Milan Micić za delo „Čudo u Banatu“ dobtnik je nagrade „Dušan Vasiljev“ koju Grad Kikinda tradicionalno dodeljuje za najbolju knjigu na srpskom jeziku u protekloj godini. Na konkurs je pristiglo ukupno 152 naslova, a žiri u sastavu: Radovan Vlahović, predsednik, dr Zoran Đerić, potpredsednik, i Đorđe Pisarev odlučio je da ovogodišnji lauerat bude doktor istorijskih nauka, književnik i istoričar i generalni sekretar Matice srpske.
U obrazloženju se navodi: „Već u naslovu knjige priča „Čudo u Banatu“, istaknute su dve njene najvažnije karakteristike. Najpre, da je reč o Banatu, konkretnije o događajima koji se odnose napočetak HH veka, neposredno posle završetka Prvog svetskog rata, na novoustanovljenim granicama između Jugoslavije i Rumunije, kada je Banat ostao podeljen između dve susedne države. Druga reč, a prva po mestu pojavljivanja, je čudo. Aluzija na čuveni film Federika Felinija „Čudo u Milanu“ je nesumnjiva. Da podsetimo: film je neorealistička bajka, koja objašnjava živote grupe građana u posleratnom Milanu. Tako se i Micićeva proza može čitati kao neorealistička, jer je bazirana na stvarnosnim događajima i ličnostima, ali i kao bajka, jer je prepuna odlazaka u nestvarno, u fantastiku. Iz realnog sveta u svet čudesnog. Izvesna paradoksalnost, u tom odnosu između realnog i fiktivnog sveta, odnosno između činjenica i mašte, koja je sad već prepoznatljiva u piščevom opusu, od njegove prve knjige priča, pa do ove najnovije, postala je Micićev kredo, izbija i sa stranica knjige „Čudo u Banatu“. Micić je vešt pripovedač, ali i dobar poznavalac istorijskih činjenica, tako da se prepliću ljudske sudbine do te mere da se knjiga čini kao hronika života u Banatu, sa jasnim moralnim stavom. S druge strane, što ne umanjuje istoričnost, nesumnjiva je piščeva imaginacija, njegova veština da u sve događaje i ličnosti o kojima pripoveda unese oniričnost, pa čak i mističnost. „Vidljivo se pretapa u nevidljivo, fakcija u fikciju i vice versa, zbog čega priče nalikuju bajkama“. To ovu prozu dovodi u vezu, po srodnosti i ne samo po tome, već i po književnom postupku, a potom i po krajnjem rezultatu, sa Miloradom Pavićem. Mada su Pavićevi junaci iz drukčijeg sveta i vremena, Micićeva naracija i fabula nalikuju postupcima velikog prethodnika, i upućeni su istim čitaocima. Dakle, onima koji tragaju za istinom, za autentičnim svetom i likovima, svesni ili nesvesni zavođenja onog koji pripoveda, a ne svedoči, jer pred nama je ipak proza i umetnička kreacija, a ne udžbenik iz istorije.
Nagrada „Dušan Vasiljev“ će laureatu biti uručena u sredu, 27. marta u 19 časova, na Svečanoj akademiji u Narodnom pozorištu.
U najužem izboru se našlo pet autora i njihovih knjiga među kojima je nagrađena, ali i knjige: „Psihologija gravitacije“ Nenada Šaponje, „Slike i prilike“ Đorđa Kuburića, „Krevet-zmija i Mala Prosvetina enciklopedija“ Dušana Radaka i „Očinstvo“ Borisa Lazića.
A.Đ.
