Da se može napraviti vrhunska komedija u vlastitoj produkciji dokazalo je kikindsko pozorište, a u to su uverili i Zrenjanince, na nedavnom gostovanju.
Kikinđani, dobro znaju ovaj dramski komad, a ovog puta i posetioci u prepunoj velikoj sali zrenjaninskog teatra „Toša Jovanović” uverili su se da kikindsko Narodno pozorište ima s čime i pred najprobirljiviju publiku. Sa ukusnom scenografijom i bravuroznom glumom, „Ljubavno pismo” je razgalilo egzaltiranu publiku iz grada na Begeju, a sami glumci su na kraju doživeli ovacije.
Podsetimo, pomenuti komad govori o mentalitetu, porodici, komšijama i uopšte promašenim životima. Nastao je po tekstu Zorana Bačića i Zlatana Fazlagića, a režiju potpisuje maestralni Dragan Ostojić. U podeli su Branislav Knežević, Branislav Čubrilo, Gordana Rauški, Mihailo Laptošević, Ružica Nedin, Anđela Kiković, Vladimir Maksimović i Jovana Berić. S obzirom na to da je u ovoj drami s„ pevanjem, bez pucanja” o mentalitetu i porodici dosta promašenih likova, sam reditelj ukratko podvlači da ova predstava pruža neku vrstu utehe da kada izađete sa predstave kažete sebi: „Nije moj život ni tako loš”.
Zrenjaninci su te večeri mogli da vide čitavu lepezu likova – od žovijalnih do frustriranih i da se dobro i zabave i zamisle. Vladimir Maksimović, akter ove predstave i čest gost Zrenjanina igra lik Momčila.
– Momčilo je, kako je sam pisac rekao, moron. Uz pomoć reditelja Dragana Ostojića i svih kolega, mislim da sam uspeo da napravim dobar lik, jednog dečka koji je izgubljen u traženju samog sebe. On želi da odraste i da bude ozbiljan, ali ga njegov IQ koči u svemu tome i bilo mi je zadovoljstvo da radim ovu ulogu zato što je ovo jedan od onih tekstova u kojima, što se više „otkačite” i što se više prepustite toj igri i čaroliji teatra – to je uloga bolja – kaže Maksimović.
Njegovog oca Olivera tumači Mihailo Laptošević.
– Oliver je i Momčilov otac i Jagodin muž, a uz to i neuspeli ljubavnik svoje kume Fransoaz. Neuspeli je i otac i muž. Voleo bi da je bar malo muško. Njegovo „sofisticirano” biće zarobljeno je u kulturnoj pustinji koja ga okružuje. Da budemo iskreni – on toj pustinji apsolutno i pripada – kaže Laptošević.
Anđela Kiković tumači lepu i mladu devojku Leposavu koja prvi put doživljava čulnu ljubav, a potreba za njenom slobodom se kosi sa njenim krutim vaspitanjem.
Dakle, mnogo je neostvarenih likova u ovom komadu, a među njima i stariji vodnik u penziji Voja Soldatović, koga tumači Branislav Knežević.
– Koliko je Voja sposoban i uspešan vidi se iz toga što do penzije nije dogurao ni do čina zastavnika. Neuspešan u poslu, neuspešan i u životu. Ima mlađu ženu koja se švalera s venčanim kumom i ćerku koju je odgajao kao sina vojnika, neuspešno naravno. Međutim, on sebe vidi sasvim drugačije: kao uspešnog i nadmoćnog na svim poljima, pa i u pokušaju njegove preljube.
Jovana Berić igra Ružicu, studentkinju i podstanarku kod porodice Soldatović. Ujedno je i Leposavina najbolja prijateljica i potajno je zaljubljena u Momčila. Međutim, kada shvati da joj je ljubav neuzvraćena, pokušava da spoji svoju simpatiju sa svojom najboljom drugaricom i tu pravi zaplet u koji budu umešane obe porodice.
Gordana Rauški i Ružica Nenin briljanto su odigrale svoje role i bravuroznim glumačkim sredstvima upotpunile odličnu podelu. U pojedinim delovima predstave, naročito segmentima s pevanjem, doživele su ovacije.Svemu treba dodati i izvanredno kadrirane snimljene segmente koje povremeno možemo videti u sklopu komada. Rečju, izvanredno režirana predstava, a tome svedoče i reakcije zrenjaninske publike, koja se i aplauzima i smehom odazivala na veliki deo ove dvočasovne predstave-spektakla.
Objektivno govoreći, u zrenjaninskom, kao i u drugim teatrima, nisu sve predstave podjednako ni uspešne ni gledane. „Ljubavno pismo” bi zasigurno bilo u samom vrhu gledanosti da je kojim slučajem postavljeno u produkciji zrenjaninskog teatra. Tamošnja publika je (kao i kikindska) pozorišno edukovana i ne voli šmiranje, nego „glumački prošireno telo”, kako bi to nazvao čuveni kritičar Ranko Munitić.
Majstorstvo kikindskih glumaca prepoznala je publika u Zrenjaninu. O svojim iskustvima s kolegama iz grada na Begeju Vladimir Maksimović kaže:
-Imao sam priliku da se upoznam sa zrenjaninskom publikom kada sam igrao predstavu „Nebeski odred”. Zrenjaninski teatar jako volim i uvek se radujem dolasku. Dođem i kad Zrenjaninci spremaju neku predstavu, da igram karte sa svojim prijateljima koji su tamo zaposleni. Studirao sam sa Dejanom Karlečikom i Stefanom Juaninom. Milan Kolak mi je jedan od najboljih prijatelja – kaže Vlada, dok se Mihailo Laptošević nadovezuje:
-Moja iskustva sa zrenjaninskom publikom su iz pozicije iste te publike. Gledao sam, još od fakulteta, dosta predstava u Zrenjaninu. Svaku koju sam gledao publika je prihvatila raširenih ruku. Radujem se što je i naše „Ljubavno pismo” zrenjaninska publika tako prihvatila – sumira Mihajlo.
Jovani Berić je ovo bilo drugo gostovanje u srednjem Banatu:
– Bilo mi je prelepo i oduševila me je publika i njena otvorenost i gostoprimljivost. Veoma zadovoljna kako je proteklo gostovanje je i Anđela Kiković koja ističe da je i sam rad na ovoj predstavi bio jako uzbudljiv i zabavan.
Doduše, opšti utisak je malo pokvario nečiji uporan i suvi tzv. „veliki” (ranijim generacijama poznat i kao magareći) kašalj iz publike za vreme trajanja predstave, međutim to je opšte mesto u teatru koji je još davnih dana kroz vic opisao legendarni dramaturg Jugoslovenskog dramskog pozorišta Dragoslav Andrić: „Pacijent: Doktore, kašljem! Doktor: Pa, što ste došli kod mene? Pacijent: A gde je trebalo da idem? Doktor: Pa, u pozorište!”
KAD IGRA MINISTARKA
Od mnogobrojnih predstava koje su na repertoaru zrenjaninskog teatra, ubedljivo najbolji odziv kod publike imaju komadi koji se rade po tekstovima domaćih autora. Vrlo gledana je predstava „Šta će biti sa svima nama” Borisa Liješevića, a najgledanija je „Gospođa ministarka” po Nušićevom klasiku, za koju karte planu već u prvih sat vremena prodaje. Glavnu ulogu, Živku ministarku, igra bivša članica kikindskog teatra Jelena Šneblić Živković.
Nemanja Savić
