најчитанији портал Севернобанатског округа
Куглашице Кике као домаће у Новом Бечеју, у осмом колу Суперлиге Србије савладале су 7:1 (3.134:2.394) екипу крагујевачке Младости. Пета је то победа петопласираних Кикинђанки, а нареднога викенда гостоваће у Новом Саду, саставу Бачке која је степеник изнад наше екипе.
КИКА 0230: Вујасин 504, Француски 520, Санто 520, Команов 511, Драганов 524, Френц 555.
Куп Војводине одржан је у Новом Бечеју, на којем је каратисткиња кикиндског Феникса, пионирка Дуња Нађалин освојила злато у катама, Никола Скакић бронзани је као и Милан Драгишић, а Јелена Кличић освојила је одличје истога сјаја у борбама, у категорији до 34 килограма.
У конкуренцији нада, Адриана Ћурчин била је најбоља у катама, Миа Вашалић сребрна је, а Уна Терзин златна у борбама до 39 кг. Милана Терзин прва је у бробама (до 44 кг), а Стефан Сили други је у катама. Још су сребрну медаљу узели као микс-тим у узрасту нада: Вашалић, Ћурчин и Сили.
Рукометаши Кикинде, вечерас у „Језеру”, рутински су добили 35:26 тим Лавова из Београда у осмом колу северно-централне групе другога ранга надметања и на тај начин остали у врху табеле.
МРК КИКИНДА: Балабан, Мајкић 1, Лисица 5, Георгијевски 2, Трнинић, Марковић, Гамбер 2, Мишков, Врговић, М. Панић 2, Л. Панић 1, Милошевић, Татари 5 (1), Стојановић 2, Јовановић 5, Бошковић 10.
Рукометашице клуба с именом града, у истом рангу, али јединственом, још једанпут су, по девети пут у исто толико мечева, убедљиво поражене, овога пута на свом терену од Срема из Срeмске Митровице, било је 19:34, те су приковане за дно лествице
ЖОРК КИКИНДА: Жак, Нунић, Пантовић, Бјелић 2(1), Гаврилов 3, Матић, Стевановић, Степановић, Попадић 1, Ковачић, Н. Чубрило, Кнежев 5, Берта 8, А. Чубрило.
У Првој лиги Војводине играли су рукометаши мокринске Црвене звезде који су као домаћи 34:28 били бољи од Банатског Карловца и полако се померају ка средини табеле.
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Ђукић, Иветић 1, Гаврилов, Дукатаров 2, Маркуш, Векић 9, Голић 1, Трнић 2, Ковач 5(1), Козловачки 10(3), Блажић 2, Ладичорбић 2, Малуцков.
Девојке ЖРК Мокрина 32:27, у Другој лиги Војводине, победиле су у Сонти истоимени тим и учврстиле близу врха.
ЖРК МОКРИН: Голић 2, Стојшић 1, Коканов 1, Бркин 15(8), Ладичорбић 4, М. Кецић 1, Пешић, Јовановић, Д. Кецић 1, Бајкин 6, Божин 1, Милосављев.
У наредном колу Кикинђани ће у госте Инђији, Кикинђанке ОРК Београду, Мокринчани ће у Темерин у госте Младост ТСК-у, а Мокринчанке ће чекати други екипу Темерина.
На јесењем опроштају од домаћег терена, Кикинђани су петицом испратили госте из Руме: ОФК Кикинда – 1. мај 5:1. У првом нападу Бенке је све одрадио, послужио Вељка Лолића који је у 25 секунди изблиза убацио лопту за рано вођство ОФК Кикинде. Голман домаћих Опарница истакао у 15. минуту, одбранивши тежак шут, али то је било све од Румљана у првом делу, а два минута касније Мирков је на супротној страни уздрмао стативу гостију.
Средином првога дела Душан Радовановић пришуњао се и украо лопту Румљанима близу стативе, лагано дуплиравши предност. Био је 22. минут, а три минута касније Лолић је искоса закорачио у казнени простор и лепо погодио супротан угао за 3:0. Два минута пред одмор исти играч стигао је до свога првог хет-трика у сениорској каријери. Претходно је га је идеално послужио Радовановић.
Асистент код четвртог гола своје екипе и сам се још једанпут уписао међу стрелце. У 55. минуту погодио је Нишлија с полудистанце за 5:0, а када се чинило да ће Сремци можда и двоцифреном разликом бити испраћени кући, тренер домаћина Шпоња промешао је карте, одједанпут увео четири замене на терен, није више ОФК Кикинда била екипа из првих сат времена игре и гости су то искористили у 65. минуту.
Свирачевић је постигао почасни гол, искористивши неодлучност Лукића и Кецмана. До краја, по лошем времену, сви су једва чекали крај, а једини детаљ вредан помена био је покушај Попескова, када је гађао у стативу гостију.
ОФК КИКИНДА: Опарница, Лукић, Мојсиловић (Кецман), Бенке, Мирков, Ивановић (Попесков), Дукић, Рафаел (Чеман), Барбул (Јарић), Лолић (Молнар), Радовановић.
ВОЈВОЂАНСКИ „ИСТОК”
Део утакмица претпоследњег кола Војвођанске лиге „Исток”, данас је такође био на распореду, а од наших екипа играле су две. У Банатском Великом Селу, Козара је савладала 2:1 (Петровић, Кочиш) Младост из Омољице, а на самом крају, у судијском додатку, општа туча на терену и четири црвена картона – по двојици играча из обе екипе. Још је рускоселска Црвена звезда поражена 1:0 у Житишту од Бегеја. Сутра, од 13 сати, новокозарачка Слобода гостоваће у Старчеву – Борцу, а ЖАК ће на Вашаришту дочекати Полет из Идвора.
Са 17. Међународног фестивала „Шкољкице“ у Новом Саду сестре Хана и Петра Тодорић још једном су донеле признања у наш град. У конкуренцији учесника из Русије, Украјне Азербејџана, Естоније, Мађарске, Бугарске, Шведске, Хрватске, Црне Горе и Босне и Херцеговине, Хана Тодорић освојила је друго место са песмом „Тајна прве љубави“, док је Петра била трећа са композицијом „Страхиња“.
Фестивал „Шкољкице“ има за циљ представљање земаља учесница, њихове културе, уметности и традиције кроз савремено стваралаштво за децу и омладину. Сад већ традиционално, од 2006. године, одржава се у првој половини новембра. За време фестивалских дана, одржавају се две полуфиналне вечери на којима наступају сви учесници из Србије и из иностранства, а на финалној вечери наступају најбољи извођачи из обе полуфиналне вечери. Међународни жири чине реномирани стручњаци, продуценти и директори фестивала из земље и иностранства.
Посебан акценат ставља се на промоцију интеркултуралности, као и мултинационалног и мултикултурног друштва у Војводине кроз представљање савременог дечијег уметничког стваралаштва и стваралаштва деце представника националних мањина. Фестивал је уврштен у календар светске асоцијације фестивала “WAF”.
Због радова на мрежи, у недељу, 12. новембра, без струје ће остати потрошачи у Кикинди и у два села.
Од 8 до 12 сати струје неће бити у: Накову, у Банатском Великом Селу – део од центра према Накову, и у Кикинди, у следећим улицама:
– Теремијски друм
– Виноградска
– Стрелиште
– Стара кланица
– Железнички нови ред
– Николе Тесле
– Ослобођења
– Браће Арсенов
– Милана Петровића
– Ивана Милутиновића
– Јована Поповића
– Николе Пашића, од Војводе Путника до Краља Петра I
– Карађорђева
– Јаше Томића, од Краља Петра I до Доситејеве
– Душана Васиљева
– Чанадска
– Шабачка
– Браће Средојев
– Саве Текелије, од Генерала Драпшина до Стевана Сремца
– Мали бедем
– Браће Опсенице
– Марије Бурсаћ
– Вашариште
– Стевана Сремца
– Цара Душана
– Браће Богарошки, од Саве Текелије до Ослобођења
– Ђуре Јакшића
– Светозара Милетића
– Генерала Драпшина од бројева 43 и 54 до Ослобођења
– Краља Петра I од бројева 23 и 26 до Ослобођења
– Доситејева, од Семлачке до Николе Тесле
– Војводе Путника, од Николе Пашића до Николе Тесле
– Браће Лаковић, од Семлачке до Николе Тесле
– Југовићева, од Николе Пашића до Николе Тесле
– Југовићево сокаче
– Косте Кљајића
– Веселина Кљајина
– Милана Петровића
– Пере Сегединца.
На Дан примирја у Првом светском рату венац на Споменик Краљу Петру Првом Карађорђевићу положили су представници Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920, Организације резервних војних старешина, Српских ратних ветерана и Српских националних четника „Петар Мркоњић“.
О Краљу Петру Првом Ослободиоцу и о значају празника говорио је професор историје Лазар Демић, потпредседник Градског одбора Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. Он је подсетио да је ово најмлађи празник у Републици.
– Када је, 1918. године, створен нов концепт државног уређења, није имало смисла обележавати га. Силе победнице прослављале су га сво време као дан посвећен ветеранима. Када је Република Србија постала самостална држава 2012. године, створени су услови да и ми Дан примирја обележавамо као државни празник – рекао је професор Демић. – Треба рећи и да је, можда, наше место било скрајнуто у том рату у којем је Србија била на страни победника. Српски народ је изгубио 1,3 милиона војника, мада не постоје прецизни подаци о томе. Нажалост, овде су биле такве политичке околности да су и Кикинђани, поштујући државу у којој су живели, ратовали на стари Аустроугарске, али су се многи и предали на Руском фронту. Значајно је да нас је Први светски рат ујединио, тада су Срби постали компактни долазећи са свих фронтова – Балканског, Италијанског, Солунског, на којима су дали су велики допринос. Зато је и важно да се овај празник укорени у нашем народу.
Иако је, непосредно пре почетка Првог светског рата своја овлашћења пренео на сина Александра, Краљ Петар Први отишао је на фронт. После победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота ослабила је здравље остарелог краља. Ипак, доживео је да дочека коначну победу, ослобођење Србије и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.
У Кикинди је, према подацима из 1825. године живело 12.344 становника. Од тога је близу 80 одсто било православних Срба. То становништво осећало је потребу да има своју културну институцију. Припреми и извођењу првог позоришног комада кумовао је Јоаким Вујић, отац српског театра. Наиме, 1834. године на путовању за Пешту, Вујић је дошао у Кикинду и задржао се једно време код својих пријатеља, проте Василија Стојановића и учитеља Аркадија Петровића.
Под утицајем и по наговору Јоакима Вујића, кикиндски студенти права, Ника Петровић и Лука Лисулов, сакупили су дружину и почели са припремама позоришног комада Јована Стерије Поповића „Светислав и Милева”.
Августа 1834. група Кикинђана изводи премијеру позоришног комада на српском језику у просторији кафане „Код златног плуга”. Извођење овог дела обрадовало је Кикинђане, сала је била препуна, а гледаоци су срдачно поздравили извођаче. Често је извођење представе прекидано аплаузима и захтевано понављање појединих сцена.
– Значај извођења овог Стеријиног дела није само у томе што је то у Кикинди била прва позоришна представа на српском језику у извођењу кикиндских дилетаната, већ је то било једно од ретких извођења овог дела у првој његовој верзији. Дело је штампано као Стеријин првенац 1827. године у Пешти. Све до 1834. дакле седам година након објављивања, драма се није појављивала на сцени. Кикиндска позоришна дружина ју је прва извела. После Кикинђана, 1838. године „Светислава и Милеву” игра летеће дилетантско позориште из Новог Сада, које ово дело изводи 1840. и у Загребу и Бечеју, а исте године играју га и ученици учитељске школе у Сомбору. У првој верзији овај Стеријин првенац игран је свега 4 или 5 пута и то увек без знања и учешћа аутора. Тек 15 година после, након преласка у Београд, Стерија уочава недостатак драме, прерађује је, па ово дело, поред извођења у београдском Театру на думруку, доживљава велики успех и у другим позориштима. Тако га је Српско народно позориште из Новог Сада ставило на репертоар одмах по оснивању (1861) а било је на репертоару све до 1884. године. Али Кикинђани коначну верзију никада нису видели. Прва позоришна дружина није ни сачекала другу верзију ове драме, а и студенти права, Петровић и Лисулов, отишли су на наставак студија. Потоње дружине за ово дело нису биле заинтересоване- наводи у књизи „Позоришни живот кикиндских Срба”, аутор Сава Савин.
Деценију касније у Кикинди су се нашла два човека, љубитеља културе, и кренуло се у оснивање позоришне дружине. Један је био Никола пл. Стојановић, кикиндски сенатор, родољуб, културни мецена, директор кикиндских школа и оснивач српске читаонице, а други Љубомир Јовановић, бивши секретар кнеза Михајла Обреновића, који се, након свргавања кнеза, доселио у Кикинду заједно са више државних чиновника.
У јесен 1844, године, под утицајем Љубомира Јовановића, а под покровитељством сенатора Николе пл. Стојановића, основана је нова позоришна дружина названа Друштво љубитеља уметности и српске народности. Друштво је радило под окриљем Српске читаонице, а Српска православна црквена општина одредила му је годишњу помоћ од 600 форинти, с тим да су чланови друштва обавезни да недељом и у дане црквених празника поје у цркви. Од магистрата нису добијали никакву новчану помоћ, већ су од власти добили само дворану у крчми „Код белог крста” коју је у закуп држао Филип Декер, а општина је о свом трошку дворану прилагодила за извођење позоришних представа.
Почетак рада друштва био је тежак. У недостатку новца, није се лако долазило до потребне опреме за припремање и приказивање представа. Требало је обезбедити декор, реквизите, костиме. Грађани Кикинде и околних места – љубитељи позоришта- отворили су своје старе ормане, долове и шифоњере, те су дружину снабдевали потребним костимима и реквизитима. Проблем су представљали и неуки и невешти глумци- дилетанти који нису могли много да науче такође неуког редитеља Сергија Биримца, по струци богослова и правника. Зато се родила идеја да се ангажује редитељ професионалац. У Бечу је пронађен слободан редитељ, пореклом из Моравске, који је ангажован да ради у друштву са платом од 250 форинти. Под његовим надзором и у његовој режији почеле су интензивне припреме позоришних комада. За свега неколико месеци глумци, иначе већ талентовани, толико су напредовали да су могли ступити и на вече, на гласу познате позорнице, што се касније заиста и дешавало, сведочили су савременици.
– Друштво је са приказивањем представа почело 1845. године. Улаз је био бесплатан, па је дворана увек била пуна гледалаца. Поред чиновинка, занатлија, трговаца, лекара, на представе су долазили и сељаци и спахије, а није био редак случај да долазе и становници околних места: Мокрина, Иђоша, Башаида, па чак и Црње. За свој рад извођачи представа- дилетанти, били су плаћени по 100 форинти у сребру месечно. Љубомир Јовановић и Петар Протић били су најистакнутији глумци, а компоновали су и мелодије за поједине позоришне комаде.
Друштво је имало и свој оркестар који је изводење представа пратио у живо, јер је скоро свака представа била са певањем, или је бар оркестар свирао пре почетка представе и у паузама, а обично је по завршетку била одржана игранка. Репертоар је био шаролик. Играли су се комади: „Бој на косову”, „Хајдуци”, „Господар и роб”, „Стрелци”, „Кир Јања”, „Зидање Раванице”, „Заљубљеници”, „Спомен Лукијану Мушицком” и др. Неки од извођача били су Љубомир Јовановић, Аркадије Станковић, Јелена Поповић, Милка Путник, Лазар Кирић, Олга По- повић, Јелена Тапавица…- пише хроничар кикиндског позоришта Сава Савин Моца.
У јесен 1846, друштво се налазило у изузетно тешкој финансијској ситуацији, па су почели да наплаћују улазнице. Тада је интересовање за представе почело нагло да опада. Представа, Спомен Лукијану Мишицком” изведена је пред врло малим бројем гледалаца, па се престало са даљим извођењем.
Ускоро је преминуо мецена друштва Никола пл. Стојановић, што је означило почетак распада друштва. Филип Декер од општине је захтевао да се престане са извођењем представа у гостионици чији је он био закупац и да се она врати у предашње стање. Све ове околности довеле су до тога да ова позоришне дружина престане са радом и да скоро целокупан ансамбл оде из Кикинде. С обзиром на увежбаност глумаца и стечено солидно искуство, није им било тешко да наду уточиште у неким путујућим дружинама па чак и у сталним позориштима.
Овај пројекат је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Екипа „Ветерани 1994” учествовала је на хуманитарном турниру у Жомбољу, на ком су прикупљена средства за помоћ једном дечаку из Румуније.
Турнир је организовао Ротари клуб из Жомбоља. Учествовало је седам екипа из Румуније и Србије.
Учешће по екипи је било 200 еура. Организација је била одлична, а после фудбалских сусрета уприличен је ручак за све учеснике где су подељене и награде.
Екипа „Ветерани 1994” из Кикинде заузела је треће место.
Према Закону о државним и другим празницима у Републици Србији, 11. новембар је државни празник – Дан примирја у Првом светском рату, који се празнује нерадно.
Празник се обележава у знак сећања на дан када су, 1918. године, у железничком вагону у Компијењу, у северној Француској, Силе Антанте потписале примирје са Немачком које је било на снази до закључивања коначног мировног споразума у Версају 28. јуна 1919.
Први светски рат (Велики рат или Светски рат), један од највећих ратова у историји, трајао је од 1914. до 1918. године. У њему је учествовала већина великих светских сила, груписаних у два сукобљена војна савеза: Савезника (окупљених око Тројне Антанте) и Централних сила. Под оружјем је било више од 70 милиона људи, а од тога преко 60 милиона људи у Европи је било мобилисано. Последице рата су 15 милиона убијених, 20 милиона рањених, а директне учеснице рата претрпеле су и огромна разарања држава и привреда.
Од 2012. године Дан примирја у Србији је и нерадни дан Овај државни празник се у Републици Србији прославља од 2012. године. Пре тога се обележавао на првим часовима у свим основним и средњим школама у Србији од 2005. године. Симбол празника је цвет ретке биљке угрожене врсте „Наталијина рамонда”, назване по краљици Србије Наталији Обреновић, супрузи краља Милана. Тај цвет, по наводима у литератури, расте на планини Кајмакчалан где је, у Првом светском рату, под командом војводе Живојина Мишића српска војска водила жестоке борбе против Бугарске, током припреме за пробој Солунског фронта и ослобађање окупиране Србије.
Осим овог, у амблему се појављује и мотив траке Албанске споменице, која се налази изнад цвета. Препорука је да се овај амблем носи на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан празника.
