Професор на високој школи за образовање васпитача др Милорад Степанов представљао је нашу земљу на престижној изложби Wорлд Арт Еxпо у Сеулу. Дела којима се представио су „Плави канал”, „Вртлог” и „Панонска бара”. „Плави канал” је рађен у комбинованој техници, и то дело је је једно од оних – како се наводи у образложењу селектора, Удружења ликовних уметника Србије – које на најбољи начин представља овдашњу културу и одговара пропозицијама изложбе, а то су поспешивање тржишта за савремене форме уметничких дела на интернационалном нивоу. Степанов је протеклих година излагао у престижним галеријама у нашој земљи, у Нишу, Новом Саду, Београду, Шапцу, и – како сам наводи – у питању је активна, али и пробрана изложбена делатност.
Једну такву изложбу ће ускоро моћи да виде и Кикинђани. У оквиру обележавања седам деценија овдашње Високе васпитачке школе, као и дводеценијског стажа професора Степанова у овој установи, кикиндски Народни музеј ће на лето представити нека од његових дела. Иначе, своје слободно време професор Степанов проводи у природи, у атару и на оближњим водотоковима, где се не бави само риболовом, који му је омиљени хоби, већ и осликава банатске призоре.
Шетње и вожње бициклом по атару, као и каналски риболов су Вам чести мотиви. Рекло би се да сте Вашим сликама равнице свесно удахнули валере и текстуру. Може ли се подвући јасна граница шта је од тих елемената архетипски моменат, а шта формални и избор условљен Вашим ликовним образовањем?
– Готово свакодневно сам, како то и објављујем на друштвеним мрежама, тамо-амо по кикиндском атару, у вожњи до изгледних места за риболов. У последње две-три године моји изласци су више природњачко – сликарски, напослетку и риболовачки. Дакле, пуно шетње. Најчешће рибу тражим, пецам (али и враћам назад у воду). Уједно је то и начин који ме је напослетку и определио за мушичарски риболов, не толико типичан за равничарске воде. Када су у питању препознатљиви ликовни елементи у мојим радовима, чини ми се да некако сликарски” и цртам, линије групишем или разређујем, интензивирам мање или више такву групу у површину, отуда ваљда и поменута текстура. Наравно, за ово последње (текстуру) битан је и избор подлоге, која је потребно да буде „провоцирајућа”. Некада је то случајно пронађени отпадни картон или платно, а често наменски фабрички структуиране производене подлоге за потребе уметничког изражавања. Архетипски је мотив. То је у већини случајева равница у којој сам рођен, одрастао, и у којој професионално и надаље живим и стварам. Наравно да формално образовање има значајну улогу, али ипак оно није увек пресудно. Моје „визуелно мишљење” (Рудолф Арнхајм) везано је за поменути „архетипни” простор равнице као и њене феноменолошке појавности. Равница је индуковала облике и ритмове које носим у себи као и у својој, надам се препознатљивој, ликовној артикулацији.
Имате две магистратуре. Магистрирали сте, а потом 2013. и докторирали на сликарству, а пре тога 1994. магистрирали на реустаурацији штафелајног сликарства. Једно време сте се бавили и рестаурацијом, али ипак сте највише окренути сликарству. Да ли је природно за уметника да жели да се самостално изрази, а не да иде трагом претходника, као што је то било док сте се бавили рестаурацијом?
– Магистрирао сам на Факултету ликовних уметности у Београду, 1991. године у класи проф. Војислава Тодорића. Такође на сликарском одсеку на основним, у то време петогодишњим студијама, од јуна до октобра сваке године у време школског распуста обавезно сам одлазио „на терен” у својству сарадника Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда и био део екипе познатог сликара и рестауратора Радомана Гашића, која је тада радила у континуитету на заштити и конзервацији неких од наших најзначајнијих средњовековних споменика попут цркве у Ариљу, Дечанима, манастиру Благовештења Рудничког, а 1994. године сам магистрирао са темом: „Чишћење премаза и наноса са слика на дрвету из нашег културног наслеђа”, код родоначелника наше савремене конзервације и рестаурације проф. Милорада Медића а на Факултету примењене уметности у Београду и Народном музеју у Београду где сам кратко и радио. Сликарски рад никад нисам запуштао, дакле ни у време интензивнијег рестаураторског рада. Овде мислим нарочито на свакодневно цртање и бележење, својеврсних погледа „изнутра”, које сам практиковао чак и на седницама Стручно-научног већа у Високој школи у којој радим последњих двадесетак година. Мишљења сам да и најсамосвојнији уметници носе неки траг прошлости, претходника, јер сматрам да ништа не почиње само од нас (моја слободна парафраза Карла Густава Јунга и поставке „колективно несвесног”!).
Црнобарска слатина и ендемска биљка тврдолисница су честе на Вашим сликама. Колико себе сматрате завичајним, а колико сликаром општих мотива?
-У питању је Лиммониум Гмелини, једна је од типичних слатинских али и медитернаских врста која је део мог „кофера сећања” а данас и подсећања, колико о специфичности одрастања на црнобарском салашу, поред поменуте слатине код бабе и деде по мајчиној страни, током летњих и зимских ферија, толико и о мом истраживачком делу докторског уметничког пројекта, финализованог успешном одбраном, 2013. на Факултету ликовних уметности у Београду, код ментора проф. Јована Сивачког. Назив уметничког пројекта (изложбе) и пратеће писане тезе је „Слатина као проблемско сагледавање места улоге и значаја боје и хроматских односа у сликању пејсажа равнице”.
Осликавали сте и рибље конзерве, поново их насељавали рибама, какву симболику носе ти радови?
– Одувек сам волео микросветове како у сопственим детињим играма, тако и у уметничком стварању које је, бар по мом мишљењу, неопходно да поседује елементе „игре” (сетите се Џозефа Корнела или средњовековних минијатуриста). Понекад, када пређе у рутину, то сад видим, мали формат и спутава „сликарски замах” и потпунији стваралачки израз. Зато се данас често „ширим” према тренутним продукцијским могућностима на веће формате, наравно тек када имам шта да (по)кажем, у смислу „гласности”. Последњи циклус слика настао је управо на лицу или наличју, одбачених и расходованих старих платна и паноа, пронађених у остави ВШССОВ-а. Конзерве су уједно као и стара одбачена и руинирана платна, један вид сопственог приступа „рециклажи”, отприлике: за мање смећа, а више инвенције, нове употребе, надградње, најпре оне ауторске, креативне и уметничке.
Кад од тих одбачених паноа правите нова уметничка дела, да ли су то одјеци рестаураторства у вашој поетици?
-Не, то је чак можда и један „отпор” рестаураторству, отприлике као некакво „анти-рестаураторство” у подсвести, дакле чин стварања који „ослобађа” учено и научено, а опет га као и својеврсну реинтерпретацију и памти. Тако је ваљда, одувек са односом савремено – традиционално – модерно.
Бавите се педагошким радом већ две деценије на нашој Високој васпитачкој школи. Колико су данашњи студенти заинтересовани за ликовну уметност с обзиром на то да живимо у ери мултимедија и савремених технологија?
– По службеној дужности, етици и наставним садржајима моја улога је да их чујем, подстичем, оснажујем на слободно и критичко мишљење и подржим колико знам и умем. Моја процена је да су мало заинтересовани, али увек у свакој генерацији има изузетака. Негде смо погрешили у методици свеукупног васпитања и образовања када је у питању (нарочито савремена) уметност.
О Вашем стваралаштву снимане су документарне емисије. Може ли се доживети ликовна уметност у потпуности путем екрана или је непосредни контакт пресудан у добијању комплетне слике о неком делу и уметнику?
– За неколико телевизијских редитеља и новинара је из неког разлога мој рад био изазован: Горана Ковачића из Београда, Срђана Арсенијевића из Новог Сада, Слободана Новаковића из Београда, Сретена Киурског из Кикинде… Екран (телевизијски, компјутера, телефона) је по мом мишљењу, само могући увод у ликовно дело и претпостављену даљу комуникацију и рецепцију, која није увек обавезна. Непосредан контакт, бар за мене, је неопходан и првенствен, веома личан чин и тек у таквим ситуацијама доживљај је потпун.
Има ли по Вама Кикинда квалитетне изложбене просторе и шта би по том питању евентуално могло да се унапреди?
-По мом мишљењу, изложбених простора никад доста. Има их али нису довољно посећени. Остаје питање за упослене у галеријама, али и потенцијалну публику: зашто?
Немања Савић
