Пред пуном салом, на великој сцени Народног позоришта Кикинда, одиграна је премијера комада “Шећер је ситан, осим кад је коцка”. Након “Хероја нације” и ова друга овосезонска премијера, поново је додељена редитељки Дајани Јосиповић. У подели су се овог пута нашли Михајло Лаптошевић, Анђела Киковић, Марина Воденичар и Миљан Давидовић.
Текст Николе Пејаковића је премијерно изведен пре осам година на отварању Театра на брду и до данас успешно опстаје на репертоару овог позоришта, али и са успехом гостује и по региону. Реч је о комедији ситуације која приказује свакодневицу једног урбаног брачног пара и њихове односе са пријатељима и комшијама. Уз много интелигентних досетки и опорог хумора, кикиндска публика је на премијери могла да се истовремено и замисли и насмеје.
Трагом Пејаковићеве поетике ишла је и редитељка Дајана Јосиповић, која је тежиште комада поставила на текстуалну раван, а глумци су се углавном кретали у задатим драмским координатама. Међутим, било је тренутака кад су креацијом прелазили рампу, на радост култивисане кикиндске публике, која је аплаузом и смехом пропратила неке од каламбурних ситуација ове горко-слатке драме.
Иако су у центру збивања београдски брачни пар и њихови односи с комшијама и пријатељима, кроз комад провејава и специфичан динарски, довитљиви хумор. И глумци и редитељка су те окидаче радње добро препознали, па су актери на сцени суптилно наглашавали таква драмска места. Комад је уигран и прецизно вођен.
Представа је првобитно била предвиђена за малу сцену, али је интересовање публике посленике из кикиндског позоришта нагнало да се извођење овог комада премести на велику. Показало се да кикиндски театар с разлогом фаворизује савремени репертоар и да овдашња публика највише воли горко-зашећерене комаде. Уз то, очигледно се и овдашњи глумци у ововременским улогама одлично сналазе.
Укратко, “Шећер” је по формату врло близак ТВ ситкомима, и стога је готово сигурно да ће и ова, на моменте намерно мелодрамски зашећерена представа, имати дуг позоришни живот.
Док угледни швајцарски лист „Neue Zürcher Zeitung“ оштро критикује немачког канцелара Фридриха Мерца због злоупотребе параграфа 188 Кривичног законика, који се од алата за заштиту локалних политичара претворио у репресивно оружје против сопственог народа, Србија се све јасније профилисала као прави бастион слободе говора у Европи. У Немачкој хиљаде истрага против грађана због критике власти сведоче о „ефекту хлађења“ демократије, а у Србији председник Александар Вучић истрајава на принципу толеранције према оштрим, често и бруталним критикама, одбијајући да иде путем немачке репресије и то упркос томе што је лично мета координисаног таласа мржње и претњи.
У Немачкој, како истиче новинар Себастијан Ланге у НЗЗ-у, параграф 188 постао је средство врхунских моћника да ућуткају сваку непријатну критику. Уместо да штити општинске одборнике, закон служи канцелару Мерцу и његовим сарадницима да покрећу хиљаде поступака против грађана који их на друштвеним мрежама називају „народним штеточинама“ или „слабићима“. Специјализоване адвокатске канцеларије лове увреде по интернету, а судови су преоптерећени. Мерц је лично постао симбол ове праксе, још из периода опозиције поднео је стотине тужби, а агенције попут „Со Доне“ систематски скенирају мреже и финансирају се узимајући половину одштете, претварајући државни апарат у лични извор прихода и политичке контроле.
Потпуно супротно томе, Србија на челу са председником Вучићем показује завидну отпорност на говор мржње. Председник је током протекле године био изложен бруталном таласу увреда, лажи и претњи, које су саставни део блокадерског насиља. Учесници протеста и блокада на друштвеним мрежама објавили су хиљаде претњи смрћу и вулгарних увреда упућених њему и члановима његове породице. Ти напади неретко прелазе у отворену криминализацију личног живота и породице, али држава није посезала за масовним кривичним гоњењем обичних грађана због изречених речи, што сведочи о дубокој разлици у политичкој култури.
На недавној конференцији за новинаре председник Вучић је јасно поручио да неће ићи стопама немачког канцелара. „Нећу радити исто што и Мерц“, изјавио је, наглашавајући да верује у снагу аргумената, а не у репресију државног апарата против слободног изражавања мишљења, ма колико оно било непријатно или нефер. Тиме је још једном потврдио да Србија бира пут отвореног дијалога уместо немачког модела који подразумева посебан третман за политичаре.
Док Фридрих Мерц користи параграф 188 као лични штит и извор финансирања кроз масовне тужбе, председник Србије Александар Вучић показује праву државничку зрелост. Он не само да трпи најтеже нападе, већ активно осуђује оне који прелазе границу вербалног насиља и улазе у претње и кампању лажи усмерену против њега и његове породице. Тиме Србија доказује да је могуће бранити достојанство институција без гушења слободе говора, лекција коју Берлин очигледно још није спреман да научи.
Поглед редакције портала Српски Угао
Фридрих Мерц показао се као типичан представник европске политичке елите која слободу говора види само као привилегију за себе и своје. Уместо да се суочи са критиком, он је претворио правосуђе у оруђе личне одмазде, финансирајући се и политички јачајући преко тужби против сопственог народа, класичан пример моћника који се плаше да изађу из својих кабинета. Насупрот њему, наш председник остаје пример политичара који, упркос бруталним нападима, лажима, претњама својој породици и криминализацији личног живота, одбија да уведе немачки модел цензуре. То не значи да треба толерисати оне који шире мржњу и претње, такви заслужују јасну осуду и законску реакцију када пређу у директно насиље.
У четвртом кругу популарног шоу програма “Никад није касно” на Првој телевизији, наша суграђанка Славка Француски Мика поново је одушевила публику и жири. Ипак, оштра конкуренција и квалитет и других такмичара, пресудили су да Мика свој пролаз у полуфинале потражи преко баража. Два учесника директно су прошла у пети круг, док ће се преосталих троје, међу којима је и Славка, путем гласова публике борити за још једно преостало место у полуфиналу.
У обавезном делу програма Мика је извела песму “Не вјерујем ником више” од Шемсе Суљаковић, на шта је Ален Исламовић, један од чланова жирија, одушевљено прокоментарисао како је много пута наступао са Шемсом, али да никад није видео ближу интонацију и боју гласа, него што је имала Мика певајући ту нумеру. Његово одушевљене поделио је и Саша Милошевић Маре.
Овог пута Микина подршка у студију поново је била ћерка Дуња, које је побрала све симпатије својом спонтаношћу. Певајући све време бодрила је маму Славку, а Маре је одушевљено додао да је и Дуња, попут Мике, већ добро позната ширем аудиторијуму. Додатну наклоност стекле су и податком да се њих две песмом саме пробијају кроз живот, с обзиром да је Мика самохрана мајка.
Друга, дуетска нумера коју је Славка извела, била је “Где год пођем теби идем” коју у оригиналу изводе Шако Полумента и Стоја, а те вечери је Микин колега на бини био Александар Сашко Поповић. И ова нумера је изазвала одушевљење публике у студију и жирија.
ВАЖНА ПОДРШКА
-Моја ћерка ми је заиста највећа подршка, али сам јако захвална и Кикиндском порталу, као и мојим Кикинђанима, који ме бодре и прате моје наступе у овом шоу програму-каже Мика. -Публика је мој ветар у леђа и надам се да ће тако бити и овог пута и да ће превага отићи на моју страну, јер, видели сте у прошлој емисији, људи воле моју професионалност и начин певања и однос гласова публике је био 80:20 у моју корист. Уздам се зато и овог пута како у наше суграђане, тако и у гледаоце из других градова – уверена је Славка. Гласање траје до уторка увече. Линк се налази на званичној страници “Никад није касно”, а подршку Мики суграђани могу дати и путем друштвених мрежа.
Занимљив је податак да је Славка недавно певала и у Швајцарској на педесетом рођендану своје колегинице из овог шоу програма. Једноставност, спонтаност,, шарм и сигурност у интерпретацији, препоручили су Мику и код колега, а ту степеница је често најтеже пребродити. Мики је то успело.
У Немачкој је током претходне године забележен значајан пораст кривичних дела са политичком позадином повезаном са левим екстремизмом. Према подацима Савезног министарства унутрашњих послова, број таквих дела порастао је за више од 35%, док су насилни инциденти забележили још израженији раст од 43%. Министар унутрашњих послова Alexander Добриндт (ЦСУ) упозорио је да овакав тренд представља озбиљан изазов за правни поредак и безбедност грађана, најавивши јачање примене устава и одлучнији обрачун са левим екстремизмом. Ни Србија, као део европског простора, није остала по страни. И овде се у појединим протестним и блокадерским акцијама све чешће поставља питање где престаје политички активизам, а где почињу притисак, инциденти и отворено насиље. Оно што је посебно алармантно јесте податак да који је нашој редакцији доставио Центар за друштвену стабилност да је пораст лево-екстремистичког, Антифа и зелено-радикалног насиља увећан 187% у односу на 2021. годину.
Забринутост у Немачкој изазивају напади на инфраструктуру и сукоби са полицијом. У појединим случајевима, попут саботаже електро-мреже у Берлину, за коју се везује група Vulkangruppe, последице су директно погодиле десетине хиљада грађана који су усред зиме остали без електричне енергије. Немачке безбедносне службе већ дуже упозоравају на радикализацију дела аутономних и екстремистичких група које делују под паролама антифашизма и климатског активизма, а које се све чешће доводе у везу са насилним методама, укључујући нападе на полицију и критичну инфраструктуру.
Слични обрасци могу се приметити и у Србији током појединих еколошких и политичких блокада, иако су неки случајеви мање радикални него у Немачкој, бројчано су много чешћи. У више наврата бележени су инциденти током протеста против инфраструктурних и рударских пројеката. Блокаде путева, сукоби са полицијом и оштећење имовине постали су део појединих окупљања, иако нису били одлика сваког протеста.
У низу случајева у Србији забележени су озбиљни инциденти који су превазилазили оквир мирног окупљања. Током еколошких протеста и блокада путева против пројеката рудника литијума, поједини блокадери показали су отворено насиље – физички су насртали на полицију, оштећивали имовину и нападали просторије Српске напредне странке. У јавности су забележени бројни случајеви упада у политичке просторије и напада на активисте на терену.
Конкретно, током јула и августа 2025. године у Ваљеву је група демонстраната разбијала стакла, демолирала и палила просторије СНС-а, што је довело до сукоба, хапшења и повређених. У августу исте године у Новом Саду маскирани блокадери, наоружани моткама, палицама и пиротехничким средствима, упадали су у више просторија СНС-а, међу њима и на Булевару ослобођења, у Косовској и Стражиловској улици. Том приликом демолиран је инвентар, паљене су заставе, просипана фарба и физички су нападани присутни активисти и симпатизери.
Забележени су и напади на новинаре који су покушавали да извештавају са лица места. У више наврата, током протеста и блокада, сниматељи и репортери били су изложени ометању, гађању и употреби бибер-спреја, што додатно показује колико лако насилна атмосфера може да се прелије и на оне чији је посао да обавесте јавност. Слични инциденти са бацањем бакљи, каменица, блокадама магистралних путева и железничких праваца бележени су и у Београду и другим градовима, што додатно појачава утисак да се образац радикализације протеста не може више игнорисати.
Поглед редакције портала Српски Угао
Левичари који се тако гласно ките „антифашизмом“ и „борбом за правду“ још једном су показали своје право лице – насиље, хаос и нетрпељивост према свему што није по њиховој мери. Уместо да бране демократију, они је руше циглама, паљењем просторија, нападима на неистомишљенике и саботажама, док део медија и политичара са леве стране такве поступке или прећуткује или оправдава наводним „друштвеним узроцима“. Леви екстремизам није никакво мање зло, већ озбиљна претња сваком уређеном друштву. Било да се појављује на немачким улицама или српским путевима, његов резултат је исти – страх, нестабилност и урушавање поретка. Редакција портала Српски Угао стоји на страни реда, закона и поштеног човека, а против сваког екстремизма, посебно оног који се покушава представити као друштвени напредак.
Врховни суд Републике Србије донео је одлуку којом је преиначио раније пресуде у спору између компаније „3Д Пројект“ и Града Кикинде и одбио тужбени захтев у целости.
Тиме су оборене одлуке Привредног суда у Новом Саду и Привредног апелационог суда, којима је Град Кикинда био обавезан да исплати око два милиона евра односно за спорне радове на путу од Иђоша до моста на Тиси код Аде односно 109,4 милиона динара са затезном каматом и трошковима поступка.
Врховни суд је, као највиша судска инстанца, одлучујући по ревизији Града, заузео другачији став и правоснажно окончао поступак у корист Града Кикинде.
Међутим, одлука долази након што је новац поменутој фирми већ исплаћен из градског буџета, јер су раније пресуде биле извршне и довеле до блокаде рачуна града.
У тренутку када су претходне пресуде биле на снази, спроведена је принудна наплата из градског буџета.
Сада, након одлуке Врховног суда, правни оквир предвиђа могућност да се повраћај тражи кроз посебан поступак.
Како сазнаје КИКИНДСКИ портал, Град ће покренути одговарајуће правне процедуре за повраћај новца. Пратићемо даљи правни епилог.
Овакав судски обрт отвара низ питања међу којима и питање одговорности у досадашњим споровима који су имали директан утицај на буџет локалне самоуправе, као и последица које судске одлуке имају на јавне финансије.
Члан Градског већа Бојан Микалачки присуствовао је јучерашњем потписивању уговора у оквиру програма доделе бесповратних средстава за куповину сеоских кућа, где је укупно 111 младих породица широм Србије обезбедило свој дом, од чега 17 на територији Кикинде.
– Свако ново домаћинство у нашим селима значи живот више – нову децу, нову енергију и сигурнију будућност. Наш циљ је да села око Кикинде буду места у којима се остаје и у која се људи враћају- истакао је Микалачки.
Нови домови биће насељени у чак 41 јединици локалне самоуправе. Мада Војводина предњачи, интересовање је константно и у осталим деловима земље.
Од ове године максималан износ средстава који се одобрава по кући повећан на 1.500.000 динара, али пракса показује да је могуће пронаћи и повољније некретнине. Овога пута најјефтинија кућа, површине 95 квадрата, купљена је за мање од 600 хиљада динара у Српском Крстуру, у општини Нови Кнежевац.
Оно што је остало иза дугогодишњег закупца градског локала на тргу, у ком се налазио Паб Ј, скандалозно је и срамотно! Објекат који је у власништву Града остао је у руинираном стању, са зидовима и излогом очигледно са јасном намером оскрнављеним графитима.
Оваква деструкција и бахатост довољно говоре за себе, те је сваки коментар сувишан. И суграђани који су данас пролазили овим делом центра града, остали су у шоку и неверици, затечени срамотним призором.
Како сазнајемо, контактирано је и Одељење криминалистичке полиције ПУ Кикинда које је након консултација са јавним тужиоцем Основног јавног тужилаштва у Кикинди, обавестило представнике Града да ће бити поднета кривична пријава (према члану 212 Кривичног законика -Уништење и оштећење туђе ствари).
Однос према јавној имовини је уједно и огледало односа према друштву, а управо они који би држали лекције о систему, неправди и одговорности, сами су себе јасно демантовали- на делу!
Српска дијаспора поново показује своју дубоку оданост и нераскидиву везу са матицом. Срби широм света, ма где живели, увек су спремни да пруже подршку свом народу и очувају јединство са Србијом. Њихова љубав према отаџбини и спремност да помогну у кључним тренуцима представљају прави пример националне солидарности и поноса.
О томе сведочи и слика послата редакцији портала Српски Угао испред цркве Светог апостола Луке у Вићенци у Италији, на којој се јасно истичу поруке „Косово је Србија“ на италијанском и српском језику.
Истовремено, пријатељска Италија, пре свега кроз странку Лега, која је део владајуће коалиције, континуирано легитимише територијални суверенитет Републике Србије. Позивајући се на Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација, део странке Лега и њени представници одбијају да признају самопроглашену независност тзв. Косова. Ова принципијелна подршка додатно учвршћује пријатељске односе између два народа и показује да се поштовање међународног права и даље цени у италијанској политици.
Поглед редакције портала Српски Угао
Наша мисија је да што више информишемо италијански народ о овом питању кроз једноставна и јасна питања. Шта би било да регион Лацио где се налази Рим сутра прогласи независност, да се та област одцепи и тиме угрози целокупну егзистенцију, територијални интегритет и идентитет Италијана? Да ли бисте то прихватили? Баш као што ми Срби не прихватамо отцепљење Косова и Метохије, тако и Лега разуме и поштује тај став – јер принцип је исти за све народе.
На предлог Драгана Ристића, дугогодишњег фоторепортера некадашње „Комуне”, Историјски архив Кикинда приступио је дигитализацији негатива фото-документације овог листа, коју је Ристић приљежно сачувао.
С обзиром да се ради о захтевном и минуциозном пројекту, Архив је аплицирао и добио средства од Министарства културе Републике Србије, тако да је већ реализован први део овог обимног пројекта.
– За сада је обрађено и дигитализовано око 1.200 фотографија које у највећој мери приказују време с краја осамдесетих и почетка деведесетих година двадесетог века, каже в. д. директора Историјског архива Катарина Ковачевић Јанковић.
Отварање вртића у Сајану
– Могу се видети различите области деловања људи нашег краја. Уједно, то је и пресек друштвеног стања оног времена. Ова дигитализација негатива је драгоцен историјски извор и представља увид у политичку, привредну, културну и спортску историју Кикинде последњих година 20 века- наводи наша саговорница, додајући да су досад преснимљене и постављене на интернет страницу Архива неке од најупечатљивијих фотографија, а превасходни циљ овог подухвата је историјско-документарни.
Смотра акцијаша 1989. године
– У реализацији овог пројекта имамо и свесрдну подршку Града и верујем да ће ово бити занимљиво многим нашим суграђанима, а поготово старијим мештанима. Ту се, рецимо, могу видети Зборови самоуправљача и друге данас заборављене друштвене активности које су имали људи оног времена. Занимљиво је било препознати људе на сликама. Неке актере смо лако препознали на фотографијама, док су неки за сада остали анонимни, па сви који се евентуално препознају, могу слободно да нам се јаве, како бисмо имали што обухватнију документацију. „Комуна” је била и остала препознатљив бренд нашег града.
Излазила је у континуитету од 1962. скоро 40 година и ово је одличан историјски осврт на времена која су за нама. Овако значајна фототека, није само драгоцена за наш Архив, него и за ширу заједницу. За сада је део дигитализованог материјала објављен на нашем сајту- каже Ковачевић Јанковић додајући да је у наредним корацима предвиђено да се настави са дигитализацијом и новијег периода. Архив је већ аплицирао код Министарства за наставак пројекта, па се ускоро очекује позитиван одговор и наставак дигитализације. Кад се то буде догодило, могућа је, наводи директорка Архива, и физичка поставка најупечатљивијих фотографија.
ЈОШ 50.000 ФОТОГРАФИЈА
Увидом у сајт Архива, увиђамо да су фотографије прегледне, сложене по различитим областима људског деловања и лако претраживе.
– Наш превасходни циљ је био да оно што прикажемо буде што објективнији пресек ондашњег живота нашег града- закључује Катарина Ковачевић Јанковић.
Иницијатор овог пројекта и дугогодишњи фоторепортер „Комуне”, Драган Ристић, сећа се и појединих околности које су обележиле време обухваћено дигитализацијом.
– Овај пројекат се односи на период од 1988. до 2002. и обухвата време кад сам био фоторепортер „Комуне”. Сачувао сам богату збирку негатива и пожелео сам да то поделим с јавношћу. Захвалан сам Владимиру Сретеновићу који је преснимавао негативе које сам уступио, а посебно Историјском архиву који је имао слуха за ову моју иницијативу- истиче Ристић, констатујући да је укупан број негатива који још чекају на дигитализацију близу 1.500. Сваки са по 36 снимака, даје укупно бројку већу од 50.000 фотографија, али, уверен је Ристић, да ће Министарство културе, с обзиром на то да је први део овог обимног посла урађен врло професионално, и овог пута изаћи у сусрет, како би наставили са овим значајним пројектом.
Штрајк у „Трикотажи”
ПОЖАР УНИШТИО ДЕО СЛИКА
– Иначе, кад се сетим тог времена, мој претходник у „Комуни“ Хрвоје Радовановић је такође имао веома богату фототеку. У тадашњој старој згради „Комуне” нису постојали услови за чување негатива, па је документација чувана код Радовановића у стану. Једном приликом је избио пожар код њега и скоро целокупна његова фототека, али и део моје је изгорела. Срећом, касније, у новој згради редакције били су добри услови за чување. То је већ била 1988. година и та година је прва обухваћена овом дигитализацијом- каже Ристић.
Немачка фабрика Волксwаген у Оснабрику, где се још увек склапају кабриолети „Т-Рок“ и модели Поршеа, могла би већ за годину и по дана почети да производи компоненте за израелски систем противваздушне одбране „Гвоздена купола“ уместо путничких аутомобила. Како извештава аустријски „Дер Стандард“ позивајући се на изворе блиске преговорима, Волксwаген води разговоре са израелском компанијом „Рафаел Адванцед Дефенце Сyстемс“ о преоријентацији фабрике која запошљава око 2.300 радника, чија би се производња аутомобила окончала средином 2027. године.
Према писању „Дер Стандард-а“ од 4. априла 2026. године, план подразумева да фабрика у Оснабрику производи тешке камионе за транспорт, лансере и генераторе за „Гвоздену куполу“, али не и саме ракете пресретаче. Овај потез долази након што је немачки одбрамбени гигант „Рајнметал“ одбио да преузме фабрику за производњу оклопних возила на точковима, оставивши будућност локације у Доњој Саксонији неизвесном.
Европска аутомобилска индустрија, суочена са слабом потражњом за возилима, кинеском конкуренцијом и високим трошковима преласка на електричне аутомобиле, све отвореније тражи спас у сектору наоружања који доживљава прави процват због геополитичких напетости. Како даље преноси „Дер Стандард“, француско-немачка компанија КНДС већ је преузела некадашњу фабрику возова „Алстом“ у Герлицу у Саксонији, где се сада уместо вагона производе делови за тенкове. Француски „Рено“ планира да заједно са компанијом „Тургис Гаиллард“ производи војне дронове, док финска „Валмет Аутомотиве“ преусмерава капацитете ка оклопним возилима како би надокнадила пад поруџбина из аутомобилске индустрије.
Аналитичари попут немачког стручњака Јиргена Пипера оцењују да је улазак аутомобилских произвођача и добављача у одбрамбени сектор „тренд“ у Немачкој и ширеј Европи. Компаније са дугом војном историјом, попут Рајнметала, бележе рекордне профите и раст запослености, док аутомобилски гиганти попут Мерцедеса смањују радну снагу. Овај помак омогућава пренос знања из аутомобилске производње – прецизне механике, електронике и система – директно у војну технику.
Поглед редакције портала Српски Угао
Док Европа убрзано преусмерава фабрике ка одбрамбеној индустрији, ова вест показује колико се брзо мењају индустријски приоритети у условима растућих безбедносних ризика. Сличан заокрет виђен је и у Европи током Другог светског рата, када су бројне аутомобилске фабрике са цивилне производње прешле на војну технику. У Немачкој је фабрика Волксwаген у Волфсбургу уместо „народног аутомобила“ масовно производила војна возила Кüбелwаген и Сцхwиммwаген, док су Даимлер-Бенз, Опел и БМW израђивали камионе, тенкове и авионске моторе. На сличан начин радиле су и британске, француске и америчке фабрике, од Форда и Генерал Моторса до Вауxхалла. Аутомобилска индустрија показала се као један од кључних ослонаца ратне машинерије, јер су њени погони, прецизна механика и обучена радна снага могли брзо да буду пребачени на производњу оружја и војних возила.
