najčitaniji portal Severnobanatskog okruga
Prema najavama izvođača radova na rekonstrukciji vodovodne mreže, u ponedeljak, 24. jula, od 8 do 17 sati, bez vode će ostati potrošači na Trgu srpskih dobrovoljaca u Kikindi i to:
– od “Jetela“ do kružnog toka,
– od „Jetela“ do zgrade Gradske uprave Kikinda.
Iz JP „Kikinda“ podsećaju potrošače da obezbede dovoljnu količinu vode za svoje potrebe.
Za sve dodatne informacije na raspolaganju je Pozivni centar: 422-760.
Lukijan Barbul (8) predstavljao je Kikindu na manifestaciji „Međunarodni dan romske muzike“ održanoj u subotu u Somboru. U konkurenciji muzički talentovane dece iz dvadesetak lokalnh samouprava Lukijan je bio treći. Kao nagradu je dobio bubanj, a sa njim je bio i Željko Radu, koordinator za romska pitanja u Gradskoj upravi.
Manifestaciju treću godinu zaredom organizacije „Romski kulturni centar Pančevo“. Cilj je da sva deca koja učestvuju u dobiju na poklon muzički instrument kao nagradu i podstrek da idu dalje i u muzičke škole i da se obrazuju.
Srpskoligaš OFK Kikinda, u trećoj proveri ovoga leta, nakon pobede i poraza zabeležila je i prvi remi. U Bačkom Jarku protiv Mladosti, koja se nadmeće na vojvođanskom „Jugu”, Kikinđani su odigrali 2:2. Dvaput su Jaračani vodili, a OFK Kikinda prvi je put poravnala preko kapitena Đukića, u 19. minutu, pred odmor Mladost je opet imala prednost, a konačan ishod postavio je na suprotnoj strani Popeskov sedam minuta pre kraja. Trener Kikinđana Vladimir Šponja ističe da se igralo obostrano otvoreno, sa dosta šansi pred obe mreže.
– Meč je imao sve karakteristike takmičarske utakmice. Obe ekipe bile su motivisane, videli smo mnogo duela i startova koji su bili na granici dozvoljenog. Naša mlada ekipa imala je dosta pozitivnih trenutaka, pogotovo u prvom poluvremenu kada je posed lopte bio na našoj strani – napominje Šponja.
Slično kao i prethodnoj proveri s Elemircima, i u Bačkom Jarku bilo je padova u igri.
– Padovi su, pre svega, bili vidiljivi prilikom reakcija kada bismo izgubili loptu i oba gola Mladost je postigla nakon takvih naših pogrešaka. Ipak, na drugoj strani, posebno je vredan pomena naš drugi gol koji je Popeskov postigao „makazicama”, jasno na vrlo lep i efektan način.
U četvrtoj proveri, predstojećeg vikenda, na kikindskom Gradskom stadionu trebala je gostovati Tisa, iz Adorjana, inače rival iz Srpske lige „Vojvodina”.
– Igraćemo s Tisom sigurno, ali Adorjanci sada žele da taj meč bude odigran na njihovom terenu – kaže Šponja.
Proletos drugoplasirani tim vojvođanskog „Istoka” pod komandom trenera Slobodana Mitrovića rano je krenuo s pripremama za novu sezonu.
Na stadion „Ilija Pantelić” vratio se iz nakovačkog Poleta Drago Marković, a i Velikoselac Stevan Zeljković opet je među Novokozarčanima, ovoga puta stiže iz OFK Kikinde. Došao je još i Miloš Milošević, iz stepčanske Crvene zvezde.
– S nama nisu više Vrbački i Hovanec, a očekujem da i u sledećoj sezoni budemo stabilan ligaš i pre svega igramo dopadljiv i efikasan fudbal. Na taj način opet ćemo imati zapaženu ulogu i mesto u gornjem delu tabele – napominje trener Mitrović.
Mlađane plivačice i plivači Velike Kikinde po oba merila, i po broju osvojenih medalja i plasmanima, bili su najuspešniji na mitingu „Bjelica” u Vrbasu na kojem se okupilo 308 takmičarki i takmičara iz 28 klubova: Hrvatske, Mađarske, Rumunije, Kenije, Ugande i Srbije. Velika Kikinda imala je i najuspešnije pojedince u tri uzrasta i dve konkurencije. Teodora Stančić najbolja je plivačica do 15, a Minja Balint do 14 godina dok je Luka Bubulj najuspešniji dečak do devet godina.
Zlatne medalje osvojili su: Filip Đukić, Petar Savić, Luka Bubulj (dve), Aleksandar Sokolai, Uroš Milićević, Mihajlo Kiurski, Teodora Stančić (četiri), Minja Balint (tri) i Lena Bikić. Druga su mesta zauzeli: Marko Protić, Milićević, Sokolai (sva trojica po dvaput), Aleksandar Milutinov, Filip Boćan, Mihajlo Tomić, Filip Đukić, Savić, Balint, Lena Stojanović i Sonja Stojkov. Treći su bili: Tomić (dvaput), Ivan Markov, Kiurski, Sokolai, Teodora Ćurčin, Lea Pajtašev i Ana Marić.
Za petnaest godina u poštanskoj uniformi, Slavko Babić, nesuđeni fudbaler, zabeležio je same uspehe i, možda, jednu propuštenu priliku. Danas se svega seća sa ponosom i zadovoljstvom jer je, brzim hodom, uz veliki trud i rad, ostvario sve što je želeo, iako to nije bio njegov prvi izbor.
Početkom sedamdesetih godina u Nakovu, kao, uostalom, svuda i uvek, najpopularniji su bili fudbaleri. Pored želje, dvadesettrogodišnji Slavko Babić imao je i sportski gen i ozbiljno je trenirao u seoskom klubu „Polet“. Iako je po struci bio mehaničar, ukazala se prilika i zaposlio se u Pošti u Nakovu. Nije mogao ni da pretpostavi da ga u državnoj firmi očekuje još jedna, sasvim drukčija, sportska karijera.
– Direktor je čuo da u Nakovu ima jedan mlad poštar i rekao mi je: „Ti ćeš da zastupaš Poštu Kikinda na takmičenju u brzom hodanju“. Nisam ni znao da postoje takva takmičenja, ali nisam ni smeo da odbijem – priča Slavko. – Ubrzo sam otputovao na prvo takmičenje, bilo je to na Fruškoj gori, i pobedio sam.
Usledila su nova nadmetanja i činilo se da je Slavko nepobediv. U poštanskoj uniformi bio je prvi na svim nivoima u tadašnjoj Jugoslaviji.
Posle jedne od pobeda, bilo je to na Bledu, u Sloveniji, 1976. godine, kada je odbranio titulu prvaka Jugoslavije na 10 i 20 kilometara, jedan od direktora tadašnje Pošte ponudio mu je da ode u Opatiju, da izabere radno mesto u Pošti i da nastavi da se takmiči, za istu firmu, u drugoj republici.
– To je bila izuzetna prilika. Ali tada sam već bio oženjen, imao sam i ćerkicu. Supruga nije htela da ide iz Nakova, a ja sam popustljiv. I morao sam da odbijem. Tom direktoru sam preporučio da zaposli mog brata koji je, takođe, počeo da se takmiči. Tako je Đuro dobio telegram i otputovao u Rijeku. Primili su ga, na moju reč. Oženio se koleginicom i živeo je tamo. Ja ostadoh u Nakovu, eto, a mogao sam da biram šta sam hteo – kaže Slavko, ni danas sasvim siguran da li je odluka, koja i nije bila njegova, bila dobra.
Braća poštari su, naravno, nastavili svoje sportske karijere. I redovno su se viđali, po istom principu i sa istim epilogom: Đuro pobedi u Istri, Slavko u Vojvodini, i onda se sretnu kao konkurencija na jugoslovenskom takmičenju.
– Uvek je bilo tako, ja prvi, Đuro drugi – smeje se Slavko.
Pobednički niz, upornost i istrajnost nisu promakli profesionalcima iz prestonice. Jednog dana, ponovo je stiglo iznenađenje za Slavka.
– Zapazili su me trener „Partizana“, Franjo Mihalić i jedan od najvećih srpskih atletičara, kapiten savezne atletske reprezentacije, Dane Korica. Pozvali su me da dođem u Beograd i učlanim se u Atletski klub „Partizan“. Nisam znao ni kako da stignem do njih, vozio me direktor do tamo. Potpisao sam pristupnicu, dobio njihov program treninga i pripremao sam se sam. Svakog dana pešačio sam 33 kilometra – prvo na poslu, a zatim do rampe u Kikindi i nazad – seća se Slavko.
Od tada nastavlja takmičenja na novom nivou. Putuje i druži se sa već slavnima. Ali ima i konkretne benefite.
– Sa reprezentacijom Jugoslavije, Nenadom Stekićem i ostalima, putovao sam po balkanskim, mediteranskim zemljama, u Nemačku, Austriju, nema gde nisam bio. Bio sam izdržljiv i trenirao sam, nisam ni pio ni pušio. To je naporan, ali jako zdrav sport. Bilo je i teških trenutaka, takmičio sam se po kiši, magli, na 40 stepeni. Nisam pobeđivao jedino kada sam hodao sa povredom – seća se Slavko.
U karijeri dugoj 15 godina Slavko je nebrojeno puta osvajao zlato na svim nivoima, bio višestruki prvak Jugoslavije u brzom hodanju poštara, a najveći uspeh postigao je na Balkanijadi u Grčkoj 1976. godine, kada je osvojio srebrnu medalju. Rekord stadiona „Crvena zvezda“, koji je Babić postavio kada je 10 kilometara prešao za 42 minuta, do danas nije oboren.
Posebno mesto u arhivi sećanja Slavka Babića zauzima pismo koje je, kao dvadesetosmogodišnjak, dobio od saveznog kapitena Daneta Korice:
„Dragi druže, završavajući ovogodišnji ciklus nastupa naše reprezentacije i analiziranje nastupa svakog pojedinca i njegov rezultatski doprinos, kao i doprinos u stvaranju drugarskih i pravih međuljudskih odnosa, želim ovim pismom da ti se zahvalim što si uspeo da se maksimalno angažuješ tokom cele godine i da, noseći grb naše zemlje, daš veliki doprinos razvoju i popularisanju atletike“ – piše na početku pisma iz Atletskog saveza Jugoslavije.
Mnogi su bivali diskvalifikovani, mnogi su i odustajali u toku trke, ali ne i on, jer je imao motiv više. U to vreme, svi koji su ostvarivali normu u „Partizanu“, dobijali su redovna mesečna primanja, a norma se potvrđivala svake godine. Slavku, međutim, ništa nije bilo teško, čak ni kada se takmičio u svojim starim patikama, dok su svi ostali imali novu opremu.
– Odem na takmičenje i samo razmišljam o tome kako imam porodicu, a podstanari smo. Pobedim, dobijem nagradu i odmah kupim ugalj za zimu. Najlepše je bilo što su sa mnom na pripreme dva puta godišnje, kao i na takmičenja, išle i supruga Anka i ćerkica Biljana. I kada me nije čekala na cilju, svaki put sam joj kupio lutku.
Najviše je ponosan na pobedu na pokrajinskom takmičenju kojem je domaćin bila njegova Radna organizacija. Na trasi od Nakova do Kikinde, kada je stigao na cilj kod nekadašnjeg hotela u centru, drugoplasirani takmičar još uvek je bio kod pruge.
– Može se reći da sam bio slavan. Neko je jednom izračunao da sam, u karijeri, dva puta obišao zemaljsku kuglu, a jedan novinar je ocenio da sam na takmičenju bio brži od mnogih pasa – smeje se Slavko. – Posle je me je pitao da li sam se naljutio. Naravno da nisam. Voleo sam sve to, voleo sam i Poštu.
Bez podrške porodice, ne bih uspeo, naglašava Slavko. Međutim, posle povrede kolena, morao je da prestane da trenira i da se takmiči. Otišao je iz Pošte i zaposlio se u Zadruzi, koja je ubrzo ugašena. Ali nije prestao da pešači i da vozi bicikl. I da se, u dugim vožnjama, samo ponekad, zapita šta bi bilo da nije bio popustljiv prema svojoj Anki i kako bi to bilo u Istri…
Nemanja Tasić (33), poreklom Grdeličanin s adresom prebivališta u glavnom gradu Austrije Beču, pobednik je 21. „Kupa Evrope”, nadmetanja u strongmenu koje je održano pokraj stadiona „Ilija Pantelić” u Novim Kozarcima.
Tasić je nakon pet disciplina: vučenja kamiona od sedam tona, nošenja dva kofera od po 135 kilograma, podizanja balvana od 130 kg, podizanja auta od 330 kg i nošenja tereta od 300 kg u Konanovom krugu, sakupio najviše bodova i tako trijumfovao ispred drugoplasiranog Petera Juhasa iz Mađarske i trećeg Patrika Uvalčeka iz Slovačke. Četvrti je bio Ronald Knol (Austrija), peti Damir Stroil (Bosna i Hercegovina), šesti Bogdan Vuković (Srbija), sedmi Mario Biterman (Nemačka), a osmi Valdar Đurai (Češka).
– Najteža mi je bila prva disciplina, nisam dobro odradio vučenje kamiona i potom sam morao da nadoknadim zaostatak. U ovom sportu temelj je mentalna priprema, potom dolazi tehnika i mogućnosti kada je reč o izdržljivosti srca. Rad u teretani se podrazumeva, mnogo mesa u ishrani takođe, a ja dosta vozim i bicikl – rekao je Tasić, kojem je ovo bilo treće učešće u Novim Kozarcima, nakon 2014. kada je bio poslednji i 2015. kada je trijumfovao prvi put na ovom takmičenju, a inače još je i dvostruki prvak Austrije i ima jedno četvrto mesto u Ligi šampiona.
Takmičenje je otvorio gradonačelnik Kikinde Nikola Lukač.
– Ova sjajna manifestacija, koja će ostati u Novim Kozarcima, zaslužuje našu pažnju. Zahvaljujući Bodibilding klubu Sloboda i porodici Bogojević, koji su 21. godinu zaredom uspeli da sačuvaju ovu tradiciju, MZ Novi Kozarci i Grad Kikinda žive za ovakve događaje, jer na ovaj način način šaljemo najlepše slike odavde sa severa Banata – napomenuo je Lukač.
Dragan Bogojević, glavni organizator iz BBK Slobode, nadovezao se:
– Novi Kozarci poznati su u celom svetu po ovoj manifestaciji i zato hvala Gradu, MZ i sponzorima što i ove godine imamo strongmen u našem selu. Uspeli smo čak da i u vreme korone održimo tradiciju tako da od 2003. godine, kada smo prvi put organizovali strongmen, nismo imali prekid.
Sudija Robert Rokai dodao je:
– Uživam da se vidim s ljudima iz BBK Sloboda, uvek je lepo druženje u Novim Kozarcima, sada već više od dve decenije, a kada je reč o učesnicima nadmetanja ove godine, treba napomenuti da su četvorica njih u gornjoj polovini evropskih takmičara.
