sova

сова-утина

Пошта Србије издала је две нове поштанске марке у оквиру емисије „Заштићене животињске врсте“, посвећене птицама које су свој дом пронашле у урбаним срединама. У припреми издања, кроз стручно саветовање, учествовали су и представници стручне јавности и организација које се баве заштитом птица.

На маркама су приказане бела рода и утина. Бела рода представљена је кроз колонију у новосадском насељу Клиса, која се сматра највећом ове врсте у Европи. Друга марка посвећена је утини, чије је највеће зимовалиште на Градском тргу у Кикинди.

Уметничку реализацију нових поштанских маркица потписују Мирослав Николић и Анамари Бањац, док су фотографије птица које су послужиле као инспирација за њихов изглед дело чланова и сарадника Друштва за заштиту и проучавање птица Србије Катарине Пауновић и Александра Вукићевића.

Пошта Србије наставља да промовише природно богатство земље и значај очувања заштићених животињских врста, међу којима посебно место заузимају бела рода и кикиндска утина.

совине-супермоци-4

У оквиру манифестације Совембар у Народном музеју одржавају се радионице под називом „Совине супермоћи: слух и вид у акцији“ које су већ првих дана привукле бројне школске групе и показале се као пун погодак.

Деца уз помоћ музејске саветнице и дипломиране биолошкиње Љубице Војводић на забаван и едукативан начин откривају чудесни свет сова: како виде, чују и сналазе се у мраку. Кроз интерактивне задатке, презентацију и прављење „двогледа“, ђаци добијају прилику да макар на кратко „погледају свет очима сове“.

-Деца веома лепо реагују на нову радионицу о совиним супермоћима. Трудимо се да их потпуно укључимо, да накратко покушају да виде и чују као сове. У овом тренутку, нашу децу мало шта може да изненади, јер Кикинда већ дуго ради на едукацији о совама утинама. Али увек се нађе нешто што их одушеви: најчешће величина совиних очију или податак да сове прво „виде“ ушима – рекла је Војводић.

Да је радионица заиста инспиративна потврђују и сами учесници.

-Много волим сове јер изгледају као неки орлови а имају више супермоћи од њих. Најзанимљивије ми је било кад смо правили двогледе, совин вид је њена најбоља моћ – причао нам је Алекса Борисов, ученик трећег разреда ОШ „Јован Поповић“.

Његов друг, Вук Мајданац, такође ученик трећег разреда исте школе, додаје да је данас научио нешто ново.

– Знао сам да сове имају добар вид и слух јер ми је бака причала, али данас сам сазнао да могу јако брзо да лете. Волео бих поново да дођем на ову радионицу – поручује Вук.

Деца су заиста уживала, што је приметила и учитељица Наташа Јерковић.

Ово је веома креативна радионица која подстиче децу да размишљају изван школског оквира. Чули смо доста нових информација које не постоје у редовном градиву, а деца су све време била веома активна и заинтересована. Сигурна сам да ће им ово искуство значити у даљем школовању – истакла је Јерковић.

Радионице „Совине супермоћи: слух и вид у акцији“ одржавају се у просторијама Народног музеја сваког дана од понедељка до суботе, а намењене су деци школског узраста од 6 до 12 година. За учешће је потребна претходна најава на број телефона 422-500.

Подсетимо, у оквиру „Совембра”, од уторка до суботе, од 16 до 20 сати, у Музеју су организоване и радионице за децу и родитеље, за које није потребна претходна пријава.

сова буба 8

Највећа сова на свету од пре неколико месеци живи у Кикинди. Зове се Буба и кућни је љубимац породице Трумбеташев. Буба је још увек мала, има 4,5 месеца, и висока је више од пола метра. Када порасте, биће висока 70 центиметара, а распон крила биће јој 1,9 метара.

Њена врста зове се велика ушара или орлова сова, због канџи којима, на квадратни центиметар, хвата једну тону. На латинском назив врсте је Бубо бубо,  отуд и име. А у кућу Трумбеташових, породице која се, иначе, на свом пољопривредном газдинству, бави козарством, стигла је јер је Кикинда град сова, каже Веселин Трумбеташев. Али и као компромис.

– Ишао сам једном на вашар и видео сам, успут, јастребаре. И онда сам хтео јастреба. Рекао сам то жени, али она је хтела орла. Онда је чула да су се у Србији први пут, у одгајивачници, излегла три птића највеће сове и одмах смо се договорили. Ред је да у Кикинди живи највећа сова. Она је, иначе, иста као мала ушара, којих има у граду, само у много већем издању. Кад смо добили Бубу, била је беба, мала као веће пиле, бела и чупава. Живела је с нама у кући, целу ноћ је скакутала на прозору – каже Веселин.

Орлова сова је евроазијска птица грабљивица. Животни век у природи јој је 20-25 година, у заточеништву живи и до 60 година. Назив је добила због канџи и веома је опасна. У природи лови глодаре, зечеве, јежеве. али је забележено и да ноћу по плен улази у гнезда јастребова и сокола. Има бешуман лет. Једина међу птицама не може да помера очи, зато главу окреће за 180 степени.

Веселин има дозволу за држање Бубе од Министарства за заштиту животне средине, на шта га и Закон обавезује.

– Буба, ипак, није иста као припадници њене врсте који живе у дивљини, она је инпритована птица, што значи да је одгајана у инкубатору – објашњава Веселин. – Бубини мајка и отац су из Чешке. Ја сам је добио на поклон из легалне одгајивачнице у Панчеву, ту је рођена. Пошто је из инкубатора, она не може да се снађе у природи. У томе је разлика између ње и сова из дивљине. Има брата и сестру, што значи да је једна од пет легалних птица те врсте у Србији.

Један од разлога због којих Бубини сродници нису популарни као љубимци је и то што је тешка за обуку.

– Буба је јако паметна, али има своју нарав, и неће да слуша. Она мисли да је човек њена врста, мене и жену сматра за родитеље и нас не дира. Уловила нам је била мачку, али је мачка успела да побегне. Ја се играм са њом, цео дан смо заједно, прави ми друштво. Понаша се као куца понекад, има своје играчке, лопту, камиончиће, али највише воли да узме женину папучу и да је „удави“ у базену. Од кад је стигла, омиљена играчка јој је мали бели меда. Када спава, чучне, а спава када и ми, дању понекад дремне. Заправо има добар карактер, тако смо је ми научили – прича Веселин.

Бубина врста спада у усамљене птице. Буба то, свакако, није. Веселин и Соња већ јој знају и расположења. Када јој је забавно, љуља горњи дао тела, а када је љута, перје оку ушију јој се повлачи у назад. И то најчешће када наиђу Лаза и Маша, пулини који је, обично, нервирају. Иначе, када фиксира погледом, зенице јој се потпуно прошире, и тада се зна да је спремна за акцију.

Буба је сада већ девојчица и има свој стан-волијеру са базеном од 13 квадрата. Међутим, брзо расте, већ нема места да рашири крила и зато јој се гради нови, такорећи мањи једнособан стан од 30 квадрата и три метра висине, са базеном, наравно.

Посебна прича је храна за Бубу која је, разуме се, посебна.

– Као мала, јела је до девет једнодневних пилића на дан. Сада један њен оброк чине два бела пацова и две до три препелице. Прво сам јој храну куповао у Новом Саду. Схватио сам да је то прескупо, па сам решио да покренем производњу пацова и јапанских препелица. За то су ми била потребна и два инкубатора по које смо ишли у Темишвар. Тада ми је жена рекла да је много јефтиније да, када ми је досадно, идем у кафану, него да држим сову – признаје Веселин.

Чини се да је супруга Соња била у праву када су у питању трошкови. Јер, када се Буба прехладила, схватили су да је најближи доктор за њу један ветеринар, Италијан у Дубаију. Само разговор са ветеринаром коштао је 200 евра, а инјекције против упале грла су, такође, стигле из Емирата. Нисмо питали за цену. Али смо схватили зашто је Соња зове Буба-трошак.

Буба је, ипак, добра девојчица и много воли да се шета по Тргу везана на руци свог газде. Тада јој прилазе деца и сви би да се фотографишу са највећом совом на свету која, сасвим очекивано, живи у граду ушара, малих и великих, свакако питомих. Као и људи у месту чији су заштитни знак.

error: Content is protected !!