Фирма за производњи дрвне амбалаже „Поп Лукић“ из Банатског Великог Села основана е 2001. године. Од породичног посла дошли су до предузећа које извози своје производе у земље Европске уније, а са повећањем производње суочили су се са проблемом недостатка радника. Власници су браћа Светислав и Ђорђе Лукић и како би дошли до неопходне радне снаге унајмили су раднице и раднике из Шри Ланке.
-Производ се добро продаје и улагање у квалитетну производњу дало је резултате. Како би испоштовали купце, али и наше запослене, морали смо да ангажујемо раднике из иностранства. Дуго смо тражили раднике у нашем окружењу, али их нисмо нашли. Чули смо за агенције које увозе раднике. Најпре смо имали Индијце, њих седморицу за које мислим да су најпре били запослени у фабрици „Тоза Марковић“. Били су ту неколико месеци и отишли су. Искрено, сматрам да смо им ми били само успутна станица до земаља Европске уније које су им биле крајњи циљ. Пре пола године добили смо препоруку од фирми које се баве сличном производњом да ангажујемо раднике из Шри Ланке. Тражили смо да то буду жене с обзиром на то да посао није тежак – појашњава Светислав Лукић.
Међу онима који су трбухом за крухом превалиле хиљаде километара да би стигле до Банатаског Великог Села је и четрдесетдвогодишња Динета Санамери. У Кикинди је нашла и љубав, живи са Миланом, такође радником фирме „Поп Лукић“.
-Дошла сам прошле године у априлу. Посао није тежак, а људи су љубазни. Заволела сам Србију иако је потпуно другачија од Шри Ланке. Најтеже се привикавам на зиму. Храна је одлична, иако је потпуно другачија од наше и много сам заволела бурек. Језик још увек нисам савладала, али се трудим. Жеља ми је да имам добар живот и овде сам сигурна да ћу га пронаћи. Куће у Шри Ланци су веће, али ваше, у Србији, су лепше и богатије. Пре доласка у Банатско Велико Село радила сам у Хонг Конгу осам година и једино чему стремим је да останем овде – сазнали смо од Динете.
Има стара 26 година је дошла у априлу и привикава се на нов начин живота, културу и све остало.
-Свиђа ми се Србија и волела бих да останем овде. Срби су љубазни и насмејани, али оно на чега још увек не могу да се навикнем је чињеница да су гласни. Свиђа ми се храна, нарочито теста. Отац ми је преминуо и у Шри Ланки имам само мајку с обзиром на то да сам јединица. Циљ ми је да зарадим довољно новца и да и мајку доведем у Србију. Имам момка који је такође у Србији, запослен је у Борчи и виђамо се кад год можемо – казала нам је Има.
На питање да ли је исплативо, Светислав Лукић каже:
-Није јефтино. Сви страни радници имају осигурање, фиксну плату, обезбеђен стан и новац за храну. Сваки сат прековременог рада се додатно плаћа. Захваљујући њима завршили смо добро сезону и испоштовали све купце. Нису радници као што су наши држављани, али су коректни и труде се. Када их питамо како им је код нас, тврде да им је добро. Лепо су се снашли и део њих је већ дуго ван родне земље. Једна од радница била је дуго у Пекингу, а један од радника десет година провео је радећи у Дубаију – додао је Лукић.
Фирма „Поп Лукић“ највише производи дрвени патос за гајбе које извози у Француску, Италију и Грчку. Производе и гајбе за воће за домаће тржиште, као и палете.
A.Ђ.
