Милан Мицић за дело „Чудо у Банату“ добтник је награде „Душан Васиљев“ коју Град Кикинда традиционално додељује за најбољу књигу на српском језику у протеклој години. На конкурс је пристигло укупно 152 наслова, а жири у саставу: Радован Влаховић, председник, др Зоран Ђерић, потпредседник, и Ђорђе Писарев одлучио је да овогодишњи лауерат буде доктор историјских наука, књижевник и историчар и генерални секретар Матице српске.
У образложењу се наводи: „Већ у наслову књиге прича „Чудо у Банату“, истакнуте су две њене најважније карактеристике. Најпре, да је реч о Банату, конкретније о догађајима који се односе напочетак ХХ века, непосредно после завршетка Првог светског рата, на новоустановљеним границама између Југославије и Румуније, када је Банат остао подељен између две суседне државе. Друга реч, а прва по месту појављивања, је чудо. Алузија на чувени филм Федерика Фелинија „Чудо у Милану“ је несумњива. Да подсетимо: филм је неореалистичка бајка, која објашњава животе групе грађана у послератном Милану. Тако се и Мицићева проза може читати као неореалистичка, јер је базирана на стварносним догађајима и личностима, али и као бајка, јер је препуна одлазака у нестварно, у фантастику. Из реалног света у свет чудесног. Извесна парадоксалност, у том односу између реалног и фиктивног света, односно између чињеница и маште, која је сад већ препознатљива у пишчевом опусу, од његове прве књиге прича, па до ове најновије, постала је Мицићев кредо, избија и са страница књиге „Чудо у Банату“. Мицић је вешт приповедач, али и добар познавалац историјских чињеница, тако да се преплићу људске судбине до те мере да се књига чини као хроника живота у Банату, са јасним моралним ставом. С друге стране, што не умањује историчност, несумњива је пишчева имагинација, његова вештина да у све догађаје и личности о којима приповеда унесе ониричност, па чак и мистичност. „Видљиво се претапа у невидљиво, факција у фикцију и вице верса, због чега приче наликују бајкама“. То ову прозу доводи у везу, по сродности и не само по томе, већ и по књижевном поступку, а потом и по крајњем резултату, са Милорадом Павићем. Мада су Павићеви јунаци из друкчијег света и времена, Мицићева нарација и фабула наликују поступцима великог претходника, и упућени су истим читаоцима. Дакле, онима који трагају за истином, за аутентичним светом и ликовима, свесни или несвесни завођења оног који приповеда, а не сведочи, јер пред нама је ипак проза и уметничка креација, а не уџбеник из историје.
Награда „Душан Васиљев“ ће лауреату бити уручена у среду, 27. марта у 19 часова, на Свечаној академији у Народном позоришту.
У најужем избору се нашло пет аутора и њихових књига међу којима је награђена, али и књиге: „Психологија гравитације“ Ненада Шапоње, „Слике и прилике“ Ђорђа Кубурића, „Кревет-змија и Мала Просветина енциклопедија“ Душана Радака и „Очинство“ Бориса Лазића.
А.Ђ.
