најчитанији портал Севернобанатског округа
Према најавама извођача радова на реконструкцији водоводне мреже, у понедељак, 24. јула, од 8 до 17 сати, без воде ће остати потрошачи на Тргу српских добровољаца у Кикинди и то:
– од “Јетела“ до кружног тока,
– од „Јетела“ до зграде Градске управе Кикинда.
Из ЈП „Кикинда“ подсећају потрошаче да обезбеде довољну количину воде за своје потребе.
За све додатне информације на располагању је Позивни центар: 422-760.
Лукијан Барбул (8) представљао је Кикинду на манифестацији „Међународни дан ромске музике“ одржаној у суботу у Сомбору. У конкуренцији музички талентоване деце из двадесетак локалнх самоуправа Лукијан је био трећи. Као награду је добио бубањ, а са њим је био и Жељко Раду, координатор за ромска питања у Градској управи.
Манифестацију трећу годину заредом организације „Ромски културни центар Панчево“. Циљ је да сва деца која учествују у добију на поклон музички инструмент као награду и подстрек да иду даље и у музичке школе и да се образују.
Српсколигаш ОФК Кикинда, у трећој провери овога лета, након победе и пораза забележила је и први реми. У Бачком Јарку против Младости, која се надмеће на војвођанском „Југу”, Кикинђани су одиграли 2:2. Двапут су Јарачани водили, а ОФК Кикинда први је пут поравнала преко капитена Ђукића, у 19. минуту, пред одмор Младост је опет имала предност, а коначан исход поставио је на супротној страни Попесков седам минута пре краја. Тренер Кикинђана Владимир Шпоња истиче да се играло обострано отворено, са доста шанси пред обе мреже.
– Меч је имао све карактеристике такмичарске утакмице. Обе екипе биле су мотивисане, видели смо много дуела и стартова који су били на граници дозвољеног. Наша млада екипа имала је доста позитивних тренутака, поготово у првом полувремену када је посед лопте био на нашој страни – напомиње Шпоња.
Слично као и претходној провери с Елемирцима, и у Бачком Јарку било је падова у игри.
– Падови су, пре свега, били видиљиви приликом реакција када бисмо изгубили лопту и оба гола Младост је постигла након таквих наших погрешака. Ипак, на другој страни, посебно је вредан помена наш други гол који је Попесков постигао „маказицама”, јасно на врло леп и ефектан начин.
У четвртој провери, предстојећег викенда, на кикиндском Градском стадиону требала је гостовати Тиса, из Адорјана, иначе ривал из Српске лиге „Војводина”.
– Играћемо с Тисом сигурно, али Адорјанци сада желе да тај меч буде одигран на њиховом терену – каже Шпоња.
Пролетос другопласирани тим војвођанског „Истока” под командом тренера Слободана Митровића рано је кренуо с припремама за нову сезону.
На стадион „Илија Пантелић” вратио се из наковачког Полета Драго Марковић, а и Великоселац Стеван Зељковић опет је међу Новокозарчанима, овога пута стиже из ОФК Кикинде. Дошао је још и Милош Милошевић, из степчанске Црвене звезде.
– С нама нису више Врбачки и Хованец, а очекујем да и у следећој сезони будемо стабилан лигаш и пре свега играмо допадљив и ефикасан фудбал. На тај начин опет ћемо имати запажену улогу и место у горњем делу табеле – напомиње тренер Митровић.
Млађане пливачице и пливачи Велике Кикинде по оба мерила, и по броју освојених медаља и пласманима, били су најуспешнији на митингу „Бјелица” у Врбасу на којем се окупило 308 такмичарки и такмичара из 28 клубова: Хрватске, Мађарске, Румуније, Кеније, Уганде и Србије. Велика Кикинда имала је и најуспешније појединце у три узраста и две конкуренције. Теодора Станчић најбоља је пливачица до 15, а Миња Балинт до 14 година док је Лука Бубуљ најуспешнији дечак до девет година.
Златне медаље освојили су: Филип Ђукић, Петар Савић, Лука Бубуљ (две), Александар Соколаи, Урош Милићевић, Михајло Киурски, Теодора Станчић (четири), Миња Балинт (три) и Лена Бикић. Друга су места заузели: Марко Протић, Милићевић, Соколаи (сва тројица по двапут), Александар Милутинов, Филип Боћан, Михајло Томић, Филип Ђукић, Савић, Балинт, Лена Стојановић и Соња Стојков. Трећи су били: Томић (двапут), Иван Марков, Киурски, Соколаи, Теодора Ћурчин, Леа Пајташев и Ана Марић.
За петнаест година у поштанској униформи, Славко Бабић, несуђени фудбалер, забележио је саме успехе и, можда, једну пропуштену прилику. Данас се свега сећа са поносом и задовољством јер је, брзим ходом, уз велики труд и рад, остварио све што је желео, иако то није био његов први избор.
Почетком седамдесетих година у Накову, као, уосталом, свуда и увек, најпопуларнији су били фудбалери. Поред жеље, двадесеттрогодишњи Славко Бабић имао је и спортски ген и озбиљно је тренирао у сеоском клубу „Полет“. Иако је по струци био механичар, указала се прилика и запослио се у Пошти у Накову. Није могао ни да претпостави да га у државној фирми очекује још једна, сасвим друкчија, спортска каријера.
– Директор је чуо да у Накову има један млад поштар и рекао ми је: „Ти ћеш да заступаш Пошту Кикинда на такмичењу у брзом ходању“. Нисам ни знао да постоје таква такмичења, али нисам ни смео да одбијем – прича Славко. – Убрзо сам отпутовао на прво такмичење, било је то на Фрушкој гори, и победио сам.
Уследила су нова надметања и чинило се да је Славко непобедив. У поштанској униформи био је први на свим нивоима у тадашњој Југославији.
После једне од победа, било је то на Бледу, у Словенији, 1976. године, када је одбранио титулу првака Југославије на 10 и 20 километара, један од директора тадашње Поште понудио му је да оде у Опатију, да изабере радно место у Пошти и да настави да се такмичи, за исту фирму, у другој републици.
– То је била изузетна прилика. Али тада сам већ био ожењен, имао сам и ћеркицу. Супруга није хтела да иде из Накова, а ја сам попустљив. И морао сам да одбијем. Том директору сам препоручио да запосли мог брата који је, такође, почео да се такмичи. Тако је Ђуро добио телеграм и отпутовао у Ријеку. Примили су га, на моју реч. Оженио се колегиницом и живео је тамо. Ја остадох у Накову, ето, а могао сам да бирам шта сам хтео – каже Славко, ни данас сасвим сигуран да ли је одлука, која и није била његова, била добра.
Браћа поштари су, наравно, наставили своје спортске каријере. И редовно су се виђали, по истом принципу и са истим епилогом: Ђуро победи у Истри, Славко у Војводини, и онда се сретну као конкуренција на југословенском такмичењу.
– Увек је било тако, ја први, Ђуро други – смеје се Славко.
Победнички низ, упорност и истрајност нису промакли професионалцима из престонице. Једног дана, поново је стигло изненађење за Славка.
– Запазили су ме тренер „Партизана“, Фрањо Михалић и један од највећих српских атлетичара, капитен савезне атлетске репрезентације, Дане Корица. Позвали су ме да дођем у Београд и учланим се у Атлетски клуб „Партизан“. Нисам знао ни како да стигнем до њих, возио ме директор до тамо. Потписао сам приступницу, добио њихов програм тренинга и припремао сам се сам. Сваког дана пешачио сам 33 километра – прво на послу, а затим до рампе у Кикинди и назад – сећа се Славко.
Од тада наставља такмичења на новом нивоу. Путује и дружи се са већ славнима. Али има и конкретне бенефите.
– Са репрезентацијом Југославије, Ненадом Стекићем и осталима, путовао сам по балканским, медитеранским земљама, у Немачку, Аустрију, нема где нисам био. Био сам издржљив и тренирао сам, нисам ни пио ни пушио. То је напоран, али јако здрав спорт. Било је и тешких тренутака, такмичио сам се по киши, магли, на 40 степени. Нисам побеђивао једино када сам ходао са повредом – сећа се Славко.
У каријери дугој 15 година Славко је небројено пута освајао злато на свим нивоима, био вишеструки првак Југославије у брзом ходању поштара, а највећи успех постигао је на Балканијади у Грчкој 1976. године, када је освојио сребрну медаљу. Рекорд стадиона „Црвена звезда“, који је Бабић поставио када је 10 километара прешао за 42 минута, до данас није оборен.
Посебно место у архиви сећања Славка Бабића заузима писмо које је, као двадесетосмогодишњак, добио од савезног капитена Данета Корице:
„Драги друже, завршавајући овогодишњи циклус наступа наше репрезентације и анализирање наступа сваког појединца и његов резултатски допринос, као и допринос у стварању другарских и правих међуљудских односа, желим овим писмом да ти се захвалим што си успео да се максимално ангажујеш током целе године и да, носећи грб наше земље, даш велики допринос развоју и популарисању атлетике“ – пише на почетку писма из Атлетског савеза Југославије.
Многи су бивали дисквалификовани, многи су и одустајали у току трке, али не и он, јер је имао мотив више. У то време, сви који су остваривали норму у „Партизану“, добијали су редовна месечна примања, а норма се потврђивала сваке године. Славку, међутим, ништа није било тешко, чак ни када се такмичио у својим старим патикама, док су сви остали имали нову опрему.
– Одем на такмичење и само размишљам о томе како имам породицу, а подстанари смо. Победим, добијем награду и одмах купим угаљ за зиму. Најлепше је било што су са мном на припреме два пута годишње, као и на такмичења, ишле и супруга Анка и ћеркица Биљана. И када ме није чекала на циљу, сваки пут сам јој купио лутку.
Највише је поносан на победу на покрајинском такмичењу којем је домаћин била његова Радна организација. На траси од Накова до Кикинде, када је стигао на циљ код некадашњег хотела у центру, другопласирани такмичар још увек је био код пруге.
– Може се рећи да сам био славан. Неко је једном израчунао да сам, у каријери, два пута обишао земаљску куглу, а један новинар је оценио да сам на такмичењу био бржи од многих паса – смеје се Славко. – После је ме је питао да ли сам се наљутио. Наравно да нисам. Волео сам све то, волео сам и Пошту.
Без подршке породице, не бих успео, наглашава Славко. Међутим, после повреде колена, морао је да престане да тренира и да се такмичи. Отишао је из Поште и запослио се у Задрузи, која је убрзо угашена. Али ниje престао да пешачи и да вози бицикл. И да се, у дугим вожњама, само понекад, запита шта би било да није био попустљив према својој Анки и како би то било у Истри…
Немања Тасић (33), пореклом Грделичанин с адресом пребивалишта у главном граду Аустрије Бечу, победник је 21. „Купа Европе”, надметања у стронгмену које је одржано покрај стадиона „Илија Пантелић” у Новим Козарцима.
Тасић је након пет дисциплина: вучења камиона од седам тона, ношења два кофера од по 135 килограма, подизања балвана од 130 кг, подизања аута од 330 кг и ношења терета од 300 кг у Конановом кругу, сакупио највише бодова и тако тријумфовао испред другопласираног Петера Јухаса из Мађарске и трећег Патрика Увалчека из Словачке. Четврти је био Роналд Кнол (Аустрија), пети Дамир Строил (Босна и Херцеговина), шести Богдан Вуковић (Србија), седми Марио Битерман (Немачка), а осми Валдар Ђураи (Чешка).
– Најтежа ми је била прва дисциплина, нисам добро одрадио вучење камиона и потом сам морао да надокнадим заостатак. У овом спорту темељ је ментална припрема, потом долази техника и могућности када је реч о издржљивости срца. Рад у теретани се подразумева, много меса у исхрани такође, а ја доста возим и бицикл – рекао је Тасић, којем је ово било треће учешће у Новим Козарцима, након 2014. када је био последњи и 2015. када је тријумфовао први пут на овом такмичењу, а иначе још је и двоструки првак Аустрије и има једно четврто место у Лиги шампиона.
Такмичење је отворио градоначелник Кикинде Никола Лукач.
– Ова сјајна манифестација, која ће остати у Новим Козарцима, заслужује нашу пажњу. Захваљујући Бодибилдинг клубу Слобода и породици Богојевић, који су 21. годину заредом успели да сачувају ову традицију, МЗ Нови Козарци и Град Кикинда живе за овакве догађаје, јер на овај начин начин шаљемо најлепше слике одавде са севера Баната – напоменуо је Лукач.
Драган Богојевић, главни организатор из ББК Слободе, надовезао се:
– Нови Козарци познати су у целом свету по овој манифестацији и зато хвала Граду, МЗ и спонзорима што и ове године имамо стронгмен у нашем селу. Успели смо чак да и у време короне одржимо традицију тако да од 2003. године, када смо први пут организовали стронгмен, нисмо имали прекид.
Судија Роберт Рокаи додао је:
– Уживам да се видим с људима из ББК Слобода, увек је лепо дружење у Новим Козарцима, сада већ више од две деценије, а када је реч о учесницима надметања ове године, треба напоменути да су четворица њих у горњој половини европских такмичара.
