
Zapisničar Udicki Svetozar
Predsednik Bogdan Marko
Dvovlašće i nestanak struje
Kako navodi istoričar Srđan Sivčev u knjizi „Prisajedinjenje u svetlu Velike Kikinde- perspektive i izazovi”, od novembra 1918. godine do marta 1919. godine postojalo je dvovlašće civilne i vojne vlasti. Može se čak govoriti o trovlašću, jer je civilna vlast bila oličena u Srpskom narodnom veću i Gradskom načelstvu, na čelu sa gradonačelnikom Lukom Majinskim koji je bio poslednji simbol bivše austrougarske uprave, a na položaju gradonačelnika nalazio se još od 1910. godine. Međutim, zbog svojih uspeha na mestu prvog čoveka grada zadržao se na tom mestu do 1924. godine. Gradsko načelstvo se sve do marta 1919. godine nalazilo u podređenom položaju u odnosu na Srpsko narodno veće.
Jedan od većih problema koji je zadesio Veliku Kikindu u prvim mesecima nakon oslobođenja grada bilo osvetljenje grada električnom energijom. U gradu je vladala hronična nestašica uglja, a Električnoj centrali u Velikoj Kikindi bila je potrebna ta sirovina da bi proizvodila električnu energiju. U martu 1919. godine nekoliko dana grad je bio bez struje, iako je cena električne energije u Velikoj Kikindi bila jedna od najvećih na prostoru Vojvodine.
Problemi sa osvetljenjem nastavili su se tokom čitave 1919. godine. Tek početkom 1920. godine, problem sa snabdevanjem ugljem Električne centrale je rešen. Otkrilo da je direktor električne centrale Alojz Hez prodavao ugalj, nelegalnim kanalima, privatnim kupcima Hes je uhapšen, a otkriveno je da je i obaveštavao Rumune o političkoj i vojnoj situaciji u Velikoj Kikindi.
Iako je grad oslobođen 20. novembra 1918. godine ulaskom srpske vojske, proces shvatanja da se Austrougarska urušila išao je dosta sporo. Srpske zastave, istaknute u velikom broju tokom novembra 1918. godine, povučene su, a čak i na javnim objektima srpska trobojka nije istaknuta. U toku februara 1919. godine srpska zastava za zgrade sreskog načelstva je misteriozno povučena, a na zgradama srpske gimnazije i Ženske građanske škole nije ni bila istaknuta Srpsko građanstvo u Velikoj Kikindi stidljivo je isticalo simbole svoje nacije, verovatno usled usađenog straha od progona i kazne od strane ugarske države, naročito ispoljenih tokom trajanja rata. Slobodno isticanje srpskih simbola za vreme postojanja Austrougarske nije dolazilo u obzir, pa je mentalna barijera ostala na snazi i nakon samog oslobođenja.
U februaru 1919. godine velika većina natpisa imena radnji i dalje je bila na mađarskom i nemačkom jeziku. Čak i kod lokala u vlasništvu Srba situacija je bila takva da su manje vidljivim slovima ispisana imena radnji na srpskom jeziku. Autor članka u štampi kritikuje javnost da je „evo već četiri meseca prošlo od oslobođenja, a mi tako teško, tako sporo učimo – biti i pokazivati se Srbima!” Međutim, situacija se početkom marta počela popravljati, jer su 26. februara 1919. godine nemački, mađarski i jevrejski vlasnici lokala dobili naredbu da povuku sve natpise radnji na mađarskom i nemačkom jeziku. Natpisi su morali biti na srpskom jeziku, na ćirilici ili latinici. Situacija se u toku 1919. godine stabilizovala sa učvršćenjem srpske vlasti.
Pomoć vojsci
Srpska vojska stacionirana u Velikoj Kikindi bila je izdržavana od strane Srpskog narodnog veća. Usled otežanog snadbevanja, opšteg meteža, nedostatka sirovina i osnovnih životnih namirnica, vojska je zavisila i od dobročinstava običnog građanstva. Naročito je bilo teško stanje u gradskoj bolnici, u kojoj su ležali ranjenici i oboleli srpski vojnici. Obroci su bili nekalorični i oskudni: za doručak su imali neukusnu supu od brašna i vode, za ručak krompir, pasulj, kupus i šargarepu bez mesa i večera je takođe bila bez mesa i mesnih prerađevina.
Sledovanje hleba iznosilo je od 200 do 300 grama na dan. U apelu građanstvu Velike Kikinde, izašlom u Srpskom glasniku, vojnici su preko Sofije Ajvaz, predsednice Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja, uputili molbu građanima da im se obezbedi kvalitetnija i obilnija ishrana. Zadruga je formirala odbor koji je popisivao vojnike i njihove zahteve u osnovnim životnim namirnicama, poput mleka, jaja i naročito hleba, za kojim je vladala najveća potreba. Postojala je inicijativa i da se formira skromna bolnička biblioteka, a građani su zamoljeni da pročitane novine ne bacaju i da ih donesu u bolnicu vojnicima. Takođe, apelovano je da se bolnici poklone knjige na srpskom jeziku, a sve u cilju pospešivanja i obogaćivanja društvenog života ranjenika u bolnici.
U aprilu 1919. određena je buduća državna granica u Banatu, Bačkoj, Baranji prema susednoj Rumuniji i Mađarskoj. Potvrđena je mirom u Trijanonu 4. juna 1920.
U junu 1919 regent Aleksandar Karađorđević odlučio je da poseti vojvođanske krajeve koji su prisajedinjeni Kraljevini Srbiji i da ublaži nezadovoljstvo naroda u Banatu izazvano gubitkom Temišvara i srpskih mesta u istočnom Banatu.
Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
