Кроз представу „Гимназијски времеплов” коју су ученици Гимназије „Душан Васиљев“ извели на сцени Народног позоришта у Кикинди, приказали су микс музичких жанрова уз подршку плесних и балетских тачака. Талентовани гимназијалци провели су публику кроз различита временска раздобља и музичке нумере које су их обележиле. Сценарио и режију музичке представе потписује професорка Снежана Замуровић.
У представи су учествовали: Вук Јакић, Богдан Дејановић, Јован Божин, Ања Вукобрат, Емилија Сретеновић, Филип Лудајић, Вукашин Боснић, Ђорђе Голић, Адријана Зобеница, бенд Рој, Душан Милешевић, Уна Кресоја, Јелена Степанов, Доротеа Бореновић, Милана Бркић, Богдан Завишин.
За сценографију и костимографију побринула се Марина Мрђа, а техничку подршку пружила је Мила Комлушки.
Захваљујући кикиндском театру, тачније позоришним ствараоцима, уметност ће дати допринос исправљању неправде у данашњем статусу Кикинђанина Душана Васиљева, књижевника, једног од најзначајнијих српских експресиониста.
У Народном позоришту почеле су пробе на комаду „Облаци – Душан Васиљев”. По тексту Нине Плавањац, представу потписује Стеван Бодрожа, редитељ из Београда. Са његовим редитељским изразом кикиндска публика имала је прилику да се упозна у представи „Лажа и паралажа“, коју је радио у нашем граду пре две године.
Представа “Лажа и паралажа”
Са Стеваном Бодрожом разговарали смо о новом комаду и порукама које ћемо пронаћи у позоришној симболици приче о Душану Васиљеву.
Кикиндски портал: Режирали сте, са великим успехом, и класике и савремене писце. Какав је изазов за Вас да на сцену поставите наменски написан комад о једној личности?
Стеван Бодрожа: Када у позоришту стварате комад о било којој конкретној особи, заправо покушавате да дочарате универзалну причу која се не тиче само те особе, него је референтна за шири круг људи. Ми покушавамо да, у судбини Душана Васиљева, пронађемо одређене тачке, подударности, које могу да проговоре о судбини читавих генерација. Конкретно, а то је јасно на примеру Васиљева, осећам да се наша, српска култура, врло маћехински односи према даровитим младим људима. Ми нисмо култура која верује младости, која ће младе подржати, дати им ветар у леђа. Душан Васиљев није доживео дубоке године у којима би га друштво признало, умро је врло млад. Веома се намучио у животу, био је из сиромашне породице која није могла да га школује, борио се на разне начине, а све време је истрајно писао и оставио веома значајно дело које, до данас, нема адекватно признање. За њега се зна, неке његове песме се сматрају квалитетним, чак изванредним, али његова специфична, истакнута и поштовања и сећања вредна личност није довољно призната у нашој средини.
Кикиндски: Душан Васиљев је, са социјалне маргине, уз јаку вољу и веома млад, покушавао да уђе у средишње друштвене токове и донесе промену. Да ли мислите да је, у том смислу, данас друкчија ситуација у односу на време у којем је он живео?
Бодрожа: Бављење уметношћу јесте својеврсна привилегија. Толстој сигурно не би написао своје „буцмасте“ романе да није био ситуирани племић, да није могао да негује свој неоспорни гениј. Ми ни не знамо колико генијалаца у нашем друштву ради у пекарама, колико изванредних младих људи престаје да студира јер родитељи не могу да им финансирају школовање. Бивша Југославија је, у једном кратком периоду, била земља у којој је могао да се деси тај класни „квантни скок“. Моји родитељи су дошли из села у град, ја сам се родио у Београду, што је направило разлику у односу на то какав би био мој живот да сам остао тамо одакле су они дошли. Мислим да су проблеми са којима се суочавао Душан Васиљев поново актуелни. Његов живот је прича о невероватној издржљивости, посвећености уметности и немогућности да се било шта друго изабере. Мислим да то текст Нине Плавањац отеловљује на фантастичан начин – тај позив, јачи од било чега, од било каквог конформизма, било каквог приватног односа, чак и љубавног. Нина је написала псеудобиографију о томе како су могли да изгледају Душанови односи, његов животни пут. Драму сачињавају, у мери од чак деведесет одсто, саме Душанове реченице, било да су његови стихови, или реченице узете из његових прича, или пак из његове две драме. А опет, то није “прикладна” драма – за потребе наменске представе “колаж” састављен од већ постојећих дела. Нинина драма има све елементе самосвојног драмског дела и стоји независна у односу на опус самог Васиљева.
Кикиндски: Други пут режирате у кикиндском позоришту, познајете ансамбл. Пробе увелико трају, какви су сада утисци?
Бодрожа: Стварно уживам у раду у овом позоришту. Дивно је сарађивати са глумцима и са управником који имају слуха за то шта шта је све непходно урадити, измаштати и обезбедити да би једно уметничко дело имало свој интегритет. То, морам да признам, није увек случај. Ипак, некако успевам на свом путу да се сретнем са истомишљеницима.
У представи „Облаци – Душан Васиљев“ играју: Владимир Максимовић – у насловној улози, Никола Јоксимовић, Анђела Киковић, Миљана Кравић, Мина Стојковић, и Лука Јовановић и Филип Клицов, као гости.
Драматургију такође потписује Нина Плавањац, сценограф је Милица Бајић Ђуров, костимограф Милица Коларић, и сарадник за сценски говор је Дијана Маројевић. Премијера представе очекује се крајем априла.
У Културно-уметничком друштву „Еђшег“ синоћ је одиграна представа „Пикник на фронту“. Преко пројекта Покрајинског секретаријата за образовање, прописе, управу и националне мањинњ – националне заједнице, у овом Друштву недавно су уложили у опрему и обезбедили превод на српски језик. На тај начин, привукли су и нову публику, која је и синоћ „Еђшег“ одабрала за своју позоришну дестинацију.
„Пикник на фронту“ је театар апсурда, комедија чувеног савременог шпанског писца, Фернанда Арабала. Глумци-аматери драмске секције „Јожеф Атила“, премијерно су је извели у априлу, ни не слутећи да ће, нажалост и веома брзо, постати актуелна.
– Погодили смо живац. Ова комедија апсурда је сада кључ јер људи, обично, не размишљају о страхотама рата, за њих је то нешто далеко и сада је ова наша представа кључ. Рађена је у „монтипајтоновском“ стилу – публика се смеје док је гледа, али и добија теме за озбиљна промишљања – каже редитељ, Шандор Кираљ.
Кираљи је и руководилац две драмске секције и стални редитељ у „Еђшегу“. Поред њега, у представи су и Анамарија Кираљ, Норберт Ђуранки, Давид Чикош, Имре Томбац и Вивијен Фазекаш. Тежак задатак играња ситуација апсурда изнели су са добрим осећајем за балансирање на ивици гега, у који ова врста позоришта не сме да “склизне”.
– Представа говори и о малограђанштини, људској глупости и бесмислу рата. Играм мајку, и могла сам са разумевањем да пронађем лик. Ми овде радимо као породица. Иако нас је све мање, долазе и млади, али зато и све теже проналазимо адекватан текст за овако мали ансамбл – каже Анамарија Кираљ, која је на сцени „Еђшега“ већ готово три деценије.
„Пикник на фронту“ одигран је и на Војвођанској смотри мађарских позоришта у Темерину, где је освојио три награде – две за колективну игру и једно глумачко признање, које је припало младом Давиду Чикошу. Ансамбл је летос наступао у Словачкој, а у плану је и гостовање у Жомбољу.
Имајући у виду околности на културној сцени, у „Еђшегу“ се, кажу, труде, да раде технички и организационо мање захтевне представе. Тако стижу до места мањих места у којима нема позоришта. Није им тешко да играју и у кафани, каже редитељ Кираљ.
Поред ове представе, активан је и комад за децу „Глуви краљ“, који потписује исти редитељ, а игра га млађи ансамбл Друштва. Упркос многим отежавајућим околностима – све је мање глумаца, нема ни довољно новца, „Еђшег“ може да се похвали да је једино мађарско позориште у држави које сваке године изведе премијеру. Поред тога, за сваки празник који окупља чланове различитих секција и пријатеље, припремају се инсценације, музички програм, рецитали.
Улазак на представе се не наплаћује, али публика може да донира новац, који ансамбл користи за путовања. У својој мисији путујућег позоришта које стиже свуда где се театру радују.
У Културно-уметничком друштву „Еђшег“ синоћ је одиграна представа „Пикник на фронту“. Преко пројекта Покрајинског секретаријата за образовање, прописе, управу и националне мањинњ – националне заједнице, у овом Друштву недавно су уложили у опрему и обезбедили превод на српски језик. На тај начин, привукли су и нову публику, која је и синоћ „Еђшег“ одабрала за своју позоришну дестинацију.
Кираљи је и руководилац две драмске секције и стални редитељ у „Еђшегу“. Поред њега, у представи су и Анамарија Кираљ, Норберт Ђуранки, Давид Чикош, Имре Томбац и Вивијен Фазекаш. Тежак задатак играња ситуација апсурда изнели су са добрим осећајем за балансирање на ивици гега, у који ова врста позоришта не сме да “склизне”. 
Имајући у виду околности на културној сцени, у „Еђшегу“ се, кажу, труде, да раде технички и организационо мање захтевне представе. Тако стижу до места мањих места у којима нема позоришта. Није им тешко да играју и у кафани, каже редитељ Кираљ.