Мало шта је могло да надмаши незапамћени спектакл који је право са Дивљег запада стигао у Велику Кикинду тог лета 1906. године. Вилијем Фредерик Коди (1846-1917), познатији као Буфало Бил био је јахач „Пони Експреса“, плаћени борац против Индијанаца, трапер, ловац на бизоне, официр, као и позоришни глумац који је 1882. основао надалеко чувени циркус „Буфало Билов Дивљи запад”. Постао је прва звезда вестерна, касније и јунак романа и филмова.
Циркус је ишао на турнеје по Сједињеним Државама и по земљама Европе. У току друге европске турнеје Буфало Бил је наступао у Великој Кикинди, Великом Бечкереку, Панчеву и Вршцу.
Циркус легендарног Буфало Била посетио је 5. јула 1906. године Велику Кикинду. Догађај су великим рекламама најавиле све новине које су тада излазиле. Американци су радили одличну рекламну кампању у сваком граду пре гостовања. Четрдесет и пет људи се искључиво бавило промоцијом. Амерички „Билборд“, који је своје читаоце редовно обавештавао о догађајима са турнеје „Дивљег запада“, писао је да је догађај најављен на четири језика – српском, мађарском, немачком и румунском, а да је због близине границе са Србијом, публика долазила и из Београда.
У место гостовања долазили су аутомобилима неколико дана раније, лепили су плакате у граду и околним селима, делили брошуре грађанима, а најсрећнији су добијали и бесплатне улазнице. Радили су и кампању „од врата до врата“.
Циркус „Буфало Билов Дивљи запад“ у једном месту је обично гостовао један дан и давао две представе. Тако је било и у Великој Кикинди која је тог 5. јула 1906. године била део великог света.
Трупа од скоро 500 људи и 200 животиња (углавном коња) путовала је возом, ноћу. У Кикинду су стигли из Сегедина у пола четири ујутро. Одмах су, уз присуство знатижељних варошана, на Вашаришту брзо и вешто монтирали огромну циркуску шатру која је примала чак 7.500 посетилаца и већ у два поподне је могла да почне прва представа, бележи у својој књизи „Кажи прстом“ историчар Владислав Вујин.
Најјефтинија улазница је коштала 2 круне (место у ложи је било 8 круна), а за 50 филера, ко је желео, могао је да прошета кампом и види жонглере, кловнове, коње…
Највише пажње привлачило је „100 Индијанаца из Северне Америке“. Били су ту и Мексиканци и амерички каубоји, Арапи и Козаци. У Садашњости је тачка „Најдрскији светски јахачи“ описана да су били „под личном управом пуковника Кодија, ненадмашивог у пуцању на своме, у галопу ланцирајућем коњу“. Према новинама Nagy Kikinda, „Дивљи запад“ је више био етнографска, него циркуска представа. Како је писало у реклами у Садашњости, била је то „највећа поучна изложба на свету“.
Путујућа трупа која одузима дах
Циркус Буфало Била побрао је голему популарност, као и зараду окупивши око себе екипу која одузима дах. Био је ту чувени Бик Који Седи – поглавица од кога је и америчка коњица зазирала, ,„Дивљи Бил“ Хикок и Каламити Џејн. Ени Оукли је из своје „винчестерке“ стрељала карте бачене у вис и преполовљавала томпусе у зубима свог супруга Френка Е. Батлера. Кога је тачно све од ових легендарних јунака Дивљег запада, публика у Великој Кикинди гледала, нажалост, није остало забележено.
Познато је да су Монголи, Грузијци, Козаци и Аргентински гаучо каубоји, сви одреда били део спектакуларне дружине. Ипак, и поред таквих спретних ратника са свих страна света, главна тачка представе били су Индијанци, који би обично глумили напад на досељенике.
Како је остало забележено, турнеја је била уносна, али истовремено и јако напорна. Углавном због језичке баријере као и због политичких предрасуда и сувог врућег лета. Циркус који је путовао у 49 вагона, после Мађарске и Аустрије, продужио је за Немачку, Белгију и Пољску.
Пламтеле ватре, севале стреле
У спектакуларној представи приказано је како Индијанци нападају караван досељеника. Коњи су јуришали, стреле летеле на све стране, ватра је осветљавала арену. Изгледало је као да цео циркус гори. На другој страни Козаци су приказивали своје коњаничке вештине, на трећој су каубоји баратали ласом, на четвртој разбојници су нападали поштанску кочију. Биле су ту и представе са слоновима, лавовима, мајмунима, медведима, док су четири оркестра стално свирала.
Све се то одвијало истовремено. Буфало Бил, који је тада имао 60 година, дугу белу браду и косу, у каубојском оделу и са два револвера, дозвао би два гледаоца из публике. Они су бацали јаја у вис, а он их је непогрешиво погађао из пиштоља. На крају представе „изашла је група од 30 пајаца који су почели да се ваљају и изводе веселе бравуре“.
У време када су градови у овом делу Европе били још под светлима фењера, циркус је имао свој генератор који прави струју што је такође изазвало велику пажњу.
На крају представе – од прашине и барутног дима, није било гледаоца који није био умазан и испрљан, али нико се није жалио. Раскошне циркуске представе мамиле су људе из свих друштвених слојева, од пословног света и утицајних грађана из политичког живота, сналажљивих предузетника, разних занатлија, знатижељних радника и сељака, као и шпекуланата и џепароша.
После Кикинде, Бечкерек
Мада, према каснијим извештајима у локалним новинама нису била попуњена сва места, Кикинђани су били задовољни и срећни што су видели великог Буфало Била. Поготово су били срећни локални угоститељи који су, тог врелог 5. јула, добро зарадили и продали огромне количине пива и клакера. Новинари су објавили да су били задовољни и џепароши који су искористили гужву.
Већ у поноћ „Буфало Билов Дивљи запад “ се спаковао и возом кренуо даље. Како је која група завршавала програм, експресно се паковала, товарила коње, пунила приколице, па је циркус одмах по завршетку кретао даље на турнеју, што је представљало чудо од организације. После Кикинде, Буфало Бил је „јахао“ у Бечкереку.
Овај пројекат је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
