Резултати пописа показаће, између осталог, и која су српска презимена најзаступљенија, али и која нестају јер нема потомака у тим породицама.
Када су у питању најчешћа презимена, статистика се, вероватно, неће знатно променити. Резултати са прошлог пописа показују да десет најчешћих презимена носи преко 700 хиљада становника Србије. Презиме Јовановић је најзаступљеније и има га више од 120 хиљада грађана.
Најчешћа презимена у Србији су патронимска, настала по имену оца, каже Бранко Тодоровић, секретар Друштва српских родословаца „Порекло“.
„По заступљености то су Јовановић, Петровић, Николић, Марковић, Ђорђевић, Стојановић, Илић, Станковић…“, наводи он.
Српска презимена су, најчешће, настајала по имену оца, али постоје и други случајеви, када су настајала по мајци, занимању или карактерној особини.
„Презимена су настајала по имену мајке углавном када се отац није знао или је дете ванбрачно. Матронимска презимена су, на пример: Марић, Росић, Даничић. Презимена настала по занимању су Ковачевић, Поповић, Војниковић. Могу настати и по некој карактерној или физичкој особини појединца. Потомци слабовидог човека би се у прошлости презивали Ћоровић“, објашњава он.
Учесталост одређених презимена је директна последица политичке одлуке у Кнежевини Србији.
„Кнежевина Србија је, до 1851. године имала праксу, наслеђену из турског периода, да се презимена мењају из генерације у генерацију. Онда је кнез Александар Карађорђевић те године донео наредбу којом је установио стална презимена код становништва Кнежевине Србије. То је значило да се презимена више не могу мењати из генерације у генерацију и тада људи узимају презиме по најстаријем живом претку из породице. Велики број становника на том простору, где је највећа концентрација српског становништва, узео је презимена по дедовима. У то време је најчешће име било Јован или Петар и тако се у једном тренутку десило да је мноштво људи понело презиме Јовановић, Петровић, Ђорђевић. Даљом прогресијом, до данашњих дана, они су издоминирали у односу на нека друга, ређа презимена“, каже Тодоровић.
На основу самог презимена није могуће установити порекло појединца. Међутим, у многим примерима, порекло је сасвим јасно.
„Ко носи презиме Херцеговац, за ту особу се може рећи да је његов предак вероватно био пореклом из Херцеговине, или Ердељан, да је пореклом из Ердеља, или Печујлија, који је из Печуја пореклом. Постоје и презимена са географским називима, нарочито у Мађарској, још од 16. века. Према пописима, имате често презиме Хорват, Бошњак, Рац, и та презимена одређују и географско порекло људи који их носе – Хорват да је човек дошао са простора Хрватске, Бошњак са простора Босне, Рац са простора Рашке или Србије“, каже он.
„На овом попису становништва вероватно ће се видети и да ће нека презимена нестати, ако их је носио мали број особа. Ишчезнуће јер се број становника наше земље смањује. Нека ретка презимена где имате једну породицу или мали број њих који га носе, могуће је да ће се угасити и да их више неће бити“ – објашњава Тодоровић, а преноси „Спутник“.
Према неким изворима, српска презимена која су готово сасвим ишчезла су: Гале, Голо, Прерад, Педала, Пеш, Ротула, Ћук, Екмечија, Маргета, Скавела, Каришик, Зубац, a најзаступљенија су била у Босни.
Мунимагарац је ишчезло српско презиме из Далмације и најјужнијих делова Лике, које је у 18. веку евидентирано у више села. Заједно са презименима Муникравић, Мунижаба, Муниврана и Муникоза, вероватно је настало од старе речи “мунути” (ударити, ошинути). Презиме Мунимагарац сасвим сигурно није постојало у 20. веку, а највероватније је ишчезло средином 19. века.
