Staša Radak, četrnaestogodišnja učenica Osnovne škole „Jovan Popović“ i Osnovne muzičke škole „Slobodan Malbaški“, već sada korača putem koji obećava mnogo. Iza nje su značajni uspesi — prva nagrada na festivalu „Isidor Bajić“ u Novom Sadu i zlatna medalja na Danima muzike u Bačkoj Topoli — ali, kako sama kaže, to za nju nije kraj, već podstrek.
-Ovo doživljavam kao nagradu za sve sate koje sam uložila, ali i kao motivaciju za dalji rad. To je kruna truda koji traje mesecima i godinama – kaže Staša za naš list.
Njen put ka saksofonu počeo je, pomalo neočekivano, sa jednim koncertom. Kao učenica petog razreda osnovne škole, slušala je svoju nastavnicu muzičkog, Nikolinu Suvajdžić, kako nastupa — i upravo taj trenutak bio je presudan.
-Nastup mi se jako dopao i odatle je krenula ljubav prema saksofonu – priseća se.
Pre toga svirala je klavir, pevala u horu, pa čak i nastupala u Srpskom narodnom pozorištu, ali tek sa saksofonom, kako kaže, „dogodilo se ono pravo“.
-To je kao sa ljudima — sa nekim odmah „klikneš“. Tako je bilo i sa saksofonom – objašnjava ona.
Zanimljivo je da Staša tremu ne oseća tokom sviranja, već nakon nastupa, dok čeka rezultate. Na sceni je, kako kaže, potpuno svoja.
Iako deluje da sve ide lako, iza svakog nastupa stoji veliki rad. Staša svakodnevno vežba oko sat i po, a u pripremama za takmičenja i do četiri sata dnevno. Poseban izazov, kaže, nije uvek sama muzika, već situacije koje dolaze sa scenom — poput višesatnog iščekivanja nastupa, kakvo je doživela u Bačkoj Topoli.
-To su dva sata neizvesnosti, što ume da bude veoma naporno. Ali i to je deo takmičenja – dodaje.
Veliku ulogu u njenom razvoju ima i profesorka Nikolina, koja je Stašin talenat prepoznala još u ranim danima.
-Ona je od malena bila muzikalna, ali ono što je izdvaja jeste upornost. Talenat bez rada ne znači mnogo, a kod nje postoji i jedno i drugo – ističe profesorka.
Zajedno rade ne samo na tehnici, već i na samostalnosti — da Staša nauči da sama prepozna i ispravi greške, kao i da neuspehe prihvati kao deo puta.
-Samo nebo je granica, ako nastavi ovako – dodaje Suvajdžić.
I upravo taj put sada ulazi u novu fazu. Stašu u maju očekuje prijemni ispit za srednju muzičku školu „Isidor Bajić“ u Novom Sadu, a do tada — nova takmičenja i prvi solistički koncert.
Snovi, međutim, već idu dalje.
-Volela bih da nastavim školovanje u inostranstvu. Posetila sam jednu akademiju u Švajcarskoj i ostavila je na mene jak utisak – kaže ona.
Ipak, možda najvažnija poruka ove mlade umetnice nije u nagradama, već u jednostavnoj istini koju živi:
-Ne treba odustajati. Trud se uvek isplati. Svaki sat vežbanja se na kraju dođe na svoje.
U tome je, možda, i najveća vrednost njene priče — ne samo u talentu, već u istrajnosti. A upravo tu, između rada i ljubavi, rađa se muzika koja daleko odjekuje.
T. D.
