Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“ објавио је препоруке понашања и начина реаговања у случајевима трауматичних догађаја.
Добијање адекватне заштите и подршке може помоћи у смањењу непријатних осећања и симптома, бржем упостављању контроле над понашањем и враћању уобичајеним, свакодневним активностима и обавезама.
Трауматични догађаји доносе са собом изазове који су стресогени, изазивају јаке емоције и измене у понашању како деце, тако и одраслих. Реакције могу да буду дуготрајне и неконтролисане, наводи се у препорукама.
Најчешће емоционалне реакције и физички симптоми на трауматичне догађаје:
– неверица
– осећај страха, шока, беса, туге, бриге, укочености, беспомоћности и фрустрације
– појава паничних напада
– не успоставља се социјална интеракција, особа се повлачи у себе
– смањено интересовање за уобичајене активности
– поновно проживљавање трауматичног догађаја кроз присећање
– избегавање непожељних мисли и осећања
– промене у апетиту (појачан или ослабљен)
– потешкоће са спавањем (ноћно буђење и кошмари), концентрацијом и доношењем одлука
– физичке реакције – главобоља, болови у телу, стомачни проблеми и осип на кожи
– погоршање хроничних здравствених проблема
– повећана употреба дувана, алкохола и других супстанци
Препоручени начини за суочавање са трауматичним догађајем
Покрените разговор са особом. Уколико није спремна не инсистирати, већ показати заинтересованост за разговор када особа за то буде спремна.
Питати особу како се осећа поводом трауматичног догађаја. – Допустити особи да изрази своја осећања и поставља питања. – Не минимизирајте проблем као да се ништа није догодило.
Реците да се сви људи уплаше када се нађу у некој опасној ситуацији.
Реците да су осећања као што су љутња, бес, беспомоћност, туга, страх, забринутост природни.
Реците особи да је уз вас сигурна.
Особу која је доживела трауматично искуство не излагати медијском садржају о тој теми.
Не очекивати да ће се особа која је доживела трауматично искуство брзо прилагодити новонасталој ситуацији, већ показати стрпљење.
Трудите се да ви као подршка не показујете нервозу и несигурност.
Како помоћи деци да се изборе са трауматичним догађајима
Без обзира на узраст детета, оно се може осећати узнемирено или имати друге јаке емоције после трауматичног догађаја коме је присуствовало, или о њему сазнало. Нека деца реагују одмах, док друга могу показати измењен начин размишљања и понашања много касније. Начин на који дете реагује и уобичајени знаци узнемирености могу да варирају у зависности од узраста, претходних искустава и начина на који се дете носи са стресом.
Деца реагују на понашање одраслих у свом окружењу. Када се родитељи и старатељи мирно и самоуверено суочавају са трауматичним догађајем, могу деци пружити најбољу подршку.
Потребно је да родитељи разговарају са децом о томе шта се дешава и охрабре их да причају о својим страховима и постављају питања. После трауматичног догађаја, важно је да деца осете да могу да поделе своја осећања и да родитељи разумеју њихове страхове и бриге. Свака промена у понашању може бити знак да дете има проблем и да му је потребна подршка.
Тешко је предвидети како ће нека деца реаговати на трауматичне догађаје. Пошто родитељи, наставници и други одрасли виде децу у различитим ситуацијама, корисно је да делују заједно како би поделили информације о томе како се свако дете суочава са трауматичним догађајем, наводи „Батут“.
