На Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године, када је проглашено присаједињење Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији, свега пет дана после ослобођења Велике Кикинде, наш град је представљало 16. делегата.
Српско народно веће у Великој Кикинди функционисало је од 10. новембра 1918. године па све до 25 марта 1919. године, када је распуштено конституисањем градског Народног одбора, односно првог сазива Градске управе у новој држави.
Прва седница Српског народног већа у ослобођеној Великој Кикинди одржана је 22. новембра. Донето је више битних одлука за функционисање града које су представљале даљу демонтажу аустроугарске локалне и обласне управе.
Усвојено је решење да се са свим српским већима у срезу одржава стални телеграфски и телефонски контакт, да се формирају секције за пропаганду при већима и предложено да се позову регрути за бесплатну службу у народној гарди.
За команданта места постављен је потпуковник Владимир Пешић. Војска је преузела све значајније војне и цивилне објекте у граду.Неки војни објекти су били девастирани. Галадска војна касарна је била руирана, јер су у току новембра 1918. године покрадени врата, прозори и намештај. Могуће је да је касарна страдала приликом проласка Мекензенових немачких трупа кроз град, али није ни искључено да је инвентар покраден у стихијском пљачкању становништва у кризном периоду распада аустроугарског државног поретка. Српска војска је у току новембра 1918. године била стационирана у Жандармеријској касарни у Варошкој улици (данас Милоша Великог, на месту аутобуске станице), где се налазила и Команда места са потпуковником Пешићем на челу. Од марта 1919. године жандармерија се враћа у своје седиште, док Команда војске одлази у Коњичку касарну- наводи историчар Срђан Сивчев, аутор књиге „Присаједињење у светлу Велике Кикинде- перспективе и изазови”.
На седници Српског народног већа 22. новембра изабрани су делегати из редова Већа, који ће заступати Велику Кикинду на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Новом Саду 25 новембра 1918. године.
У свим местима војвођанских области у којима су формирана већа и одбори, на сваких 1000 Срба бирао се један делегат. Према подацима српске православне црквене општине крајем новембра 1918. године у Великој Кикинди је живело 15 977 Срба, па је на тај начин изабрано 16 делегата. Међу угледним Кикинђанима, изабрани су професори, адвокати, свештеници, трговци: Сима Јовановић, др Сава Путник, Ђорђе Грујић, Славко Лаковић, др Жарко Јакшић, др Миливој Кенђелац, Каменко Бранчић, Стојан Јакшић, Милош Бандић, Светозар Удицки, Јоца Будишин, Коста Шевић, Мита Васић, Милан Влаховић, Аркадије Гајски и Петар Поповић.
Делегати из Велике Кикинде гласали су на Великој народној скупштини за присаједињење војвођанских области Краљевини Србији, а учествовали су и у раду привремене покрајинске администрације.
Велики народни савет, законодавни орган војвођанских области, бројао је 50 лица, а у његовом саставу налазило се и петоро Кикинђана: Коста Шевић, др Сава Путник, Стојан Јакшић, Ђорђе Грујић и Светислав Михајловић. Велики народни савет састао се 26. фебруара 1919. године да би изабрао изасланике са територије Баната, Бачке, Барање и Срема у састав Привременог народног представништва, привременог парламента Краљевства СХС, који је своју прву седницу требао да одржи 1. марта. Војвођанске области су имале права да изаберу 24 посланика, који ће их представљати у Привременом народном представништву у Београду. Међy њима се нашао и Коста Шевић из Велике Кикинде и његов заменик Јоца Будишин, који су изабрани као посланици у првом парламенту Краљевства СХС.
О резултатима Велике народне скупштине, грађанство је обавештено прогласом који је упутио Извршни одбор Српског народног већа из Велике Кикинде. Проглас је састављен на седници одржаној 29. новембра 1918. године. Сачуван је само на мађарском језику, иако је одштампан и на српском и немачком језику.
Проглас Великокикиндског Српског народног већа намењен људима Велике Кикинде и околине:
1. Шта смо постигли у Новом Саду? Народна влада – наша министарства;
Коцка је бачена! Прешли смо Рубикон!
Српски народ је 12. (25.) новембра 1918. године изјавио да смо слободни и да смо се заувек одвојили од мађарске државе и њене грофовске власти.
Банат, Бачка и Барања су сада већ потпуно независне од Мађарске и припадајy Србији, тј. српској краљевини.
Више немамо везе са мрском пештанском, грофовском управом. Сви у Банату, Барањи и Бачкој убудуће живе у поновооснованој Српској Војводини.
Сада већ имамо закониту народну власт, народна министарства, што је производ великог народног скупа, који је изабрао 50 чланова у Народну управу са седиштем у Новом Саду.
На челу Народне управе је доктор Лалошевић Јован из Сомбора, као председник и министар за политичка питања. Народна влада има следећа министарства: унутрашњи послови, правно-судско, просветно, финансијско, саобраћајно, привредно, социјалне реформе, здравство, одбрану и отиту управу.
Ова управа не се убудуће звати: Народна управа и званично ће нас заступати. У рукама управе је сва власт, коју смо освојили новембра 1918. године, када смо збацили Мађарски јарам.
2. Које су нам обавезе према Народној управи?
Како смо до сада примали и испуњавали наређења из Пеште, тако ће убудуће сви народи Војводине (Срби, Немци, Румуни, Мађари и сви други) бити у обавези да примају и поштују наређења Народне управе.
Срби морају бити пример и доказати да су довољно зрели да слободно живе у својој држави. Датум 12. (25.) новембар је од историјског значаја, јер има далекосежне последице. Коначно смо слободни, имамо своју државу и власт! Ову власт мора поштовати свако ко живи унутар наших граница, без поговора.
Убудуће не сме постојати други наш представник осим Народног већа, нити друга извршна власт осим Народне управе.
Више не сме да постоје мађарски судови, управа и друга власт.
Онај ко не признаје наш суверенитет или се отворено њему супротставља биће третиран као издајник и државни непријатељ и тако ће се са њим и поступати. Са њима се ће поступити према мађарском казненом закону, који добро познају.
Убудуће нико не сме бити подређен пештанској управи, нити примати и спроводити њихова наређења. Ко ово не прихвати осетиће нашу власт и последице. Схватиће да ова држава не постоји само на патиру, него заиста постоји и има велику снагу и моһ. Света нам је дужност да ову нову државу, која се повезала са Мајком Србијом, подржавамо и бранимо од спољних и унутрашњих непријатеља, а драга Мајка Србија һе своју ћерку Нову Војводину на мировној конференцији заступати и узети под заштиту међу крила своја два бела орла.
Зато је наша обавеза док траје ово привремено стање да пратимо упутства, наређења и захтеве наше власти.
Цела Антанта је дала благослов нашем ослобођењу. У ово смо убеђени. Наша ствар није више само наша, него целог цивилизованог света. То треба да схвате и Мађари и сви немађари. Не постоји сила или корбач који нас поново може вратити под власт, која је онако поступала.
4. Пештанска власт је оставила празне државне благајне
Ближио се 1. децембар 1918. године. Мађарска влада је у новинама објављивала, да ће на свим деловима земље (чак и у освојеним територијама) исплаћивати све обвезнице из државне касе. Била је у обавези да 1. децембра исплати државним службеницима плате, војсци и ратним удовицама помоћ, као и пензије… За ове намене је Великој Кикинди требала сума од око 800 000 круна. Међутим, не да није испунила обавезе, него је наредила пореским и финансијским властима, да све паре и хартије од вредности пренесу у Пешту, пре него што су стигле српске трупе. Осим државних вредности однете су и приватне, те је великокикиндска општина тиме оштећена. Велика Кикинда је у једном моменту морала дати већу суму новца на зајам Пешти и добила је и признаницу за то, али је она нестала, као и паре из општ тинске благајне. Општина је послала у Пешту два представника, да реше то финансијско питање, а одговор је био да неће добити ништа, јер је и онако све пропало кад по кад је Кикинду освојила српска војска. На крају је грофовска власт можда и била спремна да исплати своје судије у чиновнике, али не и новац који припада сиромашнима. Ето такви и су им односи према Демократији.
5. Великокикиндско Српско веће у интересу сиротиње
Ми још нисмо сасвим уређена држава. Из досадашње заједничке куће смо изашли празних руку, немамо пуне благајне, јер су их Мађари опљачкали, а државне порезе и друге обавезе нико не плаћа. Веће се труди да помогне тамо где је најхитније. Нисмо дужни да плаћамо туђе дугове, али имамо реч за интересе сиротиње.
Упркос томе великокикиндско Српско веће чини све да помогне удовицама погинулих, инвалидима и женама чији се мужеви још нису вратили из рата. Оваквима је већ, према могућностима исплаћена помоћ. Позивамо сва горњобанатска српска већа да поступе исто.
Они који нису спали на брзу помоћ нека буду стрпљиви. Овај прелазни период неће дуго трајати, јер су мировни преговори на прагу. Што се Мађара тиче, не могу побећи од дугова и потраживања. На конференцији ће им Пашић предочити рачуне. Исплату һе гарантовати цела Антанта.
Хвала Богу и на ономе што се до сада десило. Но, наше обавезе се не састоје само из вике: „дај, дај”, треба и ми да допринесемо и помогнемо држави. Што њој дамо себи дамо. До сада то није било тако. Све што смо дали ишло је туђинцу: живот, зној, новац. Наше паре су потрошене на оружје, топове и муницију.
Убудуће не се трошити на унапређење, просперитет и обезбеђење наше слободе.
6. Завршне одредбе. Позив на рад!
Наш земљораднички народе!
Бог је дао да наше оранице, које су житнице Европе, коначно буду наше, српске и слободне. Због овога смо срећни, али не заборавимо да је морамо и обрадити, јер народу и нама треба хлеба. Наш земљораднички народ зна шта су му обавезе. Сви треба да радимо, јер нема божјег благослова без рада. Зато се опраштамо речима: сви на рад! Веома је значајна земљорадња, Бог ће нас благословити и очувати независност, ако сложно радимо.
Записничар Удицки Светозар
Председник Богдан Марко
Двовлашће и нестанак струје
Како наводи историчар Срђан Сивчев у књизи „Присаједињење у светлу Велике Кикинде- перспективе и изазови”, од новембра 1918. године до марта 1919. године постојало је двовлашће цивилне и војне власти. Може се чак говорити о тровлашћу, јер је цивилна власт била оличена у Српском народном већу и Градском начелству, на челу са градоначелником Луком Мајинским који је био последњи симбол бивше аустроугарске управе, а на положају градоначелника налазио се још од 1910. године. Међутим, због својих успеха на месту првог човека града задржао се на том месту до 1924. године. Градско начелство се све до марта 1919. године налазило у подређеном положају у односу на Српско народно веће.
Један од већих проблема који је задесио Велику Кикинду у првим месецима након ослобођења града било осветљење града електричном енергијом. У граду је владала хронична несташица угља, а Електричној централи у Великој Кикинди била је потребна та сировина да би производила електричну енергију. У марту 1919. године неколико дана град је био без струје, иако је цена електричне енергије у Великој Кикинди била једна од највећих на простору Војводине.
Проблеми са осветљењем наставили су се током читаве 1919. године. Тек почетком 1920. године, проблем са снабдевањем угљем Електричне централе је решен. Открило да је директор електричне централе Алојз Хез продавао угаљ, нелегалним каналима, приватним купцима Хес је ухапшен, а откривено је да је и обавештавао Румуне о политичкој и војној ситуацији у Великој Кикинди.
Иако је град ослобођен 20. новембра 1918. године уласком српске војске, процес схватања да се Аустроугарска урушила ишао је доста споро. Српске заставе, истакнуте у великом броју током новембра 1918. године, повучене су, а чак и на јавним објектима српска тробојка није истакнута. У току фебруара 1919. године српска застава за зграде среског начелства је мистериозно повучена, а на зградама српске гимназије и Женске грађанске школе није ни била истакнута Српско грађанство у Великој Кикинди стидљиво је истицало симболе своје нације, вероватно услед усађеног страха од прогона и казне од стране угарске државе, нарочито испољених током трајања рата. Слободно истицање српских симбола за време постојања Аустроугарске није долазило у обзир, па је ментална баријера остала на снази и након самог ослобођења.
У фебруару 1919. године велика већина натписа имена радњи и даље је била на мађарском и немачком језику. Чак и код локала у власништву Срба ситуација је била таква да су мање видљивим словима исписана имена радњи на српском језику. Аутор чланка у штампи критикује јавност да је „ево већ четири месеца прошло од ослобођења, а ми тако тешко, тако споро учимо – бити и показивати се Србима!” Међутим, ситуација се почетком марта почела поправљати, јер су 26. фебруара 1919. године немачки, мађарски и јеврејски власници локала добили наредбу да повуку све натписе радњи на мађарском и немачком језику. Натписи су морали бити на српском језику, на ћирилици или латиници. Ситуација се у току 1919. године стабилизовала са учвршћењем српске власти.
Помоћ војсци
Српска војска стационирана у Великој Кикинди била је издржавана од стране Српског народног већа. Услед отежаног снадбевања, општег метежа, недостатка сировина и основних животних намирница, војска је зависила и од доброчинстава обичног грађанства. Нарочито је било тешко стање у градској болници, у којој су лежали рањеници и оболели српски војници. Оброци су били некалорични и оскудни: за доручак су имали неукусну супу од брашна и воде, за ручак кромпир, пасуљ, купус и шаргарепу без меса и вечера је такође била без меса и месних прерађевина.
Следовање хлеба износило је од 200 до 300 грама на дан. У апелу грађанству Велике Кикинде, изашлом у Српском гласнику, војници су преко Софије Ајваз, председнице Великокикиндске добротворне задруге Српкиња, упутили молбу грађанима да им се обезбеди квалитетнија и обилнија исхрана. Задруга је формирала одбор који је пописивао војнике и њихове захтеве у основним животним намирницама, попут млека, јаја и нарочито хлеба, за којим је владала највећа потреба. Постојала је иницијатива и да се формира скромна болничка библиотека, а грађани су замољени да прочитане новине не бацају и да их донесу у болницу војницима. Такође, апеловано је да се болници поклоне књиге на српском језику, а све у циљу поспешивања и обогаћивања друштвеног живота рањеника у болници.
У априлу 1919. одређена је будућа државна граница у Банату, Бачкој, Барањи према суседној Румунији и Мађарској. Потврђена је миром у Тријанону 4. јуна 1920.
У јуну 1919 регент Александар Карађорђевић одлучио је да посети војвођанске крајеве који су присаједињени Краљевини Србији и да ублажи незадовољство народа у Банату изазвано губитком Темишвара и српских места у источном Банату.
Овај пројекат је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
