Najnovije delo kikindskog etnografa Marte Ištvan, „Ovde počivaju u večnom miru: groblja u Kikindi“, predstavljena je večeras u prepunom holu Narodne biblioteke koja je, u saradnji sa Arhivom Vojvodine, i izdavač knjige.
U ime lokalne samouprave, promociji je prisustvovala resorna članica Gradskog veća, Valentina Mickovski, koja je podsetila da je inicijativa za partnersko izdavaštvo potekla od našeg sugrađanina, narodnog poslanika Milenka Jovanova.
– Ovo je važan kulturni događaj jer je Marta Ištvan svojim delom uspela da svedoči o prošlosti žitelja naše multikulturalne sredine. Impresionira me činjenica da se u knjizi ne pominju samo znamenite ličnosti, već i oni koji nemaju svojih potomaka – rekla je Valentina Mickovski.
Pored autorke, na predstavljanju su govorili i istoričar Lazar Demić i direktor Istorijskog arhiva Vojvodine, dr Nebojša Kuzmanović.
– Autorka je uradila važan posao i dobro i veliko delo za grad – istakao je Kuzmanović. – To je kulturni dobitak jer saznajemo mnogo o ljudima koji su živeli na ovim prostorima. Kultura sećanja je važna, bez ovakvih knjiga veoma malo bismo znali o svojim precima. Ne može se živeti bez prošlosti i naš zadatak je da objavljujemo dela u kojima se ona čuva.
Marta Ištvan je za vreme svog dvadesetpetogodišnjeg rada u Biblioteci, kao prevodilac sa nemačkog i mađarskog jezika pomagala istraživačima, a zatim je i sama počela da proučava zavičajnu istoriju Vojvodine i to čini već dve decenije. Večeras predstavljena knjiga sedma je koju je objavila i tek prvi deo o grobljima u Kikindi.
– Ovo je nastavak moje teme o masovnim grobnicama u Vojvodini, nemačkim, mađarskim i srpskim – rekla je autorka. – Prvobitna ideja je bila da napravim zbirku najlepših spomenika. Međutim, kada sam počela da radim, shvatila sam da ima mnogo toga što treba zabeležiti jer nestaje. Tu su opisi grobalja, grobnica, biljnog sveta, simbola, najstarijih nadgrobnih ploča, grobova poznatih Kikinđana. Ovde su groblja stara više od 200 godina, ima nadgrobnih ploča iz prve polovine 19. veka, ali ne i nema starijih. Mnogo toga se zanimljivog može saznati o ljudima koji su živeli ovde i važno je što je moguće više sačuvati od zaborava.
U prvom delu istraživačkog rada nalaze se opisi i podaci o četiri groblja – Mokrinskom i Melinom, i pravoslavnom i katoličkom. Pored toga što se pravoslavci sahranjuju ka istoku, a katolici ka zapadu, razlika u pismu na nadgrobnim pločama je sve manje.
– Kod pravoslavaca nalazimo i latinicu i ćirilicu, mada, u poslednje vreme, sve više ovo drugo pismo. Na katoličkim spomenicima, deca iz mešovitih brakova neretko upotrebljavaju ćirilicu. Jedna od razlika je i u tome što se kod pravoslavaca članovi jedne porodice sahranjuju u grupama grobovima, dok su kod katolika to kripte u kojima su svi članovi porodice. Ni pravilo o pravcima sahranjivanja sve manje je važno u odnosu na to da grob bude uočljiv. Radi mode i da bude bolje viđen, grob se postavlja pored puta. Ni na grobljima čovek ne može da odustane od svoje želje da bude viđen, da bude prvi i da bude na nekom dobrom mestu, i grob se okreće iz tog razloga, i toga ima sve više, na svim grobljima – svedoči Marta Ištvan.
Kao najlepši i spomenik kojem se uvek vraća, izdvaja skulpturu žene od belog mermera koja sedi pored crnog polomljenog stuba. Spomenik se nalazi ispred kapele na Katoličkom mokrinskom groblju i podignut je Nemici iz Beča koja je preminula u 42. godini. Na njemu piše samo „Mici“ i „Porodica Kislinger“, i simbolizuje rano prekinut život žene kojoj je suprug, na ovaj način, podario večnost.
Knjiga je dvojezična, napisana je i na srpskom i na mađarskom jeziku. Istraživanja na ovu temu autorka nastavlja i napominje da je tek na početku. U planu joj je, kaže, da zabeleži sve o svih jedanaest grobalja u Kikindi i time da vredan doprinos sećanju na ljude koji su živeli i sahranjeni su pod istim nebom.
