Уколико ових дана пролазите улицом Саве Липованова и видите кућу која сија у љубичастој боји знајте да ту живи четворогодишња девојчица, прави МАЛИ ДИВ. И унутрашњост куће сија љубичасто, од јелке окићене свећицама. Наша мала суграђанка рођена је на почетку седмог месеца односно у 27, 28. Гестацијској недељи. Имала је свега 770 грама и од почетка је показала да је борац, сазнајемо од њене маме Биљане и тате Жељка Будакова.
– Наша мезимица рођена је 7. септембра 2019. године. Она нам је шесто и једино дете које имамо. Иако је по рођењу имала низ здравствених проблема, па је тако реанимирана по рођењу, одмах су уочени проблеми са панкреасом који није добро функционисао, имала је сепсу, знала сам да ћу је одвести кући. Исто тако сам знала да ћу брзо остати без њеног брата Михајла, који је рођен неколико година пре ње, и који је живео свега две недеље – присећа се Биљана.
Порођај, царским резом, је обављен у Београду у „Народном фронту“, а малена Палчица, одмах по рођењу пребачена је на Институт за неонатологију.
– На Интензивној нези у инкубатору моја девојчица провела је 12 недеља. Првих месец и по дана могла сам да је посећујем само на кратко, а преосталих шест недеља провели смо на полуинтензивној нези и то време ја сам била уз њу. Поверење у лекаре и медицинско особље је кључно. Ја сам им у потпуности веровала да се брину о мом детету као да сам ја ту и била сам смирена приликом сваке посете. Морате сами себе да бодрите и да сакупите сву снагу коју имате у тим животним тренуцима. Рекла сам докторици, ако ово дете има барем 10 одсто моје снаге она ће бити одлична. Тако је и било – додаје наша саговорница.
По изласку из Интензивне неге, Биљана је са ћерком провела још 15 дана у Болници и коначно 29. новембра стигле су кући. Најлепши, најтежи, али и моменат који остаје у сећању до крају живота, јесте онај када је Биљана своје дете први пут помазила.
– Када сам отишла други пут да је видим, то је био први пут да су ми допустили да је додирнем. Била сам уплашена. Она је у инкубатору који константно пишти, бојала сам се да је не повредим, пренесем неку бактерију или вирус. Савладала сам све страхове и ставила свој прст код њене ручице. Одмах ме је ухватила за прст и то је осећај који се не заборавља. Знала је да сам њена мајка, да је волим и да јој дајем снагу потребну да преживи. И први пут када сам је узела у руке била сам уплашена, али снага коју смо једна другој дале неописива – каже Биљана.
Када је стигла кући Биљанина и Жељкова мезимица имала је 1.800 грама. И данас, четири године по рођењу, на сваке две недеље одлази на редовне контроле у Београд. Проблем су неразвијена плућа, ниско гвожђе, али и мала килажа.
– Плућа траже константно инхалирање, а како би боље напредовала у килажи на посебном је режиму исхране, тако да пије посебно млеко које добијамо у Болници. Сигурни смо да ће се све то решити на најбољи начин јер су доктори уверења да ће се алвеоле у плућима, које нису развијене, развити од четврте до шесте године. Њеном организму потребни су планина и море и ми јој то омогућавамо. Препорука је да иде на пливање и у плану нам је да је упишемо у клуб – сазнајемо од Биљане.
Саветује све који су у овој ситуацији да буду стрпљиви и пуни љубави, да дозволе да време уради своје. Да верују у своје инстинкте, у оно што као родитељи осећају и да себи говоре да ће будућност донети само лепе тренутке, поручује Биљана.
Сад лече њу, а она ће друге кад одрасте
Нашем малом борцу омиљена храна су месо и крем бананице. Обожава сирене, воли децу и да се шминка, увек је весела и расположена. Пошто често посећује лекаре кад порасте, каже биће докторица.
– Лечи све, лутке, животиње, све што јој дође под руку. Мамина је маза, а тата је мало строжији. Са њим учи све што може о животињама и у кући имамо мали зоолошки врт о ком се брине. Ту су: папагаји, препелице, зечеви, куце, патке. Она их храни и мази – открива нам Биљана.
Мали дивови
Биљана је чланица Фејсбук групе „Мали див“ у којој су сви родитељи који имају превремено рођену децу.
– Та група је велика подршка свима нама. Размењујемо искуства, где год да смо. Бодримо се, пружамо подршку једни другима. Ту смо да помогнемо у тешким и радујемо се свим лепим тренуцима које чланови поделе. Драго ми је што се и Кикинда придружила градовима који сваког 17. новембра обележавају Светски дан превремено рођене деце јер нама та подршка пуно значи – напомиње наша суграђанка.