Posebno priznanje u oblasti kulture za požrtvovan rad u kulturi i pozorišnoj umetnosti, koje joj je uručeno 28. decembra 2025. godine, nije za Senku Udicki samo lična nagrada. To je, kako sama kaže, priznanje svima koji godinama stvaraju u senci scene, tiho, strpljivo i sa mnogo ljubavi.
Kada ju je pozvala Marijana Mirkov, članica Gradskog veća zadužena za kulturu i turizam, Senka je bila iskreno iznenađena. Nagradu nije očekivala. Navikla je da njen rad ostane nevidljiv publici, sakriven iza reflektora, aplauza i zavese.
-Biti u senci je sastavni deo ovog posla. Mi koji radimo iza scene smo mali tim, ali kreativan, vredan i posvećen. To je lep posao – kaže Senka.
Za nju je ovo priznanje svojevrsna kruna jednog životnog puta koji nije bio unapred planiran. Po struci je biolog ali je šivenje oduvek nosila kao intimnu ljubav i lični prostor slobode. Upravo tu ljubav je, kako kaže, „krunisala“ u pozorištu.
-Suština nagrade je potvrda da su ljubav i trud prepoznati. Verujem da to znači i mladima i svima koji rade slične poslove. Kreativan rad i rad rukama mnogo oplemenjuju čoveka. Kada nešto stvoriš svojim rukama, ti u to utkaš svoju dušu. To nije puki zanat – to je kreacija.
Od bake i mašte – do pozorišne scene
Šivenje je naučila od bake, žene koja je upravo zahvaljujući tom umeću preživela teška ratna vremena i podigla porodicu. Od nje je, kaže, naučila ne samo tehniku, već i odnos prema stvaranju – maštu, slobodu i hrabrost da bude ono što jeste. Formalno obrazovanje iz krojenja nikada nije stekla. Potpuno je samouka.
U Narodnom pozorištu u Kikindi zaposlena je petnaest godina, ali je sa ovom kućom sarađivala i mnogo ranije. Koleginica Irina prepoznala je njen talenat i uključivala je u izradu pojedinih kostima još pre stalnog zaposlenja. Od tada se rad nastavio iz predstave u predstavu – kroz različite epohe, stilove i rediteljske koncepte.
-Kada je bila izložba kostima povodom 75 godina rada Pozorišta, iznenadila sam se koliko je tih kostima prošlo kroz moje ruke. Nisam ni bila svesna obima tog rada – ističe Senka.
Jedan radni dan u pozorišnoj krojačnici počinje dogovorima sa kostimografom i ansamblom, izborom materijala i krojeva, a nastavlja se prilagođavanjem glumcima, probama, izmenama. Publika vidi emociju na sceni, ali iza te slike stoji čitav nevidljivi svet preciznosti, strpljenja i kolektivnog rada.
-Rad na kostimima za različite istorijske periode zahteva istraživanje, poznavanje materijala i razumevanje konteksta. Ja posebno volim renesansne kostime, ali i savremeni mogu biti izuzetno zahtevni. Ne mogu da izdvojim „najzahtevnije“ projekte – svaki zahteva punu posvećenost i prilagođavanje glumcu, jer kostim mora da bude i lep i funkcionalan.
„Devojka u plavom“ – oživljena istorija
Posebnu pažnju javnosti izazvao je projekat rekonstrukcije haljine sa slike „Devojka u plavom“, realizovan povodom godišnjice prisajedinjenja Vojvodine Srbiji. Ideja je bila da se umetnički motiv oživi u prostoru i pokretu, a inspiracija je pronađena u delu Đure Jakšića i životu Kikinđana sredinom 19. veka.
-Haljina je nastala posle ozbiljnog istraživanja materijala, čipke, boja, načina oblačenja tog vremena. Trudili smo se da zadržimo epohu, ali da damo i naš savremeni pečat – objašnjava sagovornica.
Zanat koji ne sme da nestane
Senka otvoreno govori i o izazovima savremenog doba: sintetičkim materijalima, industrijskoj proizvodnji i sve manjem interesovanju mladih za ručnim radom kao profesijom. Prirodne tkanine postaju retkost, a upravo su one, kaže, osnov prave kreacije.
-Pre nekoliko godina vodila sam i školicu šivenja za decu, gde sam videla koliko mladima nedostaje prostor za praktičnu kreativnost. Verujem da je najvažnija ljubav prema stvaranju, a tehnika se uvek može naučiti – navodi naša sagovornica.
Želja joj je da jednog dana svoje znanje prenese nekome ko će taj poziv istinski voleti.
-Ovo nije posao koji se radi mehanički. U njemu moraš da pronađeš sebe – smatra Senka.
Trag u gradu i među ljudima
Osim rada u pozorištu, Senka godinama sarađuje sa baletskim školama, plesnim klubovima, horom „Attendite“, mladim umetnicima i radi na brojnim kulturnim projektima. Ona takođe izrađuje i maturske haljine, venčanice, baletske haljinice, a njeni radovi su stigli i do Beogradske nedelje mode kroz projekat „Ćirilica u pokretu“.
Posebno je raduje što je mnogi danas prepoznaju na ulici – deca za koju je nekada pravila plesne kostime sada su odrasli ljudi koji joj se javljaju sa osmehom.
-Taj osećaj da si ostavio trag u svojoj sredini je nezamenljiv – podelila je naša sagovornica.
Majka je tri ćerke i ceo svoj život posvetila je porodici, radu i odgovornosti. U svakom komadu tkanine, kako priznaje, ima i malo psihologije, strpljenja i razumevanja ljudi.
Igra koja nikada ne prestaje
Na pitanje šta je i posle toliko godina najviše raduje, odgovor je jednostavan i topao:
-Kad se baviš ovim poslom, nikad ne odrasteš. Svakog dana se igraš sa krpicama. Bilo je i teških trenutaka, kao i kod svakog dugog puta, ali princip je ostao isti: ustati, nastaviti i raditi. Njen princip glasi: „ušiješ dugme i ideš dalje“.
Nagrada grada Kikinde zato nije samo priznanje jednoj ženi, već i jednoj kulturi rada, strpljenja, tišine i ljubavi prema stvaranju. Kulturi koja ne traži svetla reflektora, ali bez koje nijedna scena ne bi mogla da zasija.
T. D.
U pucanju iz istog oružja, juniorka Ema Cvejin zauzela je treću poziciju u svom uzrastu, kao i Aleksandar Derbakov, dok je Vanja Derbakov bio četvrti.
D. P. 
