Најпрепознатљивији амбасадор српске трубе Дејан Петровић и његов Биг Бенд заокружиће разноврсну музичку понуду 37. „Дана лудаје“. Јединственим комбиновањем српске изворне музике са познатим светским хитовима, ови музичари са собом доносе посебну магију, а њихове наступе, где год били, прати одушевљење и овације публике.
Син познатог мајстора трубе Миће Петровића, на позорници је први пут засвирао још као шестогодишњак. Са 12 је већ имао свој оркестар, а 2006. године, на Сабору трубача у Гучи, добија најпрестижније признање и постаје најмлађи добитник „Мајсторског писма“.
Широм света наступа и постаје познат по извођењу српске традиционалне музике коју комбинује са модерним елементима. Сарађивао је са бројним славним уметницима. Освојио низ престижних награда. Да Дејан Петровић и Биг Бенд никога не остављају равнодушним, увериће се публика у недељу на градском тргу.
-У Кикинду долазимо са великим срцем, пуним љубави и добре музике. Публици бисмо поручили да дођу у што већем броју и лепом расположењу и да заједно направимо једно прелепо вече за памћење- каже Дејан Петровић.
Уз много посвећености и рада, успеси су се низали, па не чуди да је врсном музичару који је у препознатљивом маниру успео да споји „старке и опанке“, тешко да издвоји најдраже тренутке у каријери.
-Искрен да будем, то је једно од тежих питања за мене, баш из тог разлога што је било доста лепих тренутака и што често неки следећи надмаши онај претходни. Тако ми је, на пример, пре 12 година, када сам проглашен за „Прву трубу“ на првом међународном такмичењу трубача у Гучи, то био један такав тренутак. Годину дана након тога уследио је први солистички концерт у Сава Центру, па пар година након тога први наступ на Егзиту, и увек се ти најдражи тренуци смењују, а каријера, хвала Богу још траје, па ни сад не бих могао издвојити и одлучити се за неки посебан тренутак, али ћу их некада сигурно резимирати.
Дејан је четврта генерација трубача у својој породици. Власник титуле „Прва труба света“ воли да слуша различите жанрове, у зависности од расположења или окружења.
-Волим подједнако и домаћу традиционалну, а и страну музику, често и само инструменталну.
Потврђује да трубачи нису имуни ни на тамбурашки штимунг и војвођански мелос.
-Иако нисам из равничарских крајева, веома ми се свиђа тамбурашки мелос и музика, јер сви ти тамбурашки оркестри имају неку посебну енергију исто као сто трубачки оркестри имају неки „вајб“ који људе не оставља равнодушним.
