Kroz predstavu „Gimnazijski vremeplov” koju su učenici Gimnazije „Dušan Vasiljev“ izveli na sceni Narodnog pozorišta u Kikindi, prikazali su miks muzičkih žanrova uz podršku plesnih i baletskih tačaka. Talentovani gimnazijalci proveli su publiku kroz različita vremenska razdoblja i muzičke numere koje su ih obeležile. Scenario i režiju muzičke predstave potpisuje profesorka Snežana Zamurović.
U predstavi su učestvovali: Vuk Jakić, Bogdan Dejanović, Jovan Božin, Anja Vukobrat, Emilija Sretenović, Filip Ludajić, Vukašin Bosnić, Đorđe Golić, Adrijana Zobenica, bend Roj, Dušan Milešević, Una Kresoja, Jelena Stepanov, Dorotea Borenović, Milana Brkić, Bogdan Zavišin.
Za scenografiju i kostimografiju pobrinula se Marina Mrđa, a tehničku podršku pružila je Mila Komluški.
Zahvaljujući kikindskom teatru, tačnije pozorišnim stvaraocima, umetnost će dati doprinos ispravljanju nepravde u današnjem statusu Kikinđanina Dušana Vasiljeva, književnika, jednog od najznačajnijih srpskih ekspresionista.
U Narodnom pozorištu počele su probe na komadu „Oblaci – Dušan Vasiljev”. Po tekstu Nine Plavanjac, predstavu potpisuje Stevan Bodroža, reditelj iz Beograda. Sa njegovim rediteljskim izrazom kikindska publika imala je priliku da se upozna u predstavi „Laža i paralaža“, koju je radio u našem gradu pre dve godine.
Predstava “Laža i paralaža”
Sa Stevanom Bodrožom razgovarali smo o novom komadu i porukama koje ćemo pronaći u pozorišnoj simbolici priče o Dušanu Vasiljevu.
Kikindski portal: Režirali ste, sa velikim uspehom, i klasike i savremene pisce. Kakav je izazov za Vas da na scenu postavite namenski napisan komad o jednoj ličnosti?
Stevan Bodroža: Kada u pozorištu stvarate komad o bilo kojoj konkretnoj osobi, zapravo pokušavate da dočarate univerzalnu priču koja se ne tiče samo te osobe, nego je referentna za širi krug ljudi. Mi pokušavamo da, u sudbini Dušana Vasiljeva, pronađemo određene tačke, podudarnosti, koje mogu da progovore o sudbini čitavih generacija. Konkretno, a to je jasno na primeru Vasiljeva, osećam da se naša, srpska kultura, vrlo maćehinski odnosi prema darovitim mladim ljudima. Mi nismo kultura koja veruje mladosti, koja će mlade podržati, dati im vetar u leđa. Dušan Vasiljev nije doživeo duboke godine u kojima bi ga društvo priznalo, umro je vrlo mlad. Veoma se namučio u životu, bio je iz siromašne porodice koja nije mogla da ga školuje, borio se na razne načine, a sve vreme je istrajno pisao i ostavio veoma značajno delo koje, do danas, nema adekvatno priznanje. Za njega se zna, neke njegove pesme se smatraju kvalitetnim, čak izvanrednim, ali njegova specifična, istaknuta i poštovanja i sećanja vredna ličnost nije dovoljno priznata u našoj sredini.
Kikindski: Dušan Vasiljev je, sa socijalne margine, uz jaku volju i veoma mlad, pokušavao da uđe u središnje društvene tokove i donese promenu. Da li mislite da je, u tom smislu, danas drukčija situacija u odnosu na vreme u kojem je on živeo?
Bodroža: Bavljenje umetnošću jeste svojevrsna privilegija. Tolstoj sigurno ne bi napisao svoje „bucmaste“ romane da nije bio situirani plemić, da nije mogao da neguje svoj neosporni genij. Mi ni ne znamo koliko genijalaca u našem društvu radi u pekarama, koliko izvanrednih mladih ljudi prestaje da studira jer roditelji ne mogu da im finansiraju školovanje. Bivša Jugoslavija je, u jednom kratkom periodu, bila zemlja u kojoj je mogao da se desi taj klasni „kvantni skok“. Moji roditelji su došli iz sela u grad, ja sam se rodio u Beogradu, što je napravilo razliku u odnosu na to kakav bi bio moj život da sam ostao tamo odakle su oni došli. Mislim da su problemi sa kojima se suočavao Dušan Vasiljev ponovo aktuelni. Njegov život je priča o neverovatnoj izdržljivosti, posvećenosti umetnosti i nemogućnosti da se bilo šta drugo izabere. Mislim da to tekst Nine Plavanjac otelovljuje na fantastičan način – taj poziv, jači od bilo čega, od bilo kakvog konformizma, bilo kakvog privatnog odnosa, čak i ljubavnog. Nina je napisala pseudobiografiju o tome kako su mogli da izgledaju Dušanovi odnosi, njegov životni put. Dramu sačinjavaju, u meri od čak devedeset odsto, same Dušanove rečenice, bilo da su njegovi stihovi, ili rečenice uzete iz njegovih priča, ili pak iz njegove dve drame. A opet, to nije “prikladna” drama – za potrebe namenske predstave “kolaž” sastavljen od već postojećih dela. Ninina drama ima sve elemente samosvojnog dramskog dela i stoji nezavisna u odnosu na opus samog Vasiljeva.
Kikindski: Drugi put režirate u kikindskom pozorištu, poznajete ansambl. Probe uveliko traju, kakvi su sada utisci?
Bodroža: Stvarno uživam u radu u ovom pozorištu. Divno je sarađivati sa glumcima i sa upravnikom koji imaju sluha za to šta šta je sve nephodno uraditi, izmaštati i obezbediti da bi jedno umetničko delo imalo svoj integritet. To, moram da priznam, nije uvek slučaj. Ipak, nekako uspevam na svom putu da se sretnem sa istomišljenicima.
U predstavi „Oblaci – Dušan Vasiljev“ igraju: Vladimir Maksimović – u naslovnoj ulozi, Nikola Joksimović, Anđela Kiković, Miljana Kravić, Mina Stojković, i Luka Jovanović i Filip Klicov, kao gosti.
Dramaturgiju takođe potpisuje Nina Plavanjac, scenograf je Milica Bajić Đurov, kostimograf Milica Kolarić, i saradnik za scenski govor je Dijana Marojević. Premijera predstave očekuje se krajem aprila.
U Kulturno-umetničkom društvu „Eđšeg“ sinoć je odigrana predstava „Piknik na frontu“. Preko projekta Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjinnj – nacionalne zajednice, u ovom Društvu nedavno su uložili u opremu i obezbedili prevod na srpski jezik. Na taj način, privukli su i novu publiku, koja je i sinoć „Eđšeg“ odabrala za svoju pozorišnu destinaciju.
„Piknik na frontu“ je teatar apsurda, komedija čuvenog savremenog španskog pisca, Fernanda Arabala. Glumci-amateri dramske sekcije „Jožef Atila“, premijerno su je izveli u aprilu, ni ne sluteći da će, nažalost i veoma brzo, postati aktuelna.
– Pogodili smo živac. Ova komedija apsurda je sada ključ jer ljudi, obično, ne razmišljaju o strahotama rata, za njih je to nešto daleko i sada je ova naša predstava ključ. Rađena je u „montipajtonovskom“ stilu – publika se smeje dok je gleda, ali i dobija teme za ozbiljna promišljanja – kaže reditelj, Šandor Kiralj.
Kiralji je i rukovodilac dve dramske sekcije i stalni reditelj u „Eđšegu“. Pored njega, u predstavi su i Anamarija Kiralj, Norbert Đuranki, David Čikoš, Imre Tombac i Vivijen Fazekaš. Težak zadatak igranja situacija apsurda izneli su sa dobrim osećajem za balansiranje na ivici gega, u koji ova vrsta pozorišta ne sme da “sklizne”.
– Predstava govori i o malograđanštini, ljudskoj gluposti i besmislu rata. Igram majku, i mogla sam sa razumevanjem da pronađem lik. Mi ovde radimo kao porodica. Iako nas je sve manje, dolaze i mladi, ali zato i sve teže pronalazimo adekvatan tekst za ovako mali ansambl – kaže Anamarija Kiralj, koja je na sceni „Eđšega“ već gotovo tri decenije.
„Piknik na frontu“ odigran je i na Vojvođanskoj smotri mađarskih pozorišta u Temerinu, gde je osvojio tri nagrade – dve za kolektivnu igru i jedno glumačko priznanje, koje je pripalo mladom Davidu Čikošu. Ansambl je letos nastupao u Slovačkoj, a u planu je i gostovanje u Žombolju.
Imajući u vidu okolnosti na kulturnoj sceni, u „Eđšegu“ se, kažu, trude, da rade tehnički i organizaciono manje zahtevne predstave. Tako stižu do mesta manjih mesta u kojima nema pozorišta. Nije im teško da igraju i u kafani, kaže reditelj Kiralj.
Pored ove predstave, aktivan je i komad za decu „Gluvi kralj“, koji potpisuje isti reditelj, a igra ga mlađi ansambl Društva. Uprkos mnogim otežavajućim okolnostima – sve je manje glumaca, nema ni dovoljno novca, „Eđšeg“ može da se pohvali da je jedino mađarsko pozorište u državi koje svake godine izvede premijeru. Pored toga, za svaki praznik koji okuplja članove različitih sekcija i prijatelje, pripremaju se inscenacije, muzički program, recitali.
Ulazak na predstave se ne naplaćuje, ali publika može da donira novac, koji ansambl koristi za putovanja. U svojoj misiji putujućeg pozorišta koje stiže svuda gde se teatru raduju.
U Kulturno-umetničkom društvu „Eđšeg“ sinoć je odigrana predstava „Piknik na frontu“. Preko projekta Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjinnj – nacionalne zajednice, u ovom Društvu nedavno su uložili u opremu i obezbedili prevod na srpski jezik. Na taj način, privukli su i novu publiku, koja je i sinoć „Eđšeg“ odabrala za svoju pozorišnu destinaciju.
Kiralji je i rukovodilac dve dramske sekcije i stalni reditelj u „Eđšegu“. Pored njega, u predstavi su i Anamarija Kiralj, Norbert Đuranki, David Čikoš, Imre Tombac i Vivijen Fazekaš. Težak zadatak igranja situacija apsurda izneli su sa dobrim osećajem za balansiranje na ivici gega, u koji ova vrsta pozorišta ne sme da “sklizne”. 
Imajući u vidu okolnosti na kulturnoj sceni, u „Eđšegu“ se, kažu, trude, da rade tehnički i organizaciono manje zahtevne predstave. Tako stižu do mesta manjih mesta u kojima nema pozorišta. Nije im teško da igraju i u kafani, kaže reditelj Kiralj.